U SVETU KOALA…

Zašto koale grle drveće?

Jeste li znali da ljupki položaj koji koale zauzimaju dok provode vreme na stablima ima praktičnu namenu?

Foto: Profimedia

Omiljeni krzneni stanovnici australijskog kontinenta, prema nedavno objavljenoj naučnoj studiji, grle drveće jer ih to hladi. Majkl Kirni, ekolog Univerziteta u Melburnu kaže da je ovo idealna metoda rashlađivanja kada su temperature nepodnošljivo visoke.

Kako koale provode mnogo vremena na drveću, gde spavaju i jedu lišće, gotovo sve vreme provode u ovom specifičnom položaju.

Kirni je sa svojom studentkinjom Narali Brisko uporedio temperaturu vazduha sa temperaturom debla i došao do zaključka da je deblo znatno hladnije. Zanimljiv je i podatak da koale, iako se hrane isključivo lišćem eukaliptusa, često provode vreme na bagremovom drveću. Razlog je isključivo komfor, odnosno drvo biraju po tome koliko je hladno.

Koale se rashlađuju tako što kroz usta izbacuju višak vlage iz organizma, a zbog načina ishrane one u svoj organizam unose dosta vode upravo kroz eukaliptusov list.
Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

Pogledajte kako izgleda iskrena ljubav u svetu koala

U jednom australijskom zoološkom vrtu ovekovečen je očaravajući prizor: mladunče koale nije htelo da se odvoji od majke, koja se trenutno oporavlja nakon teške operacije…

Foto: Facebook/Australian Zoo

Život ženke koale po imenu Lizi bilo je ugrožen nakon što ju je udario automobil u Brizbejnu. Nju i njenog mladunca nesreća je zadesila na autoputu Varego, a oni su ubrzo zbrinuti.

Dok je šestomesečno mladunče koale po imenu Fantom ostalo nepovređeno, njegova mama je pretrpela kolaps pluća, te je ubrzo operisana.

Najveću podršku joj je pružio mali Fantom, koji teži svega 420 grama, ali očito ima veliko srce.

On se ne odvaja se od svoje majke, a fotografisan je kako joj malenom šapom pridržava glavu.

Lizina operacija je protekla dobro, a ona se trenutno oporavlja i redovno dobija antibiotike.

Nadamo se da će sledeći put mama koala i njen hrabri mali Fantom biti fotografisani zagrljeni na drvetu eukaliptusa.

Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

Koale i ljudi ipak imaju nešto zajedničko

Iako niko ne bi pomislio da su koale i ljudska bića po nečemu naročito slični, ovi mali sisari imaju jednu veoma zanimljivu karakteristiku na svom telu

Foto: Wikimedia Commons

Zločin u kavezu koala u zoološkom vrtu bi verovatno predstavljao pravi rebus čak i za najupornije i najbolje detektive. Zašto?

Zato što koale, maleni torbari koji se penju na drveće sa bebama koje nose na leđima, imaju otiske prstiju koji su skoro potpuno identični ljudskim. Čak ni najpreciznije mikroskiopske analize ne mogu lako da razlikuju kružne, krivudave nabore na koalinim šapama od naših.

Koale nisu jedine životinje koje imaju otiske prsta: naši bliski rođaci poput šimpanzi i gorila ih takođe imaju. Neverovatna stvar u vezi s koalineim otiscima je to što su se, čini se, razvili potpuno nezavisno. Evolucijski gledano, primati i torbarski preci savremenih koala razišli su se pre oko 70 miliona godina. Naučnici misle da su se karakteristike jagodica na prstima koala razvile u bližoj evolutivnoj istoriji, zato što ih većina njihovih srodnika (poput vombata i kengura) nema.

Vekovima su anatomi vodili intenzivnu debatu o svrsi otisaka prstiju. Prema rečima jednog tima anatoma sa Univerziteta u Adelejdu u Australiji, koji je otkrio otiske prstiju kod koala 1996. godine, oni možda mogu da pomognu u otkrivanju te svrhe. Ključ leži u našem i njihovom identičnom načinu hvatanja.

