FROJDOVSKI POGLED…

Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.

Iako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.

Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).

Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.

Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.

Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.

Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?

Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.

Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.

Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.

Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.

Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.

U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.

Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.

Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).

Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (1)

Prethodni ćlanak: AUTIZAM

______________________________________________________________________________________

HIPNOZA NEPODNOŠLJIVOM LAKOĆOM ŽIVLJENJA…

ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE KLJAJIĆ: Kako sam se odlučila za život u planini

„Ubeđena sam da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije…“ – Kristina Kljajić.

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa

Foto: Dalibor Danilović

Kristina Kljajić je mlada žena sa jasnom vizijom i jakom voljom. Rođena je pre 35 godina u Beogradu, diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, živela jedno vreme u Švajcarskoj, radila u Crnoj Gori kao arhitekta dok nije odlučila da ne želi da provede svoj život projektujući „konfekcijske betonske kaveze“. Nakon toga je držala časove joge i kreativnog plesa jer je ples njena velika potreba i ljubav.

Majka je dve devojčice od 5 i 2 godine. Kaže da je do rođenja prve ćerke bila pravi nomad, uvek spremna da spakuje ranac tragajući po celoj Srbiji za mestom gde će sviti gnezdo. Pre nekoliko godina, nakon proučavanja iskustava u drugim zemljama i sopstvenih pokušaja, uspeha i grešaka, na internetu je plasirala svoju platformu Inicijativa eko sela Srbije koja privlači pažnju sve većeg broja pristalica.

Po pravilu, radi se o obrazovanim ljudima koji imaju potrebu i nameru da pronađu neki drugi modus vivendi u odnosu na ono što u gradu nudi vrli, novi svet. Kristina sada živi na relaciji Kragujevac (odakle joj je drugi muž) – Novi Sad – planina Rudnik, gde sa grupom istomišljenika radi na izgradnji eko sela – zajednice četiri porodična domaćinstva. Takva zajednica (u zapadnom svetu njihov broj ubrzano raste) je zasnovana na sličnim ciljevima, solidarnosti i poverenju, a prvenstveno na holističkom pristupu životu i prirodi.

„Možda će neko pomisliti da je moja žudnja da sebi i svojoj deci omogućim život u prirodi i u skladu sa prirodom proizvod mog odrastanja na Avali i nostalgije za srećnim danima detinjstva, kaže Kristina. „Sigurno je da ima i toga, ali daleko je važnije to što sam ja sasvim ubeđena da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije.

Ne radi se o vraćanju u 19. vek, kako neki površno sude, već o implementaciji svih savremenih znanja u jedan ekološki pristup životu, radi budućnosti svojih porodica. Sačuvana je individualnost porodičnih domaćinstava, ali se obnavljaju dragoceni seoski običaji zajedničkog rada po potrebi, mobe, trampe, podela znanja, iskustava, alata, čime svaki član zajednice dobija više vremena za sebe i svoje lično stvaralaštvo.

Zamislite koliko to olakšava život, ako povremeno jedna osoba skuva za celu zajednicu, pričuva decu, ili svi zajedno učestvujemo u drenaži zemlje, sadnji, branju, pravljenju zimnice“, dodaje. „Verujem da je dom tamo gde smo zajedno. Ne vezujem se emotivno ni za jedno mesto i mogu da živim bilo gde u prirodi, samo ako sam okružena energijom dobrih ljudi i ako sam slobodna da ispoljim svoju kreativnost. Sve je više ljudi i porodica koji se samostalno vraćaju na selo ali ja žudim za nečim drugim, a to je zajednica.

Pre tri godine grupa nas je pokušala da ovu ideju realizuje ali nismo imali uspeha. Prvo, izabrali smo predeo (Pešterska visoravan) gde nismo mogli da ostvarimo plan o permakulturnoj bašti, drugo, leti su nam presušili svi izvori i ostali smo bez vode, a onda su na red došle optužbe i diskusije šta je muški, a šta je ženski posao. U svakom slučaju, ja to iskustvo vidim kao jednu dobru školu i korisnu grešku iz koje sam dosta naučila.

