KAO IZ BAJKE: SRPSKA CRKVICA SAKRIVENA U HRASTU…

tamoiovde-logo

U dubini šume u Srbiji, jedno drvo krije trajnu. Iako izgleda poput kuće hobita ili nekog drugog stvorenja iz bajke, njegova prava svrha je potpuno drugačija.

1Nije u pitanju ni dom usamljenog čarobnjaka, niti dečija kućica na drvetu. Ovo je zapravo Božija kuća.

Da, ovo je crkva!

Ovu minijaturnu crkvu napravio je Dragoljub Krstić 1991. godine. Nalazi se u selu Jovac, blizu Vladičinog Hana, na samom jugu Srbije.

crkva-u-drvetu-mondo-242-239x300

Foto: Facebook/Instagram/mrkavhan

Neobična crkva posvećena je Svetom Pantelejmonu, i ona nije posebna samo zbog toga što je sagrađena u drvetu već i zato što je sagrađena baš u drvetu hrasta. Hrast ima veliki značaj u srpskoj kulturi i mitologiji starih Slovena. 

Smatrano je svetim drvetom i povezivano sa bogom Perunom. Koji god da je bio motiv umetnika da sagradi ovu crkvicu, nemoguće je poreći da je ono što je on stvorio krajnje jedinstveno i jednostavno prelepo.

Ova crkvica je zaista jedno potpuno bajkovito svetilište u zagrljaju prirode.

Izvor: serbia.com

________________________________________________________________________________

OBIČAJI I SIMBOLIKA SLAVLJENJA BADNJEG DANA

________________________________________________________________________________

PALJENJE BADNJAKA I LOMLJENJE ČESNICE…

tamoiovde-logo

SREĆNI VAM BOŽIĆNI PRAZNICI! HRISTOS SE RODI!   Bora*S

_________________________________________________________________________________

Šta se radi na Badnje veče, a šta na Božić?

Za prvi veliki hrišćanski praznik u godini vezana su mnoga verovanja, ali i običaji koje valja ispoštovati.

Za najsrećniji hrišćanski praznik, rođenje Isusa Hrista, vezani su mnogi običaji.

475050_cesnica2-fonet_f

Fonet/D. A. Sutra se mesi česnica i obavezno u nju stavlja novčić

Badnji dan proslavlja se dan uoči Božića i predstavlja poslednji i najstrožiji dan božićnog posta, ali i veliku sreću jer prethodi danu Hristovog rođenja.

Glavno obeležje Badnjeg dana je badnjak, po kojem je ovaj praznik dobio ime. Ranije, na ovaj dan, domaćini su ranom zorom išli u šumu i sekli granu hrasta. Danas to nije slučaj, i u ovom urbanom dobu gotovo svi kupuju badnjake na pijaci.

Na Badnje veče, domaćin kuće sa sinovima unosi badnjak, slamu i pečenicu. Slama se posipa po čitavoj kući, a naročito tamo gde će se služiti večera, najčešće ispod stola.

Badnjak se polaže na ognjište, gde se pali i sveća. Tada članovi porodice jedni drugima čestitaju praznik, očitaju molitvu, nakon čega se pristupa posnoj večeri i uživa u porodičnom miru.

475052_cesnica4-fonet_f

Fonet/D. A. Ko nađe novčić tome će cele godine pare same dolaziti

Međutim, svake godine se ispred crkvi organizuje paljenje badnjaka. Tako se svake godine ispred hrama Svetog Save okupljaju stotine ljudi kako bi prisustvovali dočeku Božića, najradosnijeg praznika.

Inače, veruje se da do Badnjeg dana treba vratiti sve pozajmljeno i pomiriti se sa svima sa kojima ste bili u zavadi, kako bi cela naredna godina protekla u miru i slozi.

A sa novim danom dolazi nam Božić, najradosniji praznik koji se slavi tri dana. Jutro, kod svih vernika, počinje uz zvuk crkvenih zvona tada svi oblače najsvečaniju odeću i odlaze na crkvenu liturgiju.

U rano božićno jutro običaj je da domaćica mesi česnicu – pogaču u koju umesi novčić, odozgo se izbocka grančicom badnjaka i ispeče.

Kada je pečena, česnica se iznosi za sto, okreće se kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onaj ko dobije deo česnice sa novčićem biti srećan tokom čitave godine. Nakon lomljenja, sledi čestitanje praznika i ručak, koji je prvi mrsni obrok nakon dugog posta.

Naravno, i ovaj praznik mnogi građani čekaju ispred hrama Svetog Save, gde lome veliku česnicu.

Takođe, na Božić, ujuru u kuću dolazi specijalni gost (koga izabere domaćin), koji se zove položajnik ili polažajnik. Običaj je da on džara vatru u ognjištu, a zatim posipa kuću žitom i parama sa željom da u njoj cele godine bude zdravlja, sreće i berićeta. Posle toga, položajnika domaćica daruje kolačima, a domaćin novcem, ili nekim poklonom.

Smatra se da položajnik cele naredne godine donosi sreću u kuću.

Izvor: vesti-online.com

___________________________________________________________________________________

SREĆAN BOŽIĆ Hristos se rodi!

Crkve koje se pridržavaju julijanskog kalendara Božić obeležavaju 7. januara. Božić po julijanskom kalendaru slave Srpska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Kopti i neki manastiri na Svetoj gori u Grčkoj.

