NAŠA OSEĆANJA SU UVEK NEKOM ADRESIRANA…

tamoiovde-logo

NESAMODOVOLJNI LJUDI!

Pogledajte na tu sliku. Ona reprodukuje popularnu ideju, poniklu iz ideologije individualizma: čovek u borbi „sam protiv svih“ može da pobedi. Glavno je – veruj u sebe, u svoj uspeh i svoje ciljeve – i uspećeš. No ja gledam u tu sliku i razmišljam, šta ako stvari kod glavnog heroja zaista stoje tako, kako je nacrtano – on ne samo da neće dostići cilj, on neće ništa ni pokušati da uradi. Možda će mnogo da razmišlja o cilju – no s mesta se neće pomeriti. A ako se ipak i pomeri – neće daleko stići.

Zašto? Zato što ideja, da je naša ličnost nešto izolovano od celog sveta i da može funkcionisati čak i protiv celog sveta, nije istinita, mada je ta misao veoma sablažnjiva.

Veoma volim pesmu Kiplinga „Ako“. Zaista je čudesna – deklaracija hrabrosti čoveka pred licem izazova, koje mu život baca u lice.

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

Moćne reči. No tamo postoji jedan momenat, koji svu tu hrabrost čini nerealnom. To su zapravo prvi stihovi pesme.

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, 
i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju

i sam pridodaješ njihovim sumnjama

Kada niko ne veruje u tebe, čak i najbolji drug od tebe okrene glavu, i nemaš se na što osloniti – čak i najsnažniji, najsamouvereniji čovek će zadrhtati, posumnjaće i počeće da se osvrće unaokolo u potrazi za dodatnom podrškom. „Jedan na jedan“ – sablažnjivo, no „jedan na jedan protiv celog sveta“ – za to nisu imali snage čak ni starogrčki bogovi i heroji. Čak je i Herakle imao saputnika.

„Kakva spoljašnja podrška mi je potrebna, da bi dostigao željeno?“ mnogi ljudi sebi ni ne postavljaju takvo pitanje, sledujući naviknutom načinu življenja izolirovanog čoveka, sposobnog da istraje i preživi u potpunom psihološkom i fizičkom vakumu. „Potrebna mi je samo moja volja i odlučnost“, – nešto takvo mi je rekao jedan moj poznanik. Pitao sam ga: „A šta ojačava tvoju odlučnost?“ Odgovarajući, naveo je pomenute stihove „Ako…“. „To jest, tebe podržava Kipling, a to znači, da nisi sam…“.

Mi nikad ne možemo biti u potpunoj, apsolutnoj usamljenosti – zato što ćemo čak i na pustom ostrvu imati sabesednika. Saznanje čoveka je dijalogično, mi uvek imamo bar jednog unutarnjeg sabesednika, koji, npr. podvrgava sumnji naše ideje ili nasuprot, bodri onog ko se koleba. Kako je govorio M. Žvaneckij, „istinska usamljenost jeste – kada svu noć razgovarate sami sa sobom, i vas ne razumeju“. No ipak – razgovarate… Smrt unutarnjeg sabesednika jeste – put u bezumlje.

Nama je životno važno da nas čuju. Da budemo saslušani i primećeni u svim našim projavama, a ne samo u onim, koje su po duši onom, kome se obraćamo. Upravo zato podrška – nije uteha, mada i uteha može da bude važna. Kako ja sada mislim, podrška je – kada ostavljam čoveku mogućnost da bude sa mnom upravo onakav kakav je sada. Ako preživljava gubitak, tugu, – dati mu mogućnost da tuguje sa mnom, bez onog „sve će da bude dobro“ i dr.

Ako je zbunjen – dati mu mogućnost da bude tu pored tebe, i ne zatrpavati ga savetima ili preporukama. No to je moguće samo kada je i za mene samog dopustiva tuga i zbunjenost, kada se ja sam ne bojim razrešiti samom sebi da budem takav, i ne bojim se pada, da se skotrljam niz provaliju i da se ne isčupam iz nje. Kada postoji poverenje u proces – i u svoj organizam. Nama je potreban blizak svedok, koji je spsooban da nam se prisajedini, da uvidi naša preživljavanja – i da ne pokušava, da sa tim nešto uradi.

