Da li bi ljudi mogli biti bolji?
Mogli bi, ali niko neće prvi da počne.
Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji?
I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni.
Jer su oni drugi – postali još gori.
Duško Radović
O SREĆI
2
Oduvek su ljudi smatrali da su sreće, velike i nesrazmerne čoveku, božanskog porekla, a da su i velike nesreće samo kazne proviđenja.
Foto ilustracija Bora*S
Jedino su male sreće smatrane za delo čovekovo, a i male nesreće su smatrane samo čovekovim sopstvenim pogreškama. Jer u dnu svakog velikog slučaja leži jedno čudo, a nijedno pravo čudo nije čovek umeo da pripiše samom sebi.
– Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv. Zatim, mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim. Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i iznad svih nesreća.
Jer je nesumnjivo: nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane. Orijentalci idu za sudbinom, a zapadnjaci za idealom. Ali je svaki čovek, bez razlike, uveren da ne može izbeći svojoj sudbini, bilo da nju pripisuje samo slučaju, kao fataliste, ili volji božjoj, kao ljudi koji veruju u proviđenje.
Svaki čovek može da uvidi kako treba da se odrekne hiljadu malih sreća pa da dođe do jedne velike sreće. Kao da je srce čovekovo stvoreno za jedan veliki udarac; jer, neosporno, ima samo jedna velika sreća u životu.
Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najvišu sreću koju čovek ikad može doživeti. – Za velike duhove i za velike duše nema sreće bez veličine; ali nema ni veličine bez svog sopstvenog dela. Svaka sreća bez našeg dela, to je samo veliko čudo, i to božje a ne čovekovo.
Je li ikad bilo silnijeg krika obične ljudske sreće nego krik Ksenofontovih vojnika: More! More! Ali naročito je li bilo potpunijeg usklika jedne više sreće nego uzvik Kolumbovih mornara: Zemlja! Zemlja!
Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih zločina; a i čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Čak je bilo nekoliko velikih talenata u istoriji koji su bili prava nesreća za čovečanstvo.
Svakako, čovek nosi sve svoje u sebi, što je bila još i rimska ideja. Katon je ostavio ponosnim stoicima ovu sjajnu i gordu izreku: „Ono što nemaš, zajmi samom sebi„. Čovek i ne zna šta je prava sreća ni prava nesreća.
Svako o sreći ima različito mišljenje, prema dobima života, prema svojoj kulturi, ili prema svom staležu; a nesreće su opet toliko neizbrojne da nijedan čovek nije u stanju da ih zamisli sve ujedno. Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.
Darvin je govorio da čovek ne bi imao nijedan dan zadovoljstva kad bi znao šta je smrt, toliko bi ideja smrti bila poražavajući užas za ljudsku pamet i srce. Moglo bi se reći i da čovek ne bi imao nijedan dan sreće kad bi znao za sve nesreće kakve postoje oko njega i od kojih pate drugi ljudi.
Za mene je najveća slika nesreće jedan čovek istovremeno star, bolestan i siromašan. Starost i bolest i sirotinja, ujedinjene, to su neosporno najveća i konačna katastrofa jedne ljudske sudbine.
Niko ne bi mogao klasifikovati sve nesreće. Ima zdravih ljudi koji su nesrećni zbog bolesti svojih bližnjih; a ima zatim ljudi odista večno ubogih i večno zapostavljenih, i ljudi koji slabo ili nikako ne ostvare u životu ono što hoće. Ima i ogroman broj sveta koji celog života radi samo za druge, bilo za tuđince ili za svoje, i to radi više nego što ima snage i zdravlja.
Postoje i večito bolesni, i večito proganjani. Postoje, najzad, i žrtve svojih sopstvenih poro- ka: preterane ambicije, ogorčene sujete, krvoločne zavisti, bezumne ljubomore, odvratne ćudi, i naravi svakom dosadne.
Dve ovakve nesreće u životu jednog čoveka, to je već čitav pakao na zemlji. Žena ima da, i pored svog eventualnog zla, podnese još i tiraniju muža; i još teže, tiraniju dece, čak kad su ta deca i najmudrija i najlepša.
Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.
Osim stvarnih nesrećnika, postoje i nesrećnici samo po temperamentu; a to su melanholici, koji su mnogobrojni. Stari su govorili da je melanholija osobina velikih duhova. Aristotel kaže da su Sokrat, Platon i Lisandar bili melanholici.
Jovan Dučić
Blago cara Radovana
NAŠTO TRNJA NA SVETU?
Žalio se svet na trnje:
„Šta je bilo dragom Bogu,
Da i ovo zlo nam stvori,
Kad bez njega ljudi mogu?“
A vran gavran reko: „Nije!
Svet bez trnja i zla da je,
Čovečanstvo možda nikad
Ne bi znalo dobro šta je!“
Andra Franičević
Izvor:belegbg
_____________________________________________________________________________________________
Viktor Igo
Rođen je 26. februara 1802. godine. Bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti.
Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu.
Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima.
On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti, 22. maja 1885. godine.
