GOSPODARI DALEKOG SEVERA…

tamoiovde-logo

IRVASI, KAO DEO LEGENDE O DEDA MRAZU, VELIKA su ZAGONETKA ZA MALIŠANE, ALI I ZA OZBILJNE NAUČNIKE

Zahvaljujući predivnoj legendi o Deda Mrazu, irvasi su još davno postali jedna od najpoznatijih životinja sveta. Bez obzira na to da li svojim debelom, mekanom dlakom prkose snegu u Laponiji ili jurcaju kasom, upregnuti u Deda Mrazove natovarene sanke – decembar je mesec irvasa.

norway_reindeer-1920x1080Ovi neprikosnoveni gospodari dalekog severa i danas zadivljuju svojim biološkim sposobnostima. Dok se mališani naivno pitaju kako Rudolf i njegovih osam kompanjona umeju da lete, ozbiljni naučnici i dan-danas pokušavaju da odgonetnu tajne genetske izdržljivosti irvasa.

I jedni i drugi se dive njihovoj lepoti i neverovatnoj sposobnosti da se adaptiraju surovim uslovima u kojima žive.

Biolozi su bez većih poteškoća pobrojali neke od prednosti irvasa. Utvrđeno je da imaju debelo krzno koje ih štiti od hladnoće, ali ne obično, jer je dlaka šuplja i ispunjena vazduhom što donosi dodatnu toplotnu izolaciju.

Ova životinja ima veća kopita od losa ili jelena, a kada je sneg dubok, još ih rašire i na taj način zaustavljaju propadanje.

Irvasi čak mogu da menjaju boju očiju kako bi se efikasnije prilagodili belini koja ih stalno okružuje. Oči irvasa su leti žuto-zelene, a tamnoplave – zimi! Plava boja tokom najmračnijih meseci godine pomaže da bolje vide u tami. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja.

Duga putovanja

Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac koji im omogućava maksimalno iskorišćavanje sastojaka. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim irvasova mahovina. Leti jedu lišće vrbe i breze, kao i travu.

Još jedan trik iz bogatog opusa genetike je predzagrevanje ledenog vazduha pre nego što uđe u pluća. A voda koja se kondenzuje, zadržava se u ustima irvasa i verovatno apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.

Irvasi su delom pripitomljeni pre oko 3.000 godina. Velika divlja stada mogu da broje i do gotovo neverovatnih 100.000 životinja! Divlji irvasi migriraju između leta i zime, a naučnici su zabeležili da mogu da prevale i više od 5.000 kilometara tokom godine. Osim toga veoma su dobri plivači, što im omogućava da savladaju velike reke i jezera.

Mogu da prežive zimu jedući samo lišajeve, što retko koja životinja može. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom.

U divljini, irvasi imaju veoma kratku sezonu parenja. Razmnožavaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, a sezona parenja počinje u septembru i traje tri do četiri nedelje. Mladunci nakon što dođu na svet mogu da pretrče i po nekoliko kilometara. Inače su genetski predodređeni da stalno budu u pokretu kako bi mogli da izbegnu predatore.

Sporna adresa

Legenda kaže da je njihov dom u Laponiji, najvećoj i najređe nastanjenoj finskoj provinciji, gde prema legendi stanuje i Deda Mraz. Ali je istina da irvasa ima gde god da je zime i snegova. Nastanjuju sever Evrope, Sibir i Severnu Ameriku. Gajenje i čuvanje irvasa kao domaće životinje je vekovna tradicija naroda Saami koji živi na severu Skandinavije.

Odatle potiču i originalne ideje o „tačnoj adresi“ Deda Mraza i njegove fabrike fantazija. Skoro svaka nordijska zemlja tvrdi da mu je postojbina unutar njenih granica. Norvežani su uvereni da Deda Mraz živi u mestu Drobak, Danci kao „tačnu adresu“ navode Grenland u blizini ostrva Umanaka. Konačno, Finci su utvrdili da Deda Mraz živi u blizini Severnog pola, u Laponiji, nedaleko od glavnog grada provincije Lapland. Tamo sunce tokom zime gotovo i da ne izlazi, polarna noć traje skoro mesec dana, a leti sunce ne zalazi od sredine juna do početka jula.