Sada nekoliko naših porodica radi na realizaciji eko zajednice na Rudniku i privodimo kraju izgradnju prvog objekta od prirodnih materijala (zemlja, slama, drvo) koji će biti srce zajednice i multifunkcionalni objekat za boravak, kuvanje i druženje dok svako sebi ne sagradi kuću na imanju. Predeo je slikovit, ima dovoljno vode i šume, zemlja je zdrava a škola je udaljena samo jedan kilometar.“

Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala.

Foto: Dalibor Danilović

Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavistan.

Želim da tu opciju ponudim svojoj deci dok rastu, a kad odrastu, sami će birati svoje puteve. Verujem da je najdragocenije što mogu da im podarim sloboda da bezbrižno hodaju bosi i istražuju prirodu bez strahova, uživo a ne virtuelno, želim da im priuštim zdravu hranu mojom rukom zasađenu, negovanu, ubranu i skuvanu umesto hemije iz kojekakvih kesica i konzervi.

Mnogi će reći – pa nije svrha života da rintam na selu, a ja kažem – s ovakvim ubrzanjem zamislite šta će biti za pedeset godina. Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duševnim zdravljem.

Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo „lajkovati“ peticije ili sličice.

Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? Zapad se brže industrijalizovao ali upravo zato brže i prepoznao princip štapa i šargarepe. U nekim zemljama Evrope sve brže se formiraju eko zajednice, a mi smo se zaglavili u nekoj mešavini patrijarhata i epskih mitova s jedne strane, a s druge strane straha i imitiranja.

Kriza ovde traje već 25 godina. Sada je trenutak da utremo put svojoj deci. Sada se zemlja i imanja prodaju skoro u bescenje, a mnogi poslovi se mogu raditi preko interneta. Najlakše je reći: samo da nekako preživim i iškolujem dete… ali šta će to dete posle toga. Možda će imati sreće da se dobro uda ili postane točkić u nekoj mašineriji. Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.

Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.

Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.

Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade onlajn što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.

Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.

A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu. Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.

Ali nakon „lajkovanja“ lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.

Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu.

U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.

Mene više ne zanima moderna stambena arhitektura koju smatram energetski traumatičnom. Ona oslikava interese investitora: što manje uložiti, a što više zaraditi, ne vodeći nimalo računa o terenu na kome se gradi, osunčanosti, štetnosti upotrebljenih materijala.

Zadužujemo se kreditima da bi živeli zbijeno u kutijama šibica, bez privatnosti i svetlosti. Arhitektura treba da podržava život jer ja i kuću vidim kao jedan ekosistem sličan našem organizmu.

Zdrava kuća je napravljena od prirodnih materijala, a ne od ekspandiranog betona. Naši drevni preci (na primer Vinčanska kultura) su gradili kuće koje se uklapaju u zlatni presek i svetu geometriju svemira.

Oni su još tada imali znanja o teoriji struna i kvantnoj fizici, a mi ih smatramo divljacima. Najviši ekološki domet današnjih eko zajednica su samoodržive kuće u kojima se priroda poštuje i ne zagađuje već se njeni darovi koriste i njoj vraćaju.

Koriste se razni načini snabdevanja vodom i energijom (solarni paneli, bunari, bazeni za kišnicu, vetrenjače…). Energija se stvara i troši na istom mestu, a u uređenim državama viškovi se i prodaju. Reciklira se u najvećoj meri i skoro se ništa ne baca čime se smanjuje opšte planetarno zagađenje. Vodu skupljamo, prečišćavamo, koristimo i vraćamo prirodi umesto kanalizaciji. Organski otpaci se poklanjaju zemlji umesto kontejnerima za smeće.

Sadimo šume, to savršeno društvo bez kojeg nam nema opstanka. Učimo da stvari popravljamo i restauriramo umesto da bacamo. Radujemo se onome što napravimo svojim rukama. Možda nije kao iz butika, ali je u svaku sitnicu upletena energija ljubavi.

Ja sam kroz jogu, aikido i ninđicu mnogo učila. Mi ne poznajemo neverovatne mogućnosti svog tela, a kada počnemo da ih upoznajemo osvajamo i samopouzdanje. Osmislila sam kreativni ples koji aktivira deo po deo tela i postepeno uklanja blokadu od nagomilanih strahova. Tako se otvara put ka kreativnosti, samopouzdanju, senzualnosti i zdravoj seksualnosti.