Izvor:poezijasustine.rs/viktor-igo
Victor Hugo – Zvonar Bogorodičine crkve
Uzbudljiva i potresna priča Viktora Igoa o prijateljstvu, ljubavi, ljubomori i tragičnim sudbinama.
Godine 1831 , Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman , Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu ( Notre – Dame de Paris ) . Otkako se pojavila u knjižarama , knjiga je doživela veliki uspeh .
Priča nas odvodi u Pariz iz 1482. godine , kada mladi Grengoar ( Gringoire ) izvodi svoju misteriju u Velikoj dvorani . Nakon potpunog neuspeha te misterije , on se upoznaje sa lepotom zanosne ciganke Esmeralde ( La Esmeralda ) prema kojoj arhiđakon Klod Frolo ( Claude Frollo ) gaji ogromnu strast do te mere da naređuje svom zvonaru , Kvazimodo ( Kuasimodo ) , grbavom čudovištu , da mu je dovede na silu . Ali kapetan Febus , u koga se ona kasnije zaljubljuje , je spašava , a Kvazimoda hapse i osuđuju . Esmeralda sažaljeva jadno biće i daje mu vode dok je bio na sramnom stubu što je u njegovom srcu probudilo ljubav prema njoj .
Zbog neuspelog plana , zlobni arhiđakon ubada kapetana Febus nožem i Esmeralda biva optužena za ubistvo i veštičarenje . Kvazimodo je spašava i odvodi u Bogorodičinu crkvu koja je bila azil . Ali njeni prijatelji , ne znajući šta se dešava , napadaju crkvu , a nju odvode Grengoar i arhiđakon . U svom tom jeku , Esmeralda pronalazi svoju majku , od koje su je oteli malo nakon rođenja , ali ipak ne uspeva da pobegne svojim dželatima . Uhvatili su je a potom i obesili . Kvazimodo , shvativši da je sve ovo arhiđakonovo delo , baca ga sa crkve i odlazi na mesto gde je ostavljeno Esmeraldin telo da tu umire .
Roman je napisan baš po romantičarskom receptu . Priča o strastima spojena sa lokalnom bojom , sa istorijskim epizodama , za koje Igo ponosno ističe da su nastale dugim proučavanjem srednjeg veka .
Ovaj roman se može posmatrati sa dva aspekta . Sa jedne strane imamo jednu ljubavnu priču sa nesrećnim završetkom , a sa druge imamo kritiku Srednjeg veka. Ljubavna priča se vrti oko Esmeralde u koju su zaljubljeni Klod Frolo i Kvazimodo , dok je ona sama zaljubljena u kapetana Febus . Igo nijednom svom junaku nije dao srećan završetak pa čak ni Esmeraldi koja je u ovom romanu oličenje svake vrline .
Iako je osvojila sva muška srca širom Pariza , jedno , ono za nju najvrijednije , nije uspela . Jedino ona i Kvazimodo vole onom čistom , nevinom ljubavlju , dok drugima u srcu vlada strast , koju teško obuzdavaju i koja je Kloda Froloa uspela potpuno da uništi . Zaustavićemo se ovde na trenutak da malo bolje shvatimo o kakvoj je zapravo strasti reč .
– Čuješ li ? ja te volim ! – Uzviknu on još jedanput .
– Kakva ljubav ! – Reče nesrećna devojka i strese se .
On dodade :
– Ljubav prokletoga .
I Klod Frolo svoju ljubav naziva prokletstvom . Itekako je svestan koliko ga je obuzela i koliko on više ne može da vlada samim sobom. U delu određenom za analizu likova upoznaćemo Kloda Froloa onakvog kakav je bio pre buđenja ove strasti, ali sada ćemo više pažnje posvetiti arhađakonu koji je spreman na sve samo da dobije Esmeraldu.
Na početku ovog romana na Klodovom licu vidimo samo gađenje i mržnju prema Esmeraldi . Lukavi pisac čuva sve tajne njegovog srca samo za sebe da bi čitaocu tek ponekad natuknuo šta se zapravo tu krije . Takvim vođenjem radnje , Igo nas čini jedinim svedocima njegovog laganog ali sigurnog propadanja kao i njegovih zlodela koje je počinio zarad te njegove ljubavi . Pokušaj otmice, pokušaj ubistva, kršenje zaveta su samo neke od stvari na koje ga je naterala strast .
– Preblede , kad je uočio najstrašniju stranu svoje kobne strasti, te ljubavi ubistvene, otrovne, pakosne, neutoljive, koja je Ciganku odvela na vešala, a njega u pakao: ona osuđena, on proklet.
Njegovo očajanje , koje apsolutno vlada njegovim bićem , odvlači ga toliko duboko u ponor iz koga on ne vidi nikakvog izlaza. Za njega su spas ili njena predaja ili njena smrt. Ovim prvim delom vlada sudbina. U svom predgovoru pisac nam govori da je baš ova reč, urezana u zidu Bogorodičine crkve, povod ovom romanu. Tu reč ćemo naći ponovo kasnije u romanu, u sobi Kloda Froloa, a Igo će nam indirektno, kroz primer muve i pauka, objasniti na šta se tačno ova reč odnosi.
