POSLEDNJA SEOBA MILOŠA I VIDE CRNJANSKI…

tamoiovde-logo

Te večeri na železničkoj stanici je obećao da će joj pisati, a već sutradan je prvim vozom stigao u Pariz. Postala je njegov san od koga nije mogao, ni želeo da odustane.

Belorusija-5-
On je bio mlad, učen čovek, večito sa knjigom pod miškom. Držao se na distanci, pa se o njemu govorilo kao o lepo obučenom, ekstravagantnom, ali uobraženom zanesenjaku.

Ona je bila ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših devojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini, kao o celini koju je neotuđiva ljubav stvorila – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.

Sa kamašnama na nogama i plavim šeširom na glavi, Crnjanski je redovno slušao predavanja na Beogradskom univerzitetu. Bio je veoma zapažen od strane devojaka, a kako je često i bio u njihovom društvu, glas ženskaroša ga je već tada pratio.

vida_ruzic

Vida Ruzic

Ipak, njegovu ljubav i pažnju je trajno osvojila devojka koja je pred jedan čas istorije na stolicu pored svoje stavila šešir, dajući svima do znanja da je to mesto zauzeto. Mladi pesnik koji je voleo da se šali, a i da pecka, seo je baš na to mesto.

Gospođica Ružić ga je pogledala zbunjeno i pokušala da mu objasni da to mesto čuva za prijateljicu. Ne dopustivši joj da završi rečenicu, odgovorio je: „Zauzeto? Pa, za mene naravno“. Od tada je mesto pored nje, zauvek postalo zauzeto.

Njena porodica nije odobravala ovu ljubav. Naročito se protivio njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu već obećao jednom kraljevskom oficiru. Mada je Vida bila pozivana na dvorske balove, nije prestajala da se viđa sa Milošem.

Ne znajući kako da ih razdvoji, stric ih je jedno veče na Slaviji sačekao motkom! Pesnik je nekako izbegao tuču a Vida uspela da stricu otme palicu. Da bi smirila ovakvu situaciju i bes porodice, rešila je da ode u Pariz.

Na ulasku u voz, Miloš je obećao da će joj pisati, ali bura emocija koja se odvijala u pesnikovoj glavi ga je naterala da učini nešto što je ovoj priči donelo potpuno neočekivan rasplet. Bez razmišljanja je stavio kuću u Pančevu na „doboš“, a Pariz je već sutradan pored Vide, dočekao još jednog gosta.

“Deleći sa njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“, Vida je ostala sa Milošem do kraja života. Venčali su se 1921. godine.

Kako je Miloš bio protivnik Tita i komunističke ideologije, bračni par Crnjanski je ostao da živi u emigraciji. Da bi preživeli u Londonu, on je radio kao knjigovođa obućarske radnje i raznosio knjige na Pikadiliju, a ona je šila lutke i haljine za modnu kuću “Herods”.

Život kao da je spleo veo drame paradoksa oko Miloša. Od posveta na knjigama koje su velikog pisca mogle da koštaju života i naterale ga da živi u egzilu, do večite potrage za novim ženama koje su mu pružale samo čulnu ljubav. Od mladog novinara kolebljivog opredeljenja, Crnjanski se vinuo u pesnika i romansijera najvišeg reda koji stilom i slobodom reči predstavlja prekretnicu naše novije književne istorije. U emotivnom životu, iako oženjen, ostao je kicoš i ženskaroš.

Možda neobično, ali evo kako je Vida o ljubavnim izletima njenog Crnjanskog govorila:

Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.

Bez obzira na njegove izlete u pokušaju da sazna ko je ta divna, lepa, strasna, među ogledalima i časicama u sumraku kafane, Crnjanski je obožavao svoju suprugu. O tome između ostalog svedoči i jedno pismo koje joj je napisao po povratku iz emigracije u Beograd, 1965. godine. Ono nikada nije stiglo na londonsku adresu a sačuvala ga je njihova prijateljica, Vukica Prica. Deo tog pisma glasi ovako:

milos_crnjanski_citatDragi moj Šošo,

Zadrži mesto u aeroplanu za gornje datume, a uvek možeš izabrati dan kad je lep. Dočekaćemo te na aerodromu.

Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.

U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.

Seti se našeg čamca u Versalju.

Obožava te Tvoj Crnjanski

milos_pismo
Miloš Crnjanski je svoju životnu „Seobu“ završio 1977. godine u Beogradu. Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: “Vode” i “Vido”.

Njegovi prijatelji tvrde da je u samrtnom času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega.

Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine “Miloš Crnjanski” koja će trajno čuvati uspomenu na velikog pisca i brinuti se o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu, a onda, samo deset meseci kasnije je i ona sklopila oči sa njegovim stihovima na uzglavlju:

A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje”.

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Zaostavna želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu i nakon skoro četvrt veka, nije ispunjena. Na taj način su Čarnojevića srpske literature protiv njegove volje “razveli” od žene koja je šest decenija bila njegov verni pratilac, od Vide, jedine sreće u njegovom životu, kako je u jednoj svojoj knjizi zapisao.

Autor Tea

Izvor:medias.rs (Velike ljubavi velikih ljudi)

__________________________________________________________________________________________

Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac“. Ivo Andrić

Na današnji je dan,30. novembra 1977. godine u Beogradu umro književnik Miloš Crnjanski.

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

„CVET FENIKS“, SIMBOL DANA PRIMIRJA U SRBIJI…

tamoiovde-logo1Upoznajte cvet kojim mi obeležavamo Dan primirja: Natalijina ramonda

2013-11-natalijina_ramonda_cvet_primirja_1_906029118

Ramonda nathaliae/Foto: Wikipedia

Nežni, bledoljubičasti cvet sa imenom kraljice Natalije kojim se u Srbiji obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu, poznat je po svojoj neverovatnoj izdržljivosti i pod nadimkom „cvet feniks“.

Nije lako odlučiti se da li kod Natalijine ramonde više očarava njena skromna i ljupka lepota ili neverovatna izdržljivost po kojoj je dobila čak i nadimak „cvet feniks“.

Naime, čak i kad se potpuno osuši, Natalijina ramonda može ponovo da oživi kada je zalijemo.

amblem

Amblem Natalijina ramonda

Natalijina ramonda uvedena je kao simbol kojim obeležavamo Dan primirja odlukom Vlade Srbije 2012. godine, a simbolika je višestruka.

Ovaj cvet se može naročito naći na planini Nidže čiji je vrh Kajmakčalan poprište slavne bitke u Prvom svetskom ratu, a pozadina značke je zeleno-crna, što su boje Albanske spomenice.

Ova otporna perena nosi i medalju britanskog Kraljevskog udruženja hortikulture, a Britanci takođe imaju poseban amblem za Dan primirja – stilizovanu značku u obliku cveta maka, prvog cveta koji je nikao na bojnim poljima Prvog svetskog rata.

220px-Ramonda_serbica1

Ramonda serbica

Ramonde je, inače, prvi pronašao Josif Pančić, 1874. godine i biljku nazvao „ramonda serbica“ , dok je niški varijetet dobio ime po kraljici Nataliji .*

Biolozi kažu da je preživela još iz vremena ledenog doba, a utočište je našla u škrtom, planinskom tlu.

Prema nalazima naučnog rada grupe naših autora pod nazivom „Uskrsnuće cvetnice Natalijina ramonda na kamenitom tlu – izdržljivost u uslovima ekstremnog stresa mineralnog sastava“ (Tamara Rakić, Konstantin Ilijević, Maja Lazarević, Ivan Gržetić, Vladimir Stevanović i Branka Stevanović) ova biljka preživljava i na tlu sa visokim nivoom fitotoksičnih teških metala.
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________

Napomena priređivača: *Biljku je 1884. godine u okolini Niša otkrio doktor Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovća. Zajedno sa Pančićem opisao je ovu vrstu i dao joj ime po kraljici Nataliji

______________________________________________________________________________________________

Rat završen 11. novembra 1918. u 11 časova

Jedanaestog dana, jedanaestog meseca, u jedanaest časova 1918. godine zvanično su prestala ratna dejstva u Prvom svetskom ratu.

Waffenstillstand_gr.png

Primrije potpisano u vagonu maršala Ferdinanda Foša

Primirje su u Kompjenju u Francuskoj, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, 11. novembra 1918. godine potpisale Nemačka i zemlje Antante negde između 5.12 i 5.20 sati izjutra, ali istorijski izvori navode da je on zvanično stupio na snagu od jedanaest sati istog dana.

Nemačka se tog 11. novembra predala i tada je dogovoreno da prestanu oružani sukobi.

Smatra se da je kanadski vojnik Džordž Lorens Prajs poslednja žrtva Prvog svetskog rata. On je poginuo od ruke nemačkog snajperiste u 10.58 časova 11. novembra 1918. godine.