2e7e09f230b133d63e49896ae6be1ce9

Foto: Wikimedia / RAS Srbija

Prema Bibliji, Isus Hristos je Sin Božji, kojeg je rodila Devica Marija u gradu Vitlejemu.

Vernici Božić vide kao najradosniji hrišćanski praznik koji se obeležava tri dana. Božić je u Srbiji od jula 2001. godine i jednodnevni državni praznik.

Običaj je da se na današnji dan mesi kolač – česnica i u njega stavlja novčić, lomi se na delove, a onaj ko nađe novčić biće srećne ruke tokom cele godine.

4449a13f0bafea0bc044b91963c1e35b

Foto: D. Milenković / RAS Srbija

Božić je porodični praznik i obeležava se u kući i u crkvama. Pod kuće se po tradiciji posipao slamom da bi se dočarao skromni ambijent pećine u Vitlejemu u kojoj se, po Bibliji, rodio Hrist.

Ljudi se na Božić pozdravljaju sa „Hristos se rodi“, a odgovor je „Vaistinu se rodi“.

Svim vernicima koji danas slave rođenje Hristovo redakcija “Blica” želi Srećan Božić. Hristos se rodi!

Izvor: blic.rs/07. 01. 2016 | Foto: RAS Srbija

___________________________________________________________________________________

 

DEDI MILOŠU: POSLEDNJE LETO PASTIRA…

tamoiovde-logo

   Dok je ugažavao torinu na prhkom snegu osetio je oštar bol iznad desnog kuka, kao kada bi veliki trn probio vunenu rukavicu i zabo se u kožu. Trajalo je kratko, gotovo ni sekundu, ali dovoljno da ga zabrine i na tren prekine u poslu. Prislonio se uz ogradu kotara i ostao tako neko vreme. Trgao ga je oštar dah severca koji se prokrijumčario između sena i ošinuo ga po obrazima. Namakao je krplje od pletenog pruća na obuću, nastavio započeti posao i uskoro se u celcu ukazalo pet –šest ugaženih krugova na koje je polako, pazeći da usput ne rasipa, iznosio seno.

kuca-r-3

Foto: Z. Šaponjić

Kad je završio, pritvorio je vratanca na kotaru i jednim, dobro uvežbanim zviždukom vabio ovce koje su jurnule niz padinu. Posmatrao ih je sa neskrivenim zadovoljstvom i pogled na stado učinio je da zaboravi na malopređašnju neprijatnost i loš predosećaj. Utabanom prtinom polako se uputio kući i zaustavio se kod jedinog hrasta u livadi. Uprkos paperjastim pahuljama koje su mu išle pravo u oči, podigao je pogled ka krošnji.

Većina grana bila je gola, na nekim se zadržalo sasušeno žuto lišće, samo se na jednoj od njih nekim čudom još zelenilo nekoliko listova. Odmahnuo je glavom, kao da je upravo video neki čudan znak i nastavio uzbrdo. I od tada svaki put kada bi se spuštao ka kotaru ili se vraćao nazad, pogledivao je tu čudnu granu koja je zelenim lišćem prkosila ledu i studeni. Izgubio je iz vida tek s proleća kad se priroda zahuktala i zelenilo nadvladalo čamotinju duge i uporne zime.

Proleće je bilo plahovito i nekom silinom, koja se nije skoro pamtila, poteralo je bilje, tako da je sve odjednom buknulo i uzrujalo se. Gotovo da se golim okom moglo gledati kako raste trava i izdužuju se pupoljci na drveću, a behar je ušarao proplanke i šume, pa se činilo da behara i ono što nikad nije beharalo. Sedeći u jednoj kleci, jer zemlja još beše vlažna i hladna, opet je osetio onaj isti bol od zimus. Sevnulo je u desnom kuku, ali sada je trajalo duže nego prvi put, tako da je upamtio oštrinu bola i njegovu putanju od kuka niz nogu. Kad je uminulo, ustao je, oprezno se oslanjajući na štap, bojeći se da se bol ne ponovi. Zebnja se nepovratno naselila u njegovoj svesti, odakle se, poput kukavice na zidnom satu, pomaljala s vremena na vreme. Naporedo sa zebnjom, javljala se i bol, sve češće i sve oštrije, dok ga jednog jutra nije ostavila u krevetu.

Nije ga mučila bolest koliko saznanje da je prvi put za osamdeset i tri godine ostao prikovan za postelju. Pamti, istina, još nekoliko sličnih trenutaka, ali je sve to bilo privremeno. Sada, slutio je, neće biti tako. Dok je ležao, osećao je kako napolju buja priroda. U sobu je ulazilo jednolično zujanje skakavaca prekidano poznatim javom kukavice, koji je i u najveselijem čoveku budio prigušenu melanholiju. Malim prozorom uokvireno parče neba nagoveštavalo je lepo vreme i on je lako mogao da zamisli svu lepotu koja se ljeskala sa druge strane odškrinutih prozorskih krila.

