ČARI INTIME…

tamoiovde-logo

U mraku vidim kako ti oči sijaju,
a kad nam se lica dotaknu
i tvoj dah ukrsti sa mojim,
ja osetim sve godine naše ljubavi
sažete u jedan jedini tren,
i znam samo da postojimo ti i ja,
ali pretopljeni na silnoj vatri
naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi,
i pomešani nerazdvojno, zauvek.

Ivo Andrić, Sveske /Pepita sveska, str. 83/, Prosveta, Beograd, 1981

Da je ljubav velika i stalna motivacija i tema umetničkog stvaranja – opšte je poznato. Ali da ljubav i u naše vreme može potpuno da ispuni smisao velikog stvaraoca i nametne mu se kao aktivna zamena za sve druge vrednosti– to posvedočuje i o tome dokumentovano govori ova knjiga.

U prirodi je stvari da mnogi stvaraoci drže dalje od očiju javnosti svoje privatne probleme, svoj lični život, pa čak i svoju pravu prirodu. I u tom pogledu Ivo Andrić je bio zanimljiva, ali i protivrečna ličnost. Iako je svojom spoljašnjošću i strogošću izraza odbijao (nasrtljivce), on je bio čovek željan komunikacije i lako se predavao strastima poverenja i ćaskanja. Samo, to je imalo svoju granicu, postojala je jedna nedodirljiva ispovedna tabu-tema: ljubav prema Milici Babić-Jovanović.

Kako pokazuje autor ove knjige, Gordana Brajović, Ivi Andriću je trebalo čitavih trideset godina ćutanja i čekanja da bi prijateljima otvoreno rekao ono što je u sebi nosio kao najveću svoju tajnu i najdublju emociju:
Ja sam Milicu mnogo voleo… Ona mi je bila sve.“ Ta ljubav se začela na prvi pogled, pri prvom susretu u Berlinu 1939. godine. I strast je odmah planula, ali sve se odigravalo na diskretan i prefinjen način, sa svim elementima jedne skrivene i nikad u detaljima obznanjene emocionalne i psihološke dramatike „ljubavnog trougla“,jer je Milica već bila supruga Nenada Jovanovića, s kojim se volela još iz đačkih i studentskih dana sve do njegove prerane smrti. O kakvim se istančanim odnosima i prirodama tu radilo, kako su se tu strasne i burne emocije postepeno preobražavale u „saznanje srca“ i koliko je tu trebalo ulagati napora za samosavlađivanjem, najbolje svedoči činjenica da je ta ljubav utroje postala osnova trajnog prijateljstva između Andrića i bračnog para Jovanović, kao i da je sve vreme to bio „ljubavni odnos bez senke i skandala.“
…..
Opisujući sebe kao mladića u trećem licu, u Znakovima pored puta, kako tačno i lepo zapaža naša autorka, Andrić se očigledno, iz raznoraznih, ne uvek sasvim odgonetnutih ili odgonetljivih razloga, dugo vremena osećao frustriranim za ljubav: „Smatarajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli i bežeći od ljubavi kao od suveše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega niko ne bi trajno i potpuno zavoleo, i to mu je polazilo za rukom sve bolje i bolje.“

Da se u stvari radilo samo o zabludama i uzaludnim pokušajima da se promeni sopstvena priroda, ali i o psihološki i emocionalno nerazrešenim situacijama koje sežu u daleko i veoma ranjivo detinjstvo koga opterećuje mutno poreklo (po očevoj liniji) i čemerna sirotinja (po majčinoj), posvedočuje upravo ova knjiga, i to od korica do korica! 

Ma koliko se trudio da ostane po strani emocija i ma koliko uobražavao da mu je to sve više polazilo za rukom, čitalac će se na stranicama ove knjige uveriti da je Andrić postigao u životu upravo nešto suprotno od onoga što je sebi možda i kao svestan cilj, postavio u mladosti: okružio se prijateljima koji su mu do kraja života bili odani i kojima je uzvraćao emocije, ali i ostvario nežna prijateljstva sa ženama, od koje ono sa Milicom Babić može biti i zakasneli, ali pravi trubadurski model vernosti, istrajnosti, nežnosti i lepote.

