U ovom tekstu ćemo govoriti o još jednom interesantnom i posebnom poremećaju koji se naziva granični poremećaj ličnosti. Naziv ovog poremećaja ima veze sa njegovom definicijom, ali govori i o shvatanju samog fenomena od strane psihologa, koji je, može se reći, na “granici” razumevanja.
Naime, zbog svojih veoma specifičnih i maglovito definisanih karakterstika, često su se ljudi koji se danas klasifikuju kao pripadnici ove kategorije “trpali” u druge poremećaje – do onog trenutka kada se neko od psihologa / psihijatara setio da te ljude klasifikuje u potpuno novu kategoriju, napravljenu posebno za njih.
Zašto? Pa zato što su se ti ljudi odlikovali nečim što ih je sistematski razlikovalo od svih drugih poremećaja i u isto vreme imali karakteristike različitih poremećaja. To se desilo relativno skoro i od tada govorimo o graničnom poremećaju. Isto tako, od tada je broj ljudi koji su obeleženi kao “granični” naglo počeo da raste, a poremećaj bivao sve zanimljiviji i provokativniji za istraživače.
Šta je u stvari granični poremećaj ličnosti? Kao i uvek, moramo navesti zvaničnu psihološku definiciju za početak, jer druga ne postoji, a stvar je odviše delikatna da bi koristili sopstvene fraze i konstrukcije.
Dakle, prema literaturi, ovaj poremećaj se karakteriše sveprožimajućim obrascem nestabilnosti u odnosima sa ljudima, slici o sebi i afektima. Za njega je takođe specifična i izražena impulsivnost.
Međutim, sve su ovo simptomi koji se mogu javiti i u drugim poremećajima, te je to deo odgovora na sledeće pitanje: zašto se u nazivu koristi “granični”? Zato što, kažu stručnjaci, ovaj poremećaj ličnosti leži na granici između neurotičnog i psihotičnog, tj. upravo zato jer sadrži u sebi veći broj simptoma vezanih i za neke druge poremećaje.
Naime, ljudi koji su granične ličnosti imaju i karakterstike neuroza (kao što su anksioznost i depresija) ali i psihoza (kao što su sumanute ideje, depersonalizacija, podeljenost ličnosti, emocionalna praznina, i slično). Sada shvatate da je zapravo veoma teško nekog obeležiti kao “graničnog”, te su zato stručnjaci razbijali mozgove o ovakve slučajeve.
Gde da svrstate i kako da lečite čoveka koji ima simptome desetak različitih bolesti? Da li ima sve te bolesti istovremeno, ili je pak to neka sasvim nova bolest, koja samo liči na sve te ostale? Iako čitalac koji prvi put čuje za ovaj termin i dalje možda ne razume najbolje o čemu je reč, verujemo da će se bolje razumevanje steći kada nastavimo sa opisivanjem simptoma i opšte slike ovog poremećaja.
Prema DSM-u (dijagnostičko-statistički priručnik, “biblija” psihijatrijskih poremećaja), granični poremećaj ličnosti se odlikuje određenim brojem osobina. Napomenimo da, kao i kod svakog poremećaja, da bi se nekom „prilepila etiketa“ poremećaja, mora da ima nekoliko simptoma u isto vreme. Nije dovoljan jedan ili dva, pa da posumnjamo da se radi o poremećaju. Isto tako, nije dovoljno da su simptomi blagi i jedva primetni, tj. da se ponekad javljaju – potrebno je da su izraženi, da su sistematski prisutni te da sprečavaju osobu da adekvatno funkcioniše.
Dakle, prva i, može se reći, najuočljivija karakteristika je mahnit, očajan napor da se izbegne stvarno ili umišljeno napuštanje od strane neke osobe. Ovo se najčešće odnosi na partnera, nekog sa kojim je osoba trenutno u emocionalnoj vezi. Osoba ima konstantan strah da će je partner napustiti, strah koji nije racionalan i ne može se objasniti realnim stanjem stvari. Može sve ići “kao po loju” ali strah je i dalje prisutan. I to ne bilo kakav strah, i ne neka povremena sumnja – to je konstantna tenzija koja čak može nekad prerasti i u pravi napad panike. Ovakva situacija je, naravno, veoma teška za osobu i tera je da radi nešto što će umanjiti tu užasnu napetost.
Upravo to je pokretač lanca misli i ponašanja, koje za svrhu imaju samo jedno – učiniti sve što je u njenoj moći, samo da je osoba ne napusti. Kao što smo rekli, ovaj strah može biti zasnovan na manje ili više realnim premisama, a može biti i potpuno nerealan, gde se pretvara u neku vrstu “halucinacije” da je osoba stvarno napušta, ili da se veza raspada.
Neke male i nebitne stvari onda postaju strašne i sigurni znaci da će se desiti ono čega se ona najviše plaši, pa će ona na njih reagovati. Sve to će, za “naivnu” drugu osobu (partnera) izgledati veoma čudno i zbunjujuće, te će verovatno doprineti tome da ova osoba stvarno počne da razmišlja da napusti odnos. To je paradoks graničnog poremećaja i stalna muka: pokušajima izbegavanja nečega upravo se to “nešto” i izaziva.