Odjednom je osetio ljutnju kako ga prožima i nadima mu damare, znao je da je njen uzrok nemoć zbog podmukle bolesti i sav taj koloplet poprimio je snagu čeličnih užadi koja su ga oborila nazad u krevet kad je pokušao da ustane. Bio je besan na telo koje nije uspelo da se otrgne i kao da mu se sve dešava prvi put, iznova je opipao rukama nogu koja je ležala sve nemoćnija i trulija. Onda bi iz kartonske kutije vadio rendgenske snimke, okretao ih ka prozoru i pokušavao da dešifruje igru crno belih senki na filmu. Zašto mu onaj doktor nije lepo objasnio šta je sa njegovom nogom, nego ga je zamajavao okolišnim pričama, nevešto pokušavajući da sve okrene na šalu kojoj tu nije bilo mesta?

Potom bi odložio filmove, pa je uzimao kutije s tabletama i iz njih izvlačio papire sa podacima o leku. S naporom je razaznavao sitna slova teksta, trudeći se istovremeno da dokuči smisao onih zvučnih, a njemu nerazumljivih medicinskih termina. Rečitije od teškog stručnog jezika i doktorske škrabotine koju su zvali dijagnozom, bilo je sašaptavanje ukućana sa nekim od gostiju. Ono bi se iznenada prekidalo kad bi iz svoje sobe sa sprata sišao dole u kuću. Krajičkom oka hvatao je poglede sažaljenja , ali se namerno napravio nevešt ili je njegova podsvest potiskivala ono što svest nije htela da prihvati. Lomila ga je ta dvostruka borba da sazna istinu i da je istovremeno nekako zaobiđe, jer je osećao da bi suočavanje sa njom bilo kao i sama smrt.

U tom magnovenju jednog jutra se setio hrasta na kome je zimus gledao zeleno lišće i poželeo je da se prošeta do njega. Skupio je snagu, sa sprata sišao niz dugačke stepenice i polako, povremeno zastajkujući, uputio se niz padinu ka hrastu Njegova krošnja je pravila debeo hlad i on se smestio s donje strane okrenut ka suncu. Hteo je da veruje kako ga muči reuma i da će večna toplota sunca odneti bol i vratiti snagu u onemoćalu nogu.

Sa svakim lepim danom spuštao se do hrasta i na trenutke mu se činilo da mu je zaista bolje i da će sve to proći poput minule zime, ali je teskoba sobe u koju se vraćao predveče iznova gušila prikupljenu snagu i bol je ponovo, kao oslobođena avet, šetala kroz kosti. Vremenom je postao svestan obmane i sve ređe je napuštao sobu, jer je naviknutost na bol bilo podnošljivije od svakodnevnog rušenja krhke iluzije o boljitku. Već je polako i zaboravio kad je poslednji put prošetao do hrasta, a onda je vetar kroz otvoren prozor uneo u sobu miris košenog sena.

S mukom se podigao iz kreveta, došetao do prozora i naslonio se na laktove – cela livada bila je pokošena i ravnomerni otkosi su ležali kao odebljale zmije. Iako je vladala mukla tišina uokvirena podnevnom jarom, njemu se učinilo da neko otkiva kosu. Razabirao je da udari čekića o tanki brid i nakovanj postaju tvrđi i prigušeniji kako otkivanje odmiče od vrha prema peti kose. Ubrzo je čekić utihnuo, ali je do njegovih ušiju dopro rezak zvuk koji pri oštrenju kose pravi beleđija u dodiru s metalom.

Koliko je samo puta tim čudnim kamenom prevukao preko britke žice, pa bi ga vratio nazad u vodijer koji je visio obešen o ovom istom kuku što ga sad nesnosno boli i odvaja od livade, kose, nakovnja, beleđije, od celog njegovog života? Danima posle je odlazio do prozora i posmatrao kako nestaju otkosi i u onom istom kotaru iz kog je zimus polagao ovcama, raste veliko seno. Ko li će ga razvršiti, pomislio je jetko, a onda, skrećući misao na nešto sasvim drugo, pokušao da se odupre navali samosažaljenja.

Bili su mu mrski ti trenuci slabosti, krio ih je od drugih, ali pred sobom je bio nemoćan. Sećanje na neki pazarni dan, mobu ili zvuk čaktara, budili su čemer kojoj se nije mogao odupreti. Borio se s tim, trudeći se da pomeri misli na nešto drugo, pa je čak sopstvenu bolest koristio da se izbori sa tugom što ga je pritiskala poput teškog vodeničnog kamena. Kako je leto uzmicalo pred jeseni, sve teže je nalazio načine da obuzda melanholiju, a bolest je napredovala, podmuklo i ne žureći, kao da ima neki svoj ritam koji više niko i ništa ne može poremetiti. Počeo je da se predaje, osećao je kako uzmiče i gubi dah.

U tom magnovenju prisetio se prošlogodišnjeg vašara u susednom selu na kome je učestvovao u trci staraca i pobedio. Odjednom mu se vratila cela slika: bubnji mu u ušima, čuje žamor okupljene svetine, razaznaje i dobacivanja, ali on se ne osvrće, juri napred i za njega samo postoji žuta traka razapeta između dva pobodena pruta kao da mu od nje zavisi sam život. Cepa je olovnim nogama i pobednonosno baca kapu u vis, sreća mu se čita sa očiju i lica, tako da aplaudiraju i oni koji su mu se podsmevali. Sada mu se ta pobeda čini kao smešan i nedoličan kapric starosti i ljuti se na sebe što je dozvolio da tako olako i nepromišljeno upadne u zamku obesne mladeži koja je njega i još nekoliko staraca nagovorila na trku kako bi se zabavljala.