„Koale se hrane tako što se penju vertikalno na manje grane eukaliptusovog drveta, grabeći šake pune lišća i prinoseći ih ustima. Dermatoglifi (otisci prstiju prim. aut.) se najbolje objašnjavaju kao biomehaničko prilagođavanje hvatanju, koje proizvodi multudirekcionalne mehaničke uticaje na kožu. Te sile se moraju tačno osetiti radi fine kontrole kretanja i statičkog pritiska, te samim tim zahtevaju uređenu organizaciju površine kože“, navode istraživači.

Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

ČUVARKA „BELE“ VLAŠKE MAGIJE…

U pitomom homoljskom selu Neresnica, u skromnom domaćinstvu koje odiše toplinom, sa suprugom i 17-godišnjim sinom živi Slobodanka Makuljević (61).

Ona je poslednji „beli mag“ na ovim prostorima, čuvar homoljske tradicije, kulturnog nasleđa i paganskog folklora, poznatog kao „vlaška magija“.

Od ovog „zanata“, tvrdi, ne postoji ništa jače, čak ni čuveni „vudu“; jer, dobro je, kaže, uvek jače od svakog zla, dobro uvek mora da pobedi!

A Slobodanka radi upravo to: „skida zle čini“ kroz bajalice, koristeći znanje koje je nasledila od majke koja je pomagala ljudima da vrate zdravlje, ljubav, spokoj…

Monasi joj spasili život

Kao dete, doživela je kliničku smrt. Spasili su je monasi iz obližnjeg manastira, zahvaljujući baki koja ju je na rukama odnela, moleći za pomoć.
Po struci je daktilograf; sedamdesetih godina radila je u Beogradu, u jednom ministarstvu. Onda je doživela tešku saobraćajnu nesreću i to shvatila kao poruku da bi trebalo da se vrati u Homolje Na istoku Srbije,, da nastavi „zanat“ koji joj je „od Boga dat“ i „Božjom rukom vođen“.

–Da bi čovek mogao da pomogne drugima, mora da bude dobar, da bude verujući, da poštuje svece, pripoveda Slobodanka. – Svako od nas ima svog „anđela čuvara“ koji mu sedi na ramenu. Postoji i onaj drugi, čije se ime ne izgovara, a koji donosi sve suprotno od dobrog. Kad nas ophrvaju problemi, kad nas zle sile „uzmu pod svoje“, trebalo bi da se pomolimo i da pozovemo u pomoć sve svece i našeg anđela čuvara da bismo se vratili na pravi put. Ja to radim za svakog ko od mene potraži pomoć.

Misterija „crne magije“

Vlaški kraj od vajkada je poznat po magijskim ritualima i drevnim i „onim novijim“.

Blizu pećine Duboka do koje se stiže kozjom stazom, nalazi se čitav „arsenal dokaza“ o onima koji su pokušali da naude drugima. Omanji krstovi napravljeni od drveta, na njima lutke polomljenih ruku ili nogu, oko očiju i usana obeleženih crvenom bojom, raspukle tikve uvezane crvenim koncima, katanci…

Zastrašujući prizori za običnog turistu, koji je prvi put kročio na tlo Homolja. Za meštane, to je uobičajena slika manifestacije dejstva „crne magije“.
Slobodanka objašnjava da ljudi koji žele da naude drugima odlaze kod „crnih magova“. U Homolju, upozorava, preostala je samo jedna baka koja priziva „sile zla“: „zaključava“ muškarce da postanu impotentni, „rastura“ ljubavi i brakove, priziva bolesti i nesreće…
– Ne borim se protiv nje, borim se protiv onoga što je napravljeno. Svaki čovek ima pravo na sreću, na zdravlje, na ljubav, na porodicu, decu… Ja nikoga ne varam, nikome ne nanosim zlo. I ovo što radim, ne naplaćujem!

Ko god vam za ovu vrstu pomoći zatraži određenu količinu novca, znajte da je prevarant, otkriva poslednja čuvarka „bele magije“.

Ritual skidanja „crne magije“

Slobodanka pristaje da pred novinarskom ekipom koja je, zahvaljujući agenciji „Pozitiv“ i programu „Mistika vlaške magije“ došla do nje, izvede ritual „skidanja čini“ za gospodina koji je oslepeo i kome je porodica pred raspadom.

