GORANOV „HOD PO OBLACIMA“…

tamoiovde-logo

Goran je 15 godina u invalidskim kolicima, a u svoju knjižicu je upravo upisao 1014. skok padobranom 

Skakanje padobranom ne bi menjao nizašta, jer za njega ne postoji bolji osećaj nego kada adrenalin struji venama dok plovi slobodnim nebom.

Da je u pravom smislu Faca kako ga zovu, potvrdio je nedavno Goran Todorović, bivši pripanik 63. padobranske brigade Vojske Srbije, koji je poslednjih 15 godina u invalidskim kolicima, kada je uspeo da izvede pet tandem padobranskih skokova sa visine od 6000 metara. Da bude još sjajnije, one je te skokove realizovao u jednom danu.

– To se desilo na aerodromu “Bovec” u Sloveniji. Moj tandem instruktor ovom prilikom bio je iskusni pilot Nejc Jurčec. Na zemlji je temperatura dostizala 30 stepeni Celzijusa a sa visine od 6000 metara odakle smo se vinuli u nebo bilo je čak 10 stepeni ispod nule. Velika temperaturna razlika, kod nas padobranaca, vatru u venama dodatno raspaljuje – kaže Goran.

To što je u invalidskim kolicima Facu ne sprečava da uspešno radi ono što najviše voli a to je padobranstvo. Kako sam kaže, skakanje padobranom ne bi menjao nizašta, jer za njega ne postoji bolji osećaj nego kada adrenalin struji venama dok plovi slobodnim nebom.

– Slobodni pad od 90 sekundi u kanjonu planina visokih preko 2000 metara, ne bih menjao nizašta. Jer to je sloboda duha koja ne poznaje granice. Možda bi nekom delovalo previše, ili bi osećao umor, ali sam kod trećeg skoka, neumorno, prestigao tandem pilota nestrpljivo čekajući ispred aviona željan ponovnog hodanja po oblacima. Granice postoje samo one koje sami sebi postavimo. Potrebno je samo verovati i desiće se ponovo, iznova i iznova. – dodaje naš sagovornik.

Faca je ovom prilikom, uspešno izvevši pet tandem skokova, u svoju knjižicu upisao i 1014. skok padobranom.

Da podsetimo, nakon nesreće koja mu se dogodila pre 15 godina na vojnom aerodromu u Nišu prilikom skoka sa 1.200 metara, kada mu se umrsio padobran nakon čega je udario u zemlju brzinom od 120 kilometra na čas, ostao je u invalidskim kolicima.

– Rekordnih pet skokova u jednom danu sa 6000 metara poklanjam Gorskoj službi spasavanja Srbije, 63. Padobranskoj brigadi, 72. Jurišnoj brigadi, PTO “Kobre”, Vojnoj policiji, SAJ MUP-a Srbije, mojoj braći padobrancima i pilotima iz Slovenije. Hvala neumornim ljudima što pomažu da ponovo hodam po oblacima – kaže Faca.

Izvor: volimsrbiju.com

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

LIČNE GRANICE …

tamoiovde-logo

Zašto je zdravo reći ne?

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bismo imali razmenu sa okolinom, smatra učenik utemeljivača geštalt terapije Frica Perlsa, Gari Jontef.

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Rad na sebi i lične granice

Rad na sebi može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Jedan od oblika rada na sebi može da bude i psihoterapija. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

Piše: Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

______________________________________________________________

 

SVET GUBI BITKU PROTIV EBOLE…

TAMOiOVDE-logo

Međunarodna grupa „Lekari bez granica“ upozorila je da svet gubi bitku protiv ebole i ocenila da su centri za lečenje te smrtonosne bolesti u zapadnoj Africi „svedeni na mesta gde ljudi idu da umru sami“.

Ebola-Liberija

Zdravstveni radnici u Liberiji


Zvaničnici UN zamolili su svetske vlade da pošalju lekare i drugo medicinsko osoblje, kao i neophodne medicinske potrepštine u ugrožena područja.
U međuvremenu, u Liberiji je jedna misionarska organizacija objavila da je ebolom inficiran još jedan američki lekar.

Predsednica „Lekara bez granica“, koji su od marta u zapadnoj Africi lečili više od 1.000 obolelih od ebole, rekla je da su savladani tom bolešću. Ona je pozvala druge zemlje da pošalju civilno i vojno medicinsko osoblje u pogođene zemlje.

„Šest meseci najgore epidemije ebole u istoriji, svet gubi bitku sa njom. Centri za lečenje ebole svedeni su na mesta na koja ljudi idu da umru sami, gde se nudi jedva malo više od ublažavanja muka“, rekla je direktorka „Lekara bez granica“, Džoan Liju.

Prema njenim rečima, u Sjera Leoneu zaražena tela trule po ulicama. „Liberija mora da izgradi novi krematorijum umesto novog centra za lečenje ebole“, poručila je Liju.

Prošlog meseca, dva obolela Amerikanca, uključujući jednog iz iste misionarske grupe iz koje je i novooboleli američki građanin, evakuisani su iz Liberije u SAD gde su primili eksperimentalni lek „zmap“, posle čega su se oporavili.
Američki zdravstveni zvaničnici objavili su ugovor vredan 24,9 miliona dolara na 18 meseci sa farmaceutskom kompanijom „Map biofarmaseutikals“, kako bi se ubrzala proizvodnja „zmapa“.

Kao deo projekta, „Map“ će proizvesti malu dozu leka za bezbednosne testove u ranoj fazi, dok će zajedno sa američkim Sekretarijatom za zdravlje i ljudske resurse raditi na ubrzanju proizvodnog procesa.
Izvor:www.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Ebola: Pet zemalja i jedan strah

Ministri zdravlja zapadnoafričkih zemalja razgovarali su u Gani o borbi protiv epidemije ebole. Sve njih povezuje strah od širenja virusa, a svaka zemlja suočava se sa posebnim izazovima.

 0,,17887090_303,00Po najnovijim navodima Svetske zdravstvene organizacije, u Africi je otkriveno preko 3.000 bolesnika kod kojih se sumnja na ebolu, a od virusa je za sada preminulo 1.552 osoba. Ta institucija Ujedinjenih nacija upozorava da će biti još mnogo obolelih pre nego što se zaraza stavi pod kontrolu. Dojče vele ispituje situaciju u pet direktno pogođenih zemalja.

Gvineja
Naučnici veruju da je virus otpočeo svoj smrtonosni pohod upravo unutar granica Gvineje, decembra 2013. Prvi potvrđeni slučaj bio je dvogodišnji dečak u selu Meliandu na jugoistoku zemlje. Dete je ubrzo umrlo, a nakon njega preminuli su i njegova majka, sestra i baka. Virus se brzo širio ovom zemljom – već u martu 2014, gvinejsko ministarstvo zdravlja obavestilo je SZO da je ebola u toj zemlji odnela 59 života. „Epidemija je prosto ubila naš zdravstveni sistem“, kaže za DW resorni ministar Remi Lama. „Taj zdravstveni sistem ionako nije imao obučeno osoblje i opremu da se pobrine za takvu zarazu.“

0,,17872107_404,00

Ebola ubija svakog drugog obolelog

Na početku, lekari u Gani često nisu pravilno dijagnostifikovali ebolu, pošto u tom regionu ranije nije ovog virusa. „To je bilio potpuno iznenađenje za zapadnoafričke zemlje“, kaže Lama. Ni medijske kampanje o ovoj bolesti nisu zaustavile njeno širenje. „Kada su ljudi u bolnicama čuli da nema vakcine ili leka koji bi mogao da ih zaštiti od ebole, okrenuli su se tradicionalnim nadrilekarima“, kaže ministar zdravlja. Broj smrti od ebole i dalje raste.

Liberija
Preko granice Gvineje, virus je stigao do Monrovije, glavnog grada Liberije, sredinom juna. Oko mesec dana kasnije, u razjarena masa demonstranta napala je centar za izolaciju bolesnika u siromašnom monrovijskom naselju Vest Point, pa su vlasti stavile celu oblast pod karantin i zavele policijski čas. Čini se da to nije bilo dovoljno.

0,,17875859_401,00„Danas je ebola prisutna po celom gradu“, kaže Lindis Haram, koordinator Lekara bez granica u Monroviji. „U svim četvrtima, svim naseljima ljudi umiru i razboljevaju se svakog dana.“ Čak i uz međunarodnu pomoć i strano medicinsko osoblje, sistem je jednostavno preopterećen, kaže Haram: „Ima previše bolesnika i odgovor države je preslab“. U Liberiji je do sada od ebole umrlo 700 ljudi i ta zemlja je najteže pogođena virusom.

Sijera Leone
Ubrzo nakon izbijanja epidemije, susedne zemlje počele su da skeniraju putnike na graničnim prelazima i traže znake groznice. Pojedine države su jednostavno zabranile prelazak na svoju teritoriju. Sredinom avgusta, vlasti u Liberiji naredili su svojim oružanim snagama da pucaju na svakog ko pokuša da se ilegalno prebaci preko granice iz susednog Sijera Leonea – države koja se još uvek oporavlja od građanskog rata tokom devedesetih. Mnoge avio-kompanije takođe su obustavile svoje letove za Fritaun, prestonicu Sijera Leonea, uključujući tu Britiš Ervejz i Er Frans.

0,,17869000_404,00Liberija je poslala policiju da obezbedi karantin
Budući da strane vlade apeluju na svoje građane da napuste region i mnoge međunarodne kompanije povlače svoje zaposlene, mere zaštite od bolesti polako počinju da koče ekonomski rast u zapadnoj Africi. Predsednik Afričke banke za razvoj Donald Kaberuka obećao je hitnu pomoć od 60 miliona dolara tokom nedavne posete Fritaunu, i apelovao na investitore da se vrate u zemlju. „Moje prisustvo ovde šalje signal. Hajde da uspostavimo ograničenja na osnovu preporuka SZO, ali sve preko toga će na duži rok doneti štetu po naše ekonomije, trgovinu, prosperitet u regiji.“

Nigerija
Vlasti u Lagosu, namnogoljudnijem grad u Nigeriji i ekonomskom čvorištu zapadne Afrike, prijavile su prvi slučaj ebole 25. jula. Virus je stigao sa pacijentom koji je iz Monrovije, prestonice Liberije doputovao u Lagos. Međutim, nasuprot vlastima u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu, čini se da je Nigerija dorasla izazovima smrtonosne epidemije, kaže Džon Vertefil, iz tima američkog Centra za kontrolu bolesti, koji se nalazi na terenu u Nigeriji: „Moramo da priznamo da je vlada brzo reagovala na prvi slučaj ebole“, kaže on.
Osobe u kontaktu sa pacijentom bile su pronađene, proverene i, ukoliko je to bilo potrebno, stavljene u karantin. Uspostavljen je i krizni centar a na radiju i televiziji su bez prekida emitovane informacije o higijeni i zaštiti protiv bolesti. Ipak, uprkos svim tim naporima, ebola je uspela da napusti Lagos i da uzme život jednog lekara u Port Hakoru, na jugu zemlje.