Zahvaljujući toj prirodnoj čaroliji, legenda o Deda Mrazu i njegovim irvasima živi duže nego bilo koja druga poznata bajka današnjice.

Ž. Štrbo

Izvor: zov.rs

__________________________________________________________________________________

PEĆINA SVETLEĆIH CRVA…

tamoiovde-logo

KAO POD ZVEZDAMA: MAGIČNA PEĆINA UKRAŠENA SVETLEĆIM CRVIMA!

Daleko, na severnom ostrvu Novog Zelanda, krije se pravo čudo prirode koje je danas jedno od glavnih turističkih atrakcija ove zemlje bogate zelenim površinama.

pecinaGlowworm cave ili Pećina svetlećih crva dom je hiljadama svetlećih larvi Arachnocampa luminosa koje žive samo na ovom ostrvu.

One predu duge trake koje provode bioluminiscentnu svetlost, obasjavajući pećinsku reku neobičnom zelenkasto-plavom svetlošću.

Zahvaljujući izuzetnoj vlažnosti i toploti u pećini je odsutna promaja, što omogućava ovim insektima da nesmetano pletu ove duge i lepljive trake koje služe kao mamac raznim insektima.

glowworm-cavePećina svetlećih crva pripada pećinskom sistemu Vaitomo, što na maorskom jeziku znači voda koja prolazi kroz rupu.

Ovaj prelepi pećinski sistem, koji je star više od dva miliona godina, prvi put su istražili lokalni poglavica Tane Tinarou i engleski istraživač Fred Mace davne 1887. godine.

Dve godine kasnije, poglavica je pećinu otvorio za turiste, a danas i njegovi potomci rade na njenom održavanju u saradnji sa Vladom Novog Zelanda.

Razgledanje pećine se većim delom obavlja u čamcu, što svakako upotpunjuje doživljaj i čini ovaj obilazak nezaboravnim.
Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

PRIRODA NA POTEZU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako se neke vrste prilagođavaju klimatskim promenama?

Životinje mogu da budu neverovatno prilagođavajuće, ali mogu li se prilagoditi dovoljno brzo?

images-2013-12-600450_klpromene_905488102Kako se Zemlja zagreva, životinje i biljke nisu obavezno bespomoćne. One mogu da se premeste u hladnije klime; mogu da ostanu i prilagode se pojedinačno toplijoj klimi, a mogu se čak prilagoditi celom vrstom, putem evolucije.
Veliko pitanje je, da li će biti sposobne da učine bilo šta od navedenog dovoljno brzo? Većina naučnika smatra da se klimatske promene dešavaju prebrzo za previše vrsta, da bi se prilagodile.
Međutim proteklih nedelja, generalno stanje očaja obasjano je zracima nade: Stigli su izveštaji o neočekivanoj adaptivnoj sposobnosti ugroženih leptira u Kaliforniji i korala u Tihom okeanu.
Dva izolovana izveštaja, naravno, ne ruše ideju o globalnoj ugroženosti.

Ipak, one naglašavaju koliko malo još uvek znamo o sposobnosti prirode da se izbori sa klimatskim promenama.
“Većina modela koje ekolozi predstavljaju pretpostavljaju da nema prilagođavanja, što je suludo.”, kaže Ari Hofman, genetičar sa Univerziteta u Melburnu i dodaje: “Organizmi nisu statični.”