Posle potpisivanja primirja, nastavljeni su pregovori o uslovima mira. Oni su dogovoreni Versajskim mirom, potpisanim 28. juna 1919. godine. Tim događajem i zvanično je okončan Prvi svetski rat.

Inače, vagon u kojem je potpisano primirje Adolf Hitler odabrao je 1940. godine, kao mesto gde je Francuska potpisala svoju kapitulaciju. Istorijski vagon uništen je u savezničkom bombardovanju Berlina.

U znak sećanja na potpisivanje sporazuma kojim su prestala ratna dejstva, brojne zemlje potpisnice obeležavaju danas Dan primirja u Prvom svetskom ratu, neke samo svečanostima, a neke, poput Srbije, i kao državni praznik.

To je i dan sećanja na žrtve, vojne i civilne, a prema procenama ukupni broj poginulih kreće se i do 15 miliona. Dvominutnom tišinom u jedanaest časova u mnogim zemljama odaje se pošta poginulima tokom Velikog rata.

Obeležavanje u Srbiji počelo je juče počasnom artiljerijskom paljbom sa Savske terase Beogradske tvrđave. Predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, danas u jedanaest časova položiće venac na Spomenik neznanom junaku na Avali.

Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila gotovo trećinu stanovništva, više od milion ljudi.

Takođe, oko polovina muškog stanovništva od 18 do 55 godina nije preživela rat.
J. Č.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

p0ro8

foto: srpskoblago.rs

ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.
Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.
I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.
Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.
Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.
„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.
Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.
I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.
„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.
Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.
Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

    Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984).

img183_stitch-crop2

foto:yugopapir.blogspot.com

   Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…

   Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.

   Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.

   U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

 

 

NASTAVCI

Nastavite sa čitanjem

CERSKA BITKA – REMEK DELO RATNE VEŠTINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. avgusta 1914.  godine, okončana je Cerska bitka.


Cerska bitka odigrala se tokom avgusta 1914. godine i predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda Srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Zbog zasluga u komandovanju bitkom komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode.

Cerska bitka vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.

Borbe su počele u zoru prelazom austrougarske armije kod sela Batara i Samurovića ade, s ciljem daljeg prodiranja u Srbiju, dok je Druga armija forsirala reku Savu i zauzela Šabac.

Neprijateljskim snagama su se hrabro suprotstavljali predstražni odredi srpske vojske na Drini sve do 15. avgusta. Do prvog velikog okršaja na planini Cer došlo je u noći između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša, a potom su ogorčene borbe vođene sve do 20. avgusta na frontu širine 50 kilometara i pravcu Šabac-Tekeriš-Krupanj.

Austrougarske snage, koje je predvodio komandant balkanske vojske Oskar fon Poćorek, imale su više od 200.000 ljudi, dobro naoružanih i opremljenih, koji su dejstvovali uz odličnu logistiku i sadejstvo moderne artiljerije.

Vojska Kraljevine Srbije, čiji je vrhovni komandant bio regent Aleksandar Karađorđević, imala je 180.000 vojnika i neviđen moral.

Cerske operacije

Pobedi Srba doprinela je i ispravna strategija vrhovne komande, ali i iskustva u modernom ratovanju koja su stekli u Balkanskim ratovima.

Austrougarske snage naterane su na povlačenje u noći između 19. i 20. avgusta, koje se nastavilo i narednog dana. Isterivanjem neprijatelja do Drine i završnim operacijama, od 21. do 28. avgusta 1914. godine, kada je oslobođen Šabac, okončane su takozvane cerske operacije.

U teškim borbama Austrougarska je imala oko 25.000 poginulih i ranjenih i više od 4.500 zarobljenih oficira i vojnika. Na srpskoj strani iz stroja je izbačeno 16.045 podoficira i vojnika i 259 oficira, od toga je bilo 2.107 poginulih i 250 zarobljenih.

U izveštaju o porazu austrougarske vojske, austrijski novinar Ervin Kiš je napisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju„.

Po načinu vođenja i ishodu, Cerska bitka predstavlja remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama, uključujući i američki Vest Point.

Vest da je srpska vojska do nogu potukla austrougarske trupe iznenadila je svetsku javnost, koja nije očekivala da se jedna mala država, iscrpljena Balkanskim ratovima u prethodne dve godine, može vojnički odupreti velikoj sili.

Pobeda Srba doprinela je održanju morala sila Antante, koje su u početku rata gubile bitke na svim frontovima. Zahvaljujući toj pobedi, Austrougarska je zakasnila s koncentracijom trupa prema ruskom frontu, što je kasnije olakšalo operacije saveznika.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________