Najpre odnekuda iznosi posrebrenu tacnu, na kojoj se nalaze teglica sa vodom („sa tri izvora, obavezno“), nož, so, tamjan, maslačak, ljuta paprika, beli luk, bosiljak i med. Tu je i bela majica „klijenta“, koju izvrće kao šator nad tacnom na kojoj su poređana „pomagala“ za „skidanje čini“.

– Mi smo slika prirode.

Pogledajte; ovu našu planetu čini 70 odsto vode, 30 odsto tla. Ljudski organizam je isti: 70 odsto voda, 30 odsto mišići i kosti. Voda je najveći provodnik energije, zato smo skloni da „upijamo“ i sve dobro i sve loše što nam drugi ljudi šalju, stručno objašnjava Slobodanka i ističe: – Ovaj ritual radim kraj vatre. A šta je jače, voda ili vatra? Voda, naravno! Ona gasi vatru, zato je neophodno da tokom „skidanja čini“ vatra i voda budu jedno uz drugo.

Dok secka beli luk, ljutu papriku, tajman (sve po deset puta), i u teglicu sa vodom dodaje pomalo soli, meda, maslačka i bosiljka, poslednji „beli mag“ Homolja izgovara molitve na vlaškom…

„Tretman“ traje duže od pola sata. Pominje svece, reku Jordan, Bogorodicu, Isusa Hrista… Moli da „ako je zlo došlo od Boga, ode u crnu goru, tamo gde nema ni drveta ni čoveka ni životinje, tamo gde niko ne živi“. Ako je „zlo došlo od čoveka“, Slobodanka ga svojim bajalicama šalje da ode „niz svilen konac, a ako su vrata zaključana da razbije bravu i vrati se tamo odakle je pristiglo“.

Zagrlite procvetalu jabuku

Pitamo je ume li čovek da se zaštiti od „crne magije“?
– Kletve su najgora stvar, mada mi toga često nismo svesni. Nikada ne kunite nikoga, ta energija se kao bumerang vraća! Šaljite samo pozitivne i lepe misli, molite se Bogu za zdravlje vaših prijatelja i vaših neprijatelja. Tako ćete oplemeniti njihovu dušu, pa i ako vam žele zlo, dobra energija će ih sprečiti u toj nečasnoj raboti, tvrdi Slobodanka.

Zaštitu od „zlih sila“ svako od nas, otkriva poslednji vlaški „beli mag“, može da potraži u prirodi.
– Izađite u baštu, hodajte bosi po travi, zagrlite drvo. Procvetalo drvo jabuke ima veliku moć da „skloni“ loše raspoloženje, mračne misli, tugu…Volite i čuvajte i prirodu i ljude, jer je to Božji dar!

Napisala Snežana Moldovan/Foto: Ivan Derikonjić
Izvor: Kuća dobrih vesti /april 2014/

---

VELIČANSTVENO DRVEĆE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Najstarije, najviše, najšire i najveće drveće na svetu

Drveće je zaslužno za to što smo svi mi još uvek živi i što je čovečanstvo danas tu gde jeste. Ovaj članak je posvećen drveću koje je uspelo da preživi nekoliko hiljada godina i tokom svog života postigne nekoliko zapanjujućih rekorda.

Foto: en.wikipedia.org/wiki/Old_Tjikko

Najstarije drvo na svetu: Stari Tjikko (9.550 godina)

Najstarije klonsko drvo na svetu (norveška smreka) staro je 9.550 godina i nalazi se na planini Fulufjalet u švedskoj provinciji Dalama. Otkrio ga je profesor fizičke geografije Leif Kulman koji ga je nazvao po svom psu starom „Tjikku“.
Na prvi pogled, ovo 5 metara visoko drvo možda ne deluje kao najstariji živi organizam, ali ne dajte da vas veličina zavara. Hiljadama godina ovo drvo se uspešno prilagođavalo svim klimatskim promenama koje su uticale na područje u kojem živi.