U sobi su bili kraljev prokurator i Frolo kada se jedna muva uhvatila u paukovu mrežu . Pauk je odmah krenuo na nju i kada je prokurator, iz sažaljenja , pokušao da joj pomogne, na putu mu se isprečio Frolo govoreći : – Ostavite sudbinu da čini svoje ! ( “ laissez faire la fatal “ ). Ova tema, tema determinizma, dominira najvećim delom priče vezane za Esmeraldu. Mnogi likovi ovog romana ne veruju u slobodnu volju. Na primer kada Pjer Grengoar prati Esmeraldu , on se odriče slobodne volje i prihvata bilo koji put koji ona odabere. Esmeralda isto tako pada na kolena pred Febus, prepuštajući njemu svoju sudbinu.
Frolo veruje da je sve što se dešava unapred predodređeno i da ništa ne može da ga zaustavi u hvatanju Esmeralde. Baš kao što je muva upala u paukovu mrežu , tako će i ona pasti u jednu od njegovih zamki. “ Sudbina “ mu služi kao opravdanje za njegova dela jer niko i ništa ne može da promeni ono što mora da se desi. Dok Frolo svog sagovornika upozorava da se ne meša u sudbinu, Igo priznaje da ona ima velikog udela u ovom romanu, ali nagoveštava da je slobodna volja ipak moguća i da ovakav Froloov stav i razmišljanje o slobodnoj volji jeste ono što ga je načinilo groznim čovekom .
Drugi deo ovog romana za svoj centar ima u prvom kadru Katedralu, a u drugom društvo. Društvo Igo slika krajnje subjektivno, bez mnogo saosjećajnosti. Slabe i siromašne štiti, dok bogate uopšte ne štedi u svojim kritikama.
To se vrlo dobro vidi u poglavlju pod nazivom “ Nepristrasan pogled na nekadašnje pravosuđe “ ( “ Coup d’ oeil impartial sur l’ ancienne magistrature “ ). Naime, tu imamo vrlo komičnu scenu u kojoj sudija, pokušavajući da sakrije činjenicu da je gluv, ispituje kvazimoda koji ne čuje njegova pitanja, pa samim tim i sve vreme ćuti, dok sudija verujući da je Kvazimodo odgovorio, nastavlja sa pitanjima i izaziva smeh svih koji to gledaju i slušaju.
Igo se tu dobro narugao tadašnjem sudstvu posebno uzevši u obzir da u naslovu stoji “ nepristrasan pogled „. Na dosta mesta ovde Igoov ton podseća na Rableov ( Francois Rabelais ) u njegovom delu “ Gargantua i Pantagruel “ ( Gargantua et Pantagruel ) :
– Pošto je , dakle , dobro promozgao o Kvazimodovoj krivici , on zabaci glavu i zatvori oči upola, da bi izgledao što dostojanstveniji i što nepristrasniji, tako da je u tom trenutku bio u isti mah i gluv i slep, bez čega nema savršenog sudije. U ovom dostojanstvenom stavu otpoče on saslušanje.
Za Igoa , Bogorodičina crkva je nešto posebno. U kolekciji “ Četiri vetra duha “ ( Kuatre Vents d’ esprit ) Igo je napisao „Volim katedralu a ne Srednji vek“ („J’aime la cathedrale et non le Moien Age“ ). Njemu je ona simbol srednjevjekovne ujetnosti i nju je učinio središtem svog romana. Ona je znak neprolazne umetnosti, dok je prolazno sve što je zemaljsko i ljudsko. U katedrali i oko nje se dešavaju skoro sve glavne radnje ovog romana.
Kao i za sve ostale likove ovog romana, Igo je i za Bogorodičinu crkvu izdvojio jedno poglavlje koja nosi njeno ime kako bi se samo njoj posvetio. Pisac kreće od opisa fasada pa malo po malo otkriva sve njene kutke. Prati svaki njen pojas, objašnjavajući raznovrsnost stilova u umetnosti koji su korišćeni za vreme njene izgradnje. Objašnjava nam sve promene koje je ona pretrpela tokom vekova i ljut je, ljut na ljude i ljut na vreme što ne poštuju tu veličanstvenu građevinu.
– Morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede i oštete koje su ovom svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi , bez ikakva poštovanja .
– Mode su nanele više štete nego prevrati. One su zasekli u živac, okomile se na kostur umetnosti, one su sekle, parale, razorile, ubile građevinu iu obliku iu značenju, i u skladu i u lepoti.
Igo je srednjevekovnim spomenicima posvetio pažnju u još jednom poglavlju pod nazivom “ Ovo će ubiti ono “ ( “ Ceci tuer cela “ ). Pristup nije isti kao u prethodnom, ali nosi istu poruku: očuvanje srednjevjekovnih spomenika . Ovde su katedrala kao i ostali spomenici predstavljeni kao knjige od kamena. Knjige ispisane simbolima. Ali Gutembergovim otkrićem na scenu stupa druga vrsta knjiga. Knjige na papiru za koje Igo predviđa da će “ ubiti “ knjige u kamenu .