Odmahnuo je rukom, kao da je hteo da otera navalu nadolazećeg stida i srušio je sa stočića kutije sa lekovima i keksom. Kada se sagnuo da ih podigne, ispod kreveta je napipao šišarku od bora. Sigurno su je donela deca, razmišljao je dok je po rukama preturao ljuspasti šeširić koji je još čuvao sveži miris borovine. Pokušavao je da se priseti kad je poslednji put bio u borovima, kako su nazivali borovu šumu gore u brdima i poslednje što je mogao da iščupa iz sećanja bio je mokar jesenji dan tokom kog je sipila dosadna kiša natapajući mu sukneni kaput. Kao i ona trka, sad mu je i taj celodnevni boravak – jer zbog vukova ni trenutka nije smeo da ostavi stado – izgledao kao podvig i strašan napor. Stresao se od neke čudne hladnoće, iako je na prozoru vazduh titrao od jare, onda je ostavio šišarku na stočić i polako se uspravio. Hteo je još jednom da vidi borove.

Dok su kola savladavala makadam, uz dobovanje kamenčića po šasiji, razmišljao je kako je ovo prvi put u životu da ga do borova voze. U njima je proveo dobar deo svog života, čak ih je dve zime i krčio. Gledao je modrozelene obrise pošumljenih brda kao da ih vidi prvi put, upijao ih je pogledom, želeo je da ih dodirne rukama. Pun čudnog ushićenja, popeo se na brdašce i seo u hladovinu bora pod kojim je decenijama provodio letnje mesece, užinao i spavao… Prelazio je rukama preko izdžikljalih vlati, opipavao je kamenje kao da ga vidi prvi put i upirao pogled u naporu da uhvati tanku zmiju puta u daljini.

Odjednom mu se učinilo da paralelno sa putem javi stado u besprekornom redu, ispred koga je koračao čobanin, polako i ne osvrćući se. Čuo je i zvuk zvona, na čas kristalno jasan, pa prigušen i onda je ugledao ogromnog vuka kako juri niz padinu prema ovcama.

Pridigao se na laktove, pokušavajući da uvežbanim halakanjem otera zver i skrene pažnju čobaninu koji je i dalje bezbrižno koračao, ali se sa njegovih usana otkinuo samo slabi krik poput zamrlog daška vetra. Još nekoliko puta je zaustio da vrisne, sa užasom gledajući kako se gladna životinja približava stadu, čudio se čobaninu što ne vidi opasnost i ovcama koje se ne pomeraju već mirno nastavljaju dalje.

U trenutku kad je zver bila na korak od prve žrtve, on je zamahnuo rukom da je otera i dok se u nemoći rušio u travu, učinilo mu se da se čobanin na trenutak okrenuo i mahnuo mu. Ličio je na njega.

Ranko Pivljanin
Izvor: iskra.co/14.07.2015.

___________________________________________________________________________________________

Možda će vam se dopasti: DEDA ILIJA ČUVA STADO I GRANICU

SIN DRVETA, VLASNIK PLACA…

tamoiovde-logo

Stablo koje je vlasnik placa

U mirnoj gradskoj četvri grada Atins u američkoj državi Džordžija nalazi se stablo belog hrasta, verovatno najčudniji vlasnik zemljišta na svetu.

1777Priča o ovom neobičnom posedu datira iz 1890. godine kada je prvi put objavljena, i još uvek se čuva u arhivskom primerku lokalnih novina.

Davni vlasnik placa, pukovnik Henri Džekson, veoma je voleo stablo posađeno na njegovom posedu.

Negde između 1820. i 1832. godine pukovnik Džekson je preneo vlasništvo nad zemljištem u prečniku od 5 metara oko drveta na – hrast lično.

Krajem 1832. godine Džekson je prodao svoju kuću i plac, ali niko nakon toga nije posekao niti ugrozio život drveta koje je posedovalo svoje parče zemljišta.

Vremenom je ugovor o prenosu vasništva izgubljen u lokalnoj arhivi, a ni stari hrast nije sačuvao svoj primerak , ali je vlasništvo drveta nastavilo da se poštuje kao običajni zakon u gradu.

Originalni hrast, visok 30 metara, osušio se nakon što ga je izlomila oluja 1942. godine. Procenjuje se da je bio star oko 400 godina.

drvo_001Četiri godine prostor je stajao prazan, nakon čega je iz zaostalog žira počelo da niče novo stablo.

Damski baštovanski klub grada Atins je preuzeo brigu o mladom stablu i nazvao ga Sin drveta koje je samom sebi vlasnik.

Ovaj sredovečni naslednik i danas ponosno krasi ugao ulica Dearing i Finli i svedoči o ljubavi jednog čoveka prema stablu u svom dvorištu.

Izvor:medias.rs

____________________________________________________________________________________

ZAVETNI HRAST U DIVLJANI…

tamoiovde-logo

Najstariji na Balkanu – Zavetni hrast

Stari zavetni hrast “Miro” vekuje u blizini manastira Svetog Dimitrija u selu Divljana na istočnoj strani Suve planine.

  BELA_PALANKA_Stari_zavetni_Hrast_Miodrag_BogdanovicDSC_8327 Na proplanku pokraj puta u selu Divljana, udaljenom pet kilometara od Bele Palanke, kažu, pre više od hiljadu leta, podanici makedonskog cara Samuila zasadili su mladicu hrasta. 

