SVUDA LEGA, NEMA DA MI BEŽI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Imadoh nedavno priliku da u Narodnoj biblioteci  Bor, upoznam  Dragana Radovića, leskovčanina,  dugogodišnjeg pregaoca u kulturi  i pisca, pa samim tim i zadovoljstvo da čujem, a ovih dana i čitam njegove stihove iz zbirke „KUPEN PETL„(pazite, nije pEtl, nego peTl!).

DSC02030Naravno, i da tom prilikom uživam u  boji, toplini i melodiji jednog od mnogobrojnih dijalekata u našem jeziku, koji predstavljaju neprocenjivo kulturološko bogatstvo Srbije.

Nije  sporna činjenica, da je svakoj državi neophodan standardizovan, službeni jezik i da je u Srbiji u jednom trenutku, kao „stvar društvenog dogovora“ , to postao „Vukov jezik“.

  No, ne treba zanemariti činjenicu, da prema nekim tvrdnjama 56% stanovništva Srbije međusobno komunicira na nekom od dijalekata, koji su izopšteni iz javne komunikacije, a neretko se, zabave naroda radi, koriste kao „posprdna rabota“.

Ali taj, „pogrešni“, nestandardni jezik ima svoja pravila. A rekoh, iznad svega, neponovljivi šarm, preciznost, melodiju i dah topline…

Bora*S

____________________________________________________________________________________________

KUPEN PETL

POSVETA:

Ne se preporučuje na maloletni, maloumni i malodušni.

( A koj normalan će čita ovoj?)

 

DSC09363KVI BAKRAČI

Oni imav, a ja samo gledam.

Na nji muka, a ja se ne brinem.

Strašna globa sa padeži sedam,

Ja sa jedan bogovski pominem.

 

Oni strevljav rod, broj i padeži,

Ja reč moju kude oću butnem.

Svuda lega, nema da mi beži,

Laka mi je ko kad vodu gutnem.

 

I kad zborim, ja ne krivim usne,

Ne razvlačim reči ko lasteži.

Reč iz mene ko iz kofu pljusne,

Kvi bakrači, kakvi pa padeži.

 

Ja si zborim južnjački i čisto

I za jezik gospodski ne marim.

S izrazi sam ko moj deda isto,

Jezik čuvam, s padež ga ne kvarim.


 MOKA I ČUKA

Momčilu Živkoviću-Moki Dzivanu

 Vrnuja se Moka Dzivan iz kafanu

Ćeflisan ko uvek kd se vrća kasno;

Zaključava vrata s unutrašnju stranu-

Kad sat s onoj klatno jemput čuknu glasno.

 

Njegova Dzivanka iz spavaću sobu,

Navikla da spije samo s jedno oko,

Ne zna da l da zvoca il da trpi globu,

Pa pituje samo:“Kolko sata Moko?“

 

„Deset, ne li čuješ“-ko iz top vu reknu

(ona će se kači sa staroga vuka).

Kako? Ja ču sat jedamput zveknu?“

„Oćeš, majke ti ga, nulu da ti čuka!“


                    OKLEVANJE

DSC02039tMlogo mislim, odviše se kanim

I vrtim se ko vrzano kutre.

Taman rešim, onda se pišmanim-

Pa rabotu ostavljam za jutrre.

 

Cvrsto rešim-više ne se zezam,

Zorom ranom ko vampir se dignem,

Al nedospan mlogo se otezam-

Ne počinjem jer ne mog da stignem.

 

I pa mislim, faća me nesvrtka

Sebe pcujem, a svi drugi krivim

Što sam vrzan pa se vazdan trtkam,

Što ne počnem ko čovek da živim.

 

Iz momenta na rabotu ripam,

Al me strefi misao ko metak;

Što pre počnem,pre ću kraj napipam.

Sedim di sam, bar sam na početak.

 

I pa mislim, sa pamet se mučim,

I pa stojim ko vrzana vreća.

Sa moj pamet ne mog da dokučim

Da l kad počnem, il na kraj je sreća.


                POTIKAN

Koj sam,što sam, kad sam i kude sam?

Kad gu vidim, naskroz se potikam.

Samo zinem i ni zašto nesam,

Ne znam više ni kako se vikam.

 

A ona se zategla ko praćka,

I struk, i kuk, i sve voj na mesto,

Mene odma nesvest golem vaćka,

Srce drkće, trese se sve resto.

 

Frljam pogled na njojzine butke,

A pogled mi od njima odripka.

Stiskam grudi prepune sa grutke,

Srećna ruka što tej butke pipka.

 

Gledam prsa i bedra joj voj cvrsti,

Gledam što je em bela, em lepa.

Šaka buve sa nokti od prsti

Na njoj cvrsto mož da se utepa.

 

Blago mene za toj što sam smuvan

I što ne smem s nju da se navatim,

Ja sam takoj od Gospoda čuvan

Da taj merak sa glavu ne platim…

 

Ne poricam da je od sve bolja,

Da bi sas nju susrićao jutra.

Ja bi njuma podmirio spolja,

Ona bi me sjebala iznutra.


TRI PAMETA

U Leskovac jedna priča prosta

nastanula kad je sve propalo:

Srećan onaj kom je malko dosta,

Teško na tog kom je mlogo malo.

U reči starinske ovoj da se metne,

(mudar da nauči, a lud da se stidi):

Koj od lošo bega, sreću neka sretne,

Koj od arno bega, sreću da ne vidi.

Najgolemu mudros zborio je deda

dok koreše moga džandrljivog tatka:

Glavu neće digne niti će progleda

toj kog je pravila sirotinjska patka.