Priroda na potezu
Da se vrste u pokretu očigledno je ne samo naučnicima, već i baštovanima i ljubiteljima prirode. Leptiri žive u višim predelima planina; drveće se pomera severno u Severnoj Americi i Evropi. U Severnoj Karolini, stanovnici i dalje uzbuđeno sreću oklopnike (armadilje), koji su “napali” državu sa juga.
Pregled podataka o stotinama vrsta koje se kreću iz 2011. otkrio je srednji pomak ka većim visinama od 11 metara po deceniji i srednji prelazak na više geografske širine od oko 17 kilometara po deceniji.
Tu je i jasan trend zagrevanja vezan za vreme prirodnih događaja. Jedno istraživanje ukazuje da se proleće pomerilo za 1,7 dana ranije 2007. u odnosu na 1954. godinu. Insekti se javljaju ranije, ptice se gnezde ranije, biljke cvetaju i listaju ranije. Najnovija studija takvih događaja pokazuje da su klimatske promene razvukle sezonu cvetanja divljeg cveća na 35 dana.
Izveštaj sa konferencije o leptirima u Engleskoj prošlog meseca je bio nešto drugačiji. Odnosio se na ugroženu vrstu Euphydryas editha quino, poznatu po ugroženosti od strane klimatskih promena. Mnogi stručnjaci su verovali da je vrsta osuđena na propast ukoliko ne prikupe leptire i presele ih na sever; pošto je njihov put ka višem terenu izgledao blokiran od strane grada Los Anđelesa.
Međutim, Kamila Parmezan sa Instituta za pomorstvo Univerziteta Plimut, koja je proučavala ovu vrstu godinama, izvestila je da se ona nekim čudom preselila na veće nadmorske visine. Osim toga, vrsta je nekako otkrila kako da polaže jaja u novu biljku domaćina.
“Svaki biolog leptira koji je znao nešto o vrsti quino sredinom ’90-ih, uključujući i mene, je mislio da će do sada izumreti.”, rekla je Parmezanova.

Otpornost u koralima
Još jedna pozitivna priča neočekivane otpornosti pojavila se 24. aprila. Dok su istraživao vode budućeg Nacionalnog parka Američke Samoe nedaleko od ostrva Ofu, istraživač Piter Kreg primetio je izolovane grupe korala koje su bile značajno toplije od ostalih. Visoke temperature vode mogu da izazovu “bledilo” korala. One izbacuju fotosintetizujuće alge koje žive u njima, čime gube i boju i način prikupljanja energije. Ipak, ovi korali nisu izgledali da pate od toplote.
Pomorski ekolog Stiven Palumbi sa Stanford univerziteta u Kaliforniji testirao je toplotnu toleranciju Acropora hyacinthus korala iz neuobičajeno tople grupe. Ubacio ih je u posudu, a potom povećao temperaturu unutra na 34 stepena Celzijusa, za tri sata. Samo 20 odsto pojedinačnih korala je izbacilo svoje alge, dok je 55 odsto korala iz slične, ali inače mnogo hladnije grupe izbacilo svoje alge tokom testa.
Naredni tekst je otkrio još više. Palumbi je uzeo korale iz hladne grupe i stavio ih u toplu. Godinu dana kasnije, izmerio je njihovu toplotnu toleranciju i našao je da je u velikoj meri poboljšana. Test toplotnog stresa uzrokovao je da samo 32,5 odsto transplantovanih korala izbaci svoje alge, umesto 55 odsto.
Palumbijev eksperiment je pomogao u saznanju dva mehanizma pomoću kojih se organizmi prilagođavaju. Pojedinačno presađeni korali su bili u stanju da se adaptiraju toplijoj vodi, bez promena u svojim genima. Biolozi to nazivaju fenotipskom plastičnošću.
Međutim, presađeni korali i dalje nisu bili dobri u izdržljivosti kao korali koji su bili domaći u toplijoj grupi; 32,5 odsto njih je izbledelo tokom stres testa, u poređenju sa samo 20 odsto domaćih. Ova razlika može reflektovati operaciju sledećeg mehanizma adaptacije: genetičku evoluciju. Nakon mnogih generacija, prirodna selekcija je možda promenila gene u koralima u toploj grupi, omogućavajući najtolerantnijima da prežive i imaju najviše potomaka.

Neke će umreti
Naučnici koji se bave ovom temom jasno naglašavaju da evolucija i pojedinačna plastičnost neće spasiti sve vrste. Klimatske promene se dešavaju prebrzo da bi neke vrste preživele.
Predviđanje koje će vrste preživeti same po sebi, može pomoći naučnicima da se fokusiraju na vrste koje mogu imati koristi od ljudske pomoći. Ključni cilj takve intervencije bi bilo vraćanje genetske raznovrsnosti u maloj, izolovanoj populaicji tako da evolucija ima na čemu da radi. “Tamo gde imamo fragmentiran pejzaž, treba da ga ponovo povežemo i vratimo mu tok.”, kaže Hofman i dodaje: “Mi obnavljamo proces, a taj proces je veoma snažan.”
Izvor:.nationalgeographic.rs/reportaze/

EKSTREMI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Gde kiše nije pala 14 godina, a gde pada grad od kilogram

Svetska meteorološka organizacija napravila je listu ekstremnih vremenskih prilika. Na njoj se nalaze najniža i najviša zabeleža temperatura, mesto gde je palo najviše kiše, kao i mesto gde je zabeležen najstrašniji grad.