Demokratska Republika Kongo

0,,17858731_404,00

Putinici na aerodromima prolaze kroz kontrole

Kada je ministar zdravlja ove centralnoafričke zemlje Feliks Kabange Numbi obavestio javnost o izbijanju ebole u provinciji Ekvater 24 avgusta, naglasio je da ti slučajevi nisu povezani sa epidemijom koja se proširila po zapadnoj Africi. Stručnjaci su kasnije potvrdili da je virus u to zemlji drugačiji, i verovatno i manje opasan. Ministar Numbi nije pozvan na krizne dogovore u Akri, prestonici Gane, koje je krajem avgusta organizovala Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država.
Svetska zdravstvena organizacija upozorava da se bolest i dalje širi i da može da pređe granice Liberije, Sijera Leonea, Gvineje i Nigerije. „Naravno, pridošlice iz pogođenih zemalja najverovatnije će se pojaviti u susednim državama. Zbog toga te susedne države moraju da budu posebno oprezne“, kaže Nika Aleksandar, portparolka Centra za koordinaciju SZO u Konakriju, u Gvineji. „Ali SZO je apelovao na sve zemlje na svetu da se pripreme ako se pojavi slučaj ebole.“

Autor Peter Hile / dj

Izvor:dw.de

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

NIKADA NEĆEMO SAZNATI, NITI ĆE ZNATI ONI DRUGI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Gijom Apoliner, Umberto Bočioni, Remon Dišan-Vijon, a kod nas Nadežda Petrović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić – samo su neka od imena koja je Prvi svetski rat smrću zaustavio u njihovom, tek započetom umetničkom iskazivanju. Da su preživeli, slika umetnosti i kulture Evrope sigurno bi bila drugačija. Kakva? Nikada nećemo saznati!

prvi-svetski-rat-wikipedia

Prvi svetski rat (Vikipedija)

Prvi svetski rat poklapa se s jednim od najkreativnijih perioda u istoriji umetnosti, a među mnogobrojnim, tragičnim gubicima su i sva ona remek-dela koja nikada nisu videla svetlost dana jer su umetnici koji su tek nameravali da ih stvore nestali u ratnom vihoru.

Povodom stogodišnjice Velikog rata, Tanjug je preneo Gardijanovu listu talenata koji su, najčešće prerano, sasečeni u apokaliptičnim događajima sa početka 20. veka.

Franc Mark (1880-1916), jedan od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma i osnivač avangardne umetničke grupe „Plavi jahač“, umeo je da jarkim bojama i oštrim linijama sažme uzavrelost tek začetog 20. veka i da prirodu sagleda očima vizionara. Poginuo je u bici kod Verdena u 36. godini, a moderna umetnost je izgubila jednog umetničkog diva u nastanku.

Najtalentovaniji umetnik futurističkog pokreta Umberto Bočioni (1882-1916) stvarao je intenzivno dramatične prikaze, kao što je skulptura „Jedinstveni oblici kontinuiteta u prostoru“, moćno podsećanje na tehnološka dostignuća novog veka.

Futurizam je u ratu video pročišćenje i nadolazak nove energije. Kada je rat izbio, Bočioni se dobrovoljno prijavio. Ranjen je 1915, a poginuo nekoliko meseci kasnije, tokom opravka, pri padu s konja.

Anri Godije-Bžeska (1891-1915) bio je talentovani francuski umetnik koji je živeo i radio u Velikoj Britaniji, gde je delio radikalni modernizam sa prijateljima Ezrom Paundom i Džejkobom Epstajnom.

Po izbijanju rata pridružio se francuskoj vojsci. Poginuo je na frontu u 24. godini, ostavivši za sobom malo ali izuzetno delo.

Užasno visoka stopa smrtnosti prve svetske oružane kataklizme još više je pogoršana pandemijom gripa – španskom groznicom koja je kosila oslabljeno evropsko stanovništvo nakon rata.

Među njenim žrtava bio je genijalni Bečlija Egon Šile (1890-1918).

To je bio kraj jedne od najprovokativnijih i najstrastvenijih ličnosti moderne umetnosti. Ostali su nam Šileovi desperatni autoportreti i erotski crteži koji kao da žude za životnom radošću i bolom.

Arhitektura 21. veka je prepuna podsećanja na fantastične crteže koje je stvorio Antonio Sant Elija (1888-1916), omiljeni arhitekta futurizma. U Italiji, koja je još uvek bila pod snažnim uticajem rimskih iskopina i renesansnih palata, Sant Elija je izmaštao naučnofantastične gradove ogromnih nebodera, tvrđava od stakla i betona.

Njegove vizije ostale su samo crteži na papiru kada je u 28. godini ubijen u bici kod Monfalkonea.

Nemački ekspresionista August Make (1887-1914) delio je ista interesovanja kao i francuski fovisti – seks, putovanja i titrave boje. Makeova umetnost je senzualna i hedonistička, nimalo mračna. Njegova umetnička životna radost ga nije, međutim, spasla od surove sudbine. Poginuo je u prvim danima rata, u 27. godini.

Rovovski rat nije bio opasan samo zbog granata i neprekidne artiljerijske paljbe, već i zbog krajnje nehigijenskih uslova.

Pročitajte: Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Kubistički vajar Remon Dišan-Vijon (1876-1918) se za razliku od svog slavnog brata Marsela Dišana, koji je izbegao ratne strahote tako što je emigrirao u Ameriku, dobrovoljno prijavio u vojsku. Pre nego što je postao umetnik, završio je medicinu, tako da je služio kao lekar na zapadnom fronu. Zarazio se tifusom i umro u 41. godini.

Najsimboličnija i najoplakanija smrt u umetničkoj zajednici Pariza tokom rata bila je smrt legendarnog koliko i kontroverznog pesnika, pisca i dramaturga Gijoma Apolinera (1880-1918).

Omiljeni prijatelj Pabla Pikasa i ugledni član zajednice boema Monparnasa, ranjen je u glavu na frontu 1916. Umro je dve godine kasnije, dva dana pre kraja rata, u 38. godini, od napada španske groznice.

Njegov odlazak označio je kraj najuzbudljivijih godina moderne umetnosti.

Gardijanovoj listi umetnika koji su nestali u ratnom vihoru Tanjug je dodao i nekoliko imena sa naših prostora.

Danica_Jovanovic

Danica Jovanović

„Plava grobnica“ srpske kulture

Vladislav Petković Dis (1880-1917), jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti i jedan od osnivača srpske moderne, utopio se u Jonskom moru nedaleko od Krfa kada je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica.

Njegova lirika je samosvojna, veoma senzibilna, okrenuta unutrašnjem životu, mašti, pesimistična, a njegova pesma „Možda spava“ spada u najizrazitija lirska ostvarenja simbolizma u srpskoj poeziji.

Milutin Uskoković (1884-1915) izvršio je samoubistvo potpuno slomljen tragičnim povlačenjem srpske vojske i naroda pred austro-nemačkim okupatorom u jesen 1915.

Važio je za autora u čijim su delima prisutni i romantizam i moderno shvatanje sveta. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, uzimajući za tematiku sudare ličnosti s gradskom sredinom.

Milutin Bojić (1892-1917), autor čuvene poeme „Plava grobnica“, trajnog poetskog spomenika tragedije srpske vojske u Prvom svetskom ratu, umro je u Solunu od tuberkuloze, u 25. godini.

Danica Jovanović (1886-1914) streljana je na Petrovaradinskoj tvrđavi, na samom početku rata. Imala je 28 godina. Pripadala je generaciji srpskih slikara modernista, čiji je stvaralački rad započeo početkom 20. veka.

Nadežda Petrović (1873-1915) umrla je od pegavog tifusa u Valjevu, gde se nalazila kao dobrovoljna bolničarka.

Njeno slikarstvo, kojim dominiraju velike površine i užarenocrvena boja, uvešće srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti.

Izvor: pravda.rs/Gardijan/Tanjug

_____________________________________________________________________________________________________

Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Pre jednog veka 28. jula 1914. započeo je Prvi svetski rat, mesec dana nakon atentata u Sarajevu, u kojem su ubijeni prestolonaslednik nadvojvoda franc ferdinand i njegova supruga.

srbija-austrougarska-telegram-1406581859-542481

Stigao 28. jula 1914… Tri rečenice imao je telegram/ Foto:kurir-info.rs

Austro-Ugarska je tog 28. jula objavila rat Srbiji, a time je, kako će se ispostaviti, počeo i Prvi svetski rat.

Objava rata upućena je Beogradu u prepodnevnim satima, običnom telegrafskom poštom.

Telegram je sadržao tri rečenice.

U prvoj je stajalo da vlada Srbije nije „na zadovoljavajući način odgovorila na notu“ iz Beča, dostavljenu 23. jula, odnosno na ultimatum.

Potom je sledio stav da je otuda Austro-Ugarska „prinuđena da se osloni na silu oružja“.

A treća, poslednja recenica glasila je: „Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.

Sutradan, franc Jozef, car Austrije i kralj Ugarske, objavio je ratni proglas „narodima“ njegove zemlje, u kojem je stajalo da je primoran „da se lati mača u cilju odbrane časti“, te da je „carsko-kraljevska vlada nastojala da na miran način reši spor“, ali bez uspeha i to tuđom krivicom.

Vlasti u Beču su atentat u Sarajevu iskoristile kao izgovor da krenu u obračun sa Srbijom, uverene da će Srbija biti brzo poražena, te da će to biti „mali rat“ koji će vrlo brzo biti okončan uspehom.

Otuda je tekst note odnosno ultimatuma koji je baron Gizl predao vladi Srbije 23. jula bio sročen tako da se podrazumevalao da je gotovo nemoguće da ijedna suverena zemlja ono što je u njemu traženo prihvati.

Cilj je, sasvim izvesno, bio da on bude odbijen, o čemu svedoči i činjenica da je baron Gizl, kada mu je 25. jula Nikola Pašić predao izuzetno pomirljiv odgovor srpske vlade, odmah odgovorio da on „nije zadovoljavajući“.