Ako u svojim preživljavanjima, obraćajući se drugom, ostanemo nesaslušani i nepodržani, kada se ljudi odvraćaju od onog šta je za njih samih neizdrživo, tada ostajemo usamljeni. Često se usamljenosti pridružuje njen česti saputnik – stid. Stid – nije samo osećanje sopstvene ništavnosti, nikčemnosti i žalja da se prosto isčezne. Kada dete plače, a njegov bol ne slušaju (ne čuju) i tvrde mu „muškarci ne plaču“ – on se sav snuždi. Bol i suze ne isčezavaju, no sada ih se već počinje stideti, a to ne samo da pojačava preživaljavanje – to ga konzervira.

Kada pred drugim ljudima ne smemo da budemo slabi, bojažljivi, stidljivi, osetljivi, uplašeni, mi ne prestajemo da budemo takvi, nego se, kao dodatak tome, učimo toga stideti.

Stid zaustavlja preživljavanje, ono se čauri u našoj duši, i nikuda ne isčezava. Stid je – odsustvo podrške iz našeg životnog okruženja i uopšte nije obavezno da to bude direktno osuđivanje. Neprošeni saveti i preporuke pojačavaju stid, zato što porađaju osećanje, da svi ljudi unaokolo znaju kako da se izbave iz teške situacije, a ti si jedini koji to ne zna, niti ume. Pošto je bespomoćnost posebno „stidna“ za muškarca, zato su muškarci i skloni tome da pokušaju „ućutkati“ očajanje, slabost i bespomoćnost drugih ljudi, pomoću saveta ili nekih drugih direktnih pokušaja da se nešto uradi. Čak i kada to od njih niko nije tražio. Upravo ti pokušaji i pojačavaju stid.

Tako se rađaju zabranjene zone u našoj psihi. Po rečima psihoterapeuta i filozofa G. Uilera „Ako ja, budući dete, osećam da na neki način vladam nekim određenim sposobnostima, a vi, pripadajući svetu odraslih, tražite od mene nešto sasvim drugo, nešto što vam ja ne mogu dati – jedina moguća integracija (mog Ja) za mene će biti istorija u kojoj sam ja u nečemu loš, i zato se sakrivam, pokušavajući da po meri svojih snaga, ako već ne mogu da ispravim, onda bar da se pretvaram da vladam neophodnim kvalitetima“. I tako, pretvarajući se da imamo sve neophodno za jednu „zrelu i zdravu“ ličnost, ostajemo jedan na jedan sa sopstvenim osećanjima i preživljavanjima.

No nikuda ne možemo pobeći od toga, da su naša preživljavanja uvek nekom adresirana (upućena). Kada plačemo – mi plačemo nekom. Nema suza, a da nisu nikom adresirane, bilo koja naša preživljavanja trebuju da ih neko čuje, vidi – i da se na njih odazovu, a ne da ih zapuše.

Kada umiru bliske i voljene osebe – naše suze su adresirane ne samo živima, nego i mrtvima. Ljudi se obraćaju mrtvima, razgovaraju sa njima, govore o ljubavi prema njima, o ljutnji zbog ranog odlaska, ili čak o radosti što su mučenja zbog teške bolesti sada pozadi – i nevažno je da li si ateist ili veruješ u zagrobni život. Čak je nevažno što taj, ko je umro, možda to neće ni čuti – važno je prosto proizneti te reči, adresirane onom, ko je otišao. Prosto ozvučiti – no po adresi… U tom je suština socijalne čovekove prirode – naša osećana su uvek nekom adresirana.

Suština podrške jeste – prihvatanje svakog čovekovog stanja, sposobnost izdržati ga. „Ja vidim da ti je teško, vidim da si ranjiva, i neću se okrenutu od tebe takve“. To je teško. U nekom momentu života svaki čovek se susretao sa neizdrživim za njega preživljavanjima drugog čoveka i okretao se od njih…

A suština samopodrške jeste – prihvatenje sebe samog, u bilo kojem stanju, bez pokušaja da umanjimo, obescenimo ili sakrijemo od sebe samog ta svoja preživljavanja. „Nisam se uvredio, samo sam se malo razljutio“ (naravno – uvređenost je infantilno osećanje i nije baš pohvalno u društvu, postoji podrugljiva izreka – „na urvređenima vodu nose“).

