VINU U POHODE…

Sveti Trifun – Vinu u pohode!

Osvećenjem loze, vinogradari širom Srbije obeležavaju svog zaštitnika – Svetog Trifuna. Veruje se da lepo vreme na ovaj dan obećava berićetan rod, te samim tim i dosta “božanskog napitka”.

Našim vinogradarima želimo dobru berbu, a vama, našim dragim čitaocima da se uputite put naših najpoznatijih vinogorja i ako već niste probate najbolja srpska vina.

Šumadijski vinski put

Predeo oko Topole i Oplenca je oduvek bio poznat po gajenju vinove loze. Pogodna klima i sama konfiguracija terena uslovila je da se žitelji ovog kraja opredele za gajenje sortnih loza i pravljenje ukusnih i kvalitetnih vina.

Grožđe i vino predstavljaju simbol svakog sela ove oblasti, stoga ovaj kraj sa ponosom krasi titula prestonice srpskih čokota, a od skoro i “šumadijska Toskana”.

U Vinči, nedaleko od Topole, čije ime potiče od rimskog vincea, koje nam jasno govori o tome čime se stanovništvo ovde od davnina bavilo, nalazi se vinarija Arsenijević. Iako mlada, ova vinarija je među ljubiteljima i poznavaocima vina uspela da se izdvoji pre svega izuzetno izbalansiranim Sauvignon blanc – om.

Nakon finog uvoda u ovoj vinariji posetite čuvenu vinariju Aleksandorvić. Regent, Vizija, Varijanta, Trijumf su samo neke od etiketa pred kojima nećete ostati ravnodušni!

Za kraj ostavite ono najbolje – odlazak do Kraljeve vinarije! Oprema iz kraljevog vremena postala je deo muzejske postavke, a posebna muzejska atrakcija jesu najstarije bačve, lični poklon kralja Petra iz 1906. godine. U muzejskoj postavci nalazi se i najstarija srpska vinoteka.

Riznica tajni – vinska tura Srema

Kažu da se u Sremskim Karlovcima prave najbolja vina u Sremu. Još u rimsko doba vinovu lozu u ove krajeve doneo je imperator Marko Aurelije Prob.

Karlovačka vina točena su i u evropskim prestonicama, od dvora u Beču, preko Češke, Poljske, Švajcarske, Belgije i Moldavije, do krčmi u Londonu. Poznato je da su se karlovačka vina pila i na čuvenom „Titaniku“!

Bermet je vino koje je proslavilo Karlovce. Čak je i carca Marija Terezija da bi uživala u ovom čuvenom vinu provodila nekoliko dana u godini na Fruškoj Gori.

Nikola Tesla je Bermet cenio i smatrao da podstiče intelektualne sposobnosti, dok mnogi smatraju da ima afrodizijačku moć.

Vinarija „Kiš“ je jedna od najzasluženijih u Sremskim Karlovcima kada je u pitanju promocija Bermeta i vraćanje starog sjaja ovog zaista posebnog vina. Ova vinarija datira još iz davne 1830. godine.

Vršačko vinogorje

Foto: vladam l fotokonkurs

Vršac i njegova okolina poznati su kao vinogradarski kraj još od vladavine Rimljana. Za ljubitelje dobre kapljice, one pravljene po tradiciji starih majstora, svakako je doživljaj poseta i degustacija vina u privatnim podrumima.

Tu su i gostoprimljivi domaćini, koji su svoje stare podrume preuredili u mesta, gde uz degustaciju vina možete uživati u ukusu specijaliteta “začinjenim” zvukom tamburice.

Značaj vinogradarstva za ovaj kraj ogleda se u činjenici da je od 1804. godine, vinova loza sastavni deo grba grada Vršca. Uživajte u šetnji kroz ovaj lepi barokni gradić, posetite staru Apoteku u kojoj se nalazi galerija slika Paje Jovanovića, jednog od najpoznatijih srpskih slikara.

Posebna atrakcija je odlazak do sela Gudurice u kojem se nalazi čuveni podrum Le chateau d’ amitie .