Usledilo je i zvanično pismo austrijskog poslanika srpskom ministarstvu inostranih dela istovetne sadržine, a osoblje poslanstva i sam baron Gizl su ubrzo potom iste večeri napustili teritoriju Kraljevine Srbije.

Kako se tim činom dogodio prekid diplomatskih odnosa, vlada Kraljevine Srbije objavila je, takođe u izuzetno pomirljivom tonu, manifest u kojem je stajalo: „Uzdajući se u pomoć Božiju, u svoju pravicu, kao i u prijateljstvo velikih država, koje, uvereni smo žele isto tako da se mir održi, nadamo se da će se ovaj sukob svršiti mirno; ali, kako je austrougarski poslanik večeras izjavio u ime svoje vlade da nije zadovoljan našim odgovorom i da konačno prekida diplomatske odnose, vlada je srpska prinuđena da, za svaki slučaj, odmah preduzme najpotrebnije vojničke mere za odbranu zemlje. Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost…“.

prvisvetskirat

Srbi spremaju artiljerijski udar na Austrougare

Već sutradan, 26. jula, usledila je mobilizacija, a istog dana mobilizaciju je objavila i Austro-Ugarska.

Zapravo ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa, a za prvi dan mobilizacije određen je 26. jul.

Odmah potom formirana je Vrhovna komanda srpske vojske na čijem se čelu našao general Stepa Stepanović kao zastupnik trenutno odsutnog vojvode Radomira Putnika.

Vrhovna komanda je odmah preseljena u unutrašnjost zemlje, u Kragujevac, pošto se Beograd tada nalazio na samoj graničnoj liniji. Istovremeno usledilo je naređenje da se Dvor, Vlada, državna nadleštva, Narodna banka s trezorima, državna arhiva, Presbiro, upute u unutrašnjost zemlje.

Odluci vlade u Beču da stupi u rat prethodila je podrška Nemačke, tako što je 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču odlučeno da se Srbiji uputi nota čija će sadržina biti neprihvatljiva, a što je razrađeno potom na sastanku u Bad Išlu.

Procena Berlina i Beča je bila da će njima uspeti da munjevito izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga, pre francuza, a pogotovo Rusa.

Namera je bila da se munjevitim prodorom preko Belgije, slomi Francuska.

Nemci su verovali da će se ponoviti scenario iz francusko-pruskog rata 1870/71. kada je Francuska strahovito poražena. Tek potom nameravali su da se sve snage usmere prema Rusiji.

Dan nakon objave rata, 29. jula, regent Aleksandar Karađorđević objavio je proglas narodu: „Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat (… ) Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku…“

Tog 29. jula Nikolaj II ruski imperator objavio je delimičnu mobilizaciju, stavljajući do znanja da Srbiju neće prepustiti na milost i nemilost. Sutradan, 30. jula, Nemačka je uvela opštu mobilizaciju, a 1. avgusta objavila je rat Rusiji.

Već 2. avgusta Nemačka je napala Luksemburg, a 3. avgusta objavila je rat i Francuskoj.

Pošto je Belgija odbila nemački zahtev za prelazak preko njene teritorije, Nemačka je 4. avgusta objavila rat i Belgiji, a odmah potom Britanija je, zbog nemačkog nepoštovanja neutralnosti Belgije, 4. avgusta 1914. objavila rat Nemačkoj.

Započeo je veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat.

Izvor: Tanjug

Oliver Stoun: Ne širite laži o Putinu i sećajte se koljačine oko male Srbije!

_____________________________________________________________________________________________________

Veliki rat i velike posledice

Aneksijom nekadašnje teritorije Osmanskog carstva, Bosne i Hercegovine 1908. godine, Austrougarska je gurnula sebe u ring Balkanskog poluostrva, gde su narodi tražili svoj put ka slobodi od velikih sila, a naročito od Osmanskog carstva.

images-2013-12-600450_wwi_748283234Takav potez pokazaće se ključnim dvanaest godina kasnije, kada je mladi Gavrilo Princip u toj istoj Bosni, 28. juna 1914. izvršio atentat na pretendenta na austrougarski presto, nadvojvodu Franca Ferdinanda od Austrije. Atentat je pokrenuo lančanu reakciju koja je upetljala Rusiju i druge velike evropske sile tog vremena i julska kriza oličena diplomatskim manevrima mogla je da počne.

Želeći da konačno reši pitanje srpskog mešanja u Bosni, kao i na Balkanu, Austrougarska je Srbiji uputila ultimatum sa serijom od deset zahteva koji su namerno bili sastavljeni tako da budu neprihvatljivi, kako bi se izazvao rat sa Srbijom. Kada je Kraljevina Srbija prihvatila osam od deset zahteva, Dvojna monarhija je objavila rat 28. juna 1914. godine.

Spor između Austrougarske i Srbije eskalirao je u ono što je danas poznato pod imenom Prvi svetski rat, koji je uključivao Rusku Imperiju, Nemačko carstvo, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo.

U roku od nedelju dana, Austrougarska je morala da se suoči sa ratom protiv Rusije, koja je tada imala najbrojniju vojsku na svetu. Kao rezultat toga, Srbija je postala samo još jedan front u ogromnoj bici koja je počela da se razvija duž Austrougarske granice sa Rusijom.

Kraljevina Srbija je imala iskusnu vojsku, koja je izašla kao pobednik u dva balkanska rata vođena samo dve, odnosno godinu dana pre 1914. godine. Ipak, srpska vojska je ujedno bila iscrpljena i slabo opremljena, što je navelo Austrougare da poveruju da će uspeti da je slome za manje od mesec dana.

Srpska strategija oslanjala se na to da se vojska izdrži što duže moguće, u nadi da će Rusi i drugi saveznici poraziti glavnu austrougarsku vojsku. Da stvar bude gora, Srbija je morala da brine i o neprijateljski nastrojenom susedu sa istoka, Bugarskoj, sa kojom je ratovala 1913. godine.

Granatiranjem Beograda, dan nakon objave rata, Austrougarska je započela proces koji se završio njenim raspadom, kao i krajem nemačke, ruske i turske monarhije. Između 15 i 17 miliona ljudi je izgubilo život, od čega su oko 7 miliona bili civili. Što se žrtava tiče, Kraljevina Srbija je izvukla najdeblji kraj, budući da je izgubila oko 25 odsto od ukupnog stanovništva pre rata i čak 57 odsto muškog stanovništva.

Napredak u nazadovanju

Kao rezultat želje da se protivnik što pre potuče na bojnom polju, tehnologija i inovacije imale su poseban podsticaj tokom trajanja Prvog svetskog rata. Ideja da se domaći vojnici što bolje opreme i sačuvaju od neprijateljske vatre dovela je do razvoja, modernizacije i primene telefona, bežične komunikacije, oklopnih vozila, tenkova i aviona. Tenkovi, avioni, podmornice i ručne granate su prvi put korišćeni u ratu, što je izazvalo revoluciju u načinima ratovanja. 

Nova tehnologija Prvog svetskog rata predstavljala je uvertiru za još jezivije inovacije koje će Drugi svetski rat predstaviti svetu samo tridesetak godina kasnije.

Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DA SE NE ZABORAVI: Srpska zastava se vijorila iznad Bele kuće!

28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD

bela-kuca-srpska-zastava-foto-printskrin-1406538718-542067 Da li ste znali da su se, pored američke, iznad The White House vijorije zastave samo još dve nacije? Jedna od njih je i zastava Srbije koja je 1918. godine podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD, podseća Ambasada SAD na svom Fjesbuk profilu.

Naime, 28. jula 1918.  predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD. Poruka je glasila:

srska-americka-zastava-foto-thinkstock-foxnews-1404651123-529541

Foto:thinkstock/ foxnews

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.

Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918.

Izvor:kurir-info.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SVESNI I NESVESNI ENERGETSKI VAMPIRI…

TAMOiOVDE:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Evo kakva sve ‘čudovišta’ postoje

Koliko postoji ljudi i tokova energije, toliko ima i onih koji žele da je poseduju i iskoriste u svoje svrhe. Dobrodošli u svet smrtnih vampira koji spavaju u ljudskim sobama, odenuti u ljudske odore…

vampire-252x300ŽRTVA
Primorava vas da je slušate i večito glumi žrtvu. Svet je uvek kriv za njenu nesreću, njeno držanje je klonulo i pored nje se i vi osećate klonulo. Kada joj predložite rešenje, ona uvek nađe izgovor da nastavi da “prežvakava” iste probleme. Na kraju razgovora je “kao nova”. Žali se na svakodnevne probleme, na navodne uvrede, prepričava jezive detalje svoje životne tragedije i očekuje sažaljenje…

Verovatno se u detinjstvu osećala bespomoćno, jer šalje čitav niz signala kojima glumi bespomoćan plen kojem je potrebna zaštita. Njena žrtva želi da joj pomogne, otvara se ka njoj i upućuje joj svoju energiju. Posle određenog vremena, vampir iznenada prekida kontakt, čime izaziva bol.

Ograničite vreme koje provodite sa ovakvom osobom. Umesto da pokažete netrpeljivost, udahnite duboko i delujte iz srca. Ako je u pitanju blizak prijatelj ili član porodice, recite mu da vas zamara da iznova govorite o istim stvarima i – ponudite rešenje. Recite mu da se tu za njega – ako želi da razgovara o rešenjima. Recite da nemate vremena, i postepeno smanjite kontakt. Niste dužni da ubeđujete vampira u svoj stav. Budite hladni i nedodirljivi. Odredite jasno granice.

KRITIČAR
Zbog njega osećate krivicu zbog toga što nešto niste uradili. On kritikuje ili verbalno zlostavlja, stavom naučenim još u detinjstvu. Otvorenije napada vaše energetsko polje stavovima poput: „Da nije tebe, sve bi bilo drugačije“, ili: „Nisi sposoban ni da jedeš sam“. Nikada ne ostavlja prostora za diskusiju. Ostavlja vas sa osećajem da ste neadekvatni i nekako osakaćeni. Neke prigovarače ne možete izbrisati iz svog života. Neretko pojedini kritičari maskiraju svoju kritiku nizom „dobrih dela“. Može se ponašati dobronamerno i za to vreme praviti kompletnu analizu vaše ličnosti. Postavlja se kao onaj koji može da reši sve vaše probleme i očekuje nešto zauzvrat. Postoje tipovi koji vrlo malo govore o sebi, a trude se da saznaju sve o drugome da bi uspostavili kontrolu.
Neophodno je da uspostavite granicu ovakvom ponašanju. Jasno recite da vam takvo ponašanje smeta. Potpuno suzdržano i odlučno, ujedno i distancirano, stavite mu do znanja da prestane sa tim, jer vas povređuje. Zamislite da se nalazite u opni od bele svetlosti, koja propušta samo pozitivnost.