Uopšte, ako stojimo sami protiv celog sveta i nikako ne možemo da počnemo to, o čemu smo davno maštali – nama nedostaje spoljašnja podrška, i neće biti sramota da to priznamo. Ostajući bez te spoljašnje podrške, ostajemo osuđeni na stid i konzervaciju našeg stanja, na smišljanje istorije o tom, kako imamo sve šta nam je potrebno. A pritom se ne pomeramo s mesta, ni na korak… Prekrasno bi bilo da su u našoj prošlosti postojali takvi ljudi, ili da ih imamomu sada, koji se od nas nisu odvraćali, od kojih smo uvek, ma šta se u životu dešavalo, dobijali podršku tipa: „Ti si naš. Ma šta da se desi, ti si naš“.

Tada, sretnuvši se sa životnim teškoćama, mi možemo da se oslonimo na te reči – i da se ne odreknemo samih sebe. Jer se otac (mama , brat, drug, drugarica, sestra…) nisu odvratili od nas. Ako pak takvog opita nemamo – trebaće nam dosta vremena da se tome naučimo.

psiholog Latipov Ilija

Moraćeš posmatrati druge ljude, nalaziti u sebi duševni odziv na njihova preživljavanja i obraćati pažnju na to, kako drugi ljudi reaguju na tvoje reči i osećanja. Moraćeš rizikovati da se otkriješ i da priznaš neka svoja „zabranjena“ osećanja, misli i stanja – da bi otkrio kako ljudi, pored svega toga, ipak ostaju sa tobom, nisu se okrenuli od tebe, nisu iskrivili facu od odvratnosti i u isto vreme nisu pokušali da te što pre „spasu“. Oni su prosto tu pored – i imaju sličan opit straha i stvaranja istorija o svojoj samodovoljnosti. Varijacije takvih istorija su razne, no suština je –  ista.

https://www.b17.ru/article/41494/

Izvor: poznajsebe

_________________________________________________________________

Advertisements

HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo
U ovom se tekstu bavimo  još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.

Tippies-of-1796-caricature-1Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.

Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.

Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.

Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.

Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.

Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.

Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.

Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.

Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.

Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.

Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.

Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.

Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.

Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.

Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.

Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.

Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.

Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.

Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.

Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.

„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.

To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.

Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.

Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.

Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.

Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (9)

Prethodni članak: GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

__________________________________________________________________________________

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

tamoiovde-logo

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

images-2015-10-covek_koji_je_pomerio_planinu_aps_740501253Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

files.php

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.


Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

SAV TAJ FLERT…

tamoiovde-logo Retko koji domen ljudskog ponašanja ima tako važnu funkciju kao flert.

10421278_10204048156779014_1319412463847563034_nJedan je od oblika ponašanja krucijalnih za preživljavanje, bez kog su nam povezivanje sa drugima i produžetak vrste značajno otežani. Premda se svi sisari, pa i većina drugih životinja, upuštaju u kompleksne strategije s ciljem da privuku potencijalnog partnera za seksualni čin, čini se da ljudska psihologija flerta nadilazi evolutivna objašnjenja.

Mi zasigurno manifestujemo repertoar urođenih ponašanja koja nalazimo kod drugih životinjskih vrsta. No, krajnje je izvesno da ljudi danas ne biraju objekte svoje želje prema kriterijumima koje propisuju evolucionisti. Takođe, za razliku od drugih vrsta, mi flertujemo sa svesnom namerom, pod uticajem kulturnih i istorijskih okvira kojima pripadamo.

Flert je, za nas koliko instinkt, toliko i umetnost i veština. Flertujemo s namerom da privučemo potencijalne životne partnere, flertujemo da ostvarimo neobavezujući seksualni odnos, flertujemo i kad ne tražimo ništa od ta dva.

