TRADICIONALNI MUZIČKI INSTRUMENTI…

Neke su svirali za svoju dušu, a neke za podstrek i motivaciju naroda

U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.

Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.

Nakon završetka Drugog svetskog rata i sa pojavom radija, televizije i gramofona, muzički instrumenti se gotovo više i ne proizvode. U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.

Sa druge strane, muzički instrumenti su dobili i jednu novu svrhu, a to je da su postali sastavni deo srpskog turizma, pa se često mogu videti male replike izrađene od drveta koje se prodaju kao suveniri.
Svirale i dvojnice izrađuju se u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.

Cevare u okolini Svrljiga
Na Kosovu i Metohiji se izrađuju citeljke, kavali i supeljke, a u Vojvodini tambure.

Evo nekih od najomiljenijih srpskih tradicionalnih instrumenata:

instrument koji je simbol srpstva, frula

Frula predstavlja sinonim za srpsku kulturu. Njih su uglavnom pravili pastiri, koji su, sem za svoju dušu, svirali i na većim ili manjim seoskim skupovima.

Ovaj instrument se pravi od bočnih grana nekog drveta, koje se ostave da se preko zime dobro osuše.

______________________________________________________________________________

Uz gusle su se pevale epske pesme i stvarala se istorija

Gusle su ne samo najomiljeniji, već i najpoštovaniji instrument kod nas.

One ne služe da bi se na njima samo sviralo, niti da se uz njihovu muziku igra, već je najvažnija pesma koja se uz njih kazuje.

Ovaj muzički instrument najčešće su izrađivali sami guslari i to najčešće od suvog javorovog drveta, a za strune se uzimaju konjske dlake iz repa ili grive konja.

_______________________________________________________________________________

Danas jedan od omiljenih instrumenata, harmonika

 Harmonika je jedan od najomiljenijih instrumenata i od vremena kad se pojavila kod nas, oko Prvog svetskog rata, pa do danas, prodrla je i u najudaljenija sela, potisnuvši mnoge tradicionalne muzičke instrumente.

________________________________________________________________________________

Duvački instrument, truba

Truba je od davnina korišćena za vojničke signale i svečane fanfare, pa je to ostavilo bitan trag na njegovom osnovnom karakteru i tipičnim načinima upotrebe u muzici.

Tokom Prvog svetskog rata počela je da se koristi i u našim krajevima, a zahvaljujući raznim muzičkim festivalima poput sabora trubača, postala je i omiljeni instrument kod nas.

Danas je svaka proslava gotovo nezamisliva bez makar kratkog izvođenja trubača.

________________________________________________________________________________

tamburica

Tamburica se vezuje za vojvođanske krajeve. Najčešće se svira u kafanama uz ljubavne ili setne pesme, dobru hranu i piće. Smatra se da je donesena iz Turske.

Kod nas, najstarija tambura je samica. Za nju postoji još naziva, kao što su: dangubica, razbibriga, tikvara i slično. Ona liči na tikvu od koje se pravi nategača (naprava za izvlačenje vina iz bureta), a uzdužno je presečena na dve jednake polovine.

Pravi se od jelovine, javora, klena, topole, palisandra, kruške, šljive, višnje, duda, oraha i drugih vrsta drveta, a ponekad i od kornjačinog oklopa.

Izvor: Opanak

_________________________________________________________________________________

SMISLIM NEKU LJUBAVNU I POEM JE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Deda Nacko je timočki Filip Višnjić

Najdan Ristić (82) iz staroplaninskog sela Štrbac, iako potpuno slep, radi sve seoske poslove i – ređa stihove o svom kraju

 Slep sto odsto, ali vidi i pamti što niko u Štrpcu, podno Stare planine, pa i  celoj Timočkoj krajini, ne može, niti će moći. Niže stihove u desetercu deda Najdan Ristić (82) o borbama partizana na brdu Karadžin, o predratnim gazdama i poratnim komunstima, o svadbama i veseljima, prelima i igrankama, seoskim vašarima, o životu naroda na Staroj planini. Završio je četiri razreda škole, bio odličan i primeran, vredan i poslušan, i delija sve do 20. godine kad su mu se oči zamutile.