Danas, nakon desetina stoleća, ova „krepka starina“ koja je bila savremenik mnogih burnih istorijskih  događaja koji su se odigrali u ovim krajevima, slovi za najstarijeg živog stanovnika na Balkanu.

DSCF5092Na hrastu je urezan zapis ovog sela, krst, simbol hrišćanstva.

Pripoveda se ovde od davnina, da u krošnji ovog hrasta žive vile koje čuvaju selo od zlih duhova.

Poznato je da se hrast poštuje kod svih slovenskih naroda kao sveto drvo.

Meštani Divljane poštuju svoj hrast, ovde organizuju seoske svetkovine i brinu se o njemu.

Stari hrastHrast je širok u prečniku preko tri metra, još uvek je živ i zelen sa karakterističnom  šupljinom u svom deblu, dovoljno prostranom da primi nekoliko ljudi ili da se u nju postavi stočić sa nekoliko stolica.

DSC00593Pored toga što je izuzetno vredan spomenik prirode, danas, zavetni hrast u Divljani predstavlja pravu atrakciju za znatiželjnike, turiste i ljubitelje fotografije.

Ova vrsta prelepog lužičkog hrasta može da živi i po dve hiljade godina.

Sa druge strane seoskog puta nalazi se još jedno stablo hrasta kitnjaka čija se starost procenjuje na 500 godina.

____________________________________________________________________________________

Na razgovoru, podacima i fotografijama zahvalan sam Sonji Radenković iz Bele Palanke.

Bora*S

____________________________________________________________________________________

HAJDE, „HRABRI“, HAJDE…

tamoiovde-logo

Uprkos požaru, propupeo 750-godišnji najveći poljski hrast

Uprkos prošlogodišnjem požaru koji su vatrogasci jedva savladali, najveći i jedan od najstarijih hrastova u Poljskoj „Hrabri“ na radost Poljaka propupeo je ovih dana, a na društvenim mrežama Poljaci su mu odmah otvorili profil podrške „Hajde, ‘Hrabri’, hajde“.

Poland Old Oak TreeUobičajena pojava da drveće propupi na proleće u ovom slučaju je podstakla u Poljskoj pravu euforiju, zato što su stručnjaci tvrdili da taj hrast iz Donje Šlezije na zapadu Poljske, upisan na listu spomenika prirode i kulture, neće uspeti da se oporavi od požara prošlog novembra.

„Neizmerno smo srećni. Najraznovrsnijim metodama smo mu pomagali da se oporavi od požara. Prvi znaci oživljavanja ne garantuju ipak definitivni uspeh. Najteže je pogodjena centralna grana i moguće je da je hrast jako oslabljen.

Držimo mu palčeve“, kazao je danas televiziji TVN24 šumar Ježi Vilanovski.

Hrast ‘Hrabri’ dobija nakon prvih mladih izdanaka čestike od poljske dece koja mu žele puno zdravlja, a na portalu „Hajde, ‘Hrabri’, hajde“ Poljaci navijaju i prate kako se stari hrast budi ovog proleća.

„Hrabri“ je proglašen za spomenik prirode i zaštićen 1966. godine, ali taj hrast iznikao oko 1.250 godine u današnjem prirodnom parku blizu Pjotrovica, štićen je još pre Drugog svetskog rata.

„Hrabri“ je visok 28 metara, raspon krošnje dostiže 16 metara, obim stabla 10, te je najveći hrast u Poljskoj, a treći po veličini u srednjoj Evropi.

Vinovnici prošlogodišnjeg požara, najvećeg do sad, koji su hrast potpalili iznutra, do sada nisu otkriveni, a ako ih uhvate, po poljskim zakonima, preti im tri godine zatvora.

Snimak požara:

Izvor : zelenasrbija.rs (Beta)

_________________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________

OBIČAJI I SIMBOLIKA SLAVLJENJA BADNJEG DANA…

tamoiovde-logo
Badnji dan najavljuje veliki hrišćanski praznik Božić. Tog dana badnjak unosimo u naše domove, a porodica se okuplja uz posnu trpezu. Oni koji su se sa nekim tokom godine zavadili, na Badnji dan praštaju i mire se.

12692_bozic foto 01 Miroslav Petrovic_if

Prema hrišćanskoj tradiciji, običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio

STARO POREKLO OBIČAJA

Mnogi običaji vezani za Badnji dan sasvim su paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i još uvek ih održavaju.

Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Vezuje se za slovensko božanstvo Svetovida.

Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.

Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se razlikuju u nekim elementima, a danas su prilagođeni životu u gradu.

Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog sunca jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.

Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.

Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa onaj koji ga seče navlači rukavice.

Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“ tj. da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Kada domaćin donese badnjak, ostavlja ga pored ulaznih vrata, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja, prema običaju, na ognjište.

Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.