Flertujemo jer flert predstavlja oblik igre koja nam pruža osećaje slobode i neizvesnosti. Kao što socijalni psiholog Tim Perper kaže: „Čini se da neki ljudi teže da prolongiraju flert zbog zadovoljstva i erotičnosti koji su mu svojstveni, bez obzira na to gde ih on vodi.“

Drugim rečima, flert nam omogućava ostvarivanje romantičnih i seksualnih potreba u odnosima, a svakodnevnicu čini bogatijom za čitav spektar osećanja.

Heningsen je identifikovao šest mogućih ciljeva koje možemo ostvarivati u flertu: 1) postizanje veće bliskosti u odnosu, 2) upozavanje osobe i postizanje njene zainteresovanosti, 3) uživanje u zaigranosti i zabavi flerta, 4) manipulisanje ljudima u svoju korist, 5) osnaživanje sopstvenog samopoštovanja, 6) želja za stupanjem u seksualne aktivnosti.

Najveći broj ljudi, ističe ovaj autor, motivisan je prvim navedenim ciljem, iako se većina odlučuje na flert iz kombinacije ciljeva. Flertu, tako, možemo pristupati i bez osećanja fizičke ili seksualne privlačnosti prema osobi.

No, retko koji domen ljudske socijalizacije je tokom istorije bivao tabuiziran, stigmatizovan i banalizovan, a od strane nauke zanemarivan, u onoj meri u kojoj je to bio flert. Prošao je gotovo čitav vek od kako su glasnogovornice vašingtonskog Anti Flert kluba upozoravale ženski rod na hazardnost koketiranja sa muškarcima, a promovisanje dobrobiti flerta ostavljen je medijima. O flertu nas niko eksplicitno ne podučava, a pitanja koja, tokom socijalizacije, možemo imati na ovu temu, retko kada postavljamo. Jedno od njih jeste – šta flert podrazumeva, a šta ne.

Flert ili koketiranje na najopštijem nivou podrazumeva skup društvenih, a ponekad i seksualnih ponašanja usmerenih od strane jedne osobe prema drugoj koji uključuje verbalnu komunikaciju, kao i govor tela. Uz to, vrlo je važno da flertujuće ponašanje sugeriše zainteresovanost osobe za ostvarivanje nešto većeg stepena intimnosti sa osobom kojoj je flert upućen.

U većini kultura, nije socijalno prihvatljivo izraziti eksplicitnu seksualnu zainteresovanost za drugog, već se to čini na indirektne i sugestivne načine.
No, činjenica da se velikim delom radi o zapletu koji nije eksplicitan, ne znači da se tim tihim signalima ne saopštavaju važne informacije.

Evolucioni psiholog Stiven Gangestad flert definiše kao proces pregovaranja koji se događa nakon što su dve osobe razmenile informacije o međusobnoj inicijalnoj privlačnosti. U okviru tog procesa retko kome polazi za rukom nastup poput: „Ti mene privlačiš, a ja tebe?“ Ove poruke težimo da otkrivamo u manjim dozama, te flert postaje podloga za osnaživanje privlačnosti. Kako to flertujemo?

vlcsnap-2014-01-09-12h25m26s215Katalog ponašanja koje žene i muškarci praktikuju tokom flerta je prilično veliki. Metodom posmatranja bez učešća, jednom od najučestalijih u ovoj oblasti, psiholozi su proučavali parove koji flertuju u njihovom prirodnom okruženju (barovima hotela, kafićima).

Istraživači su u tim prilikama zabeležili određeni broj signala između strana koje flertuju. Čuveni kliše iz romantičnih filmova – kratki pogled nakon kog je sledilo preusmeravanje pogleda praćeno još jednim, dužim pogledom, opravdao je status inicijalnog „zelenog svetla“ u saobraćaju flerta.

Moć pogleda registrovana je u eksperimentu u kom su ispitanici, nakon obavljenog dvominutnog, neprekidnog i uzajamnog gledanja sa drugim ispitanikom, izveštavali o pojačanim osećanjima privrženosti. Antropološkinja Helen Fišer ističe da produženi kontakt očima utiče na otpuštanje molekula feniletilamina (PEA) koji je odgovoran za pospešivanje privlačnosti.