MEKO

Svugde kude život umešuje prsti,

kude se od ljudi pojavljuje neki,

svet se podelio na slabi i cvrsti,

sve je rastaveno na tvrdi i meki.

Kako vreme ide takoj cvrsto slabi,

jedino se život stvrdnjava do kraja.

Svaka sila na svet najposle oslabi,

pa smo ko bez dušu, bez volju, bez jaja.

Omekne ni snaga pa volimo meko.

Po meku se leju mlogo lakše rilja.

Pobolje se guta udrobeno mleko,

Od blagu se muku lakše ratosilja.

Omekšala duša, srce ko od penu,

omekšao mozak, glava s glupos puna,

Omekšalo onoj što volim kod ženu,

A i moje muško mekačko ko vuna.

Pogledam na gore, i nebo omeklo,

sprema se, široko, dušu da ni zoblje.

Pogledam na dole niz vreme proteklo-

omekla i zemlja na čaršisko groblje.


NAPOMENA:

Na ma-na ma provukle su se neke namerne greške. Zbog rimu(srok) sam se isfrljao s neki padež. Negde sam ubacio i neki pomoderan reč. Negde sam se dvoumio koj oblik da uznem, jer ne znam koj je ponepravilan.

Greške  što su namerno napravene, toj su greške.

Dragan Radović


 

NA JEZIKU DELFINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

DELFINI SE MEĐUSOBNO OSLOVLJAVAJU POIMENCE

Plavi delfini zovu svoje voljene posebnim imenima kada se razdvoje, pokazala je najnovija studija.

bioteh_delfiniPored ljudi, delfini su jedine životinje koje umeju ovo da rade, a razlika je samo u tome što se komunikacija među delfinima obavlja zvužducima, a ne rečima.

Ranija istraživanja pokazala su da plavi delfini biraju sebi imena tako što imaju svoj “zvideći potpis” koji sadrži i druge informacije. To bi bilo nešto slično situaciji u kojoj bi čovek viknuo: “Hej tamo! Ja sam zdrav odrasli muškarac, ime mi je Džordž i ne želim vam ništa loše!”

Novo otkriće pokazuje i da, pored toga, plavi delfini takođe “izgovraju” imena tačno određenih drugih delfina.

“Životinje puštaju kopirane zvuke kada su razdvojene od druge bliske jedinke i to potkrepljuje tezu da delfini kopiraju zvučni potpis određene jedinke kada žele da se s njom ponovo nađu”, rekla je za “Diskaveri njuz” vodeća autorka studije Stefani King iz Tima za istraživanje morskih sisara sa Univerziteta Sent Endrju.

King je sa kolegama sakupljala akustične podatke od divljih plavih delfina oko zaliva Sarasota na Floridi od 1984. do 2009. godine. Istraživači su takođe intenzivno proučavali četiri uhvaćena odrasla mužjaka koja su smeštena u morskom akvarijumu, takođe na Floridi.

Ti mužjaci plavih delfina nazvani su Kelvin, Hajber, Malabar i Rejner.

Delfini su, međutim, baš kao i oni na slobodi, razvili svoje sopstvene zvižduke kao potpise koje su upotrebljavali kao imena prilikom predstavljanja drugim delfinima.

“Delfin emituije svoj zvučni potpis da bi predstavio svoj identitet i objavio svoje prisustvo. To omoguačva životinjama da se međusobno identifikuju iako su međusobno veoma udaljene, kao i da se pridruže jedni drugima”, objašnjava King.

“Delfinov zvižduk se može detektovati i na 20 kilometara razdaljine, u zavisnosti od dubine vode i frekvencije zvižduka”.

Istraživači tvrde da delfini kopiraju zvučni potpis voljene jedinke, kao što je majka ili bliski drugar, kada su međusobno razdvojeni. Ta “imena” nikada nisu emitovana u agresivnim ili antagonističkim situacijama i upućuju se samo voljenima.

Kopirani zvižduci takođe uvek imaju jedinstvenu varijaciju, tako da delfini ne oponašaju samo prosto jedni druge – oni dodaju svoj sopstvenu “boju glasa” kroz jedinstveni zvižduk.

Dok istraživači često oklevaju da upotrebe reč “jezik” za neljudske komunikacije, plavi delfini i verovatno druge vrste delfina jasno imaju vrlo kompleksan i sofisticiran sistem komuniciranja.

“Zanimljivo, uhvaćeni delfini mogu da nauče nove signale i pripišu ih predmetima i može biti da delfini mogu da koriste kopije zvučnih potpisa kada se obraćaju drugoj jedinki, što je bitna sposobnost ljudskih jezika”, rekla je King.   www.zika.rs

SKLONI MI SE, VELIČANSTVO……

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Novom Sadu, 28. januara 2006. godine, otputovao je na VELIKI KRAJ i pridružio se zvezdama.

U znak sećanja. I poštovanja.

Bora*S



VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

DcrnobeloUmro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.


SVE MOJE ŽENE

Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova „Veliko spremanje“ — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, „pospreme“ za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je „raspremio“ proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova „Veliko spremanje“, u izdanju novosadskog „Stilosa“. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: „napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom“. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

– U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada.

Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponesto iz „Sok sobe“, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano „sveopšte ljuveno“, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.
„… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom„.
Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa „Draga moja“ Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to „s tobom“, sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

 – Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne „zamišljene“, obraćam i sve su one moje…

Čitajući pesme objedinjene „Velikim spremanjem“, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:
  -Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo „između“, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):
Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim. Nastavite sa čitanjem