12689_bozic foto 01 Emil Conkic_if

HRIŠĆANSKI SMISAO – Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Badnji dan je poslednji dan četrdesetodnevnog posta i to je uvod u jedan od najvećih hrišćanskih praznika – Božić. Običaji i praznovanje počinju Badnjim danom, a sve se svodi na jedan cilj – umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Prema hrišćanskoj tradiciji, običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak, dalje, nagoveštava i drvo Krsta Hristovog. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Posipanje žitom na Badnji dan i Božić podseća nas na žito koje je Majka Božija, kada joj se rodio sin, bacala životinjama u štali da stoka ne bi grizla slamu na kojoj je Hrist ležao. Slama u domu se tumači kao sećanje na to da se Isus Hrist rodio na slami, čime je badnjedanska slama simbol jasli u Vitlejemskoj pećini. Kađenje doma je simbol smirne i tamjana koji su donošeni kao darovi novorođenom Isusu. Orasi u slami u uglovima kuće simbolišu vlast Božju na sve četiri strane sveta. Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevajući tropar „Roždestvo tvoje…“, pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sednu za trpezu. Pogača koja se lomi simboliše reči Isusove „Ja sam hleb živi“, a vino krv njegovu. Riba je simbol Sina Božjeg, so božanske sile, a med sladosti večnog života pod okriljem Boga. Sveća koja se pali za Badnji dan i Božić predstavlja svetlost Božiju i simboliše Isusove reči „Ja sam svetlost svetu“. Paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić.

UNOŠENJE BADNJAKA I SLAME

U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera.

Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipaju se badnjak, slama i polažajnik.

Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju „Ko je?“ odgovara „Badnjak vam dolazi u kuću“. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori „Dobro veče badnjače!“. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću i pozdravlja ukućane rečima „Srećno vam Badnje veče“, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.

Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orahe koji su u uglovima niko ne uzima.

Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se, prema starom običaju, služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.

Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su naši stari i obavijali voćke da bi bolje rodile.

PALJENJE BADNJAKA

Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću − kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom…

Običaj nalaganja badnjaka na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru izazivajući pregršt varnica i iskri govoreći „koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica…“ nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.
Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori „Dobro veče, čestiti vi i badnje veče“, a ukućani odgovaraju „Dobro veče, čestiti vi i vaša pečenica“.
Po završetku, domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.

BADNJAČKI KOLAČ

Božićni kolač, poznat pod različitim nazivima, domaćica je mesila rano ujutru na Badnji dan, a nekad mu je pripisivana posebna moć.
Negde se na Badnje veče mesi česnica, badnjački kolač, bez kvasca sa orasima i namazana medom.

12690_bozic foto 01 Vladislav Mitic_if

Badnja večera je posna, ali bogata. Prethodi joj četrdesetodnevni post i svako jelo koje se iznese na trpezu ima simboličko značenje. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja

BADNJA VEČERA
Badnja večera je posna, ali bogata. Prethodi joj četrdesetodnevni post i svako jelo koje se iznese na trpezu ima simboličko značenje. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, zato su ona i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive). Večera protiče u miru i tišini.

Slama koja se unosi u kuću, obedovanje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da ih ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi, pa se čak i ne čisti po kući.

BDENJE
Na Badnje veče, noć pred Božić peče se pečenica za sutrašnji praznik.
Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi.

OPRAŠTANJE

Prema običaju, onaj ko se tokom godine sa nekim zavadio, na Badnji dan sa njim treba da se pomiri.

12688_bozic foto 01 Beta_hf

Deca obilaze domove U Vojvodini se deca okupljaju predveče, pre večere, prazne đačke torbe i idu u korinđanje. Ovaj običaj je veoma sličan koledarskim običajima kod drugih naroda. Mali korinđaši obilaze domove u komšiluku i pevaju (korinđaju) pesmice kojima najavljuju radostan dolazak Božića, a od domaćina očekuju da ih daruje. Domaćini kuće daruju decu jabukama, slatkišima, kolačima, suvim voćem, orasima…

SAVREMENO OBELEŽAVANJE BADNJEG DANA

U današnjim, urbanim uslovima se proslava Badnjeg dana izvodi u donekle promenjenom i prilagođenom obliku.

U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.

Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom.

Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Spaljivanje badnjaka se obavlja, uglavnom, paljenjem par listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom badnjaku.
Autor: Žena | Foto: Miroslav Petrović, Emil Čonkić, Vladislav Mitić, BETA
Izvor:zena.blic.rs

______________________________________________________________________________________

 

RASTUĆI SPOMENIK LJUBAVI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Zasadio 6.000 hrastova u obliku srca kao uspomenu na preminulu suprugu

hrastovi-u-obliku-srca-02Vinston Hoves je pre 15 godina zasadio 6.000 stabala hrasta u obliku srca kao uspomenu na svoju preminulu suprugu Dženet.

Ovaj prelep spomenik ljubavi se nalazi na njegovoj livadi u Južnom Glosterširu u Engleskoj i godinama je bio skriven od očiju javnosti dok ga slučajno nije otkrio jedan pilot balona na vruć vazduh koji je krstario širom zemlje i uslikao ga.

hrastovi-u-obliku-srca-03Kada je Vinstonova supruga preminula, on je pažljivo isplanirao i zasadio hrastove, a donji deo srca je usmeren ka kući u kojoj je Dženet provela detinjstvo.

Puno visokih narcisa okružuju ovo srce i daju mu topao žuti okvir koji je vidljiv iz aviona.

Pilot aviona je rekao da često putuje balonom Velikom Britanijom, ali da je ovo najlepši prizor koji je video sa visine.

__________________________________________________________________________________________

 ekokuce.com

__________________________________________________________________________________________

P.S.

Verujem da ste nakon ovog saznanja razneženi i moguće, setni.