KRALJICA DRAME
Život je uvek ekstreman, bilo da je dobar ili loš. Upada iz jedne krize u drugu, crpeći energiju iz haosa. Gluma je njeno ime. Svoje izlaganje počinje sa: „Nikada nećeš pogoditi šta se dogodilo!“ Hipohondar je i, kada joj se na koži pojavi crveni plik, ubeđena je da umire. Večito se miri i raskida sa partnerom i preuveličava stvari. Ako šef ne pohvali njen rad odmah, svima priča kako joj se sprema otkaz.
Duboko udahnite pre nego što vas kraljica uvuče u svoju priču. Recite sebi da možete da izađete sa njom na kraj i postavite jasne granice.

GOVORNIK
Nimalo ga ne interesuju vaša osećanja i zahteva glavnu ulogu u svemu. Bavi se samo sobom i svojim pričama, svojim vicevima, svojim mišljenjem. U početku vam može delovati zabavno ali, kada se njegovi govori nižu u nedogled, počinjete da se gubite. Zavisan je od sopstvenog glasa, priča previše, jer je napet i narcisoidan, što je samo zamena za osećanje emocionalne napuštenosti. Njegova mesta napada su mesta bez izlaza, poput automobila. Može izazivati i netrpeljivost i svađe, manipulišući emocionalnim stanjima žrtve. Drugi, naprotiv, ne moraju biti dosadni, ali vaša energija misteriozno opada. U tom slučaju, dajte sebi dozvolu da odete.
Iskažite jasno sopstvene potrebe i budite pažljivi, jer su osetljivi na odbijanje. Ne dozvolite da izgubite svoj spokoj. Dišite duboko i recite da ste tiha osoba koja malo govori. Takođe, recite da biste radije slušali muziku i da niste raspoloženi za razgovor.

PACIJENT
Postoje dva tipa ovog vampira. Prvi tip je neko ko vam deluje kao da mu je neophodna potpuna transformacija. Ne trudi se da vas odvrati od namere da ga izmenite, ali nije zainteresovan da se menja. Primer je poznati srcelomac, koji je u vezi sa osobom koja je uverena da će ga zadržati samo za sebe i da će se zbog nje promeniti. Iako osećate povezanost sa tom osobom, ona ne mora da vam uzvrati. Drugi tip vas pretvara u svog savetnika. Zove vas u svako doba i zamara svojim problemima postavši potpuno zavisan, kao dete. U ovom odnosu niko nije na dobitku.
Shvatite da drugi moraju da preduzmu odgovornost za sopstveni život i da nije na vama da menjate bilo koga. Pokušaji da to ipak učinite – rezultiraće gubitkom energije. Vizuelizujte kako je vaša energija potpuno odvojena od njegove, stavite ruku na srčano središte i u sebi recite dotičnoj osobi da joj želite svako dobro i da poštujete njeno biće i život. Vaše energije se nigde ne preklapaju.

KRVOPIJA
Vođena zavišću, mržnjom ili željom za takmičenjem, srozava vašu energiju direktnim napadom. Uklonite takvu osobu iz okruženja po svaku cenu. Najgora je kada vas satera u ćošak i u vama izazove depresiju i hroničnu iscrpljenost. Ako takva osoba ipak mora da ostane u blizini, nikada ne odgovarajte na zlobu zlobom. Recite joj da ne dozvoljavate da se tako ponaša prema vama i ne popuštajte.
Prekinite kontakt pogledom, disanjem vizuelizujte kako uvlačite nazad svaku izgubljenu iskru energije. Izdišite negativne vibracije kroz donji deo kičme, dodirnite taj deo. Zamislite kako crna sluz napušta vaše telo. Okupajte se i pijte puno vode. Sagorite štapić sa mirisom žalfije u prostoriji gde je boravio vampir.

SEKSUALNI MANIPULATORI
Koriste seks kao oružje kontrole, bilo kroz silovanje, pedofiliju i incest. Čak i u braku seks može predstavljati sredstvo kontrole i manipulacije. Uspostavlja se trajna energetska veza koja negativno utiče na žrtvu čitavog života.
Za ovakve slučajeve postoji samo jedan odgovor: prijaviti dotičnog policiji i udaljiti se od njega. Shvatite da za nasilje niste vi krivi. Suze su najbolji lek – isplačite se i oprostite sebi. Spalite sliku ili neki predmet nasilnika – tada simbolički prekidate svaku vezu sa njim. Vizuelizujte energiju u vidu crne sluzi kako napušta vaše telo kroz donji deo kičme.

PSIHOKINETIČKI VAMPIR
Spada u grupu svesnih vampira, koji ima sposobnost da svoju životnu energiju usmeri ka određenoj osobi, stvari ili ideji. Ova moć vampiru služi za razbijanje zaštite energetskog polja. Snagu povećavaju magijom, ili imaju prirodnu sklonost ka svesnom vampirizmu, poznatiju kao „urokljive oči“. Kaže se da osobe zelenih očiju rođene u znaku Škorpije imaju najjaču urokljivu moć. Vremenom, ovaj vampir samim svojim prisustvom oduzima energiju, a od presudne važnosti mogu biti vizuelni kontakt i fizička prisutnost.
Najteži uticaj ovog vampira je kroz crnu magiju koja se skida tačno određenim ritualima. Najduži način skidanja magije je odlazak u crkvu, molitva i pričest, posebno na mestima gde se nalaze svete mošti ili mirotočive ikone, koje poseduju toliku moć da ličnost potpuno transformišu. Magijom u telo ulazi nečisti duh – izuzetno mračna energija. Postoje i brži načini poput belomagijskih rituala koje izvode za to obučene osobe. Protiv urokljivih očiju najčešće se koriste rekviziti poput crvenog konca, belog luka ili nakita.

ASTRALNI VAMPIR
Svoje dejstvo ostvaruje projekcijom svesti van fizičkog tela, na eterički ili na astralni plan. Eterički plan se odigrava za vreme budnog stanja i naročito tokom uspavljivanja. Ukoliko se dogodi da osetite eterički napad (senzitivne osobe to mogu osetiti), odmah uradite meditaciju za jačanje aure ili molitvu za zaštitu u okviru vaše religijske prakse, ili zamolite svoje duhovne vodiče za zaštitu. Ukoliko osetite napad u toku uspavljivanja, odmah se razbudite, tako ćete prekinuti napad, i uradite gore navedeno. Meni se često događao napad pred uspavljivanje u vidu noćnog gušenja, iako nemam problema sa plućima, od strane osobe koju sam odmah prepoznala, budući da sam veoma senzitivna. Ukoliko se dogodi u toku astralne projekcije, jednostavno se vratite u svoje fizičko telo, ili uradite metode zaštite dok ste na astralnom planu.

SLUČAJNI VAMPIR
Dolazite kući umorni zbog napornog posla, svom sinu koji je još uvek nervozan zbog loše ocene u školi, ili vas na stolu sačeka poruka vaše sestre da je potrebno da kupite namirnice. Vaša majka leži umorna i iscrpljena zbog bolesti, a vi ste umorni, prestravljeni i usamljeni u svom bolu. Ne znate kako da se oduprete.
Potrebno je da postavite štit od bele svetlosti koji propušta samo pozitivnu energiju. Obezbeđivanje vaše vitalne snage nije sebično, ono pojačava vašu izdržljivost i sposobnost da volite. Definišite svoj lični prostor. Odredite udaljenost koja vam odgovara u toku kontakta. Ukoliko ga neko uporno narušava, podložniji ste nerviranju i iscrpljivanju. Zamolite prijatelja da vam pomogne da definišete sopstveni prostor, tako što će stati preko puta vas na udaljenosti od otprilike pet metara. Zamolite ga da vam se postepeno približava. Tačka na kojoj osetite nelagodnost je granica vašeg ličnog prostora. Izaberite prostoriju u kojoj ćete boraviti kada želite da povratite energiju. Spavajte u odvojenoj prostoriji od supruga, ako vam to odgovara. Osmislite život u skladu sa sopstvenim energetskim potrebama. Ukoliko ste pored osobe koja pati, držite distancu i u posetu idite siti i odmorni. Zagrlite je, ali nemojte se sve vreme držati za nju.

ISCRPLJUJUĆA GOMILA
Vampiri se kreću u gužvi, koja je moguć izvor negativnih vibracija. Gužva u tržnom centru, zgradi aerodroma, autobuskoj stanici, crkvi, opštini ili na trgu može da vam isisa energiju. Boravak među ljudima koji se guraju, razgovaraju mobilnim telefonom ili vas guše svojim parfemom može da iscrpi, naročito ako nema prirodnog svetla ili dotoka svežeg vazduha. Energija gomile ume da bude vrlo sputavajuća i iscrpljujuća. Ako je grupa vođena jednom sputavajućom idejom koja se razlikuje od vašeg unutrašnjeg osećaja, ili ako vas podređuje sebi, distancirajte se. Sačuvajte sebe.
Rešenje za boravak u gužvi jeste da sa sobom ponesete voće ili drugu zdravu hranu da bi se brzo osvežili. Nikad ne zalazite u gužvu ako ste umorni, napeti ili bolesni. Na “gomilu” se navikavajte polako. Postavite štit, duboko dišite i fizički se distancirajte od ljudi. Nađite neki miran kutak, gde možete sesti. Meditirajte i zamislite spokojan prizor i budite tamo, osećajući mirise, zvuke i oblike. Neka vas lepota preporodi.

Piše Dragica Lazić
Izvor:drmaj.ba/Bez intervencija tekst sa portala Treće Oko…

____________________________________________________________________________________________

TREBA ZNATI GRANICE SVOG TELA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Rakijica pre jela, a šetnja posle?
Mnogo je onih koji posle jake hrane, vole da popiju i čašicu rakije ili neko slično alkoholno piće, uvereni da će tako bolje svariti jelo. Da li alkohol zaista pomaže u varenju masne hrane? Za lekare, odgovor je jasan.

0,,16464807_303,00Masno pečenje je ukusno, nema govora – jer mast je „nosilac“ ukusa. Ali, ubrzo posle jela „oglasi“ se želudac.

Preteško, šta da radim? Ako je recimo to masno pečenje bio giros, već vas čeka rakijica na stolu – tradicionalni uzo koji su pravi od anisa. Ne samo na Balkanu postoji običaj da se rakija pije kao lek. Navodno pomaže i pri varenju. Ako i postoji neki pozitivan efekat konzumiranja žestokog pića posle jake i masne hrane, onda je to placebo efekat, a naučne studije ukazuju da alkohol posle jela može čak da deluje suprotno – i uspori varenje.

