TAMOiOVDE___________________________________________________________
KUPEN PETL
Posveta:
Ne se preporučuje na maloletni, maloumni i malodušni.
( A koj normalan će čita ovoj?)
Imadoh nedavno priliku da u Narodnoj biblioteci Bor, upoznam Dragana Radovića, leskovčanina, dugogodišnjeg pregaoca u kulturi i pisca, pa samim tim i zadovoljstvo da čujem, a ovih dana i čitam njegove stihove iz zbirke „KUPEN PETL„(pazite, nije pEtl, nego peTl!).
Naravno, i da tom prilikom uživam u boji, toplini i melodiji jednog od mnogobrojnih dijalekata u našem jeziku, koji predstavljaju neprocenjivo kulturološko bogatstvo Srbije.
Nije sporna činjenica, da je svakoj državi neophodan standardizovan, službeni jezik i da je u Srbiji u jednom trenutku, kao „stvar društvenog dogovora“ , to postao „Vukov jezik“.
No, ne treba zanemariti činjenicu, da prema nekim tvrdnjama 56% stanovništva Srbije međusobno komunicira na nekom od dijalekata, koji su izopšteni iz javne komunikacije, a neretko se, zabave naroda radi, koriste kao „posprdna rabota“.
Ali taj, „pogrešni“, nestandardni jezik ima svoja pravila. A rekoh, iznad svega, neponovljivi šarm, preciznost, melodiju i dah topline…
Bora*S
KVI BAKRAČI
Oni imav, a ja samo gledam.
Na nji muka, a ja se ne brinem.
Strašna globa sa padeži sedam,
Ja sa jedan bogovski pominem.
Oni strevljav rod, broj i padeži,
Ja reč moju kude oću butnem.
Svuda lega, nema da mi beži,
Laka mi je ko kad vodu gutnem.
I kad zborim, ja ne krivim usne,
Ne razvlačim reči ko lasteži.
Reč iz mene ko iz kofu pljusne,
Kvi bakrači, kakvi pa padeži.
Ja si zborim južnjački i čisto
I za jezik gospodski ne marim.
S izrazi sam ko moj deda isto,
Jezik čuvam, s padež ga ne kvarim.
MOKA I ČUKA
Momčilu Živkoviću-Moki Dzivanu
Vrnuja se Moka Dzivan iz kafanu
Ćeflisan ko uvek kd se vrća kasno;
Zaključava vrata s unutrašnju stranu-
Kad sat s onoj klatno jemput čuknu glasno.
Njegova Dzivanka iz spavaću sobu,
Navikla da spije samo s jedno oko,
Ne zna da l da zvoca il da trpi globu,
Pa pituje samo:“Kolko sata Moko?“
„Deset, ne li čuješ“-ko iz top vu reknu
(ona će se kači sa staroga vuka).
„Kako? Ja ču sat jedamput zveknu?“
„Oćeš, majke ti ga, nulu da ti čuka!“
OKLEVANJE
Mlogo mislim, odviše se kanim
I vrtim se ko vrzano kutre.
Taman rešim, onda se pišmanim-
Pa rabotu ostavljam za jutre.
Cvrsto rešim-više ne se zezam,
Zorom ranom ko vampir se dignem,
Al nedospan mlogo se otezam-
Ne počinjem jer ne mog da stignem.
I pa mislim, faća me nesvrtka
Sebe pcujem, a svi drugi krivim
Što sam vrzan pa se vazdan trtkam,
Što ne počnem ko čovek da živim.
Iz momenta na rabotu ripam,
Al me strefi misao ko metak;
Što pre počnem,pre ću kraj napipam.
Sedim di sam, bar sam na početak.
I pa mislim, sa pamet se mučim,
I pa stojim ko vrzana vreća.
Sa moj pamet ne mog da dokučim
Da l kad počnem, il na kraj je sreća.
POTIKAN
Koj sam,što sam, kad sam i kude sam?
Kad gu vidim, naskroz se potikam.
Samo zinem i ni zašto nesam,
Ne znam više ni kako se vikam.
A ona se zategla ko praćka,
I struk, i kuk, i sve voj na mesto,
Mene odma nesvest golem vaćka,
Srce drkće, trese se sve resto.
Frljam pogled na njojzine butke,
A pogled mi od njima odripka.
Stiskam grudi prepune sa grutke,
Srećna ruka što tej butke pipka.
Gledam prsa i bedra joj voj cvrsti,
Gledam što je em bela, em lepa.
Šaka buve sa nokti od prsti
Na njoj cvrsto mož da se utepa.
Blago mene za toj što sam smuvan
I što ne smem s nju da se navatim,
Ja sam takoj od Gospoda čuvan
Da taj merak sa glavu ne platim…
Ne poricam da je od sve bolja,
Da bi sas nju susrićao jutra.
Ja bi njuma podmirio spolja,
Ona bi me sjebala iznutra.
TRI PAMETA
U Leskovac jedna priča prosta
nastanula kad je sve propalo:
Srećan onaj kom je malko dosta,
Teško na tog kom je mlogo malo.
U reči starinske ovoj da se metne,
(mudar da nauči, a lud da se stidi):
Koj od lošo bega, sreću neka sretne,
Koj od arno bega, sreću da ne vidi.
Najgolemu mudros zborio je deda
dok koreše moga džandrljivog tatka:
Glavu neće digne niti će progleda
toj kog je pravila sirotinjska patka.
MEKO
Svugde kude život umešuje prsti,
kude se od ljudi pojavljuje neki,
svet se podelio na slabi i cvrsti,
sve je rastaveno na tvrdi i meki.
Kako vreme ide takoj cvrsto slabi,
jedino se život stvrdnjava do kraja.
Svaka sila na svet najposle oslabi,
pa smo ko bez dušu, bez volju, bez jaja.
Omekne ni snaga pa volimo meko.
Po meku se leju mlogo lakše rilja.
Pobolje se guta udrobeno mleko,
Od blagu se muku lakše ratosilja.
Omekšala duša, srce ko od penu,
omekšao mozak, glava s glupos puna,
Omekšalo onoj što volim kod ženu,
A i moje muško mekačko ko vuna.
Pogledam na gore, i nebo omeklo,
sprema se, široko, dušu da ni zoblje.
Pogledam na dole niz vreme proteklo-
omekla i zemlja na čaršisko groblje.
NAPOMENA:
„Na ma-na ma provukle su se neke namerne greške. Zbog rimu (srok) sam se isfrljao s neki padež. Negde sam ubacio i neki pomoderan reč. Negde sam se dvoumio koj oblik da uznem, jer ne znam koj je ponepravilan.
Greške što su namerno napravene, toj su greške.“
Dragan Radović
TAMOiOVDE 