No, budite srećni da ste zdravi i živi, da volite i da ste voljeni. Moguće da i u vašu čast već raste, makar jedno drvo.

P.S. & Naslov: Bora*S

SREĆA U SPAVAĆOJ SOBI LOSOVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________

PUSTINJAK IZ POLJSKE

bser121227_004_pustinjak_01i_smallKržištof Kavencinjski živi u nacionalnom parku, okružen sa 600 kvadratnih kilometara netaknute prirode. Ima 60 godina i ovako živi već 20 godina.

mediacenter.dw.de

http://mediacenter.dw.de/serbian/video/item/787279/Pustinjak_iz_Poljske/

VREME HEROJA I SMRTI – KOLUBARSKA BITKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći

Jedno od najvećih stratišta srpskog naroda, Kolubarska bitka vođena je na frontu dugom 150 kilometara, protiv dva puta brojnijeg i nesrazmerno jače opremljenog zavojevača vojske Austrougarske carevine.

Tada je jedna mala srpska zemlja bacila u ovaj sudbonosni sudar 250000 boraca koje su činili svi ljudi grada i sela, sva inteligencija i čitav podmladak jednog naroda.

  Komandant austrougarskih snaga general Oskar fon Poćorek komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima: “Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu“.

Naime Poćorek je očekivao da će gro srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi. Srpska vrhovna komanda ga je preduhitrila naredivši svojoj Prvoj armiji da brani Valjevo, a ostalim jedinicama da se na vreme povuku preko reke Kolubare.

Tako je 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći.

Jedno od glavnih žarišta bitke na Kolubari je bilo Vrače brdo koje se nalazi nadomak Lazarevca, a koje je bilo po petnaest puta u toku dana čas u rukama jednih, čas u rukama drugih. Na ovom brdu je izginulo oko 20 000 srpskih i 30 000 austrougarskih vojnika. Svi su oni zajedno pohranjeni u spomen kosturnici crkve Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu, po čemu je naš srpski narod jedinstven u svetu.

Naime, udostojili smo svoje neprijatelje, koji su nam naneli toliko zla, palili zemlju, vešali žene, decu i ostalo civilno stanovništvo, toga da budu sahranjeni u kripti jedne od najlepših naših crkava i time ih po dostojanstvu izjednačili sa svojim kraljevima koje smo na isti način pohranili u kripti crkve Sv. Vel. Georgija na Oplencu.

Ova bitka se izučava na svetskim vojnim akademijama, a karakteristična je po tome što se jedna mala vojska suprotstavila jednoj velikoj sili i pobedila. Naš vojnik je pobedio hrabrošću, vojnom taktikom i veštinom. Poznato je da je naš vojnik bio hrabar, disciplinovan i veoma poslušan, evo i jednog primera te discipline.

Sa kote Mačkov kamen jedan poručnik šalje svoj izveštaj komandantu:

„Gospodine majore na ovoj koti je pola moje jedinice izginulo, dozvolite mi da se povučem.“
„Ne dozvoljavam.“, odgovara komandant, inače major Tucaković poreklom iz Užica.

Malo kasnije opet se poručnik obraća majoru:
„Gospodine, mitraljez mi je pogodio obe noge, dozvolite mi da odem da se previjem, krvarim.“
„Krvari, ne dozvoljavam.“, odgovora major.

Nešto kasnije major se obraća poručniku:
„Sine, izdrži još malo, Srbija gleda u tvoja leđa.“

Srpska vojska je i vojno-taktički pobedila austrougarsku vojnu silu. Naime, kad je srpska komanda prozrela šta Poćorek sprema, a on je krenuo sa svojom petom armijom na Beograd, naredila je svojim snagama da se povuku iz Beograda i da se zbiju oko reke Kolubare 40 kilometara od Beograda. Ostala je samo jedna jedinica za odbranu grada Beograda, mala ali izuzetno hrabra vojska, koja je branila Beograd, ali ga nije odbranila.

Neprijatelj 3. decembra ulazi u Beograd. Istog dana Austrougari prave jednu veliku vojnu paradu kojoj prisustvuje i sam Poćorek. Svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.

General Živojin Mišić

Komandant prve armije general Živojin Mišić 2. decembra izdaje naredbu na svoju ruku u Gornjem Milanovcu, jer se vrhovna komanda nije složila, da se rano izjutra 3. decembra krene u kontraofanzivu i da se napadne neprijateljska šesta armija.

Mišić je dobro ocenio situaciju jer se nosio mišlju da iskoristi slavlje Poćoreka u Beogradu. Imao sam čast da u našoj crkvi u Lazarevcu razgovaram sa komandirom prve čete koja je izvršila proboj, jedan je od 1300 kaplara, koji opisujući proboj kaže:

Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu“.

Vojvoda Stepa Stepanović

Ovaj poraz je bio Poćoreku treći za redom u njegovoj vojnoj karijeri. Prvi je bio 28. juna 1914. god. u Sarajevu, prilikom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bio je u automobilu sa prestolonaslednikom. Drugi, pak u avgustu mesecu iste godine i porazu u bici na Ceru, a treći na Kolubari.

Sam austrougarski car koji mu je za pobedu na Drini dodelio najviše odlikovanje, posle Kolubarske bitke je izjavio: “Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“.

Po narodnosti Poćorek je bio Čeh, a posle Kolubarske bitke nije pominjan u austrougarskim vojnim krugovima. Poručivali su mu iz vrhovne komande da izvrši samoubistvo, odnosno da se obesi. On im je na to odgovorio: „Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“.