– Male stvari tamane velike; jedan zub odnosi pobedu nad čitavom masom. Nilski pacov ubija krokodila, sabljarka ubija kita, knjiga će ubiti građevinu.
Budući da pisac svoje misli projektuje preko Kloda Froloa, koji je arhiđakon, ne možemo a da ne pomislimo da ovde nije u pitanju samo strah od prevage jedne knjige nad drugom, već prevaga slobode ljudske misli nad stegom vere.
– Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava demokratijom .
Igo ovo izjavljuje kao postulat. To je njegovo viđenje toka istorije. Ide toliko daleko da čak Gutenberga naziva pretečom Lutera, jer je njegova štamparija omogućila širenje jeresi . Knjige se brze pišu nego što se katedrale prave , manje koštaju i mogu da se nose svuda. Tako se ljudska misao brže prenosi i ne može se zaustaviti .
Analiza likova
Svi likovi osim Pjera Grengoara i Luja KSI ( Louis KSI ) su plod piščeve bogate fantazije . Psihologija likova nije produbljena, iako Igo daje veoma detaljne psihološke analize. Slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnjosti. Oni su više simboli i tipovi – nosioci određenih osobina .
– Još vam kažem, gospodine, da osim poezije, bogatstva misli i drame, postoji nešto što me je zaista iznenadilo. Da, Kvazimoda koji poseduje da tako kažem lepotu duše i požrtvovanja – Froloa koji poseduje znanje, nauku, i intelektualnu moć – i Šatopera koji poseduje fizičku lepotu, svojom divnom zamisli stavite ova tri tipa ( … ) licem u lice sa naivnom mladom devojkom, skoro divljom usred civilizacije, i date joj da izabere a njen izbor da bude tako ženske prirode .
Esmeralda – Pravo ime joj je Agnes . Još dok je bila sasvim mala , oteta je od svoje majke i otada živi među ciganima .
– Esmeralda beše ( … ) stvorenje bezazleno i krasn ; lepa , osim kad načini onu svoju grimasu ; devojka naivna i puna strasti, koja ništa ne zna i koju sve oduševljava; koja još ne zna razliku između žene i muškarca, čak ni u snu; eto takva ; koja naročito i strasno voli igru, larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela koja na nogama ima nevidljiva krila i živi u vrtlogu .
Lepa onoliko koliko je bila i dobra. Tako dobra da je već unapred bila predodređena za propast. Svi su je mnogo voleli i rado gledali njene nastupe na Grevskom trgu, osim jedne isposnice koja ju je hulila kad god bi je videla, a za koju se kasnije ispostavilo da joj je majka .
Dobila je ime po smaragdu koji je nosila oko vrata zajedno sa svojom dečijom cipelicom koju joj je njena majka isplela . Uvek ju je nosila u nadi da će pronaći nekad svoje roditelje, a radi toga se zaklela i da će ostati čedna. Međutim , sve njene zakletve i nadanja padaju u vodu kada se zaljubi u kapetana Febus Šatopera. Zbog njega bi se odrekla svega , iako ga nikada nije zapravo upoznala. U njenoj glavi njegovo srce je bilo isto toliko lepo koliko i njegova spoljašnjost , međutim to ni blizu nije bilo tako. To je bila njena propast. Ona nije doživela da sazna kakav je on bio u stvari .
Kvazimodo – je štićenik Kloda Froloa. On ga je našao ostavljenog u crkvi, uzeo ga, usvojio i odgajio.
Igo ga opisuje ovako :
– Velika glava obrasla riđom kosom ; između ramena ogromna grba, zbog koje su i grudi bile ispupčene; noge, sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo kolenima, kad se pogledaju spreda izgledale su kao dva polumeseca, dva srpa čije su drške sastavljene; stopala velika , ruke nezgrapne …
Kvazimodo je žrtva društva u kome živi . Ili mu se smeju, ili mu se rugaju ili ga se plaše. On je dobrotu upoznao samo kod Froloa, pa nije ni čudno to što izvršava svaku njegovu naredbu i što ga prati kao kuče gde god da ovaj krene . Zamrzeo je ljude jer su ga odbacili, i živi za svoja zvona kojima je dao i imena. Kvazimodo je najsrećniji u crkvi, tamo ga svi vole. Često vreme provodi pričajući sa kamenim statuama jer mu se čini da ga one jedino razumeju Iako pisac pokušava na početku da ga prikaže kao zlog, mi ne možemo tako da ga doživimo. Tek kad se zaljubljuje u Esmeraldu pisac dopušta da vidimo tu njegovu dobru stranu. Zna on da je ljubav između njih nemoguća, ali on želi da je služi, da ona bude srećna, pa čak i po cenu izdaje svog bivšeg gospodara koga će i da ubije na kraju.