 Najniža temperatura

Najveći minus zabeležen je u Vostoku, na Antarktiku, gde je izmereno čak minus 89,2 stepena Celzijusa 21. jula 1983. godine

 Najviša temperatura 

359427_jaja-reuters-2_ff

U Dolini smrti možete peći jaje na kamenu (Rojters)

„Dolina smrti“ u Kaliforniji je ušla u istoriju kada je u leto 1913. godine izmereno neverovatnih 56,7 stepeni Celzijusa.

________________________________________________________________________________________

Najviše padavina u minutu

U američkoj državi Merilend, u mestu Junionvil, zabeležen je rekord 4. jula 1956, kada je u minutu napadalo 31,2 milimetra kiše.

 Najviše padavina za 24 sata

388614_b6659009_ffU toku jednog dana, najviše kiše je palo dok je prolazio ciklon Denis, u Fok-Fokum ostrvu u Indijskom okeanu. Čak 1,825 metra je palo u toku 24 sata, od 7. do 8. januara 1966. godine.

_________________________________________________________________________________________

 Najjači grad

344774_dscf4257_ffNajjači grad ikada je padao u Gopalgandžu, u Bangladešu, 14. aprila 1986. godine, kada su poginule 92 osobe.

Prijavljeni su komadi leda teški kilogram.

_________________________________________________________________________________________

Najduži sušni period

399075_deathvalley19820816desertincomingnearshoshones_ffNajduži period bez padavina je izmeren u Čileu, u mestu Arika, gde nije pao ni kap kiše 14 godina, od oktobra 1903. do januara 1918. godine.

__________________________________________________________________________________________________________________

  Najviši hladni gejzir

405181_20130119reutersjim-urquhartyellowstone-national-parkdi004495985_ffU Andernahtu, u Nemačkoj, zabeležen je 16. septembra 2002. mlaz vode visok 61,5 metara koji je izbacio gejzir.

_________________________________________________________________________________________

Najhladniji put 

Ruski Kolima autoput je najhladniji put na svetu, gde temperature nekada padaju i na minus 67,7 stepeni. Da stvar bude strašnija, jedan deo ovog puta se zove „Put kostiju“ u znak sećanja na zatvorenike koji su umrli gradeći ga.

_________________________________________________________________________________________

Najveća ledena pustinja

410155_antarktik-foto-ap-1_ffNajveća ledena pustinja koja se ne nalazi u polarnom regionu je na teritoriji Kanade. Nalazi se u Kluan nacionalnom parku i prostire na području od 21.980 kvadratnih kilometara.

_________________________________________________________________________________________

Naseljeno mesto sa najnižom temperaturom  

214478_kopaonik4-beta_ffSibirsko mesto Ojmjakon je najhladnije mesto gde ljudi žive, van Antarktika. U njemu temperature padaju do minus 68 stepeni Celzijusa.

_________________________________________________________________________________________

J.Ć. | Foto: AFP | blic.rs

OVDE SE ODMARALA ARISTOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Mesta gde se odmarala evropska aristokratija

Banje u Češkoj važe za najpopularnije u svetu, jer imaju lekovite, mineralne izvore. Gosti, takođe, na raspolaganju imaju kvalitetnu uslugu, komfor, spa objekte, a ujedno mogu da uživaju i u prekrasnom ambijentu okolnih sela gde su smeštene.

KARLOVE VARI

108055_karlove-vari--jirka-matousek_af

Karlove Vari l foto : Jirka Matousek/flickr.com

  Najpoznatija banja u Češkoj su Karlove Vari, svetski poznato banjsko lečilište.

  Ime su dobile po osnivaču, Karlu IV. Po legendi je Karlo pronašao ovu banju, tako što je jedan od lovaca na jelene upao u topao izvor mineralne vode. Nalazi se u severozapadnom delu Češke i udaljene su od glavnog grada Praga oko 130 km.