Učim žene da vole i poštuju svoje telo umesto da ga mere merilima kozmetičke industrije i stalno ga kritikuju i popravljaju kako bi postalo poželjnije na tržištu. Jer ako ne cenimo i ne volimo sebe i svoje telo, mi šaljemo poruku da sebe ne poštujemo, a sve drugo u našem životu, ljudi i događaji – samo su posledica.

Kreativni ples sam bazirala na kombinaciji raznih plesova: trbušni ples, plemenski plesovi, džez balet, ples pet ritmova. Cilj je da se potpuno predamo improvizovanim pokretima i tako postignemo oslobođenje. Osmišljavala sam vilinske i plemenske plesove sa kojima smo učestvovale na raznim manifestacijama. Bilo je očaravajuće posmatrati ta ozarena ženska lica kada daju sebi dozvolu da se potpuno prepuste sopstvenom unutrašnjem ritmu.

Meni plesanje oduvek mnogo znači. Učestvovala sam u jednoj performans plesnoj grupi i time se izdržavala na studijama, a i posle raspada prvog braka. Joga je takođe bila jedan od procesa koji me je doveo do samospoznaje. Ali danas je i to i trendu kao nekada aerobik. Ja jogu doživljavam kao pristup životu, a ne kao gimnastiku. Kroz nju sam upoznavala sebe i približila se bogu.

Foto: Dalibor Danilović

Primetila sam da su žene uglavnom blokirane u kukovima, tj. u svojoj seksualnosti jer je ona čak i danas tabu tema. Stidimo se što nismo savršene. S druge strane, mediji nas bombarduju sladunjavim filmovima i pričama o idealnim ženama i savršenom seksu sa srodnom dušom.

Bacamo se u avanture i eksperimente, a blokada se učvršćuje i tonemo sve dublje. Ja verujem da potpuno prihvatanje svog tela kao hrama duše prethodi meditacijama i svim sličnim tehnikama.

Ako želimo da promenimo svoj fizički izgled, psihičko ili emocionalno stanje, moramo prvo osvestiti telo. Ovo ne znači da je telo iznad svesti, već sasvim suprotno. Jedino uspostavljanjem kontrole tela možemo reći da smo svesna bića. Telo je osnova našeg postojanja u ovom svetu – nulti nivo, materijalni aspekt, hardver. Sa naše tačke sagledavanja osnovni nivo postojanja. Telo je nosač duše.

Izvor: kurir.rs

---

PREPOZNAJTE SOCIOPATE…

i izbegnite zamke harizmatičnih ludaka

Istorija sveta opisuje mnoga negativna dešavanja iz prošlosti: ratove, tragične događaje, krvoprolića i nesreće u kojima se često kao idejni vođa ističe pojedinac, ili grupa nečijih sledbenika.

Stručnjaci profile tih ljudi karakterišu kao sociopatske ili psihopatske. Iako se u teoriji razdvajaju ova dva pojma, oba se odnose na ljude sa fiziološkim defektom u mozgu koji za posledicu ima nerazvijenost centara za kontrolu emocija i impulsa.

Zapanjujuće veliki broj ljudi koji su kroz istoriju bili izmanipulisani od strane ovakvih ličnosti, i podržali njihove nakaradne ideologije, priključili se verskim kultovima koji su osnivani i mašinerijama prevare koje su konstruisane, navodi nas da se pozabavimo ovim fenomenom.

Procenat ljudi sa sociopatskim ponašanjem u globalnoj populaciji je oko 4%. Konkretno, u avionu sa kojim letite je statistički oko pet sociopata. U autobusu javnog prevoza društvo vam prave dvoje sa ovim poremećajem. Ukoliko radite u kolektivu sa 500 ljudi, dnevno srećete njih dvadeset sa ozbiljnim poremećajem ličnosti.

U delu „Sociopata u komšiluku“, Martha Stout objašnjava da sociopatiju pogrešno tumačimo kao retkost, prepoznatu kod malog broja istorijskih ličnosti čija su postupanja dovela do teških nesreća. Među ljudima sa kojima ste u kontaktu svakodnevno postoje vešti majstori manupulacije, čije labave moralne stege mogu da izazovu brojne probleme u vašem životu.

Kako da ih prepoznamo?

