Pobegla sam posle njegovih udaraca u noć.
Stado mekano diše.
Brišem krv nadlanicom.
Foto ilustracija: Bora*S
Što ti je život surov!? Boli me svaka kost na telu, a uboji će se videti sutra. Više me i nije stid da idem premlaćena. Ne mogu ni da plačem. So mi obgori izubijana i izgrebana mesta i oteknem još više. Mogu samo suze da zadržavam na vrhovima trepavica.
Leluja noć iskrivljena u krivom ogledalu mojih suza.
Gube se obrisi kuće koja mi postala najgori dušmanin.
Većeg od tog nemam.
Koliko li je dana prošlo od mog nesrećnog dolaska i prelaska tog praga? Od onog naivnog sedanja svekrvi u krilo i njenog smeška?
Shvatila sam, kasnije, taj davnašnji smešak. Smešak zmije je bio to, a ne majke. No, ona ne beše najgora stvar. Ona bi se i mogla podnositi da se moj Slavko ne premete naopako. Od onako dobrodušnog stvora od njega se načini opadnik i pijanac.
Ne prođe ni nedelja od svadbe kad mi zagore pogača jer me svekrva poslala da pogledam nije li se Runda okotila. Dok sam se vratila, ona, prokletinja, uhvati koricu i zagore. Mogla se jesti, ali se videlo da nije rumena i lepa kao što sam dotad mesila.
„Malo ti, snajka, ova pogača kusa?“, zadirkivao me dever.
„Ma, majka, me poslala da vidim nije li se Runda okotila i ja, dok dođoh, ono bi što bi!“, prostodušno odgovorih na zadirkivanja.
Slavko pogleda majku, nasmeja se kratko i umudri.
Uveče me je pozvao da dođem do senjaka.
Umila sam se i isprala, pa se sa razglagoljenom utrobom i bosiokom pod pazuhom uputih ka senjaku. Uzdrhtala mi snaga. Nasmejah se krišom jer me se setio i usred velikih poslova.
Moje krupne oči su tražile po mraku njegovu senku.