  Veliki deo današnje slave grad duguje i izuzetno lepo očuvanoj arhitekturi uokvirenoj očuvanom prirodom na okolnim brdima. Grad leži na tri reke: Ohrže, Rolave i Teple. Sve reke u gradskom području imaju uske doline. Reka Tepla je posebno čuvena po svojoj toploj vodi

 

108052_Karlovy-Vary-1281127026_hl

darkside

Banja je prelepa i nije čudo što je važila za omiljeno mesto za odmor evropske aristokratije između dva rata. Termalni izvori u Karlovim Varima su veoma bogati sulfatima i karbonatima.Ima 12 izvora, a njihov hemijski sastav je veoma sličan, ali su temperature, kao i sadržaj CO2 različiti.

  Za lečenje se koristi i mineralno lekovito blato – naročito za muskulaturne probleme, dijabetis i digestivne bolesti.

 

108054_karlove-vari--onufry-porechnyj_hl

Karlove var l foto: Onufry Porechnyj/flickr.com

  Tu su i najstariji, a ujedno i najbolji golf klub i teren u Češkoj. Gosti mogu da uživaju u igranju tenisa, školi jahanja, streljanama, bazenima.

 Grad ima i pozorište, muzeje, a ne treba zaboraviti ni prodavnice sa nadaleko poznatim češkim porcelanom.


Banja je namenjena svim reumatoidnim bolestima,za lečenje degenerativnih oblika lokomotornog aparatusa, dijabetesa i namenjena je za tretmane osoba koje pate od preterane telesne težine.

 Ne preporučuje se u slučaju infektivnih bolesti, a zbog visoke temperature vode, ni u slučaju srčanih oboljenja.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MARIJANSKE LAZNE

 Ovu banju su nekada posećivali Gete, Šopen, Vagner, britanski kralj Edvard, kao i Nikolaj II Romanov.

108057_marijanske-lazne--axel_hl

foto: AXEL-D/flickr.com

  Ona je druga po veličini banja u Češkoj, sa 40 izvora mineralne vode u samom mestu, i sa preko stotinu termalnih lekovitih izvora u bližoj okolini.

  Smatra se da su Marijanske Lazne najlepši grad u Češkoj Republici.

  Banja se nalazi se u prelepom parku i ima veliki broj otvorenih i zatvorenih bazena, kao i wellness centar. Marijanske Lazne su idalno okruženje za lečenje, rehabilitacilu, ali i i za relaksaciju.

Kombinacija lekovite vode, gasova i blata sa najsavremenijim medicinskim tretmanima, pruža vam mogućnost potpunog oporavka u izuzetno prijatnom okruženju.

 Najvažnija karakteristika banje Marijanske Lazne je veliki broj izvora različitog kvaliteta vode, koji se mogu podeliti u dve kategorije:

 

108056_pevajuca-fontana--jim-linwood_af

foto: Jim Linwood/flickr.com

  Voda izvora višeg nivoa sadrži veću količinu soli (natrijuma) i ugljen dioksida. Osim toga, glavni tok se pri površini razdvaja u manje tokove koji zahvaljujući različitoj strukturi tla imaju različit hemijski sastav. A, sporedni tokovi se takođe bliže površini račvaju u manje tokove i u zavisnosti od sastava zemljišta imaju različite postotke kalcijuma, gvožđa i magnezijuma.

 

108058_marijanske-lazne--axel--d_hl

foto: Axel-D/flickr.com

 Najpoznatiji izvor u banji je Krstov izvor, monumentalni paviljon sa kupolom, dvostrukim, patrijaršijskim krstom na vrhu, i 72 jonska stuba. Originalni paviljon je građen od 1818. do 1826, ali je u međuvremenu srušen tako da je današnja građevina u stvari rekonstrukcija iz 1912.

  Voda sa ovog izvora je visoko mineralna sa jakim laksativnim svojstvima, i koristi se i za pijenje i za kupanje.

  Rudolfov izvor izbacuje nisko mineralnu vodu sa jakim postotkom kalicjuma, i koristi se za urinarne probleme. Iznad izvora podignut je paviljon drvene konstrukcije, kao i česma. Voda se usmerava i do obližnje kolonade, a delom se i flašira.

 

 Karolinin izvor ime je dobio po supruzi imperatora Franca Jozefa I. Obližnja kolonada pogidnuta je 1869, a paviljon je rekonstruisan 1989. Voda je nisko mineralna, sa jakim postotkom magnezijuma.