Fondu od sira za naučne svrhe
Švajcarski naučnici su 2010. sproveli jedno istraživanje i 20 zdravih odraslih osoba „pozvali“ na ukusni Fondu od sira. Mlečni proizvod sa 32 odsto masti pravi je izazov za varenje. Deo učesnika je tokom eksperimenta, dakle za vreme jela, pio crni čaj, drugi su dobili po pola flaše vina (300 ml). Pored toga, neki od učesnika su posle večere dobili po čašicu rakije, drugi su dobili vodu.

0,,15667536_401,00Rezultat ovog eksperimenta bio je sledeći: što više alkohola, tim gore varenje. Već vino je usporilo rad digestivnih organa, a ako je na kraju popijena i čašica rakije – još gore.
„Želudac je u stvari veliki mišić koji kontinuirano pumpa hranu u pravcu creva“, kaže Kristijan Princ direktor Gastroenterološke klinike Helios u Vupertalu. Verovatno alkohol blokira nerve koji želucu daju impulse za pumpanje. „Ja sam veliki neprijatelj rakije posle jela“, kaže Princ. I uopšte ne vidim nikakvo pozitivno delovanje žestokih pića po zdravlje“.

0,,4119268_4,00

Flaše Portugalskog specijaliteta – Porto

Pravi aperitiv može da pomogne
Specijalista za „stomak“ ipak ne želi da demonizuje alkoholna pića. Međutim, važno je popiti pravo piće, i to u umerenim količinama i u pravo vreme. „Najbolje je pre večere popiti šeri (nešto između likera i vina)“, kaže Princ. Alternativno su za probleme sa varenjem, kao aperitivi takođe dobri porto (desertno vino), pivo ili neke vrste penušavog vina.“

Gorke supstance sadržane u napicima stimulišu specijalne ćelije želudačne sluznice, kako bi oslobodile kiselinu. To može da pojednostavi prvu fazu varenja hrane. Taj efekat nema nikakve veze sa alkoholom. Espreso, u smislu gorkih materija, u principu ima isti efekat, kaže Princ. „Međutim, zbog svog intenziteta, espreso može da nam pokvari ukus hrane“.
Oni koji se odluče za aperitiv, najbolje je da ga uzmu pola sata pre jela – kao što je to uobičajeno u Francuskoj. „Posle pola sata možete u potpunosti da uživate u ukusu hrane“, kaže Princ.

Šetnja – najbolje sredstvo za varenje
Čaša vina uz jelo može da bude dobra – ali samo da izazove ili podstakne poseban ukus jela. Sa medicinske tačke gledišta, Princ u ovom trenutku ne vidi još neke prednosti za varenje. On čak izričito kaže da uz jelo ne bi trebalo piti pića na bazi kvasca, piva koja se često služe u Bavarskoj uz svinjsko pečenje. „Kvasac dovodi do akumulacije vazduha u želucu i dodatno ga nadima. To dovodi do još jačeg osećaja napetosti,“ kaže on.

0,,17168103_401,00

Najbolje je posle jela otići u laganu šetnju

Pored toga, svako treba da zna granice svog tela. Prema Princu, zdrava jetra može da toleriše, i to samo povremeno: kod žena do 30 grama alkohola, kod muškaraca maksimum 50 grama. Za poređenje: pivo (330 ml) sadrži 13 grama alkohola, vino (200 ml) 16 grama, šeri (100 ml) takođe 16 grama i viski (20 ml) 7 grama. „Flaša vina je definitivno previše“, kaže Princ.

Ako posle jela zaista želite da pomognete svom želucu i crevima, trebalo bi da odete u opuštenu šetnju. Naime, na osnovu jednog drugog istraživanja o uticaju rakije kao digestiva, došlo se do zaključka da je ležerna šetnja posle večere najbolji način da se što brže isprazni stomak. „Pokreti trbušnog zida verovatno imaju direktan uticaj na ćelije koje su zadužene za pumpanje želuca“, kaže Princ.

Zaključak: Klonite se digestiva: više štete nego koristi. Ko želi da se izbori sa osećajem sitosti, umesto da popije rakiju, trebalo bi da ode u kraću šetnju. Takođe, pre jela može da pomogne šeri – ali ne zbog alkohola, već zbog posebnih gorkih supstanci.
Autor Dijana Roščić

Izvor:dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

LJUDI KOJI SU POMERALI GRANICE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

HORHE LUIS BORHES 

Svako doba ima svoje heroje i mitove, ljude koji su za sobom ostavili neizbrisiv trag, a jedan od takvih heroja, koji je obeležio XX vek, živi i danas, zahvaljujući delima koja je ostavio u amanet čovečanstvu. Čovek koji je raj zamišljao kao biblioteku, i čijim se pisanim rečima uvek rado vraćamo, nezaboravni Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borhes). Krenimo svi zajedno u šetnju stazama njegovog života.

jorgeluisborgesBilo je leto, avgust mesec  1899. godine, i kalendar je pokazivao dan dvadeset i četvrti.

Tog dana Leonor Asevedo Suares (Leonor Acevedo Suarez), u svojoj porodičnoj kući u ulici Tukuman 840 u Buenos Ajresu, rodila je sina kojem su ona i njen suprug Horhe Giljermo Borhes (Jorge Guillermo Borges) dali ime Horhe Luis (Jorge Luis).  Borhesovi preci bili su odlični vojnici koji su učestvovali u poznatoj bici Hunin za oslobađanje Argentine, samo je njegov otac, poznati argentinski advokat, jednog dana odlučio da prekine familijarnu tradiciju i postane profesor engleskog jezika i psihologije. Kada je Horheu bilo dve godine, porodica dobija novog člana, malu Noru, i seli se u veću kuću, u poznati kvart Buenos Ajresa koji se zove Palermo,  a u kojem će budući književnik pronaći svoju vokaciju. Ljubav prema literaturi, pogotovo britanskoj, steći će zahvaljujući ocu i porodičnoj biblioteci koja je ubrzo postala Horheov magični svet u kojem je provodio svaki svoj slobodni momenat.

Borhes u sebi vuče ne samo španske i portugalske, već i engleske korene, pa zato nije čudo što se u kući govorilo na oba jezika. Horhe je čak, iako je bio perfektni bilingval, isprva naučio upravo engleski jezik, kojim ga je učila ne samo porodica. Godine 1906., kako njegov otac nije imao poverenje u državne institucije, a Horhe patio zbog problema sa vidom koji nije poštedeo ni njegovog oca, ali ni šest prethodnih generacija njihove familije, odlučio je da mu dovede britansku guvernantu, miss Tink, koja je podučavala mladog Borhesa sve do njegove devete godine kada upisuje četvrti razred osnovne škole. Te godine, sedmogodišnji Borhes napisao je svoju prvu priču,  a kada mu je bilo devet uradio je i svoj prvi prevod “Srećnog princa“ Oskara Vajlda (Oscar Wilde), objavljen u španskom listu “El País“ pod imenom Horhe Borhes. Naravno, svi su mislili da je to bilo delo Borhesovog oca, koji je i sam želeo da bude pisac ali nije baš imao uspeha.

 

jorge-luis-borgesZbog zdravstvenih problema sa vidom koji neće zaobići ni Horhea, 1914. njegov otac Giljermo odlazi u penziju i porodica odlučuje da provede neko vreme u Evropi. Nakon Pariza i Londona odlaze u Švajcarsku. U Ženevi, gde je Horheov otac trebao da se podvrgne lečenju kod poznatog specijaliste, zateći će ih Prvi svetski rat, a grad na istoimenom jezeru postaće njihov novi dom. Naredne četri godine Horhe upoznaje francuske autore, kao što su Volter (Voltaire) i Viktor Igo (Victor Hugo), ali i nemačke filozofe poput Šopenhauera (Shopenhauer) i Ničea (Nietzsche),  čija dela prosto  “guta“ među zidinama gimnazije “Jean Calvin“.  Kažu da mu francuski jezik nije išao baš najbolje pa se zato odlučio za nemački, koji je diplomirao na ženevskom univerzitetu 1918. Pored francuskih i nemačkih autora, mladi Borhes uživa i u čitanju dela španskih književnika kao što su Hose Ernandes (José Hernández), Leopoldo Lugones i Evaristo Karijego (Evaristo Carriego).

Nakon smrti Horheove bake po majci, porodica napušta Ženevu i odlazi u Italiju, tačnije u Lugano, gde će se zadržati  godinu dana.  Kasnije stižu na Majorku,  gde će Horhe napisati prve stihove “Crveni ritmovi“ (“Salmos rojos”), posvećene oktobarskoj revoluciji, koji nikada neće ugledati svetlost dana.  Posle Majorke došla je na red Sevilja gde je 1919. po prvi put objavljena Horheova poezija u listu “Gecia“, pod naslovom “Himna moru“ (“Himno del mar”). Na kraju su stigli u Madrid gde će Horhe upoznati Rafaela Kansinos –Asensa (Rafael Cansinos-Assens), poznatog španskog poliglotu i prevodioca koji će postati njegov maestro. U Madridu Borhes nastavlja da se bavi prevođenjem nemačkih pesnika ekspresionista, koji su do tada bili totalno nepoznati u Španiji, ali i da sarađuje sa lokalnim književnicima koji će imati uticaja na njegov literarni razvoj.

 

Jorge-Luis-Borges3Kada su se međunarodne vode malo smirile, porodica Borhes se vraća u domovinu, u rodni Buenos Aires, gde će Horhe sa grupom mladih 1921. osnovati literarne časopise “Prizma“ i “Proa“. Pre odlaska na drugo putovanje po Evropi, godine 1923. , objaviće svoju prvu zbirku poezije “Oduševljenje Buenos Ajresom“ (“Fervor de Buenos Aires”) posvećenu rodnom gradu.  Kasnije nastaju i ostala njegova dela, objavljivana u  literarnom časopisu “Martin Fiero“ (Martin Fierro), jednom od najprestižnijih argentinskih časopisa prve polovine dvadesetog veka.  Iako se Horhe formirao kao književnik u Evropi, većina njegovih dela govori o njegovim argentinskim korenima, što se vidi ne samo u njegovoj prvoj zbirci pesama već i u drugim kolekcijama poezije kao što su “Mesec preko puta“ (“Luna de enfrente”), objavljene 1925. i “Sveska San Martin“ (“Cuaderno de San Martín”), iz 1929.