Veruje se da razlozi zbog kojih je ovo drvo preživelo tako dugo leže u vegetativnom kloniranju i slojevitosti. Tokom vegetativnog kloniranja, stablo drveta može da umre na svakih stotinak godina (oko 600 u ovom slučaju), ali sistem korenja može da živi hiljadama godina. Slojevitost se dešava kada jedna od grana dotakne tlo i vremenom „postane koren“.
Naučnici su takođe locirali nekoliko drugih drveća u okolini, koje datira od pre 8.000 i više godina.

Šuma bristleconskih borova Great Basin/ sh.wikipedia.org/wiki/Bristleconski_bor

Najstarije neklonsko drvo na svetu: Metuzalem (4.845 godina)

Metuzalem je vrsta bora koji raste visoko u Belim planinama Istočne Kalifornije. Ime je dobila po dugovečnom liku iz Biblije, koji je živeo skoro 1.000 godina.
Za razliku od Tjikka koji je preživeo zahvaljujući sopstvenom „kloniranju“, veruje se da je Metuzalem najstariji živi neklonirani organizam. Testiran je dendrohronološki (brojanjem godova).

Foto:mk.wikipedia.org

Najviše drvo na svetu: Hiperion (115,6 metara)

Hiperion je otkriven 25. avgusta 2006. godine od strane prirodnjaka Krisa Atkinsa i Majkla Tejlora u veoma zabačenom delu Nacionalnog i državnog parka Redvud u Kaliforniji. Veruje se da je star oko 700-800 godina. Istraživači veruju da bi drvo moglo da bude i više od 116 metara, ali je usled štete koju su detlići naneli njegovom vrhu ono trenutno zaustavljeno na 115,6 metara.
Iako je nekoliko drugih drveća bilo više od ovog diva, većina je bilo žrtva rašumljavanja Redvud regiona sredinom ’60-ih. Zapravo više od 90% državnih drevnih šuma je posečeno do 1978. godine, kada je prostor kuljen i pripojen Nacionalnom parku. Ljudi tvrde da je na hiljade drveća – među kojima je bilo većih i viših od Hiperiona – posečeno tokom dvadesetčetvoročasovnih smena testera, sedam dana u nedelju od 1960. do 1970-ih.
Kao što je slučaj sa većinom retkih drveća, njihova tačna lokacija je tajna i samo tri grupe ljudi je bilo u stanju da ih pronađe.

Kralj titana, Gerneral Šerman Foto:rts.rs/page/magazine/

Najveće drvo na svetu: General Šerman

Iako su mnoga drveća viša i u osnovi šira, ona nisu ni do „kolena“ozloglašenom Generalu Šermanu. Ovo drvo nadilazi bilo koji drugi živi organizam na planeti po svom ukupnom obimu (ne računajući grane) i smatra se najvećim živim organizmom na ovoj planeti.
Procenjena starost ovog drveta je oko 2.300 i 2.700 godina. Preživelo je brojne požare, klimatske promene i savremene ljude.
Sa procenjenom težinom od oko 1.385 tona, visinom od 83,8 metara i prečnikom od 11,1 metar u osnovi on je najbrže rastući organizam na ovoj planeti.
Godine 1879. drvo je dobilo naziv po generalu iz Američkog građanskog rata, Vilijamu Tekumse Šermanu, a imenovao ga je Džejms Vulverton, koji je služio kao poručnik Devete konjice Indijana pod Šermanom.

Arbol del Tule/ Foto:www.mexicomaxico.org/Tule/

Najšire drvo na svetu: Arbol del Tule

El Arbol del Tule (španski za drvo Tule) je drvo čempresa smešteno u centru grada Santa Marija del Tule u meksičkoj državi Oahaka. Grad je zapravo dobio ime po ovom drvetu.
Starosti od otprilike 1.400 godina, veruje se da ovo drvo ima najšire stablo na svetu, sa prečnikom od 11,62 metara. Postojale su sumnje da je stablo zapravo sačinjeno od nekoliko drveća, ali je nakon pažljivog DNK ispitivanja dokazano da je zaista u pitanju jedno drvo.
Nažalost, u ranim ’90-im je otkriveno da drvo polako umire usled zagađenosti vazduha (više od 8.000 automobila prolazi obližnjom magistralom) i nedostatka vode.