Obnevideo je. Uporan i oran nije posustajao: oženio se, kućio i stvarao imetak, odškolovao sina jedinca za ugled celoj Srbiji.

– Moj Danilo je jedini doktor seizmologije u Makedoniji. Najviše škole završio je u Tokiju, u Japanu. Kada se vraćao iz Japana lađom je stigao kubik i po njegovih knjiga. Priznat je u celom svetu, predaje u Americi, Nemačkoj, Australiji. Naši ga stalno zovu, ima ponude za posao u mnogo zemalja…

Pitajte samo Viobrana, on mi je pomogao da se prvi put zaposli u Knjaževac – govori Najdan držeći za ruku komšinicu Persu koja je uvek uz njega. Ona mu  je, otkako mu je, pre dve godine, supruga umrla jedini zaštitinik. Sa njom deli i dobro i loše, i malu seljačku penziju

– Juče smo po onolikoj žegi, veli Persa, brali pasulj. On jedan, ja drugi red, važno je da oseti da sam blizu. Kad je u njegovom dvorištu i kući, niko mu ne treba. Sam spremi drva, napoji i nahrani stoku, samelje jarmu za svinje. I po noći se snalazi. Naučio je gde je šta, Bog ga takvog dao.

Kasnije je Najdan pred svima demonstrirao mlevenje kukurzne jarme.

Na brdašcu iznad sokaka leto prvodi 84-godišnji Viobran…

Viobran Stanojević, sedamdesetih godina prvi policijac Srbije u vreme Tita i Rankovića.

Najdan i Persa poštuju ga kao najrođeniejg.

-Persa je stub i jedne i druge kuće. Podmeće leđa gde muškarci ne mogu i neće. Samoća je očvrsla. Najdan joj dođe kao drug i prvi sused kome se mora pomoći, mada se on ne da. Svaki dan je u njivi ili staji, uveče i izjutra sastavlja pesme i kad dođu praznici i nedlejom okupi narod i govori stihove.Verujem da ima na stotine zdravica i narodnih pesmarica, dosetki i umotvorina.

Nekad je imao i gusle. On je Filip Višnjić Stare planine i Timoka. Stalni je učesnik “Susreta sela”, bez njega nisu mogle ni emisije “Znanje imanje”, razne seoske manifestacije – objašnjava Viobran zadovoljan što je Najdan prodao ceo tovar svoje rakije od 400 litara.

-Niko ne može da proda ni akov, a on rasproda i vino i rakiju – dodaje bivši šef srpske policije i Najdanov školski drug ne spominjući svoj vinograd iz kojeg ne izlazi od jutra do sunčeva smiraja.

Najdan žali za starim Štrpcem kada je bilo 180 kuća i oko hiljadu duša. Pamti i 120 volovskih zaprega koje su bile glavni oslonac u gradnji ogromog zdanja Doma kulture. Danas se spalo na 130, 140 starina i samo – jednog đaka koji putuje do susednog Trgovišta.

-Momak će u osmi razred i kad ga završi za godinu, Štrbac, prvi put u svojoj istoriji, neće imati dece u školi. Naša škola je zatvorena pre dve godine – veli Persa.

Deda Najdan, pred rastanak sa gostima, slatko je iskapio čašu vina, izdiktirao svoj, Persin i Danilov telefon, zamolio da mu se javi ako bude na TV i odgovorio na pitanje šta mu je najlepše u životu bilo i ostalo: – Žene nikad ne mogu da zaboravim.

I sad smislim neku ljubavnu pesmu i poem je da svi čuju. Takav sam, pa šta mogu.

Još da mi Bog nije uzeo oči…

Autor: B.Filipović /mc.kcbor.net

AL JE RADA SIROTINJA RAJA..

TAMOiOVDE___________________________________________________________________

POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA

Bože mili! Čuda velikoga!
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit’ su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;
I radi su Božij ugodnici,
Jer je krvca iz zemlje provrela,
Zeman doš’o, valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare.
Nebom sveci staše vojevati
I prilike različne metati
Viš’ Srbije po nebu vedrome;
’Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do svetoga Đurđa
Svaku noćcu mjesec se vataše,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.