 

600full-jorge-luis-borges4Krajem tridesetih godina, tačnije 1938. godine, umire Borhesov otac Giljermo, iste godine kad Horhe počinje da radi kao bibliotekar, što je za njega predstavljalo veliki udarac. Na dan dočeka Nove 1939. godine, Borhes doživljava tešku saobraćajnu nesreću, koju je prouzrokovao njegov već tada veoma oštećen vid, a u kojoj zadobija ozbiljnu povredu glave. Za vreme oporavka nastavlja da piše i tako nastaje njegova prva kolekcija kratkih priča “Vrt razgranatih staza“ (“El jardín de senderos que se bifurcan”) objavljena 1941. godine. U ovoj zbirci nalazi se i priča “Jug“ (“El sur”), autoru posebno draga, koja u sebi nosi autobiografske elemente. Tri godine kasnije izlazi njegovo umetnički možda najbolje delo, zbirka pripovedaka “Fikcije“ (“Ficciones”).

Sa dolaskom na vlast  Huana Dominga  Perona (Juan Domingo Perón), koji nije bio populan među Borhesovima, u Argentini se mnogo toga promenilo. Njegova majka Leonor i sestra Nora bivaju uhapšene zbog svojih izjava protiv novog režima, a i sam Borhes će morati da plati visoku cenu zbog svoje “neposlušnosti“. Kako ostaje bez posla u biblioteci, da bi preživeo tih teških godina postaje predavač. Bez obzira na očiglednu netrpljivost nove vlasti, biće veoma uspešan i na tom polju.  Godine 1949. objavljuje još jednu zbirku pripovedaka, “Alef“ (“El Aleph”). Tada je već jedna od veoma popularnih javnih ličnosti što će mu omogućiti da postane predsednik, ne samo Argentinskog društva pisaca (u periodu od 1950. do 1953.), već i društva profesora engleske i američke književnosti u Argentinskom udruženju engleske kulture (1953 – 1955). Negde baš u tom periodu počinje da se bavi i pisanjem scenarija, nakon što je od njegove kratke priče “Emma Zunz“ 1954. nastao film “Dani mržnje“ (“Días de odio”) u režiji Leopolda Torea Nilsona (Lepoldo Torre Nilsson).

 

120001_600 5Kada je Peron sišao s vlasti i otišao u egzil, nova vlast postavila  je 1955. Borhesa na čelo Nacionalne biblioteke, a sa tog mesta otići će dobrovoljno kada se Peron bude vratio u zemlju 1971. Tada je već naveliko bio slep, ali zahvaljujući majci Leonori, koja postaje njegova lična sekretarica, nastavlja da stvara nova dela. Od 1956. do 1970, Borhes predaje književnost na univerzitetu u Buenos Ajresu, ali i izdaje nove knjige među kojima su: “Knjiga izmišljenih stvorenja“ (“El libro de los seres imaginarios”), iz 1967., “Brodijev izveštaj“ (“El informe de Brodie”), iz 1970. i “Knjiga od peska“ (“El libro de arena”) iz 1975. Mnoga od njegovih predavanja sakupljena su u zbirke kao što je “Sedam noći“ (“Siete noches”).

Šezdesetih godina prošlog veka počinju da stižu i prva međunarodna priznanja na Borhesovu adresu. Godine 1961. osvaja Formenter Prize, koju deli sa poznatim irskim piscem i dramaturgom Semjuelom Beketom (Samuel Beckett). Beket je u to doba bio veoma cenjen među ljudima sa engleskog govornog područja, dok je Borhes bio totalno nepoznat i nepreveden, pa su se ljudi nakon dodele nagrade zainteresovali za njega. Godinu dana nakon Formenter nagrade Borhes biva preveden na engleski jezik po prvi put. Iako je međunarodna studija objavljena u italijanskom dnevnom  listu “Corriere della Sera“ pokazala da je Borhes trebalo da dobije Nobelovu nagradu za književnost umesto Solzencina (Solzhenitsyn) 1970. godine, ova prestižna nagrada nikada nije dospela u Borhesove ruke. Najpoznatije međunarodno priznanje za književnost na hispanskom jeziku, “Premio Servantes“, dobiće tek 1980. godine.

 

Jorge-Luis-Borges6Što se tiče privatnog života argentinskog književnika, opšte je poznato da se ženio dva puta. Prvi put 1967. godine, kada će sklopiti brak sa dugogodišnjom prijateljicom Elzom Astet Miljan (Elsa Astete Millán). Nažalost, njihov brak je bio kratkog veka, pa su se već nakon tri godine razveli. Drugi put je na ludi kamen Horhe stao 1986. negde baš pred samu smrt. Izabranica njegovog srca bila je Marija Kodama (María Kodama) sa kojom je proveo poslednje godine svog života. Vezivalo ih je to što su oboje proučavali anglosaksonsku kulturu, a i Marija mu je pomagala u radu baš kao što je to radila njegova majka Leonor koja je preminula 1975. Posle njene smrti Borhes počinje da obilazi razne zemlje sveta, putuje. Preminuće u Ženevi, u gradu u kojem je odrastao, gde i danas počivaju njegovi ostaci na groblju “Cimetière de Rois“.

 

jorge_luis_borges_maria_kodama7Dvadeseti vek ispoštovao je mnoge književne heroje, mitove koji su u srcima čitalaca širom sveta ostavili neizbrisiv pečat. Jedan od najomiljenijih književnika tog perioda bio je i ostao nesumnjivo Horhe Luis Borhes. Pamtimo ga kao pisca, pripovedača i esejistu koji je bio uzor i nadahnuće novih literarnih generacija, pa i one koja vam sve ovo piše, čija dela su kao niska bisera koju ni godine koje neminovno prolaze nisu pokidale. Iako je prošlo četvrt veka od njegove smrti, Borhesov plamen emocija i mašte ne prestaje da gori.


Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.

Izvor:wannabemagazine.com

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik – kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim – koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, ‘biti’ i nastaviti da budem.

 Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. To je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas ‘biti’ i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.

„Nema ni jednog jedinog postupka koji ne krije opasnost da bude magična radnja. Nema ni jednog jedinog dogadjaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom beskrajnom nizu.“

 Čovek koji obradjuje svoj vrt
kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.

„To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.“

najboljicitati.blog.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________

NE POSTOJI DRUGA SUDBINA

Zašto pišete?

Borhes:  Zato što ne mogu da ne pišem bez tog posebnog osećanja nesreće koja proizvodi kukavičluk i nelojalnost. Smatram da bolje rezonujem i da sam bolji izumitelj od drugih pisaca: znam da svi pisci koji su bolji od mene, da su opremljeni onom spontanom lakoćom koja me je odbijala i koju ja neću postići ni meditacijom, ni radom, indiferentnošću, ili čudesnom slučajnošću. Pišem zato što za mene ne postoji druga sudbina (To znam još od detinjstva). Za moje zdravlje, ništa mi ne bi poslužilo da osvajam bitke kao moj pradeda Suarez*, da umrem na krstu kao Spasitelj, ili da izdam Spasitelja za 30 srebrnjaka kao što je uradio Juda Iskariotski, kome je misteriozna sudbina bila da izda. Svakom čoveku njegova sudbina, iznad etike; ta čovekova sudbina je njegov karakter (Heraklit je to rekao pre 2500 godina u Maloj Aziji); ta sudbina je tajna etika čoveka; tako ja tumačim maksimu koju čitamo na svakoj korici od četiri toma Istorije San Martina**: “Bićeš ono sto moraš biti, ili nećeš biti ništa.” (Moj otac je diskutovao o ovoj maksimi sa mnom: potvrdio je da je San Martin manje–više rekao ovo: Bićeš ono što moraš biti-bićeš jedan čovek, katolik, Argentinac, član džokej kluba, divićeš se Uriburu*** i rustičnim prostranstvima Kirosa-, ili nećeš biti ništa-dakle bićeš jedan izrailit, anarhista, običan grubijan, pomoćnik, Nacionalna komisija za kulturu će ignorisati tvoje knjige, i doktor Rodrigez Lareta**** ti neće poslati svoje knjige sa autogramom… Mislim da moj otac nije bio u pravu).

Koja je vaša najveća literarna ambicija?

Borhes:   Da napišem jednu knjigu, jedno poglavlje, stranicu, paragraf, koji bi bio za sve ljude kao Prva Poslanica Svetog apostola Pavla (1 Korinćanima 9, 22), knjigu koja bi ismevala moje averzije, naklonosti, navike, koja čak ne bi ni aludirala na neprekidnog H. L. Borhesa, koji se pojavljuje u Buenos Ajresu, kao što bi se mogao pojaviti i u Oksfordu ili Pergamu, koja se ne hrani mojom mržnjom, mojim vremenom, ili mojom nežnošću, koja zadržava (za mene kao i za sve ostale) jedan ugao promenljiv od tame, koja pripada na izvestan način i prošlosti kao i tajnoj budućnosti, i koju analiza ne može iscrpeti, koja bi bila ruža bez zašto, platonska i bezvremenska ruža “Kerubinskog putnika” Angelusa Silesijusa*****.

Šta sada pripremate?

Borhes:    Za udaljenu i problematičnu budućnost, dugačku priču, ili tekst, koji će se zvati “Kongres” i koji će pomiriti (u ovom trenutku ne mogu biti konkretniji) stil Vitmana i Kafke.  Za neposrednu budućnost, “fantastičnu” priču o jednom gradu besmrtnih, koja će biti ilustrovana od strane Leticije Alvarez de Toledo; jednu simboličnu priču (u stilu određenih kompozicija Brauninga) koja proizilazi iz jednog paragrafa Renana i koja će se zvati “Averroes”;  još jednu “fantastičnu” priču na temu večnog vraćanja, koja će se zvati, ako se ne varam, “Prevodilac Hjuma”******, priča o krijumčarima smeštena u 1890.godinu u blizini Apreja, policijska pripovest, u saradnji sa Adolfom B. Kasaresom,  u kojoj su protagonisti Isidro Parodi, Gervasio Montenegro, i neobjavljeni Marcelo N.Frogman (koji je Sevastanova hiperbola), i čiji naslov do danas ne znamo.

 *Pukovnik Manuel Isidoro Suarez (1799-1846), heroj u ratovima za peruansku i kolumbijsku nezavisnost, pradeda Borhesov sa majčine strane

**Istorija San Martina i južnoamerička emancipacija (1869) klasična biografija Bartolomea Mitrea o argentinskom generalu Hose Fransisku od San Martina, (1778-1850), heroj zajedno sa Bolivarom u borbi za južno-američku nezavisnost.