Tako će ove osobe sistematski biti zatvorene u ovom krugu patnje, što će doprineti značajnoj degradaciji kvaliteta njihovog života i izazvati neke od ostalih “simptoma”. Najčešći je destruktivno ponašanje – agresija prema drugima, upadanje u nevolje (tuče), psihička tortura drugih, ali i samodestruktivno ponašanje – preterano opijanje, namerna promiskuitetnost (bez stvarne želje za odnosom sa drugom osobom, i uz namerno nekorišćenje zaštite prilikom odnosa), zloupotreba narkotika; često je i nanošenje sitnih povreda sebi (sečenje žiletom) i na kraju, pokušaji samoubistva.
Kada je reč o odnosima sa drugim osobama (uglavnom mislimo na bliske osobe i partnere) oni se u ovom slučaju odlikuju velikom intenzivnošću. Prisutne su jake emocije, bilo pozitivne bilo negativne, češće ove druge, upravo iz onih razloga koje smo malopre naveli. Ove osobe imaju tendenciju da na stvari gledaju crno-belo i idu u ekstreme. Za njih je nešto ili skroz dobro i savršeno, ili totalno loše i ne valja.
Ovakav obrazac se prenosi u dosta situacija, navešćemo neke primere: osoba može misliti da je neka muzička grupa ili neki muzički pravac nešto najbolje što postoji, dok je sve ostalo “totalno đubre”; ljudi treba da budu ili sa njom i da je obožavaju, ili su joj neprijatelji i protiv nje su, i tako dalje. Međutim, još jedan problem je i što je obrazac “crno-belo” može biti primenjen i na istu stvar, te će u jednom trenutku osoba misliti sve najbolje o nekom, da bi se u drugom potpuno razočarala u istu tu osobu i čak počela da je mrzi.
Kada je reč o partnerskim odnosima, osoba može u jednom trenutku potpuno idealizovati svog partnera i gledati ga kao “boga”, “najboljeg frajera”, “najromantičnijeg čoveka” i njenu “najveću ljubav ikada” da bi, posle nekog događaja (što je najčešće neka sitnica i važna samo u glavi te osobe) ili čak iz nekog sopstvenog “shvatanja”, obezvredila i gledala kao na najgoreg “klošara”, na pokvarenu osobu, nalazila mu razne mane – sad je ružan, nije interesantan, kreten je, i slično.
Takođe, za ove osobe specifično je generalno osećanje praznine, koje ovi ljudi opisuju kao situaciju “ogromne crne rupe u vašem biću”.
Ova “rupa” i praznina nije ni emocionalna, nije ni psihička, već i jedno i drugo a i nešt treće, neobjašnjivo. Kao da jedan deo unutrašnjeg bića fali, kao da fali svrha života; svaki odnos je zato nepotpun, jer ništa ne može popuniti tu ogromnu prazninu i unutrašnji ambis.
Ovo je veoma teška situacija, a osećaj praznine toliko opterećujući da je to još jedan razlog što ove osobe često pribegavaju destruktivnim i samo-destruktivnim ponašanjima, najčešće samopovređivanju (sečenje i slične stvari).
Kada ih pitate zašto se samopovređuju, tipičan odgovor je “da bih se osetio/la živim”. Takve radnje sadrže i druge momenta, kao što je nezadovoljstvo samim sobom i mržnja koja je usmerena prema sebi, te na neki način služe i kao sredstvo samokažnjavanja zato što je osoba takva kakva jeste.
Uzrok ovakvog stanja je i dalje pod znakom pitanja, a psiholozi su dali odgovore na neke mehanizme koji stoje iza poremećaja. Na primer, intenzivna nestabilnost u međuljudskim odnosima se najčešće vezuje za rano iskustvo osobe, gde je kao dete imala vrlo neodređenu i, često, haotičnu situaciju u porodici – sami odnosi sa roditeljima su bili neodređeni i nesigurni. Ove osobe nikada nisu bile sigurne u to da li ih roditelj stvarno voli – to je zato što su se roditelji ponašali prema detetu po principu toplo-hladno, tj. “čas te volim, čas te ne volim”.
Ovakvo stanje je takođe odgovorno i za taj intenzivan i stalno prisutan strah od napuštanja koji se kasnije očitava u vezi sa partnerom, a takođe i za ogroman potisnut bes. Mi smo ova i druga (destruktivna po dečji razvoj) ponašanja i interakcije roditelj-dete opisivali u prošlim tesktovima, te ćemo sada ukazati čitaocu da može da se na njih vrati ukoliko je zainteresovan za problematiku. Tu smo napomenuli i da se rani načini vezivanja za roditelje i obrasci koji se tada stvaraju, uglavnom prenose na sve kasnije odnose sa ljudima, što objašnjava dosta toga.
Takođe, mržnja koja je usmerena prema sebi, a koja je odgovorna za tu nestabilnu sliku o sebi i svetu oko sebe tipičnu za granične ličnosti, takođe može dolaziti iz ranih porodičnih odnosa, gde su roditelji bili isuviše strogi i kažnjavali dete za svaku sitnicu – nabijajući mu taj osećaj krivice i da je loše, te mu tako snižavajući samopouzdanje, veru u sebe, i veru u svet oko sebe.
S obzirom na kompleksnost i opasnost koju po sebe i druge nosi ovaj poremećaj, nužno je ponovo naglasiti važnu stvar, a to je da porodica i rana iskustva imaju veliki uticaj u izgradnji buduće ličnosti.
Stoga, razvijmo razumevanje o ljudima i edukujmo se psihološki kako bismo pomogli u stvaranju boljih osoba, a samim tim i boljeg sveta za sve nas.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (8)
Prethodni članak: PSIHOPATIJA
TAMOiOVDE 