Klod Frolo – Činilo se kao da taj čovek ( … ) nije imao više od trideset pet godina; Međutim, bio je sasvim ćelav; jedva je sa strane imao nekoliko pramenova retke i već sede kose; na njegovom širokom i visokom čelu behu se počele pojavljivati bore, ali u njegovim očima upalim ogledala se neobična mladost, bujan život, duboka strast.
Tako nam Igo na početku predstavlja ovaj svoj lik , da bi nam tek kasnije dao čitavu njegovu istoriju. Roditelji su ga predodredili da postane sveštenik i pohađao je mnoge škole, izučio sve što je stigao čak je i pored teologije učio i medicinu i nauku, vrlo čudno za jednog sveštenika, posebno u srednjem veku. Prelom u njegovom životu predstavlja smrt njegovih roditelja u njegovoj devetnaestoj godini; bio je primoran da se izvuče iz sveta knjiga i posveti se stvarnom životu kao i brizi o svom malom bratu.
– Ovaj mlađi brat bez oca i bez majke ( … ) sasvim ga preobrazi. On uvide da na ovome svetu nisu sve i sva teološka razmišljanja i Homerovi stihovi, da je čoveku potrebna naklonost, da je život bez nežnosti i ljubavi što i nepodmazanom točkovi što škripe .
U ovom delu vidimo sažaljivog Kolda, punog ljubavi i zaštitnički postavljen prema bratu u kome vidi nešto što je krhko i nesposobno da se samo bori kroz život. Ovaj mladi čovek je bio toliko pun sažaljenja prema deci da je uzeo pod svoje ono “ malo čudovište „, Kvazimoda, koga su se grozili čak i dok je bio beba. I uzeo ga je ne nadajući se ničemu, osim nagradi od Boga, ali opet ne za sebe, već za njegovog malog brata, da bi se iskupio unapred za njegove moguće buduće greške. I to je ogromna suprotnost od onog Kloda o kome smo slušali ranije.
Njegova ljubav prema Esmeraldi menja sve. Ovog Kloda zamenjuje proćelavi, očajni starac koji ne može da se bori protiv osećanja koje je u njemu probudila mlada Ciganka . Upravo time Igo želi da iskaže jednu svoju misao koja se prožimala iu nekim drugim njegovim romanima : zlo spolja ulazi u čoveka , a čovek se ne rađa sa njim . Igo nam dozvoljava da s vremena na vreme zađemo unutar njegove glave i čujemo njegove misli koje su u haosu. Čas se sme , čas je očajan. Igo je to njegovo stanje nazvao groznica ( Fievre ) .
– I kad je ispitujući ovako svoju dušu, video koliko je mesta ostavila priroda u njoj za strasti, on se stade smejati sa još više gorčine. On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom lekara koji gleda bolesnika primeti da ta mržnja i ta pakost nisu ništa drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku, pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode, postavši sveštenik, postaje demonom.
Igo je možda i najviše pažnje posvetio baš Frolou, jer u knjizi nema mnogo preispitivanja duše osim kada je on u pitanju . Njegova strast ga je na kraju ubila .
Pjer Grengoar je siromašni pisac kome od uspeha drame zavisi opstanak . I on je jedan od nesrećnika koje je opila lepota Esmeralde, ali on se brzo oporavio od toga. Ipak , on joj je bio bliži nego ostali, on joj je bio muž. Muž koga je Esmeralda brakom spasila vešala. Ali brak nikada nije ovekovečen svadbenom noći, za čim Grengoar nije ni mario, bilo mu je dovoljno to što ima krevet i hranu .
– On nije bio viteškog i musketarskog soja što na juriš osvaja mlade devojke. U ljubavi, kao i u svemu drugome, on je bio oklevala i umerenjak; i jedna dobra večera, u prijatnom društvu, činila mu se, naročito kad je bio gladan, divan odmor između prologa i svršetka kakvog ljubavnog događaja .
Voleo je Cigankinu kozu. Čak kada su optuživali Esmeraldu za Febusovu smrt, on se više bojao šta će učiniti kozi, nego Esmeraldi. Zbog nje, on odlučuje da pomogne Frolou da izvede Esmeraldu iz Katedrale koja ju je čuvala od dželata, a onda odlazi sa kozom, a Esmeraldu ostavlja na mislost i nemolost pokvarenog arhiđakona.
Kapetan Febus od Šatopera je mladi zavodnik, nemirnog duha. Iako treba da oženi svoju rođaku, on se ne smiruje. Esmeralda mu je zapala za oko zbog svoje lepote. Fizički ga privlači i ništa više. Ništa mu ne znači žrtva koju je ona bila spremna da podnese za njega, bitno mu je samo fizičko zadovoljstvo. Ne možemo za njega reći da je zao, samo je ravnodušan prema dobrim dušama i zato čak ni ne pokušava da spasi Esmeraldu vešala na koja je šalju zbog njega. On je samo osvajač, lovac. Kada mu se plen preda on gubi interes i ide dalje. On “ svrši takođe tragično: oženi se “ ( “ aussi fit une fin tragikue , il se maria “ ) .