Mislim da nije nimalo preterano reći, što nedvosmisleno proizilazi iz ove knjige, da su Miličine zasluge bile presudne baš u toj intimnoj sferi emocionalne komunikacije: ona je „otvorila“ Andrićevo biće, skroz-naskroz frustrirano, za ljubav i emocije, oslobodila ga mogućih pogubnih posledica introvertnosti, i ako čoveka, zapravo prvenstveno kao čoveka, a može biti, bar delimično, i kao pisca, ohrabrila ga i podsticala da neguje svoje osećanja i da otkriva ono što je u njemu bilo duboko skriveno.

Prateći detaljno i temeljno Andrićev životni put, autor nam otkriva koliko je Andrićeva sudbina zavisila od njegovog detinjstva i umeća da savlada njegove traume i pretvori ih u produktivan efekat. Finom opservacijom i analizom Brajovićka otkriva da je Andrićeva sklonost za putovanjem, koju je zadovoljavala i ispunjavala njegova diplomatska karijera, bila kompenzacija za njegovo poreklo (sin tkalje i neznanog oca) i da je time istovremeno pribavljao sebi maksimalno povoljne uslove za svoj spisateljski rad. Službovanje po svetu činilo ga je duhovno i intelektualno svojim i autonomnim, ali i ispunjavalo svešću da pripada celom svetu, tj. pomoglo mu da uspostavi i održi onu preko potrebnu ravnotežu između lokalnog i opšteg, konkretnog i univerzalnog.

Cela ova priča o Andriću, ali i njegovom odnosu prema ženama, u čijem je emotivnom, psihološkom i egzistencijalnom središtu odnos sa Milicom Babić-Jovanović, nesumnjivo potrvrđuje da je Andrić imao ljudskog, intelektualnog i muškog šarma da trajno pridobije odanost i sentimentalnost, i nikako, niti uvek, samo platonski obojenu privrženost ženskog pola. Iako privlačan kao muškarac i intelektualac, iz njega je zračila jedna autentična egzistencijalna rezonanca, i nju je svojom prefinjenom ženstvenošću, višestruko obojenom majčinskim, sestrinskim , prijateljskim i erotskim instinktom, otkrila i trajno za sebe vezala Milica Babić. Tu i jeste tajna ove nerazorive ljubavne veze.

Citatima iz pisama, dnevnika, izjava i razgovora sa ljudima koji su bili najbliži Andriću, autor ove knjige otkriva jednog sasvim drugog Andrića, Andrića koji je krajnja suprotnost onom zakopčanom, uštogljenom, mada elegantnom, u sebe zatvorenom gospodinu, čiji namrgođeni izraz lica unapred obeshrabruje svaki pokušaj komunikacije. Kakva zabluda i samoobmana! To je bila samo prividna maska za ulicu i svet, neka vrsta brane da se sačuva sopstveni svet i mir, ali brane koja začas prska i popušta čim se ostvari dodir, pa je Andrić umeo da se preda i povede za opštim raspoloženjem: zamislite Andrića koji u društvu veselih i robustnih prijatelja i drugara slikara Voje Stanića i sam peva kao ravnopravni član vesele kafanske družine, ili pak Andrića šereta, kako ga je opisao Sveta Lukić u svojoj poslednjoj knjizi Zvezde na nebu socijalizma (1966), koji sa takvim humorom i virtuoznošću improvizuje pred svojim gostima, improvizuje i improvizujući glumi razgovor dveju pevačica nove narodne muzike ili, u odsustvu Milice, priča svom posetiocu kako su za njega Poljakinje bile fatalne žene…

Završna rečenica ove knjige najbolje govori kakav je ona dar za čitaoca: „U Andrićevim delima učićemo da živimo, kao što bismo voleli da živimo u bićima koja volimo.“

Zoran Gluščević, ČARI INTIME (odlomak iz predgovora knjige Gordane Brajović, Andrić i Milica), Narodna knjiga, Beograd, 2004

Izvor: srodstvopoizboru

__________________________________________________________________________

Advertisements