*** General Hose Feliks Benito Uriburu, predsednik Argentine u periodu od 1930 do 1932.godine

**** Enrike Rodrigez Lareta (1875-1961), argentiski pisac i diplomata, cenjen od strane većine konzarvaticaca, posebno za njegov roman Slava don Ramira (1908)

*****Poetički zbornik nemačkog mistika Angelusa Silesiusa. Čuveni stih „“Ruža cveta bez zašto. Cveta jer cveta“ je duboko obeležila kako Hajdegera tako i Borhesa, koji je navodi u zaključku sa jedne konferencije objavljene u Sedam noći, na španskom a kasnije i na nemačkom.

****** Ovaj naslov se nije zadržao, već se verovatno odnosi na priču pod naslovom „Druga smrt“ uvrštene u zbirku priča Alef.

-Ovaj intervju je objavljen 1.februara 1945.godine u argentinskom časopisu Latitud.

Pronašla sam ga u časopisu Le magazine litteraire iz juna 2012. u francuskom prevodu tako da sam prevodila sa francuskog a ne sa španskog.

-Sam intervju je urađen nakon što su objavljene Fikcije (1944) i pre zbirke priča Alef koja je objavljena 1949.godine

-Prva poslanica Svetog Apostola Pavla Korinćanima koju Borhes spominje u intervjuu glasi: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.“

Intervju sa Horhe Luis Borhesom

Café de flore

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Trenuci

   Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

   Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam osamdesetpet  godina,
i znam
da umirem.

 Priredio: Bora*S

JESU LI ZAISTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Mladi, drski i raspušteni

11-1_620x0Nove generacije su se prilagodile kriznoj situaciji: cene materijalno, često su lenji i samoživi. Porodica više nema snagu i uticaj da se izbori za stasanje valjane generacije.

JEDAN Zvorničanin šokirao je, ali i nasmejao javnost, početkom nedelje, kada je objavio oglas, u rubrici „konji“, da prodaje sina, „matorog konja“, koji neće ništa da radi, već samo spava, skita i jede. Mada verovatno šala, u ovoj situaciji prepoznali su se mnogi roditelji koji imaju problem u komunikaciji sa vlastitom decom.

 Jedno ovogodišnje britansko istraživanje vezano za decu između sedam i 14 godina pokazalo je da se moć u porodici pomerila u korist dece, koja sada imaju veću kontrolu nad roditeljima nego ikada pre. Njihova reč ne samo da se sluša, već je često i presudna kada porodica kupuje, odlučuje o godišnjem odmoru, nabavlja mobilne telefone i računare… Ranije su roditelji bili gospodari kuće, a mlađi su morali da se ponašaju kako im je rečeno. Starijima, pa i bliskima, obraćali su se sa „vi“. Danas će tek retki ustati u prevozu kada uđe starac ili starica. Ako im se prekorno obrati, izazvaće salvu zadirkivanja ili čak i pogrda, sve sa onim „šta hoćeš, matori?!“ Jer, savremena kultura okrenuta je isključivo mladima i mladosti, možda i zato što je svetska populacija sve starija.

VAŽNA I DISCIPLINA

KADA roditelji pokazuju samo ljubav, a izbegavaju da disciplinuju, svaki pokušaj discipline biće shvaćen kao napad i „neljubav“. Zato deca često nemaju granice.

Tinejdžeri i mladi su opsednuti zvezdama pop kulture i trošenjem novca. Razmažene dece sve je više, istraživanja pokazuju da je danas takvo – svako treće. Psiholozi upozoravaju da su za to krivi roditelji i ubrzan životni tempo koji im ostavlja malo vremena da brinu o svojim potomcima. Doduše, i ranije su ljudi radili po ceo dan u fabrici ili na njivi, pa im deca ipak nisu bila razmažena. Ali, ranije im svoje odsustvo nisu nadoknađivali novcem. Danas to čine.

Prema mišljenju psihoterapeuta Zorana Milivojevića, poslednjih decenija se insistira da je roditeljska dužnost da usrećuju mališane:

– Detetovo osećanje sreće nastaje kada mu se ispuni želja, roditelji to onda često čine čak i kad misle da te želje nisu dobre za njega. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kojem dete upravlja roditeljem, a ne obrnuto.

Ovakav model stvara novu patologiju, razmaženu i prezaštićenu decu. Ova prva, uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u sebične, nezrele i egocentrične ličnosti, koje nemaju radne navike i slabo kontrolišu impulse, i dugo ostaju u čvrstoj simbiozi s roditeljima. Ovi drugi su pasivni, o sebi misle da su nesposobni, svet doživljavaju kao opasno mesto, i takođe su u čvrstoj vezi sa primarnim porodicama ili dominantnim partnerima.

11-2– Mladi su uvek bili buntovni i borili se protiv autoriteta, uključujući roditelje, i obezvređivali ih. Uvek su želeli sve i odmah, sa minimumom ulaganja. To je u prirodi tih godina i potrebe da se što pre bude odrastao, odakle potiču i zahtevi za uvažavanjem njihovog mišljenja, ma kakvo ono bilo. U sadašnje vreme, uz to, neki od njih, pragmatičniji, racionalniji, žele i očekuju da kroz život prođu što bolje, sa što manje truda. Po pravilu, što su nezadovoljniji sobom to više žele lakša i spektakularnija rešenja. Srećom, većina njih ipak ima realno poimanje života i realna očekivanja, vrlo su vredni, trude se i ulažu u svoje živote – smatra prof. dr Vojislav Ćurčić iz KBC „Dragiša Mišović“.

On dodaje da su neke osobine i ponašanja možda u kontekstu životnih i moralnih vrednosti problematični, ali su za vreme i trenutak u kome oni žive verovatno dobri. Sve generacije se prilagođavaju vremenu i okolnostima u kojima rastu, pa i ova. To može da se ne dopada starijim generacijama, ali je funkcionalno.

Naravno da su roditelji kreatori svoje dece i od najvećeg uticaja na njih, ali je sve veći značaj vršnjaka, ulice, škole, medija, elektronskih komunikacija i društvene sredine na formiranje mladih. Kao i sve druge generacije, i ova živi u svetu koji su stvorili odrasli, pa je odgovornost podeljena.

11-4– Pogrešan je stav da su mladi uvek u pravu, ali to je više izraz nemoći odraslih a ne realne situacije. Zato odrasli imaju odgovornost da postave granice i pravila, jer mladi to ne mogu, ne zbog nemanja pameti, već zbog nezrelosti i nemanja iskustva.

Psiholog Prvoslav Plavšić veruje da negativne osobine novih generacija ne preovlađuju, mada jesu široko rasprostranjene. Nabraja brojne uspehe mladih u školama, sportu, stvaralaštvu i kritikuje medije koji o tome ne govore više, već daju publicitet svemu devijantnom:

– Bilo bi lako reći da su nam deca takva kakvi smo mi, odnosno kakvo nam je društvo. To često čujemo i, mada ima istine, to je previše sažet i nepotpun odgovor. Mladi tokom odrastanja primaju mnoge pouke i poruke, trpe razne uticaje, ali se i sami bore sa pojavama i ljudima. Nisu svi ti uticaji loši i deca nisu plastelin, već individue koje „od malih nogu“ nešto hoće, a nešto neće. Tu njihovu uslovnu žilavost ne cenimo koliko zaslužuje, a da nje nema bili bismo svi isti. Dvoje dece iz iste porodice, uprkos istom vaspitanju, često ne kreću istim putem.

JOŠ IMA ŠANSE

MLADI koji ostanu površni, razmaženi, lenji potrošači, produbljuju i svoj i naš problem, i često se ne vraćaju na ono što površno nazivamo „pravi put“ – smatra Prvoslav Plavšić. – Oni se postepeno suočavaju sa novim problemima, od zakonskih do socijalnih, od porodičnih do ličnih i emotivnih. Srećom, stvari nisu tako crne kakve nam se čine dok pratimo medije. Srbija još ima dosta duha, razboritosti i vedrine, koje ni siromaštvo, očajna privatizacija, grabež, organizovani kriminal i zaglupljujuća estrada nisu uništile.

Ponašanje mladih je uslovljeno i situacijom u društvu i neposrednoj okolini. Istraživanja njihovih uzora pokazuju da tu retko nalazimo poznate ličnosti iz kulture, nauke, umetnosti, ali je mnogo onih iz različitih segmenata estrade.

– Važno je biti poznat i aktuelan. Umesto mukotrpnog učenja ili rada sa neizvesnim statusom u društvu lakše se prihvata neposredan uspeh i materijalno blagostanje. To postaje model kojem se teži. Istovremeno, to pokazuje i poraz naših institucija – od porodice i škole, do socijale i rada, privređivanja. Ako u spornim situacijama stvar morate da „uzmete u svoje ruke“ jer nemate na koga da se oslonite, brzo se stiže do nezadovoljstva, razočaranja i problematičnog ponašanja – uveren je Plavšić.

Mladi su nezadovoljni neposrednim učinkom prethodnih generacija. Oni se, često s pravom, bune. Raste međugeneracijski jaz i više neće da čine ono što se od njih očekuje. Snažniji pokušavaju nešto drugo, ostali postaju tek jetki kritičari, drski i osorni:

– Za celu situaciju nekad su krivi popustljivi roditelji, nekada škola (i sama u problemima), a uvek društvo ili pojedinci – od političara i poslanika do tajkuna ili nekompetentnih činovnika. Porodicu stavljam na prvo mesto, ali naše porodice više nemaju snagu i uticaj da bi se borile za izrastanje valjane generacije. One se iscrpljuju u površnoj i lažnoj podršci samo svojoj deci. Zamenica „naše“ gotovo je iščezla iz upotrebe.

Ne može se reći da ovakvo stanje i ponašanje mladih vodi nekoj dekadenciji, smatra Ćurčić, i konstatuje da oni jednostavno grade sistem koji im pomaže da prežive i da se snađu u okolnosti u kojima žive i u kojima će živeti:

– To je u redu, jer svaka generacija mora da pronađe svoj put i način življenja, razmišljanja i odlučivanja.

V. C. Spasojević | 17. avgust 2013../Izvor: novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

SINDROM PRODUŽENOG DETINJSTVA: Kod roditelja sa 30 godina

Zbog krize polovina tridesetogodišnjaka ostaje u svojoj porodici, kod tate i mame. Čak 57 odsto stanovništva Srbije od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću.

 dru-karikatura_310x186PROFIL prosečnog našeg tridesetogodišnjaka izgleda ovako: nema stalan posao, niti stalnog partnera, živi kod roditelja, o obavezama i odgovornosti nema potrebe da razmišlja. A i zašto bi? Računi su plaćeni, hrana skuvana, odeća ispeglana.

Poslednja istraživanja agencije „Medijum Galup“ pokazuju da u našoj zemlji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću. Ko je kriv – roditelji, deca ili ekonomska kriza?