Zaključak – U romanu je do krajnosti sprovedena antiteza. Tu je katedrala, verska institucija, oličenje arhitektonske lepote, a ispunjena ružnim kamenim gargojlima. Klod Frolo, uza sve što je čovek najplemenitijih osećanja, u stanju je da zbog svoje strasti počini mnoga zlodela. Sve zbog jedne žene. Kvazimodo koji je inkarnacija svih mogućih telesnih mana, najnežnije voli Esmeraldu koja je sa druge strane zaljubljena u lepog Febus koji za nju i ne pita.
Iz ovih protivrječnosti je Igo stvorio svoj roman koji potpuno odgovara njegovoj tezi iskazanoj u predgovoru za njegovo delo Kromvel. To je smesa uzvišenog ( sublime ) i grotesknog ( groteskue ). Tu imamo pored najnežnijih lirskih scena, mnogo strašnih i svirepih .
Izvor: lektire.me/
Jadnici
Jadnici (fr. Les Misérables) je roman Viktora Igoa u pet tomova, prvi put objavljen 1862. To je bio jedan od prvih bestselera u modernom izdavaštvu. Reč je o uzbudljivom moralističko-humanističkom romanu u kojem Igo oslikava široku društvenu fresku Francuske, doba posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova.
Ilustacija sa likom Kozete iz originalnog izdanja Jadnika (1862.)
Viktor Igo je napisao Jadnike za vreme egzila na ostrvu Džersi (1860-1862).
Roman prati život glavnog junaka Žana Valžana, bivšeg robijaša broj 24601, koji traži način da se iskupi i započne novi život. Pored njega, u romanu se pojavljuje galerija sporednih junaka sa svojim pričama, sudbinama i emocijama.
U Jadnicima se razmatraju problemi dobra i zla, pravde i zakona, politike i religije, a sve u kontekstu francuske istorije i karakterističnih sudbina glavnih protagonista.
Preveden je na više stranih jezika. Prvi prevod na srpski jezik uradio je Mita Rakić u 19. veku.
sr.wikipedia.org/sr/
„Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav — ljubav svoje majke.“
„Čovek što više zna, to više pati.“
„Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju.“
„Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić.“
„Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv.“
„Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost.“
„Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan.“
„Ništa nije umreti, strašno je živeti.“
„Snovi stvaraju budućnost.“
„Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine.“
„Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje.“
„Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.“
„Znati, misliti, sanjati. To je sve.“
„Muzika izražava ono što se ne može reći, a o čemu je nemoguće ćutati.“
„Čovek nije rođen da tegli lance nego da širi krila.“
sr.wikiquote.org/sr/
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________
SVETAC KOJI HODA
Deda Dobri (99) sve što isprosi da siročićima
Evo zašto je ovaj starac jedan od najboljih ljudi na svetu.
Dobri Dimitrov Dobrev ima 99 godina.
Tokom Drugog svetskog rata izgubio je gotovo potpuno svoj sluh, a svakog dana pređe 25 kilometara na putu od svog sela do Sofije, noseći garderobu koju je sebi napravio, kako bi u prestonici Bugarske prosio.
Međutim, Dobri ne prosi za sebe, jer uspeva da preživi sa 80 evra penzije.
_________________________________________________________________________
Sav novac koji je u životu sakupio (oko 40.000 evra) on je poklonio sirotištima koja nisu u stanju da plaćaju svoje račune.
_________________________________________________________________________
On ne zadržava ni cent tih para.
_________________________________________________________________________
Neki ga zovu „Svetac Bajlova“.
_________________________________________________________________________
Ove godine napuniće 100 godina.
_________________________________________________________________________
Svi ga vole.
Zovu ga „Дядо Добри“ i za građane on predstavlja najnesebičniju dobrotu koja postoji.
Izvor:kurir-info.rs
_____________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________
Arheološka iskustva i antropološke poruke Dragoslava Srejovića
Godina 1931. zabeležena je u istoriji arheologije po nizu značajnih događaja: Artur Evans je otkrio kraljevski grob blizu Knososa; iskopavani su kraljevski grobovi u Uru; otkriveno je patricijsko blago u Pompejima; istraživani su Jerihon i Lemnos; nađeni su najstariji grčki mozaici u Korintu; nastavljena su iskopavanja u Ras Šamri, a u Kragujevcu je rođen Dragoslav Srejović.
Nekoliko Srejovićevih senzacionalnih otkrića prenele su skoro sve svetske agencije: Lepenski Vir, arhivolta sa natpisom Felix Romuliana, carski mauzoleji i 99 zlatnika na Maguri kod Gamzigrada, Galerijev porfirni portret, zlatni nakit u Šarkamenu. Krajem 1996. godine svetske agencije i arheološki časopisi objavili su tužnu vest: umro je Dragoslav Srejović.
Zašto je Srejović bio poznat i cenjen kao jedan od najvećih arheologa današnjice? Odgovor na to pitanje delom je sadržan i u ovoj knjizi. U Srejoviću su se skladno slili: radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste, intuicija pronalazača.
