KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Najmanja knjiga koja se čuva u Srbiji je dimenzija pet sa pet milimetara.

Najplodniji autor kod nas je Karolj Andruška, grafičar i ekslibrista iz Sente koji drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa

U Srbiji jedna od najmanjih knjiga je „Olimpijska zakletva“, štampana u Nemačkoj 1970. godine.

Dimenzije su joj pet sa pet milimetara, ima 16 strana i, naravno, može se čitati samo pomoću lupe. Izdata je povodom Olimpijade u Minhenu, odnosno proslave stogodišnjice prve cilindrične štampane mašine i sadrži olimpijsku zakletvu na nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i švedskom jeziku. Svojevremeno je odštampano ukupno 15 primeraka, a jedan od njih je završio kod našeg poznatog grafičara Živote Pavlovića, koji ga je 2001. godine poklonio Narodnoj biblioteci Srbije.

Tako je „Olimpijska zakletva“ ušla u zbirku minijaturnih knjiga Narodne biblioteke, koja trenutno sadrži oko 230 primeraka.
Prema rečima magistra Dejana Vukićevića, koji je zadužen za brigu o ovome fondu, prva minijaturna knjiga u svetu štampana je 1468. godine. To je „Diurnale mogantinum“, koju je objavio Gutenbergov učenik Peter Šefer, u dimenzijama 94 puta 65 milimetara. Iako su jedno vreme bile vrlo populame, za šta je posebno zaslužna Marija Antoaneta, koja je imala običaj da ih nosi u rukavici, izdavačka i tipografska praksa minijatura nije uzela većeg maha, izuzev u Sovjetskom Savezu.
– Minijaturnim knjigama nazivaju se sva štampana izdanja čija visina, širina i debljina ne prelazi 100 milimetara. Kada je u pitanju određivanje visine, postoje nedoumice da li treba računati visinu hrbata (kod izdanja u tvrdom povezu) ili visinu knjižnog bloka (u broširanom izdanju one se poklapaju). U svakom slučaju, dva su razloga što su knjige pravljene u tako malim dimenzijama. Prvo je bila praktičnost. Naime, one su bile zgodne za čuvanje ili, recimo, za nošenje tokom putovanja. Međutim, ubrzo je glavni razlog za njihovu izradu postao prestiž štampara, koji su tako hteli da se dokažu – objašnjava Vukićević, i dodaje da se minijatume knjige jos nazivaju i mikroskopska izdanja, mikroizdanja, patuljci, kolibri ili liliputi.

Sve mini-knjige iz fonda Narodne biblioteke potiču iz 20. veka, pri čemu polovinu zbirke čine dela Karolja Andruška, grafičara i ekslibriste iz Sente (rođen 1915). Osim što drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa (dosad ih je izradio oko 4.380, dok njegovi najproduktivniji konkurenti na tom polju imaju duplo manji učinak), Andruško je najplodniji autor minijaturnih knjiga u Srbiji. Napravio ih je barem 220, a u većini ovih knjižica predstavljene su njegove minijaturne, ručno otisnute grafike.
Andruškove mini-knjige su objavljivane u tiražima od 100 ili 200 primeraka. U njima se nalaze serije njegovih drvoreza o Senti, tiskom cvetu, Šandoru Petefiju, Beogradu, Kanarskim ostrvima, Španiji, Sjedinjenim Državama, manastirima Srbije, kao i mnogim gradovima Mađarske i Slovenije, koji su vrlo detaljni. Dimenzije ovih knjiga su najčešće četiri puta pet ili tri puta četiri centimetra, mada je napravio i nekoliko veličine pet puta pet milimetara. U jednoj od njih našle su se njegove ilustracije poeme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića -priča Vukićević.

Inače, pravi biser zbirke minijaturnih knjiga Narodne biblioteke je knjižica sa nazivom „Ratni manifest kralja Franje Josifa“, u kojoj se ovaj vladar obraća balkanskim narodima, iznoseći razloge zbog kojih je objavio rat Srbiji. Knjižica visine 24 milimetra štampana je na srpskom jeziku, a pitanje je zašto je tako krupna stvar prezentovana u tako malom formatu.
– O tome možemo samo da nagađamo. Ipak, alkica koja se nalazi na ovom izdanju upućuje nas na zaključak da je ona mogla da posluži i kao neka vrsta amajlije koju su nosili vojnici – kaže Vukićević.
Ostatak ove neobične zbirke, pored domaćih čine ruske, francuske, engleske i poljske minijaturne knjige. U njima se, između ostalog, nalaze bibliografije, monografije raznih institucija (škola, fudbalskih klubova, komunističke partije ili ličnosti, poput pesnika Puškina, Šandora Petefija, Hajnea, kao i teniserke Monike Seleš), nekoliko političkih pamfleta, rečnika, nešto teološke literature, ali i poznata dela srpske i svetske književnosti.
Treba reći i da se trenutno obavljuju pripreme za izložbu minijaturnih knjiga koja bi, prema rečima Vukićevića, trebalo da bude organizovana za nekoliko meseci.
Petar Blečić /Blic/02.09.2007./
Izvor: nb.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

KOLIBRIJEV LET…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

Kako kolibri uspeva da levitira?