Srpski Bordo

Župa zauzima značajno mesto u vekovnoj tradiciji srpskog vinogradarstva i vinarstva. Nekada su tri najveća srpska manastira Hilandar, Studenica i Žiča, kroz čitav srednji vek imali svoje vinograde i podrume u Župi.

Srpska Šampanja, kako je Župu nazivao francuski konzul Deko, nalazi se u kotlini između Kopaonika, Željina, Goča i Jastrebca. Kažu da je klima u Župi ista kao klima u francuskoj oblasti Bordo.

Vino u Župi vekovima je bilo znak moći, bogatstva, vlasti ali i izvor opstanka. Pili su ga keltski ratnici, rimski legionari, srpski carevi i turski begovi.

Aleksandrovac i okolina gaje tamjaniku i prokupac, najstarije autentične sorte u Srbiji. Još se gaje i bojadiser, smederevka, sovinjon, semijon, župljanka, šardone i italijanski rizling. Uz kajmak i beli sir sa ovog područja odlično se slaže lokalno vino župljanka, uz koju dobro ide i gibanica.

Rajačke pimnice
Rajačke pimnice, kao jedinstven arhitektonski kompleks vinskih podruma u Negotinskom vinogorju, predstavljaju važan deo srpske baštine. Vinova loza u ovom kraju gaji se još od rimskog perioda. Početkom prošlog veka kajinska vina su nosila epitet najboljih u Evropi.

Kažu da ovo vino podstiče da se dobro misli, bolje govori, a najbolje peva. Od autohtonih sorti neguje se bagrina, začinak, prokupac, vranac i smederevka.

Rajačke pimnice su građene od polovine XVIII veka do 30tih godina prošlog veka, te je tako nastalo oko 270 jedinstvenih kuća za vino. U njima se odvijao ceo proces proizvodnje vina, a kasnije i skladištenja vina.

U Negotinskoj Krajni bogatu vinsku istoriju imaju sela Rajac, Rogljevo i Smedovac za koja kažu da imaju najmirisnija crvena vina, nastala iz srećnog spoja dobre zemlje, sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara.

Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________

SRPSKA PRINCEZA: POSLEDNJA VIZANTIJSKA (RIMSKA) CARICA…

Priča o srpskoj princezi koja je šest decenija sedela na konstantinopoljskom prestolu i bila majka dvojice poslednjih istočnorimskih careva.

Carica Jelena Paleologina (1364-1450), Majka Konstantina XI, poslednjeg vizantijskog (rimskog) imperatora, i njegovog starijeg brata (i prethodnika na prestolu) Jovana VIII, srpska princeza iz porodice Dragaš-Dejanović, direktni izdanak svetorodne loze Nemanjića (pod starost zamonašena s imenom Ipomonija), gotovo šest decenija sedela je na carigradskom prestolu.

Iz duge povorke likova koji su tokom 1.123 godine sedeli na konstantinopoljskom prestolu, jedan bismo želeli posebno da osvetlimo: zaboravljeni lik što nas promatra iz sumraka Carstva čije je sunce već gotovo sasvim zašlo i zore svetosti čiji su zraci neugasivi – lik carice Jelene Paleologine.

„Gospodarka Rimljana“ postala je udajom za Manojla II Paleologa, kao jedna od retkih carica slovenskog i jedina srpskog porekla. Njen suprug, najplemenitiji avtokrator Manojlo II Paleolog, zaista hrišćanski Car i filosof, bio je nadaleko poznat po svojoj učenosti i obrazovanju. Jednom je njegov zakleti neprijatelj Bajazit „Munjeviti“ rekao je za Manojla: „Čak i onaj ko ne bi znao ko je on, samo na osnovu njegovog držanja mogao bi da zaključi kako bi mu pristajalo da bude car“.