On je bio veliki arheolog ne samo zbog velikih otkrića, već isto tako i zbog manjih otkrića ali njihovih izvanrednih opisa i tumačenja. O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.
Kad se pitam šta najviše cenim u svom delu, mislim da je to deo kojim se približavam filozofiji istorije. Mislim da je to nešto čemu će težiti u budućnosti sve nauke. Ono što je egzaktno, ono što se može proveriti ogledom, daleko je od toga da bude istinito. Istine se nalaze iza stvari, a ne u stvarima“ (Flogiston, br. 2, 1995, str. 153).
Ime Dragoslava Srejovića mnogima je poznato po mezolitskim i kasnoantičkim otkrićima i studijama. Između Lepenskog Vira i Gamzigrada, dva vrhunca ljudske civilizacije, prošlo je više hiljada godina, i nemirnih i spokojnih, i stvaralačkih i rušilačkih, i bezimenih ljudi i velikih vladara. Radoznalost je Srejovića navodila i na neolitsku umetnost i religiju, eneolitske lokalitete, nalaze iz bronzanog i gvozdenog doba, a onda preko antike dovela do ranovizantijskog perioda. Kakva je to Arijadnina nit koja mu je pomagala da se snađe u lavirintu praistorijskih i ranoistorijskih epoha, u poharanom muzeju ljudske delatnosti i kreativnosti tokom više hiljada godina, u kome su se vreme i ljudsko zlo utrkivali ko će više i bolje uništiti ono što su generacije s mukom ili radošću stvarale? Odgovor nije nimalo jednostavan.
Počnimo od Srejovićevog porekla i detinjstva – od trgovačke, patrijarhalne porodice u kojoj se znao red, poštovao rad i nalazilo vreme za knjigu i druge duhovne vrednosti. A onda oktobar 1941. godine u Kragujevcu, koji će u Srejoviću, tada dečaku a kasnije kao zrelom čoveku, ostaviti duboki trag, antropološki bol i osećaj poraženog humanizma. Zatim dolazi bolest koja će, poput velike stene što reci menja tok, promeniti životni tok Srejovića. A sve to vreme – knjiga, muzika, bioskop, pozorište – želja da se nauči mnogo raznovrsnih stvari, da se shvati svet. Studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenog profesora Miloja Vasića još više će uticati na Srejovića da se potpuno i predano posveti nauci. I kao da je profesor predao štafetnu palicu arheologije svome učeniku. Može se slobodno reći da su upravo njih dvojica i obeležila srpsku arheologiju XX veka. Period od diplomiranja do postavljanja za asistenta (od 1954. do 1958. godine).
Srejović koristi za proširenje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje nekoliko zapaženih članaka sa različitom tematikom. Od 1958. godine počinje blistava arheološka karijera: veliki broj arheoloških lokaliteta od paleolita do kasne antike, studije i članci, senzacionalna otkrića, arheološke izložbe. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, a posebno, razume se, iz književnosti, zaokupljala je njegovu pažnju i njegovo vreme.
Ni danas mi nije potpuno jasno kad je stizao sve to da pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da nije propustio ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove a ni značajne izložbe.
Tako je rasla Srejovićeva intelektualna i duhovna piramida koja je, nažalost, ostala nezavršena u odnosu na to kako je on zamislio. Posmatrao sam ga godinama izbliza, bio svedok i učesnik u mnogim situacijama, ali mi je ostalo čuđenje: kakva neverovatna lakoća velikana, kakva skromnost, kakva mudrost!
Srejović je celog života proučavao prošlost: „…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvajali i za koju nismo znali daje nosimo u sebi…“ (.Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).
On nije tretirao arheologiju kao nauku o starinama već kao nauku o čoveku stvaraocu, pa se zbog toga i njegova interesovanja za čoveka pružaju u raznim pravcima.
Iskopavajući na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. to mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. Srejović nije bio nikada pesimista nego mudar čovek. Arheologija mu je podarila mudrost kojom je on neštedimice zračio oko sebe.
Široka kultura je omogućila Srejoviću da potpuno shvati arheologiju i arheološko vreme, a arheologija mu je uzvratila plemenitim darom da razume i ovlada svojim ovozemaljskim vremenom.
Govorio je da ne treba u životu sve videti ni saznati, a niti žaliti za tim – čovek mora da postavi svoje granice.
Najveće antropološke istine do kojih je Srejović decenijama dolazio, on nije izrekao, jer nije stigao. A one, koliko mije pričao, nisu prijatne ljudskom uhu. Međutim, zbog tih i takvih saznanja on nije bio mizantrop.
Naprotiv, smatrao je da je čovek jadno i slabo biće i da mu treba, kad god je to mogućno pomoći.
I kao što je umeo da u obilju arheoloških informacija odabere samo one važne, tako je i u svakodnevnom životu umeo da svet i ljude posmatra posebnom arheološkom optikom i tumači ono što se zbiva oko nas i sa nama. I zato se za njega može reći daje bio Felix Srejović.