U banji se leče bolesti bubrega, kožne bolesti, digestivni problemi i svi degenerativni oblici lokomotornog aparatusa.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 FRANTIŠKOVE LAZNE

Banja Františkove Lazne skromnije su i manje poznate od Karlovih Vari i Marijanskih Lazni, nalaze se na zapadu.

108061_frantiskovy-lazne--klaus-nahr_hl

foto: Klaus Nahr/flickr.com

  Izvori tople mineralne vode bili poznati već u 12. veku, a prvi pisani podatak o crpljenju takozvane “chebske kiselice” datira iz 1406. godine.

  Drugi mineralni izvori su: Luisin, Solni i Lučni izvor. Ukupno ima 24 izvora tople mineralne vode.

  Banja 1865. stiče nezavisnost od mesta Cheb, kojem su do tada bile podređene.

 Novorenesansne i novobarokne zgrade čine izvanredno skladnu arhitektonsku celinu, tako da je mesto proglašeno za rezervat spomenika.

 

108059_frantiskovy-lazne--paul-sableman_af

foto: Paul Sableman/flickr.com

 

 Širenje mesta se je nastavilo sve do 1890., kada je zaukruženo u približno današnjem izgledu.

Obnovljena, skladna arhitektura daje mestu i danas ugođaj gradića iz vremena Belle Epoque.

 

108060_frantiskovy-lazne-1--klaus-nahr_af

foto: Klaus Nahr/flickr.com

 Banja se pročula po uspešnom lečenju ženskih bolesti, posebno neplodnosti.

 Uz to, s ugljikovom vodom, uspešno se teretiraju kardiovaskularne smetnje.

  M.Nikolić/superodmor.rs

PAKLENE VRUĆINE I CRNOVRŠKE MAGLE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

KAD SU ME DOTAKLE CRNOVRŠKE MAGLE…

Danima smo izloženi talasu paklenih vrućina, koje po rečima stručnjaka ozbiljno ugrožavaju zdravlje ljudi, a u nekim slučajevima mogu da prouzrokuju i smrtne ishode.

Verujem da će pogled na Ov(d)e  fotografije, koje su načinjene pre nekoliko dana na planini Crni vrh ( 1o43 m. n/v ) nadomak Borskog jezera, „doneti“ i Tamo makar malo subjektivnog osveženja.


Autor: Bora*S

TREBA NAM SVETLA, SVETLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nastanili se  u ove predele i zaredali neki tmurni, snežni i hladani  dani.

05122012344TAMOiOVDEOvojutarnji pogled kroz prozor, nagovešta još jedan takvav u nizu dan.

Potreba nasušna, za makar malo svetlosti i topline, pogled ka spolja, usmerava,  ka unutra.

Da. Rešenje je  Sunce u džepu!

Ispreturah po džepovima, mislima, (o)sećanjima…

Ne, ni njega danas nema.

Da ga nekad, nekom,  nisam dao?

 Do mene li je, Sunca ili džepa? Ko bi to znao.

Glupo je tražiti krivca.  Još mnogo gluplje je, da ga nisam pronašao.

Bora*S

***

Kada se sredinom leta krećete kroz prirodu, sve su šanse da ćete u sumrak ili noću naići na jednog ili više svitaca koji trepere svojim „lampicama“.

svitacKako je pojava bioluminescencije, tj. sposobnosti za emitovanje svetlosti, kod živih bića izuzetno retka, susret sa svicima uvek izaziva prijatna osećanja, čak i kod ljudi koji inače izbegavaju insekte svake vrste. Svetlucanje svitaca je kroz istoriju bilo inspiracija mnogim pesnicima i književnicima što samo potvrđuje ljudsku fascinaciju ovim malim bićima koja samostalno proizvode svetlost.

Svetlost u mraku po pravilu privlači ljude, pa se delimično i time mogu objasniti nepodeljeno pozitivne reakcije ljudi na ove prirodne mini-fenjere.