Jelena, direktan potomak srpskih vladara Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog, te kraljeva Uroša, Milutina i Stefana Dečanskog, prema sačuvanim svedočanstvima savremenika bila je ukrašena svakom vrlinom, a ponajviše blagošću i smirenjem. Među žiteljima Konstantinopolja (Carigrada, danas Istanbula) carica je uživala izuzetno i nepodeljeno poštovanje: hroničar tri generacije dinastije Paleologa i svedok poslednjih decenija Vizantije Georgije Sfrances naziva je „svetom gospođom“, a jedan od otaca renesanse, filosof Georgije Gemist Pliton, za nju veli da je „dobrotom ograđena duša“. Nabrajajući vrline koje je Jelena posedovala, one koje se inače najređe javljaju – ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost i uzdržanje – budući patrijarh Georgije Sholarije za nju kaže da ih je imala „gotovo jedina među ljudima“ i naziva je „najsvetijom među caricama“.

Princeza Jelena rođena je 1364. godine. Njen otac bio je Konstantin Dragaš, mlađi sin sevastokratora Dejana, gospodara severo-istočne Makedonije i jednoga od najuglednijih srpskih velikaša iz vremena Dušanovog carstva, kome je car osim titule, dao i ruku svoje mlađe sestre Teodore.

Kada se u februaru 1391. godine upokojio car Jovan V Paleolog, njegov sin i savladar Manojlo trebalo je da se oženi i primi krunu. Jedanaestog februara 1392. on se u Svetoj Sofiji venčao sa srpskom princezom Jelenom Dragaš. Sačuvan je detaljan opis ovog čina koji je dao ruski putopisac Ignjatije iz Smolenska. U noći između 17. i 18. decembra iste godine, Jelena i Manojlo su dobili prvo od desetoro dece, a Carstvo Romeja – prestolonaslednika.

U novoj domovini carica je, osim podizanja dece, imala mnoge javne dužnosti kojima se odmah predano posvetila, pre svega obilazeći bolnice, sirotišta i staračke domove koji su se nalazili pri carigradskim manastirima i obezbeđujući sredstava za njihov rad. Pomagala je takođe i svetogorskim manastirima i slala im vredne poklone. Tako se u manastiru Dionisijat do danas čuva zlatni krst savršene umetničke izrade.

Ispod raspetog Hrista sitnim grčkim slovima ugraviran je natpis: „Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog“.

Povodom smrti svog oca Jelena je u oktobru 1395. godine zajedno sa mužem priložila prestoničkom manastiru Svetog Jovana Preteče pet stotina zlatnih perpera, za dušu, kako je ostalo zabeleženo, „blaženog i velikoslavnog gospodara Srbije, gospodina Konstantina, oca moćne nam i svete gospodarke i vladarke“.

Da bi obezbedio pomoć za carstvo, koje su Turci opasno ugrožavali, Manojlo je putovao na Zapad. Jeleni je po povratku pripovedao o tome kako su ga dočekali u Kenterberiju i Londonu, kao i na dvoru engleskog kralja u Eltamu gde mu je Henri IV za Božić priredio svečanu gozbu sa nadmetanjem oklopnika. Profesor kanonskog prava sa Oksforda, Adam iz Uska, povodom Manojlovog dolaska na dvor Henrija IV zabeležio je sledeće razmišljanje: „Kako je tužno što su ovog velikog hrišćanskog vladara Saraceni nagnali s krajnjeg Istoka do ovih zapadnih ostrva da potraži pomoć protiv njih. O Bože! Gde si sada stara slavo Rima?“

Manojlo je takođe pričao o svom boravku u Šarantonu kod Šarla VI i o vremenu koje je proveo u Parizu (gde je za njega preuređeno jedno krilo dvorca Luvr). Tu se susretao sa uglednim francuskim teolozima, profesorima sa Sorbone, i vodio učene rasprave koje su za glavnu temu imale razlike između istočno-pravoslavnih i rimokatolika po pitanju ishođenja Duha Svetoga.

Kao uspomenu na svoju posetu, Manojlo će kasnije iz Konstantinopolja poslati opatiji Sen Deni na poklon bogato ukrašeni rukopis dela svetog Dionisija Areopagita. U rukopisu se nalazi i slika carske porodice na kojoj su Manojlo II, Jelena Dragaš, i njihovi sinovi Jovan, Teodor i Andronik. Pokraj lika Jelene Dragaš stoji natpis: „Jelena, u Hristu Bogu verna Avgusta i Avtokratorisa Romeja Paleologina“.