U tekstu „Iskustva prošlosti – poruke budućnosti„, kojim se ova knjiga završava a koji ujedno predstavlja i jedan od poslednjih tekstova koji je Srejović napisao, stoji nimalo ružičasta prognoza budućnosti čovečanstva: „...čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost„.
Iako je istorija bila učiteljica arheologiji, Srejović je jedan od retkih ljudi koji su iz arheologije prešli u istoriju.
I sada je on istorijski arheolog čije će delo proučavati i arheolozi i istoričari.
Vidojko Jović
Izvor: rastko.rs
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Svet koji nas okružuje je ispunjen konstantom borbom: pojesti ili biti pojeden.
Koliko god to surovo bilo, nema pauze ili opraštanja. Zbog toga, načini i metode za postizanje bilo koga od pomenutih ciljeva su često… neobični.
Pacov koji primenjuje hemijska sredstva u odbrambene svrhe
Ovom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.
Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može).
Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.
Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.
„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“
Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.
Acokanthera – saveznik grivastog pacova
Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu.
Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.
Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.
Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.
Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu.
Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.
Slatke, male bubamarice…
nauka.rs_____________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
„Ja i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“
BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)
Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.
Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.
Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…
Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.
BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog… 1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi
Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
u tvojoj ruci moja živi,
u tvome srcu moje traje.
. . .
Odrobovao sam sve slobode,
i bio žrtva mržnje svake,
i ne dam da me iz tebe vode,
u brodolomce i ludake.
. . .
A kada počnu košmarne zime,
ako se spoji decembar s majem,
šapni u sebi moje ime,
i ja ću znati da još trajem.
KAD BI MENI DALI
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
KRIK
U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.
Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.
I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.
BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.
Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:
Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…
Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net
MRAV DOBRA SRCA
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!
Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.
A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.
|
LJUTITO MEČE Dole, u šumi, jedno meče „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli, „Neću da spavam, neću, i tačka. A onda tiho, tiho reče: Sad mama ćuti i tata ćuti „Uzeću“, kaže, „trotinet, |
TAMOiOVDE_______________________________________________________
Na današnji dan, 4. februara, rođena su dva književna velikana, francuski pesnik Žak Prever (1900.g.) i srpski pisac Borislav Pekić (1930.g.).
U Valjevu su 1804, od strane turskih dahija pogubljeni znameniti srpski narodni glavari Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin.(ovde)
Umrli su, 1901, Svetozar Miletić, srpski političar i gradonačelnik Novog Sada, a 198o, Stojan Aralica, srpski slikar.
Da, 2004.godine, osnovana je globalna mreža Facebook.
ANARHISTA, ODMENTIK, SANJAR...
ŽAK PREVER (ovde) u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima.
Svojevrstan moralista i kritičar društva, ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.
Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.
ŽAK PREVER je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis.
Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.
Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera.
Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.
Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).
Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.
Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.
Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone.
Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.
Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.
Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.
Zbirke pesama:„Reči“, „Priče“, „Druge priče“, „Veliki prolećni bal“, „Čari Londona“, „Predstava“, „Kiša i lepo vreme“, „Priče od škriljca“, „Zbrda zdola“, „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“, „Sunce noći“.
Filmografija:„Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“, „Stvar je svršena“.
Jednočinke:„Hitler dolazi na vlast“, „Drama na dvoru“, „Bitka kod Fontenoa“, „Sitroen“.
BARBARA
Govori: DRAGAN STOJNIĆ
ADRIJEN
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg …
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala …
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO
To lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.
VRT
Hiljade i hiljade godina
Ne bi dovoljne bile
Da iskažu
Onaj trenutak večnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Jednog svetlog julskog jutra
U bašti Emine u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja se u zvezde računa!
UVELO LIŠĆE
Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.
DOBRA MLADA VREMENA
Reke su bile bistre
more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.
NARANDŽA
Patent – zatvarač skliznuo je na slabine
i sretna oluja tvog ljubavnog tela
usred mrklog mraka
prosula se odjednom
I haljina padajući na uglacani parket
nije napravila veći šum
od kore narandže kad padne na tepih
Pod nogama
Mala sedefna dugmad krckala su kao semenke
Crvena narandžo
divni plode
vrh tvojih grudi
ucrtao je novu liniju sreće
na mom dlanu
Crvena narandžo
divni plode
Sunce noći.
REKA
Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini
ali on je bacio
jedan kamičak
hladni kamen ljubomore
na odsjaj
tvoje lepote
što je igrala gola na reci
u velesjaju leta.
ŠKOLA UMETNOSTI
U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od hartije
I baci je
U staklenu zdelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvet
Kratkotrajni lokvanj
I deca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvet uvenuti neće
Taj iznenadni cvet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima
I TO MI JE NEKA RAZONODA
I to mi je neka razonoda pisati
i to mi je neka razonoda sanjati
Eto taj list
bio je potpuno beo
pre nekoliko sekundi
Ni minut
jos nije prošao
A evo na šta liči.
| Slike: Iv Tangi |
Izvori: Žak Prever-izabrane pesme “ Neke stvari i ostalo“,Vikipedia, Google foto,You Tube
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 