DUBOKO ĆUTANJE JE DUHOVNA SUŠTINA…

tamoiovde-logoPo koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari.

U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.

cutanjeKad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.

Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.

Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.

A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.

Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća: Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Isidora Sekulić: Duboko ćutanje je duhovna suština

Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

DUŠEVNI (NE)MIR …

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bila jednom dva monaha, koji su punih 40 godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvađali.

Jednog dana prvi monah rekao je drugome:  „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvađamo?“ a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko čega cemo se svađati?“ „Mogli bismo oko ovog hleba“, predložio je prvi.

„U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?“ „Ovako“, rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ćeš sad?“ „Zadrži ga“, rekao je drugi monah.

Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim sporom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja“, naš ego.

„Ovo pripada meni i ni sa kim ga neću deliti.“ Kada prevagne ovakav egoistički stav i vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrđe. To je najveći neprijatelj unutrašnjeg mira i spokojstva: tvrdo srce, okorelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje.

Zamislite da u jednoj naciji grupa ljudi koji po-seduju velike površine zemlje i novca izjavi: „Ni sa kim necemo deliti naše bogatstvo“.  Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas naše blagostanje zanima; drugi nas uopšte ne interesuju“.  Kako očuvati mir u takvoj situaciji?

Okamenjena srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što progovorimo o nacijama, govorićemo o vama, o sebi.

Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reći: „Život nam je ispunjen svađama i borbom!“ Ali nema mržnje, nema ozlojeđenosti. „Život nam je ispunjen bolom i patnjom!“ Ali nema nikakvog nereda u vašoj svesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!“

Ali nema duševnog nemira, nema nervoze.

Možete li ovo izjaviti kad je reč o vama?

Anthony de Mello