UŠLI SMO U NJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

turist v.MIKA ANTIC ok.

___________________________________________________________________________________________

ZNAM SVE O NJOJ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

JELKA

 U januaru nailazim na bačene novogodišnje jelke.

images

foto: mic.org.rs

Leže pred kapijama polomljenih grana sa pokojim zaboravljenim, napuklim ukrasom što tajanstveno svetluca među crnim vrećama đubreta.
A samo pre dvadesetak dana išli smo na pijacu da kupimo našu jelku! Birali smo je dugo i pažljivo među posečenom šumom; okretali je sa svih strana, širili joj grane, merili visinu…

Odakle je ova jelka? Sa Romanije ! U granama joj još zavijaju vučiji urlici Crvenih stjena.

A ova ? Sa Tare. Ukus mećave i katuna. Šum ledenih potoka.

Ova je sa Zlatibora! Jos je živa: niz stablo joj padaju lepljive, teške suze smole.

Neka je sa srećom! – rekao je brkajlija koji je posekao.
Nosili smo je ponosno kroz grad, vukli uz stepenice i postavili na počasno mesto u sobi. Kitili smo je kuglama i srebrnim girlandama. Palili sveću u njenu čast. Nazdravljali joj. Polagali poklone pod njeno granje. Hvalili se njenom lepotom pred gostima. Divili se njenom stasu. Milovali je, dodirivali, mirisali. Obožavali je.

I mada je Nova godina prošla, bilo nam je žao da se rastajemo, od tog čudesnog drveta. Onda je naglo počela da se suši.

Venula je na naše oči.

Najpre smo poskidali ukrase.

Branila se, bodući nas u dlanove sasušenim iglicama, koje više nisu bile nežno zelene, već žutosmeđe i oštre, gotovo pakosne. Ko je imao peć, iscepao je jelku i naložio je. Izgorela je dostojanstveno, okićena poslednji put poslednjim iskrama.

Ko nije imao peći, izbacio je onako oglodanu i ogoljenu pred kuću, da je odnesu đubretari.

Ne govorite mi samo o ljubavi !

Znam sve o njoj.

                                     Momo Kapor

MOJE VREME ISPRED STAROG ZDANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PRECI I VRLI POTOMCI

Zašto jedno kulturno- istrorijsko dobro ove nam zemlje, podignuto još 1865. godine, spomenik kulture, građevina izuzetnog značaja i sjajne arhitekture, nekada  skupštinski dom Knjaževine Srbije, letnjikovac dinastije Obrenović, kasnije reprezentativni hotel i ponos Bukovičke banje u vremenima kada je ova imala više gostiju nego stanovnika-danas propada?

Polomljeni prozori, krov koji  prokišnjava i sklon je padu, spoljašnost, unutrašnjost i prostor okolo objekta – ruinirani…

Do bola.

To je ono što se može, onako u prolazu, zapaziti- spolja.

A unutra?

 Iako se u ovaj objekat može ući na razvaljena vrata ili  kroz isti takav prozor, to nisam učinio. Od prolaznika ili malobrojnih šetača, po inače prelepom banjskom parku-jedinstvenoj umetničkoj galeriji na otvorenom, ne doznajem ništa. Sleganje ramenima, tek.

Za nadležne-nisam nadležan.

Zato sam nakon povratka, malo istraživao. Odoh na www.arandjelovaconline.com

 Kad TAMO, kao naručen, tekst autora Milene Milikić, koji delimično, prenosim i OVDE.


”Telefonska centrala na recepciji je i dalje tu, ali su kablovi pokidani. Nekoliko računa i dalje stoji na recepciji, kao i sveska koja je svojevremeno bila kao knjiga utisaka. Međutim, zbog vlage i dugog stajanja, reči zapisane u knjizi sada nije moguće pročitati.

Hol hotela pun je otpalog maltera i razbijenog stakla. Iznad vrata piše restoran, a ispred na podu je velika tabla sa nekadašnjom dnevnom ponudom jela. Stolica i stolova u restoranu nema, a nema ni radijatora – oni su prema rečima našeg vodiča ukradeni.

Stepenice koje vode na sprat na kome se nekada nalazila balska sala i hotelske sobe nisu obezbeđene i preporučuju nam da, dok se penjemo, idemo bliže zidu.

Balska sala, koja je nekada primala kneževe i u kojoj je prema rečima našeg vodiča Živojin Mišić upoznao svoju suprugu puna je razbijenog stakla, a na podu je i nekoliko dušeka. Vidi se da je ona sada često odredište „nezvanih gostiju“, jer je tu „groblje“ plastičnih pivskih flaša, zgužvanih paklica cigareta i brda opušaka.” 

                                                                                      ***

Pa eto, preci su sagradili i ostavili potomstvu na dobrobit.

A vrli potomci, uništavaju i dopuštaju  da propadne.

ŠTETA.

 I  SRAMOTA!

 

Bora* Stanković

________________________________________________________________________________________________