  Naučnici su rešili da u njega upere kameru vrednu 15.000 dolara i saznaju.

Kako bi dizajnirali i stvorili bolje leteće robote, tim naučnika sa Stenford univerziteta mora da stvari posmatra na način na koji naše oči ne mogu. Njima je potrebno da posmatraju mnoge interesantne stvari znatno detaljnije nego što smo to u stanju da učinimo prostim pogledom tako da su zgrabili kameru velike brzine i krenuli u potragu za pticama.

Ptice su neverovatno brze životinje, posebno određene vrste kolibrija koje kreću toliko brzo da ljudsko oko ne može da ih detektuje.

Srećom, naši mozgovi i ruke omogućili su nam da izmislimo neverovatne kamere koje snimaju velikom brzinom sa kojima je moguće snimiti i uočiti sve detalje koje ne možemo da primetimo okom.

Kolibri uspevaju da načine vrlo brz i mali trzaj duž kičme, poput mokrog psa koji pokušava da otrese vodu sa sebe, samo što oni to rade u sred leta.

Ovo nikada do sada nije bilo zabeleženo i naučnicima može da pruži dragocene podatke kada je pravljenje robota u pitanju.

 

Izvor:b92.net

___________________________________________________________________________________________

Izuzetno retka prilika se ukazala porodici fotografa Kevina Šenka iz gradića Dejtona (Dayton) u američkoj državi Virdžiniji i, na sreću ljubitelja ptica, oni su je odlično iskoristili. Kevin i njegova porodica inače uređuju magazin Prijatelj prirode (Nature Friend Magazine) i istoimeni internet sajt.

 Časopis je namenjen celoj porodici, uključujući sve tri generacije, a osnovan je 1983. godine kao štampano izdanje. U nastavku ćete imati priliku da pročitate priču o tome kako su nastale fotografije ovog jedinstvenog belog stvorenja. Albino kolibri sa fotografija inače pripada vrsti crvenogrlih kolibrija – Archilochus colubris.

Piše Kevin Šenk (Shank), 27. januar 2012.
Za fotografa živog sveta, važan deo svakog uspešnog snimanja čini pronalaženje subjekta koja se želi fotografisati. Pejsažni fotograf možda tačno zna gde želi da napravi fotografiju, ali mora čekati na pravo svetlo. Mi koji fotografišemo ptice i životinje moramo prvo da ih pronađemo –  i to po mogućstvu kada su raspoložene da „sarađuju“.

Alat koji koristimo u našim potragama za pticama je e-mailing lista za ljubitelje ptica. U pitanju je sistem obaveštavanja gde ljubitelji šalju interesantne, neobične i retke fotografije ili informacije gde su koju vrstu ptica posmatrali. Mi smo prijavljeni na dve takve liste za naš region u državi Virdžinija.

Pre dva dana sam pročitao poruku o albino primerku crvenogrlog kolibrija koji redovno posećuje hranilice u dvorištu jednog čoveka. Lokacija se nalazila oko 30 milja od nas (~50km) tako da smo dečaci i ja otišli da se provozamo do tamo. Prvi korak do prilike za uspešnu fotografiju je napravljen iako još uvek nismo napravili nijedan snimak.

Pretpostavimo da ste vi na našem mestu, i da ste upravo parkirali ispred kuće gde očekujete da ćete snimiti albino kolibrija. Poneli ste fotoaparat i ostalu opremu, što znači da je počatak dobar. Šta dolazi dalje? Da li možete da predvidite prepreke koje se mogu pojaviti?

Nekoliko misli mi se motalo po glavi. Za početak, ovo je možda jedini dan u našim životima da ćemo imati priliku da uslikamo albino kolibrija. Naravno, najviše bi voleli da fotografije ispadnu dobre… Pored toga, sva pažnja mi je bila usmerena na samo pravljenje tehnički kvalitetnih fotografija, na dobru ekspoziciju, tačan fokus, detalje na perju…

Domaćin, g-din Louler (Lawler) nas je dočekao na vratima i pokazao nam svoje hranilice u dvorištu. Od četiri hranilice, ona koju je albino kolibrija najviše posećivao se mogla fotografisati sa otvorenih vrata zaklonjenog trema. Pozicioniranje unutar vrata na tremu bi moglo biti korisno pošto bi to značilo raditi iza zaklona. Tako je i bilo, postavili smo jedan fotoaparat na to mesto. Drugi smo stavili spolja, usmeren prema istoj hranilici iz drugog ugla.

Ekspozicija je bila od najveće važnosti. Da li znate šta beli objekti lako naprave kada se snimaju na jakom suncu? Da bi uhvatili detalje na perju, morali smo da podeksponiramo snimke kako bi se osigurali da belina ne „pregori“ i tako izgubi fine detalje.