Pre Kolubarske bitke odigrala se avgusta meseca bitka na Ceru gde je austrougarska doživela poraz, ali prilikom povlačenja, naročito u Mačvi neprijatelj je palio srpska sela i vešao srpski narod. Zbog toga se za vreme Kolubarske bitke narod povlačio sa vojskom jer nije smeo da čeka neprijatelja. Bilo je to vreme smrti , kako kaže Dobrica Ćosić.

1300 kaplara

U borbi za Vrače brdo 20. novembra, poginuo je i Dimitrije Tucović. Prvo je bio sahranjen pod jednim hrastom na samom bojištu, pa je zatim prenet na šušnjarsko groblje, a odatle u spomen kosturnicu gde mu je telo bilo položeno u sanduk broj tri. Izvesni Draža Marković, tadašnji funkcioner, je preneo njegovo telo na Slaviju.

Srpski narod je u toku Cerske i Kolubarske bitke mnogo postradao, ali upečatljiv je primer jedne majke koja je povlačeći se ispred Austrougara sa sobom vodila i svoja tri sina, dvojicu za ruke, a trećega u torbi na leđima. Posle dugog puta, umora, golotilje, gladi, majka odlučuje da jednog od njih ostavi, a to je značilo skoro sigurnu smrt.

Posle dugog razmišljanja i borbe sa sobom odluka je pala na najmlađeg u torbi. Majka ga ostavlja na jednoj steni i odlazi, ali okranuvši se, dete se na nju nasmeje, a ona sažalivši se vraća se da ga uzme i nastavlja dalje put.

Nakon dužeg puta, majka ne može dalje i opet odlučuje da ostavi najmlađeg sina, ali opet okrenuvši se da ga vidi još jednom, ona se vraća i uzima sina i kako je znala i umela uspeva da pronese svoja tri sina kroz ratni vihor.

Naredne 1915. godine u Srbiji je harao pegavi tifus. Oba starija sina su podlegla bolesti i umrla, a majci je ostao u životu jedino najmlađi sin koga je ona htela da ostavi, da je gleda i brine o njoj. Naš narod za to ima jednu lepu poslovicu koja kaže: „Na mrđanu kuća ostaje“.

Najveće zasluge za pobedu u Kolubarskoj bici pripadaju vojvodi Živojinu Mišiću komandantu prve armije. Značajno mesto pripada i vojvodi Stepi Stepanoviću, koji je rođen na Torlaku i čitav život proveo u vojnoj službi. Sa svojom Drugom armijom bio je sve do osloobođenja. Sa svojom vojskom je prošao golgotu Albanije, ostrva Krfa i Vida, na kojima su mnogi srpski vojnici ostavili svoje kosti. Odlikovao se skromnošću tako da iako je bio srpski vojvoda nije imao svoju poslugu, jeo je iz vojničke činije, a čitav život spavao u vojničkom krevetu.

Pored vojnika Prve i Druge armije u ovoj spomen kosturnici sahranjene su i kosti vojnika Treće armije kojom je komandovao general Pavle Jurišić – Šturm, kao i vojnici užičkog korpusa sa komandantom Aleksom Vukomanovićem. Najveći broj izginulih u Kolubarskoj bici, tačnije 75 posto čine vojnici moravske jedinice.

Kasnija istorijska dešavanja, naročito ona posle Drugog svetskog rata, kreirana od strane lojalnih sledbenika komunističke revolucije, načinila su jednu istorijsku nepravdu radi očuvanja bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima.

Naime, na predlog i naredbu tadašnjeg visokog funkcionera komunističke partije, Jovana Veselinova, negde pred proslavu pedesetogodišnjice Kolubarske bitke (1964. god), broj od 250000 srpskih vojnika koji su učestvovali u Kolubarskoj bici je u spomen- kosturnici vidno izbrisan i prepravljen na 120000, a sve to na račun ostalih jugoslovenskih naroda, koji su istini za volju učestvovali u Kolubarskoj bici, ali zasigurno ne na našoj, srpskoj već neprijateljskoj strani.

Kada je ušao u spomen – kosturnicu i video na zidu brojku od 250000, rekao je „Mnogo je to“, i bez skrupule i trunke poštovanja prema tim žrtvama odokativnom metodom rekao neka to bude naprimer 120000. Šta drugo reći do „srpska sramota“.

Prekrajali smo istoriju, odricali se naših predaka, očeva, dedova, ignorisali smo njihove žrtve na kojima danas počiva naša država i naša sloboda, stideli smo se svoga imena i zato nam se danas dešava to što nam se dešava. Plašim se da iz istorije nismo ništa naučili, te smo dužni ponovo da je proživimo.

Svim ovim žrtvama za ljubav i slobodu svih nas neka je večan pomen, slava i hvala.

Амин.

(Na osnovu kazivanja i dugogodišnjeg služenja Bogu u hramu Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu protojereja stavrofora Živorada Jakovljevića.)

crkvaulazarevcu.org

____________________________________________________________________________________________

Naslov: Bora* S

JEDINSTVENA PRIČA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

…koju svakako treba čuti. Zarad nas samih.

ČOVEK KOJI JE SADIO DRVEĆE– Dobitnik Oskara za najbolji animirani film 1987. godine.