Šarm

To obično nisu neshvaćeni i neprilagođeni ljudi, već prilično harizmatične osobe, koje deluju vrlo privlačno onima koji tragaju za vođstvom i podrškom. Često imaju veoma izraženu seksualnu privlačnost, a kada ih bolje upoznate i ekstremne seksualne apetite i čudne fetiše.

Spontanost i komunikativnost

Imaju tendenciju da brzo sklapaju prijateljstva i za dobro novih prijatelja svesno ulaze u nerazumne, rizične i bizarne situacije. Brzo dostižu nivo prisnosti za koji normalnoj populaciji treba mnogo više vremena. Tim postupcima kod onih koji ovo ponašanje ne prepoznaju kao neprirodno stvaraju osećaj dužnosti. Uzvraćanje takvog prijateljstva je prvi korak ka zamci.

Nepostojanje osećaja stida, krivice ili kajanja

Njihovi mozgovi jednostavno ne prave sinapse za obradu tih emocija. Ovaj defekt im daje sposobnost da lako izdaju ili povrede ljude, što je često praćeno ucenama, pretnjama i zastrašivanjem. Slede isključivo lični interes. To je razlog što ćete među veoma uspešnim ljudima, čak i u visokim nivoima vlasti bilo koje nacije, naći nešto veći procenat sociopata nego u prosečnoj populaciji.

Lažna iskustva

U opisivanju svojih iskustava preteruju do tačke apsurda. Zanimljivo je da ljudi imaju sklonost da poveruju u takve priče. Nekada zbog toga što sociopata zasnuje svoju laž na poluistini (primer „srpskog satelita“, čoveka koji jeste bio jedan od najboljih studenata, ali nikada nije završio fakultet koji je tvrdio da jeste, niti imao naučna dostignuća koja je tvrdio da je postigao), a nekada su priče koje smisle do te mere neverovatne da se prosečan čovek povede za tezom „ovo je toliko neverovatno da mora da je istinito“. Najčešće, ne obratimo pažnju na detalje, pa priča „prođe“.

Dominacija

Prepoznaćete ih po tome što ne umeju da prihvate tuđe argumente u raspravi, i u stanju su da zlobno i beskrupulozno brane svoj stav, čak i kada je očigledno da nisu u pravu.

Inteligencija

Sociopate su retko intelektualno inferiorni ljudi. Nadprosečan stepen inteligencije je neophodan da bi se u potpunosti razvila sociopatska ličnost, spremna da plete mreže laži i obmana. Upravo iz tog razloga, hapšenje serijskih ubica i prevaranata je jedan od najtežih zadataka policije, jer im ova sposobnost omogućava da dugo ostanu neotkriveni.

Emocije

Sociopate nemaju sposobnost da osete ljubav, empatiju i sažaljenje. Oni ponekad emituju takva osećanja u javnosti, jer imaju svest o tome da su takvi izlivi emocija poželjni, ali je to na nivou simulacije i kopiranja tuđih ekspresija. Oni istinska osećanja nemaju, jer u njihovom mehanizmu procesuiranja doživljenog dolazi do kratkog spoja. Ovo je vrlo opasna karakteristika koja onemogućava da u razmišljanjima sebe stave u ulogu žrtve i osete kajanje zbog nanete štete ili bola.

Poetsko izražavanje

Ukoliko pogledamo intervju sa Charlesom Mensonom, osnivačem ubilačke komune u Kaliforniji 1960. godine, neke od Hitlerovih govora, ili govore kontroverznih lidera novijeg doba, vidimo da je njihova sposobnost izražavanja nadprosečna, a njihovi monolozi intrigantni i hipnotički. Slično je i sa sociopatama u generalnoj populaciji. Često se slušanje njihovog izlaganja opisuje kao smirujuće, prijatno i nadahnjujuće iskustvo.

Izvinjenje

Od sociopate je teško izvući čak i lažno izvinjenje. Prihvatanje činjenice da nisu u pravu smatraju neprihvatljivom kapitulacijom. Ukoliko im pokažete neoboriv dokaz da greše, shvatiće to kao napad na njih, a ne kao na ukazivanje istine. Jednostavno, sa takvim ljudima je svaki vid sporazuma osim onog koji su zamislili neostvariv.