Više svesti

Do danas, drveće je jedno od najpotcenjenijih živih organizama na našoj planeti. U očima nemarnih ljudi, drvo je samo rolna toalet papira – svakodnevni predmet, koji se može koristiti uvek. Ljudi koji štite i brinu o ovim bićima se sarkastično nazivaju ljudima koji „grle“ drveće i konstantno su utišavani od strane mase. Ova veličanstveni živi organizmi se uništavaju svakodnevno, što je u suštini tužno i uzbunjavajuće.
Da li će biti pošteđeno? Odgovor je na vama.

Izvor teksta:nationalgeographic.rs/vesti/
Izvori fotografija: Arbol del Tule/ Foto:www.mexicomaxico.org/Tule/ Kralj titana, Gerneral Šerman/Foto:rts.rs/page/magazine/en.wikipedia.org/wiki//Old_Tjikko;sh.wikipedia.org/wiki/Bristleconski_bor;mk.wikipedia.org

_________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ETIKA SOPSTVENE PRIRODE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

***

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.

I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam

Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost

I svemu pristajem da sam posuda,

Da sam ram koji obmanjuju da je ikona,

Da sam ikona koju varaju da je boja

Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao,

I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,

Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina

Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.

A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju.

Blatu je umetnost da blati.

Gorčini da je žešća.

Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.

Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš,

I zato, sve što ti je strano posmatraj

Blagonaklono.

Jer i tvoje je rasuđivanje,

Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

                                                      Miroslav Antić

---

Napomena: Naslov objave nije i naslov ove pesme.

Bora*S

________________________________________________________________________________________________

SREĆA U SPAVAĆOJ SOBI LOSOVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________

PUSTINJAK IZ POLJSKE

Kržištof Kavencinjski živi u nacionalnom parku, okružen sa 600 kvadratnih kilometara netaknute prirode. Ima 60 godina i ovako živi već 20 godina.

mediacenter.dw.de

http://mediacenter.dw.de/serbian/video/item/787279/Pustinjak_iz_Poljske/

KAKO NAS ONE UDARAJU ISPOD POJASA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________

TO ME BAŠ PODSEĆA

 Zamislite sebe kako sedite na senovitoj terasi,

I kako je kraj vas devojka koja vas uzbuđuje više no

          sve što njen otac ima u kasi.

Letnja je noć takva da prosto oblizujete prste,

A mesečina vas podseća na to da je „voleti“ glagol

          prelazne vrste.

Stežete joj šaku, koja ne uzmiče ma kol’ko da ste je

           Stisli,

I posle ćutanja punog romantike pitate je šta misli,

A ona se trgne i vrati iz mesečinom okupanih

           daljina do tog senovitog balkona,

I kaže Oh, baš sam se pitala koliko je bambusovih

            mladica na dan potrebno da bi se nahranilo slonče

           velikog slona.

Ili stojite s njom na bregu i posmatrate zimski zalazak

           sunca,

I sve je, kao stranica iz ljubavnog romana neke

          severnjačke književnice,

          lepo do vrhunca,

Pa je zagrlite oko pasa i otvorite pred njom srce, i to

          tako da bi vam na majstorski zgusnutoj emotivnosti

          mogao pozavideti Kits ili Šeli,

A posle ćutanja punog romantike tek vam ona kaže

          Zaboravila sam da naručim limun, neće mi valjati

          kokteli.

Ili ste joj u sumračnoj gostinskoj sobi postavili

           najsudbonosnije pitanje, koje kao da se ispilelo iz

           Eshilove „Orestije“,

A posle ćutanja punog romantike ona vam odvraća

           Sve mi se čini da bi ovaj stočić bolje stajao tamo

gde je onaj stočić, ali gde bih onda smestila onaj

stočić, imate neke sugestije?

Eto tako nas one udaraju ispod pojasa, takve smo vam

mi sreće,

Jer nije stvar u tome što im ništa nije sveto, nego što u

svakom svetom trenutku

uvek misle na nešto treće.

                                                                                                                      Ogden Neš