Osim toga, nijansa senke drveća iza osvetljene hranilice je bila veoma tamna. Iako to pravi odličan kontrast na fotografijama, da li znate koliko to dodatno komplikuje merenje ekspozicije? Svetlomer fotoaparata meri neutralno sivu. Prema tome, on će od pozadine misliti da je u pitanju neutralna siva tamna površina i podesiti ekspoziciju prema tom očitavanju.

Posvetljavanje tako izmerene slike kako bi se dodali detalji tamnoj ogradi u pozadini, kako bi to svetlomer aparata to pokušao sam da uradi bi svakako značajno osvetlilo fotografiju, ali time i „ispralo“ belu pticu.

Napravili smo probne snimke drugih ne-belih kolibrija i odlučili da podešavanje kompenzacije ekspozicije na – 1.3 verovatno odgovara. Naravno, jedino će snimanje albino kolibrija predstavljati pravi test. Plan nam je bio da počnemo sa ovim podešavajem a da nakon nekoliko snimaka pokušamo i sa još jednim korakom na levu stranu kompenzacije ekspozicije, a zatim i dva koraka na desno… Testiranjem sa trećinom tamnijom i trećinom svetlijom kompenzacijom od početne povećali bi šanse da dobijemo bar neke fotografije sa pravom ekspozicijom. Ovo je uvek dobar način da se osiguraju optimalni rezultati na adekvatnom broju fotografija.

Nakon priprema, bili smo spremni sa akciju. Jedini problem je predstavljala činjenica da se kolibri nije pojavio. Bili smo na početnu sezone migracije i ova ptica je svaki dan mogla nestati. Naposletku, već je dva puta bio na ovom mestu za nedelju dana. Čekali smo, razgovarajući sa našim novim prijateljima… Ćekali smo i čekali…

Odjednom, bez najave, PTICA se stvorila niotkuda i okupirala svoju hranilicu. Nakon par brzih fotografija, albino je nestao istom brzinom kojom se pojavio. Da li će se vratiti?

Pregledali smo napravljene fotografije. Moj stariji sin Šafan je slikao sa trema – fotoaparatom koji se morao suočiti sa tamnom pozadinom ograde. Iako se ptica nije sasvim okrenula ka objektivu, ekspozicije su bile odlične. Da, mali delovi bele jesu „pregoreli“ ali to se moglo očekivati kada se ovako svetao beli objekat presijava na direktnom suncu. Ipak, uglavnom je bilo detalja na perju leđa i repa. Pozadina je ostala tamna, praveći odličan kontrast belim perima.

Tokom narednih sati imali smo joše nekoliko prilika za snimanje. Nakon što su moji sinovi svaki napravili po nekoliko fotografija, ja sam uzeo jedan od fotoaparata. Kada se kolibri odlučio da poseti zumbul uz ivicu dvorišta, jedva sam uspeo da izvučem fotoaparat iz vrata. Namestio sam se najbrže što sam mogao. Leteći od cveta do cveta, levo-desno, gore-dole i napred-natrag, naš kolibri nije mirovao. I mene je takođe naterao da skakućem.

Ovaj grm zumbula je bio u senci. Sasvim druga vrsta problema je trebala biti rešena i to brzo. Koji je adekvatan stepen podeksponiranja u ovom prigušenom svetlu? Koju ISO osetljivost da koristim da kvalitet ostane što je moguće bolji a da istovremeno omogući dovoljno kratku ekspoziciju koja će zaustaviti pokret krila?

Kako i inače često fotografišem sa jednom trećinom podeksponirano kako bi sačuvao svetle detalje koji su manje intenzivni od bele na ovoj jedinstvenoj ptičici, pretpostavio sam da je -2/3 dobra polazna tačka. Nakon što sam napravio nekoliko snimaka na ISO1600, podigao sam osetljivost na ISO2500. Canon 1D Mk4 možda može da napravi prihvatljive snimke sa ovim ISO ali ponekad to znači očekivati previše…

Kraće ekspozicije koje je ISO2500 omogućio su bile dobrodošle, samo sam se nadao da fotografije neće ispasti previše zrnaste…

Fotoaparat je zujao i škljocao. Napravio sam i više nego dovoljno fotografija.

„Klinci, dođite ovde i preuzmite dalje..“, pozvao sam sinove.

Marlin je došao, ubacio svoju memorijsku karticu i nastavio da snima dok sam ja pohitao unutra da pogledam fotografije sa moje kartice. Šta god bilo, Marlinu bi koristilo da čuje kako sam ja prošao. Opet, kompenzacija ekspozicije koju sam podesio je bila uspešna na belom perju. Rekao sam Marlinu da spusti ISO na 2000, ne zbog toga što sam naslutio problem već zato što je i menjanje ISO vrednosti takođe korisno. Brza provera fotografija na aparatu usred posla ipak nije dovoljno precizna kao pregled na računaru. Ako se problem ukaže kasnije, ipak neće sve slike biti napravljene sa istom ISO vrednošću.

To je bilo juče. Sada se nadam da će možda, možda ovaj kolibri tu doći i sutra.

Voleo bih da ga vidi i moja supruga Betani (Bethany).

Izvor:zivotinjsko-carstvo.com/ptice /Pripremio: Goran Ćatić/

---

Priredio: Bora*S

---