 Sindrom produženog detinjstva postao je učestala pojava, a glavni razlog je, tvrdi psihoterapeut Zoran Milivojević, lagodnost i udobnost koju roditelji pružaju detetu, kao i to što se u našoj kulturi često smatra da nema potrebe za odvajanjem od roditelja dok se ne nađe prilika za udaju ili ženidbu.

POPULACIONA POLITIKA

DUGO ostajanje u „kratkim pantalonama“ i odlaganje osamostaljivanja ima dugoročne posledice, a glavna je izbegavanje ozbiljnih veza, a braka pogotovo, kaže Milivojević. – Ima sve više onih koji smatraju da je roditeljstvo previše zahtevno i odgovorno da bi se time bavili. Formula je: što manje dece, što kasnije. Dokaz za to je i što država nema nikakvu populacionu politiku.

Naravno, ekonomska kriza, velika nezaposlenost i opšta besparica dodatno su podstakli mlade da što duže ostanu u porodičnom gnezdu, zbog čega sada u Srbiji, ali i u zemljama regiona, imamo situaciju da više od polovine tridesetogodišnjaka još nije definisalo svoj životni put.

– Ekonomska kriza nema mnogo veze sa sindromom produženog detinjstva – kaže Milivojević za „Novosti“. – I ranije su ljudi teško živeli, pa su opet želeli da odrastu, da se osamostale, da krenu svojim putem. Danas se roditelji trude da svojoj deci pruže srećno detinjstvo, a onda toj deci, kojoj je komotno i udobno, ne daju da odrastu.

Milivojević smatra da su roditelji zaboravili da je njihov cilj da pripreme decu za samostalni život u ljudskom društvu.

– Danas majke i očevi pogrešno misle da im je cilj da usreće svoju decu. Ne! Oni moraju da nauče decu da žive tako da usreće sama sebe. Čak i onda kada postoji mogućnost da se mlada osoba odvoji, neki roditelji vrše pritisak u stilu: „Zašto da napustiš dom? Zašto da bacaš novac stanodavcima? Šta nije u redu kod nas?“ Problem je što ljudi ne razlikuju odvajanje od napuštanja.

KOD RODITELjA

U NAŠOJ zemlji čak 27 odsto populacije između 45. i 54. godine živi u roditeljskom domu! Onih između 35 i 44 godine što se još nisu odvojili od mame i tate, u Srbiji ima 32 odsto. Najviše je, ipak, pokazuje istraživanje agencije „Medijum galup“ mladih između 25. i 34. godine, koji više od polovine, čak 57 odsto, živi u roditeljskom gnezdu.

Međutim, zahvaljajući krizi, na odvajanje se ne odlučuju ni oni, koji za to imaju potpunu podršku roditelja. Bojan Negušević ima 36 godina, radi u privatnom novosadskom preduzeću kao prodavac i ima 30.000 platu.

– Sve bih dao da se odselim! – kaže Bojan, koji sobu u roditeljskoj kući deli sa svojom mlađom sestrom. – Umesto da se ja brinem o svojim roditeljima, pomažem im finansijski i dolazim kod njih na nedeljni ručak, ja se sa njima prepirem oko troškova, a oni ne propuste nijedan dan da me ne pitaju kad planiram da se osamostalim.

Ovaj muškarac u četvrtoj deceniji života kaže da u kući vladaju neprirodni odnosi. Roditelji u besu često znaju da mu kažu kako bi trebalo da im daje novac jer mu, praktično, iznajmljuju sobu.

– U dva navrata sam se odselio i oba puta sam se vratio posle tri, četiri meseca – priča Bojan. – Sa platom nisam uspeo da pokrijem troškove, samo sam se dodatno zadužio.

STATISTIKA

ŽENE i muškarci u Srbiji se sve ređe i kasnije odlučuju za brak, pokazuju istraživanja Republičkog zavoda za statistiku. Muškarci se prvi put žene sa prosečno 29,8 godina, dok se žene za ulazak u bračne vode odlučuju sa 26,6 godina. Za urbanu populaciju, ovi podaci su još dramatičniji.

 I.Brcan | 14. avgust 2012./Izvor: novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

FAJRONT NA PIVSKOJ PENI: Male slike sa „Bir festa“ u zoru, kad većina krene kući…

369837_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-182_ffI Dunav je bio pijan ove noći.

Bir fest je svoj klimaks doživljavao negde oko pola tri iza ponoći, kad je vazduh bio maksimalno zasićen oporim mirisom piva i oblacima sitne prašine koje su sekli zraci lasera i zaglušujući ritmovi sa bine, a onda je najveće pojilište na Balkanu polako počinjalo da presušuje.

Kolone su oticale u suprotnom pravcu od mesta događaja, ostajali su oni najuporniji ili najolovnijih nogu po koje će oko pola pet krenuti redari s organima reda da im pokažu pravi put, a kad se gužva razišla, na poljani je pod svetlima reflektora blesnulo nepregledno more odbačene pivske ambalaže. Ne znam šta zakeraju ovi stariji, ali mi imamo vrlo konzervativnu omladinu, sudeći bar po broju zgaženih limenki utabanih do neprepoznatljivosti. Reciklaža je napola odrađena i prava je šteta što unutar ograde nisu puštali mučenike koji su okolo skupljali konzerve, gotovo se otimajući o njih. Žalili su kako su im mangupi usred sezone oborili cenu – pa umesto jedan, sad dobijaju samo pola dinara po konzervi.

  ***

Predah su hvatali i točioci piva, sa tinjajućim grčem u ruci kojom su na hiljade puta potezali one ručice na točilicama, a jedan od njih se odmarao na ramenu supruge koja je pristigla da ga umornog odvede kući. Policajci su se dosađivali po svojim kombijima ne znajući više čime da ubiju vreme, pa je jedan od njih u trenutku onomatopejom odgovorio na urlik pevača sa bine. Dve cure sa živopisnim perikama koje su cele noći u epruvetama prodavale rakiju zbrajale su pazar i merile u flaši ostatke „urinovače“ , kako tu rakiještinu zovu zbog specifične prodajne ambalaže. Zaista, kad naiđu s onim epruvetama ispunjenim žućkastom tečnošću, izgledaju kao maskirane medicinarke koje su tu zalutale s uzorcima iz kakve laboratorije, ali gadljivost brzo bude savladana i epruvete za sto dinara menjaju vlasnike i rakija kreće u ispomoć pivu.

 ***

369838_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-168_ffA pravi posao tek je čekao gradsku čistoću i odredi ovih vrednih ljudi će satima skupljati suvenire bahanalijske noći, da bi sve bilo spremno za reprizu. Jer, posetioci su, što bi rekli fudbaleri, „ostavljali srce na terenu“, a mnogi su mu zavetovali i još ponešto, naročito sadržaj prenapučenih bešika. I dok se na počecima žurke imalo koliko-toliko obzira pa se sporadi sebe, a naočigled svih nas, odlazilo dole na dunavsku obalu, pred zoru su popustile sve kočnice i fiziologiji se izlazilo u susret tamo gde je i priteralo. Uz sigurnosnu ogradu, točkove kamiona, prvi slobodni žbun, a ispred jednog dase koji je klateći se petljao oko šlica preventivno su se sklonila trojica policajaca, za njega tako zgodno postrojenih.

  ***

Kod pravih posvećenika ovih manifestacija teško pijanstvo se podrazumeva i oni iskreni će vam još u treznom stanju priznati kako su došli da se „odvale“, „uzvere“ ili „ubiju“ od piva. A u tom pivskom pijanstvu ima nešto što ga odvaja od onog rakijskog i vinskog, neka doza povišene ubeućenosti – hod, to jest teturanje je drugačije, očni kapci padaju sa više težine i beonjače su mutnije. Apsolutni šampion večeri nastupao je šetalištem, a način na koji se borio sa prokletom gravitacijom izazivao je i smeh i divljenje. Go do pojasa, maksimalno raširenih ruku gotovo da je trčao, dok su mu ostali pravili mesta, a onda je samo naglo skrenuo u park, obrušavajući se na prvo drvo koje tanušno i mlado nije izdržalo zagrljaj. Uskoro se stabljika pridigla, ali je birfestovski Ikar ostao prizemljen, kao i mnoge njegove kolege poređane po trotoaru bulevara gde su pregovarali sa nogama koje su otkazivale poslušnost.

***

369839_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-169_ff

Starci koji skupljaju neprekidno more pivske ambalaže imaju jedan cilj – da prežive još jedan običan dan…

369840_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-165_ff

Teško pijanstvo se podrazumeva i oni iskreni će vam još u treznom stanju priznati kako su došli da se „odvale“, „uzvere“ ili „ubiju“ od piva…

 A u sredini parka, naslonjen leđima na drvo, jedan svat je imao sopstveni koncert u društvu dvolitarskog „apatinera“ i mobilnog telefona sa koga je Šaban Šaulić dozivao Snežanu i sneg usred avgustovske zore.
– Šaban je kralj! Kralj! – podignutim palcem je dodavao stepen više sopstvenom uverenju sa željom da ga prenese i na nas!
– Car!!! – dao sam mu za pravo.
– Ne car, kraalj! – pobunio se, a onda se malo zamislio. Uverenje mu je bilo poljuljano, više nije bio siguran u prevlast titule na kojoj je insistirao i zapitao se ozbiljno očekujući odgovor.
– A, šta misliš, ko je moćniji od njih dvojice? Kralj ili car?
Pravo pitanje za pola pet ujutro podvučeno jakim bosanskim akcentom i zadahom ukiseljenog piva, na pravom mestu u prašini ispod ove umorne topole! Slegnuo sam ramenima i produžio dalje u neznanju, dok je kralj-car, uz ispomoć obožavaoca, glasovnim krešendom testirao krhki mikrofon stare „nokije“:
…Ko onda kad smo se sreeeliiii..!
Jeste, sneg je, Snežana! Il‘ to beše samo bela pivska pena!

Izvor:blic.rs/ Ranko Pivljanin | Foto: N. Marković | | 19. 08. 2013.



 Priredio: Bora*S

POMERANJE GRANICA – HELEN KELER…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Ljudi koji su pomerali granice – Helen Keller

Helen Keler (Helen Adams Keller; 27. 6. 1880–1. 6. 1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.

Helen Keler u mladosti

Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).

Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. 

En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.

Film iz 1962. godine doneo je glumicama, koje su glumile En i Heler, Oskara

Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu.

Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju.

Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.

Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac.

Helen Keler čita sa usana predsednika Ajzenhauera

Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.

 

wannabemagazine.com