Život u zabludi

Sociopata iskreno veruje u ono što kaže i na njegovom licu je nemoguće pročitati laž i obmanu. Dokazano je da je kod njih poligraf (detektor laži) potpuno beskoristan, jer ne doživljavaju emotivne oscilacije kad ne govore istinu. Oni u svojim glavama odmah nakon činjenja bilo čega automatski elaboriraju fikciono objašnjenje koje opravdava njihova dela.

Ne postaju sve sociopate serijske ubice, lopovi i diktatori. Neki ceo svoj vek egzistiraju kao prihvaćeni članovi društva okarakterisani od poznanika kao „teške ličnosti“ ili „komplikovani ljudi“. Prilike koje im život stvara omogućiće im da svoju patologiju razviju u različitoj meri. Što je okruženje manje svesno i podložnije manipulacijama to su ove ličnosti u njemu bolje pozicionirane i poštovanije.

Kako se ponašati u situacijama kada nečije sociopatsko ponašanje počne da vas ugrožava?

Istina

Suočite ga sa istinom. Insistirajte na činjenicama. Psiholozi opisuju tipičan nastup sociopate uhvaćenog sa torbom ukradenog novca. On će tvrditi da je novac uzeo da bi ga zaštitio, jer ima proverene informacije da je neko želeo da ga ukrade. Iznošenje činjenica koje ukazuju na očiglednu laž je prva stepenica borbe.

Okruženje

Sociopate često imaju brojne sledbenike, ljude koje su pridobili na različite načine, koji će u svakom trenutku biti spremni da posvedoče u njihovu korist. Oni kod tih ljudi pažljivo kreiraju lažna sećanja, kojih ovi ne moraju biti svesni. Poznat je slučaj kada su sledbenici jednog gurua nadahnuto pričali kako su ga u određenim prilikama viđali da levitira (lebdi u vazduhu). Postupnim razgovorima sa njima, lekari su ustanovili da niko od njih nije zapravo prisustvovao seansi gde je guru levitirao, ali su toliko puta slušali žive priče o tom iskustvu da im se ono urezalo u svest kao nešto doživljeno. Suočavanje okruženja sa lažnim sećanjima na zajedno proživljene događaje koji se nikad nisu desili je drugi bitan korak.

Javno razotkrivanje

Ukoliko sociopatsko ponašanje ostane unutar interesnog kruga i završi se tamo gde su se neprijatnosti dogodile, postoji realna mogućnost da ćete samo osnažiti patološki karakter koji će to shvatiti kao jedno iskušenje na putu do uspeha. Velika je verovatnoća da će taj incident kasnije preokrenuti u svoju korist, tumačeći ga budućim sledbenicima i žrtvama kao napade zlonamernika (u njegovoj interpretaciji konkurenata, špijuna, tajnih agenata) sa kojima se izborio i izašao još jači. Iz tog razloga, neophodno je istrajati u razotkrivanju, i ukoliko ima elemenata krivičnog dela, sudski procesuirati ovakve ljude.
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________________________

MUČI ME PITANJE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

VUK U JANJEĆOJ KOŽI

Danima su mi na tragu, nemam više kud. 
Naći će me lovci pokažem li ćud. 
Zar da čitav život bježim i obilazim zamku; 
riješio sam zato da promijenim dlaku. 

Dosta mi je bilo leda, gladovanja i hajke, 
dok prijetvorno janje muči dvije majke. 
Pristao sam protiv volje na ovakvo stanje 
u času kad se više- cijenilo blejanje. 

Al ‘vrpolji se zver, muči je pitanje: da l’ je gore skončat kao vuk 

Il’  živjeti kao lažno janje? 

Pristajem na Crvenkapu, al ‘protiv mog je bića 
da prijatelj budem s luda tri praščića. 
Nisam još zaboravio na brlog i raku 
Mada sjajno živim prerušen u baku. 

Drugi vuci zavijaju. Izdajnički zvuk stajat će ih glave.

 „Mama, to je vuk!“ 

Krivom toče med i mlijeko- nije to moj ukus.
U jagnjećoj koži izludjet će lupus. 

Ali vrpolji se zver, muči je pitanje: 
Da l’ je gore skončat kao vuk 
il’  živjeti kao lažno janje? 

Arsen Dedić

---