U ritualu flerta, kod žena je registrovano da su kikotanje i umereni smeh često bili praćeni uvrtanjem i zabacivanjem kose, oblizivanjem usana, osmehivanjem u položaju spuštene brade (engl. coy smile). Muškarci su praktikovali da se isprse ili zavale u svoje stolice i postave ruke iza glave, a naročitu pažnju su posvećivali brzini vađenja upaljača, ritualu paljenja cigarete sa podiguntom bradom i uklanjanja upaljača tako da se ne poremeti telesni stav.

Ponašanje obe strane odlikovalo je dodirivanje sebe koje je postepeno bilo smenjivano dodirima upućenim drugoj strani. Ispitanici u istraživanju psihološkinje Monike Mur za nedvosmislene znake flerta odabrali su nežan dodir po licu, praćen dodirom po ramenu, struku ili nadlaktici. Najmanje glasova dobili su guranje ili lupkanje po ramenu i rukovanje. S druge strane, zagrljaj je procenjen kao da poručuje bliskost, ali ne i flert.

Socijalni psiholog Timoti Perper, sa univerziteta u Filadelfiji, ističe da mužjaci ljudske vrste, kao i mnogih drugih, signalima u flertu poručuju: „Pogledaj me, veruj mi, moćan sam, ali te neću povrediti.“ i „Ne želim puno od tebe…još uvek.“ Perper dalje ukazuje da se obrazac flerta nije mnogo promenio od čuvenih stihova „Pesme nad pesmama“. Sekvenca je prilično slična: razmeni poglede, razgovaraj, dodiruj, poljubi, pristupi činu ljubavi, odnosno: obrati pažnju, prepoznaj signale, pristupi plesu (flerta), teži sinhronizaciji.
Osim neverbalnih, verbalni manevri kojima pristupamo u flertu su od velikog značaja.

Studije pokazuju da flertujuća konverzacija može da podrazumeva podržavanje sagovornika i izražajnije rekacije prema onome što govori. Ovaj tip flerta je ponekad teško razlikovati od neflertujućeg ponašanja, a ta procena zavisi od pola osobe koja ga ispoljava i konteksta u kome to čini.

10394093_1585308455035804_4442778889607652622_nNažalost, studija o verbalnim strategijama flerta još uvek nema. Možemo reći da bi flertu trebalo da pristupamo kao da pristupamo običnom razgovoru. Drugim rečima, studije poručuju: bolje je da se pravite da ne flertujete i ostavite naučene upade (engl. pick-up lines) po strani, nego da najavljujete flert.

Dok žene preferiraju bezazlene uvertire u razgovor („Šta misliš o ovom bendu?“), muški favoriti su direktniji pristupi („Videla sam te s drugog kraja bara i pomislila kako si sladak.“) U potvrđene markere verbalnog flerta spadaju: iskazivanje komplimenata, spominjanje činjenice da osoba nije u vezi ili da je dostupna u romantičnom/seksualnom smislu, upotreba nagoveštaja seksualnih aktivnosti.

Međutim, svesti flert na praćenje određene sekvence postupaka i izgovaranje pravih reči ne bi bilo ispravno. U ovu priču upliće se još par psiholoških faktora. Jedan od njih je aspekat samopromocije. Da bismo kroz flert iskazali poželjnost nekog našeg atributa, moramo da budemo sami uvereni u to što poručujemo, ističe Gangestad. Murova, na osnovu svojih opservacija, dodaje da ljudi kojima najčešće prilaze zainteresovani drugi nisu ljudi koji najbolje izgledaju, već oni koji šalju signale o svojoj pristupačnosti i samouverenosti, kroz bazične tehnike flerta (pogledi, osmesi). Ista autorka nalazi da se ponašanje drugih tumači u skladu sa kontekstom, te ukoliko je seting formalan, flert mora biti očigledniji da bi bio primećen.

Istraživač Džefri Hal ističe da se ljudi često osećaju frustrirano ili nezadovoljno svojom nesposobnošću da utiču na to da ih drugi primete, da ih dožive kao zanimljive i da drugi uoče da su zainteresovani za njih u romantičnom smislu. Saznanjem o pet različitih stilova flerta, ovaj autor smatra da možemo steći bolji uvid u to zašto naši pokušaji imaju određene ishode. Tih pet stilova flerta su: zaigrani, tradicionalni, fizički, iskreni i učtivi.