Manojlo i Jelena su kao što smo rekli imali desetoro dece, ali dve ćerke i dva sina umrli su vrlo mladi. Tako su im ostala šestorica sinova: Jovan VIII Paleolog (1392-1448), prestolonaslednik, koji će 1421. godine postati očev savladar, a Imperator Romeja biće od 1425. do 1448. Ženio se tri puta i nije imao dece. Zatim Teodor (1395-1448), despot, gospodar Mistre na Peloponezu od 1407. do 1443. godine, a kasnije gospodar Selimvrije. Pa Andronik (1396-1429), despot, gospodar Soluna, kasnije se povukao u manastir Pantokrator kao monah Akakije. Tu je i legendarni Konstantin XI Dragaš Paleolog (1405-1453), poslednji romejski car (vasilevs), herojski poginuo u odbrani Carigrada. Onda i Dimitrije (1408-1470), despot u Mesemvriji, od 1449. na Peloponezu; umro u Adrijanopolju kao monah David. I na kraju Toma (1409-1465), nakon pada Carigrada pod Turke još neko vreme vladao Morejskom despotovinom, da bi poslednje godine života proveo u Italiji.

Godine 1425. upokojio se Manojlo II Paleolog pošto je na dva dana pred smrt zamonašen sa imenom Matej. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Paleologa, u prekrasnom, sveštenom, carskom manastiru Pantokrator (koji je i sam, u više navrata, bogato darivao).

Za Manojlovog života Jelena je, može se reći, uglavnom bila u senci svog carskog supruga. No, još za vreme njegove bolesti, a naročito nakon smrti, caričino prisustvo u javnosti i uticaj na rešavanje važnih državnih pitanja značajno su porasli. Tokom dvadeset pet godina koliko je poživela kao udovica i izvan granica Carstva bilo je poznato kako velik ugled ona uživa u Konstantinopolju i kolika je njena moć na dvoru.

I kasnije, kada je rešila da se povuče iz sveta kako bi se posvetila Bogu i pripremanju duše za prelazak u večnost, carica-majka je silom prilika nastavila da igra značajnu ulogu u svim političkim zbivanjima. Na monašenju dobila novo ime: Ipomonija. Svakome ko ju je poznavao odmah je bilo jasno odakle ono: reč „ipomoni“ na grčkom označava postojanost i trpljenje, a kod carice Jelene, koja je bez sumnje bila puna vrlina, oduvek se posebno isticala upravo vrlina trpljenja.

U osamdesetšestoj godini života naglo je oslabila i pala u postelju. Disala je retko i kratko, govorila sa naporom, ali njen izgled otkrivao je nadzemaljsko spokojstvo. „Dok sam ja još bio u Iviriji – sećao se Georgije Srfances – dvadeset i trećeg marta 1450. godine umrla je, ostavši nezaboravna u blaženim uspomenama, sveta carica“.

Pošto je, dakle, mnogo pretrpela u životu, nakon što je kao Carica nadživela dvojicu careva (ne samo svog supruga, nego i najstarijeg sina), pošto je takođe sahranila sedmoro svoje dece, monahinja Ipomonija je lako izdahnula, ugasivši se tiho, poput sveće kada dogori na svećnjaku. Sahranjena uz voljenog supruga, visoko nad morem, u seni zlatnih kupola Pantokratora.

U Grčkoj je kanonizovana kao svetiteljka, njene mošti se čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Peloponezu, gde privlače mnogobrojne poklonike.

A u Srbiji, zemlji njenih predaka, retko ko da je i čuo za nju, mada je svojim životom i vrlinama svakako zaslužila da bude i opisana i opevana i dostojno proslavljena.

Piše: Mladen Stanković

Izvor:intermagazin.rs

---

 

---

Priredio: Bora*S

---