Ipak, koliko god nam se dopadali magični efekti koje svojim letom kreiraju svici, naša romantična percepcija previđa pravi razlog zbog koga oni emituju ovu jedinstvenu vrstu svetlosti. Kako je u pitanju veoma mali intenzitet svetla, svici svoju nisu u mogućnosti da ga koriste kako bi sebi obasjali put, već to rade kako bi potencijalnim partnerima i drugim jedinkama iste vrste signalizirali svoju poziciju. Noćni život ove vrste insekata se može objasniti defanzivnom strategijom zaštite od predatora, tj. adaptacijom na doba kada je većina potencijalnih prirodnih neprijatelja neaktivna ili u snu.

Na području Balkana i jugoistočne Evrope žive nekoliko vrsta insekata tvrdokrilaca koje nazivamo svicima, iako se u nekim detaljima prilično razlikuju.

Najrasprostranjeniji, Lampyris noctiluca je tvrdokrilac iz roda Lampyris, familije Lampiridae (na grčkom – „koji svetli“), reda Coleoptera, iz klase Insekata. Kod ove vrste je prisutan interesantan seksualni dimorfizam pa tako samo odrasla ženka svetli privlačeći mužjake ali sama uopšte nema krila. Sa druge strane mužjaci ove vrste svitaca nemaju sposobnost bioluminescencije ali imaju krila i lete u potrazi za ženkom.

Životni ciklus svitaca u svom finalnom obliku (odrasle jedinke) traje najviše dve nedelje tokom kojih svetlucanjem traže partnera, pare se, polažu jaja u blizini vodenih površina i umiru. Iz jaja se nakon par nedelja izležu larve koje se nakon godinu ili dve pretvaraju u odrasle insekte.  One žive u vodi i najčešće se hrane manjim puževima, crvićima i stonogama u koje ujedom ubrizgaju supstancu koja parališe žrtvu i započinje proces varenja tako da larva može da „popije“ polusvaren telesni sadržaj svog plena.

roj_svitacaKada porastu i budu spremne za preobražaj u odraslu jedinku, larve izlaze iz vode i u blizini obale kopaju skrovište u zemlji. Svoju rupu oblažu tečnošću koja ojačava zidove kako se ne bi obrušili, a zatim miruju oko 5 nedelja pre nego se začaure. Poslednji preobražaj u odraslog svica traje oko 30 minuta, nakon čega insekt miruje nekoliko dana dok ne ojača i po mraku napusti svoju kolevku u potrazi za partnerom.

Svici imaju sposobnost luminescencije, iako ne istog intenziteta, i u fazi jaja i u fazi larve.

U odraslog insekta se najčešće pretvore početkom leta, nakon čega se uopšte ne hrane več samo traže partnera za produženje vrste, opstajući na zalihama hrane iz perioda larve. Ženke rastu do 2.5cm dok su mužjaci manji od 1 cm.

Kod nekih vrsta svitaca, i mužjak i ženka imaju posobnost svetlucanja i letenja. Kako svici mogu kontrolisati svetlucanje, tj. njegov intenzitet i učestalost, naučnici pretpostavljaju da ovi insekti prenose različite poruke na ovaj način, iako je primarna svrha pronalaženje partnera. Pominju se upozoravanje na predatore i sl.

Određene vrste svitaca, npr. Pteroptyx, koji nastanjuju tropske predele Azije, u krošnjama drveća sinhronizuju svoje treperenje što predstavlja pravi mali spektakl za srećnike kojima se dogodi da prisustvuju ovom „čudu“ prirode.

Kako svici svetle?

Svetlo koje emituju svi insekti koje nazivamo svicima nastaje kao rezultat hemijske reakcije pod imenom BIOLUMINESCENCIJA. Supstance koje proizvode svetlost su enzim Luciferaza i jedinjenje Luciferin a u hemijskoj reakciji učestvuju i joni magnezijuma, adenozim-trifosfat i kiseonik. Svetlost koja nastaje na ovaj način je najefikasnija od svih poznatih, jer se skoro svih 100% nastale energije emituje kao svetlost. Kao poređenje, obična sijalica troši čak 90% energije na toplotu a samo 10% emituje kao svetlost, dok neonske sijalice troše 10% na toplotu dok je 90% svetlo.

Nijanse njihovog hladnog svetla (pošto nema emitovanja toplote) variraju, od svetlo plave do zelene, koja je najčešća.