No, pored odabiranja svog stila, na pitanje „Zašto on/ona ne kače moje signale?“ odgovor možemo potražiti i u proceni mere u kojoj našim ponašanjem upravlja strah od odbacivanja. Vornauer i saradnici su demonstrirali da postoji povezanost između intenziteta ove vrste anskioznosti i precenjivanja jasnoće sopstvenih signala u flertu.

Iskazivanje zainteresovanosti za nekog i pokušaji da tu osobu zainteresujemo za sebe, izlažu nas riziku od neuspeha ili neuzvraćenih osećanja. Što snažnije osećamo anksioznost usled potencijalnog neuspeha, to ćemo se više truditi da nam pokušaji ne budu direktni i da mogu da budu shvaćeni i kao prijateljski.

vlcsnap-2014-07-20-20h32m38s172Najzad, deo odgovornosti za nesporazume ovakve vrste možemo pripistati generalnoj tendenciji ljudi da loše detektuju flert. Nedavno sprovedena studija nalazi da samo 18% ispitanica tačno prepoznaje ponašanje muškaraca kao flert. Muški ispitanici su bili nešto bolji sa uspehom u 36% slučajeva. Zanimljiv podatak je da, kada neko nema nameru da flertuje s nama, daleko smo uspešniji da to tačno prepoznamo – žene to čine u 83%, a muškarci u 84% slučajeva.

Mada nas ove greške mogu koštati romanse, pa i životnog partnera, one imaju svoju funkciju. Preterivanje u proceni tuđeg ponašanja kao flerta, moglo bi da ima negativne efekte po nas i po drugu stranu.
Psiholozi još uvek raskrinkavaju zagonetnost umeća prepoznavanja flerta. Nauka nam za sad može dati sledeće korisne savete:

-obratite pažnju na prisustvo flerta u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji (na osnovu pokazatelja o kojima je bilo reči u tekstu),
-razmotrite kontekst (flert se češće pojavljuje u socijalnim kontekstima, uz prisutvo alkohola, ili na okupljanjima ljudi sličnih interesovanja),
-upoznajte se sa različitim stilovima flerta kod ljudi,
-primetite postoji li konzistentnost u vašoj interakciji (da li flertujete pri svakom susretu), da li druga strana prema vama iskazuje ponašanje koje se razlikuje od ponašanja prema drugim ljudima, postoji li (prećutni) konsenzus grupe ljudi da se interakcija s tom osobom odlikuje flertom.
Srećno!
Autor: Ana Perović

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_______________________________________________________________________________________

BRAZILE, USTANI I VRATI SE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Brazil u suzama
Brazil je u suzama, zemlja fudbala je u suzama posle katastrofe svoje reprezentacije u polufinalu Svetskog prvenstva.

118092281953bc926ed4b12130701026_w640Brazil je doživeo najteži poraz u istoriji, pošto je Nemačka u Belo Horizonteu slavila sa neverovatnih 7:1.
Ovo je ujedno bio i najubedljiviji poraz nekog domaćina Mundijala, a Nemačka je postala prva reprezentacija koja je sedam puta tresla mrežu protivnika u polufinalu.

Nemci će imati priliku da naprave više u odnosu na prethodna dva prvenstva, kada su završavali na trećem mestu.

39767618753bc908292b17592074652_w640Pobednik ovog meča u borbi za titulu igraće protiv Argentine ili Holandije.

Ništa nije govorilo da će biti tako, pošto su Skolarijevi izabranici bolje otvorili meč i imali inicijativu u uvodnim minutima.

Međutim, rano primljen gol potpuno ih je paralisao, a onda je usledio „Blickrig“ Nemaca koji su za šest minuta postigli četiri gola. Do kraja Brazil nije uspeo da se oporavi i doživeo je najteži poraz u istoriji.

140095343153bc9081e77ff870808026_w640Brazil je okončao period od 38 godina bez poraza na domaćem terenu, ali je to uradio na najgori način. Crni dan u istoriji brazilskog fudbala.