Da li urbanizacija uništava populaciju svitaca?

sinhronizovano_svetlucanje_svitacaKako su u potrazi za partnerima usmereni na svetlosne signale ženki, sasvim je izvesno da svetlosno „zagađenje“ gradova negativno utiče na ove insekte. U urbanim sredinama se praktično uopšte ne mogu sresti osim u najvećim i najgušćim gradskim parkovima i šumicama sa puno drveća koje zaklanja gradska svetla.

Kako je faza života larve prilično duga, događa se da jedne godine na određenom lokalitetu bude puno svitaca a da ih naredne bude jako malo, što se može i pogrešno protumačiti kao njihov nestanak.

Iako se često u crtanim filmovima može videti kako ljudi skupljaju svice u tegle kako bi ih nosili sa sobom i uživali u njihovom čarobnom sjaju, nemojte uzimati svice sa njihovih prirodnih staništa. Svaki insekt koji bude premešten sa svoje teritorije sigurno neće uspeti da se pari i time će se direktno negativno uticati na njihovu već ozbiljno smanjenu populaciju.
Izvor:www.zivotinjsko-carstvo.com

Ovde možete pogledati izuzetan dokumentatni film o svicima, autora Kristofera Genta (Christopher Gent) sa Univerziteta u Salfordu, u Velikoj Britaniji.

Earth-Born Stars: Britain’s Secret Glow-worms from Christopher Gent on Vimeo

SVETE, OVO JE DETE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Tematski nazvana „DETE 2012„,  36.Međunarodna izložba fotografije otvorena je u subotu, 15.  decembra u galeriji  borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

DSC06599tio17

Adriano Favero (Italy)-The aplle-Gold PSA medal

DSC06618tio45

Makowski Maciej (Poland)- Alice 5- Gold FIAP medal


Priređena povodom  Dana  Muzeja, izložba „Dete 2012“ okupila je 550 autora iz više od 60 zemalja. 

U organizaciji su pored Muzeja domaćina i slavljenika, učestvovali i  Centar za kulturu grada Zaječara i Foto klub „202“ iz ovog grada.

 Muzej rudarstva i metalurgije u   Boru  osnovan je 1961. godine,  kao zavičajni, da bi vremenom prerastao u specijalizovanu, na ovim prostorima jedinstvenu muzejsku ustanovu. Stručnjaci ove ustanove više od pola veka štite, istražuju, čuvaju, publikuju i prezentuju bogato kulturno istorijsko nasleđe sa ovih prostora.
DSC06589tio10

Isolde Stein-Leibold (Germany)-Mila

DSC06614tio32

Cemil Guven (Turkey)-Villge girl

Na izloženim fotografijama,  objektivom fotoaparata uhvaćen je i zabeležen dečji nevin, ali i znatiželjan i prodoran  pogled, nespretan ali i virtuozni pokret, radost, duga ali i tuga u oku, toplina zagrljaja ali hladnoća i ravnodušnost okoline, osmeh i kolač, ali i muva na usni, ruka u ruci ali i otisak dlana na obrazu, mlada i obojena, ali i već posivela duša…

Pogledaj DETE, trgni se i razmisli, razmisli SVETE!

Bora*S

Napomena: Ovo je samo deo izloženih gotografija. Ovde objavljene fotografije nastale su fotografisanjem fotografija, te je otud njihov kvalitet manji u odnosu na orginalne.


DSC06582TIO3

Noohi Ali (Iran)- Into the life-SALON praise

DSC06606tio27

Ahmad Khatiri (Iran)-Alone

DSC06580iTiO

Carrieri Luigi (Italy)- Fuga preciptosa-Gold UPI medal

DSC06600tio18

Ali Majed (Kuwait)-Last look-Gold FSS medal

DSC06581TIO2

Alhadi Mohd (Oman)-Deep sorrow-FIAP praise

DSC06601tio19

Orozim Miran (Slovenia)-First love-Gold SALON medal


DSC06584TIO5

Ebrahim Isa (Bahrain)-Shame-SALON praise

DSC06613tio30

Van Chung Bui (Vietnam)-Kongchro eyes

DSC06593tio14

Bukhman Boris (Ukraine)- Oncology 1

DSC06612

Basia Stankiewicz (Poland)-Julek

DSC06585TIO6

Brian Ross(United Kingdom)-Reenactment