Brazilci su bili oslabljeni neigranjem najboljih igrača Nejmara i Tijaga Silve, ali i pored toga niko nije očekivao da će se nešto slično desiti. Nemačka je nemilosrdno rušila mnoge rekorde, izjednačen je najteži poraz Brazila (6:0 od Urugvaja 1920. godine), a prvi put u istoriji neki brazilski golman primio je sedam pogodaka.

Selektor ‘Selesaa’ Luis Felipe Skolari izjavio je da je krivica za ovu katastrofu isključivo njegova, dok se David Luiz izvinio svim Brazilcima.

Predsednica Dilma Rusef takođe je tužna zbog poraza nacionalnog tima.

93430100853bc9269cb638848610740_w640U senci ubedljive pobede i mnogih negativnih rekorda ostala je činjenica da je Miroslav Kloze postao najbolji strelac u istoriji svetskih prvenstava sa 16 golova. Kloze je prestigao Ronalda i osamio se na čelu večne liste.

Selektor ‘pancera’ Joakim Lev istakao je da i pored ubedljivog trijumfa tim mora ostati skroman i ponizan, dok je najbolji pojedinac meča Toni Kros naglasio da je ovo bila najbolja predstava Nemačke otkad on igra.

Iako je Kloze oborio rekord Ronalda, njegov saigrač Tomas Miler preti da mu preotme čelo večne liste strelaca, na nekom od budućih šampionata.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

_____________________________________________________________________________________________________

Predsednica Brazila: Tužna sam, kao i svi
Predsednica Brazila Dilma Rusef podelila je tugu sa svojim narodom posle ubedljivog poraza 7:1 od Nemačke u polufinalu Mundijala.

145576864053bc7ed032f50114327892_w330“Kao i svi Brazilci, veoma sam tužna zbog poraza. Saosećam sa svima nama, navijačima i igračima“, napisala je predsednica na Tviteru, ali nije dozvolila sebi da bude pesimista, već je pokušala da oraspoloži sugrađane.
“Ne smemo da budemo slomljeni. Brazile, ustani, otresi poraz i vrati se“, dodala je Dilma Rusef.

Uprkos tome, Brazilci na stadionu pogrdno su skandirali predsednici pri rezultatu 0:5, a nepristojne pesme na njen račun pevale su se oko tri minuta.

Mnogo je bilo protesta pre i tokom SP zbog velikih troškova održavanja Mundijala, a nadajmo se da posle ubedljivog poraza ipak neće biti ozbiljnijih nereda.

Izvor:b92.net

_____________________________________________________________________________________________________

ŽIVOTINJA STADA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Kao „životinje stada“ ponaša se 95% ljudi

 Životinja  stada“ tim rečima je Niče izrazio protest protiv vladajućeg građanskog morala devetnaestog veka. …

TamoiOvde-95  Danas u Evropi  čovek stada ima stav, kao da je on jedina dozvoljena vrsta ljudi, slave se njegove sposobnosti, osobine gde on pripitomljeno i pomirljivo koristi stadu, kao da su to istinske vrline…“

  Istraživački projekat naučnika sa univerziteta Leeds u Velikoj Britaniji  potvdjuje da se zaista kod većine ljudi  pojavljuje tendencija da se ponašaju kao predstavnici stada, što znači bez razmišljanja slede masu tako kao da ne umeju da misle za sebe.

  U odredjenim situacijama ova tendencija može biti od koristi, recimo kod planiranja pešačkih tokova u saobraćaju, inače ne daje previše optimističku sliku o čoveku.

  Studija je pokazala da je već  manjina od pet procenata dovoljna da odredi pravac u kojem će se ljudska masa zaputiti, ostalih 95% ih  slede a da i primete šta se dešava.
   Prof. Krause i njegov pomoćnik Dier izveli su niz eksperimenata u kojima su dobrovoljci u grupama neorganizovano hodali kroz veliku halu. Pojedinci  su međutim primili uputstva kuda da se kreću. Učesnici nisu smeli međusobno da komuniciraju ni da svesno utiču na nekog.
  U svim slučajevima se pokazalo da je ostatak sledio instruiranu osobu i samostalno formirao iza nje jednu zmijoliku strukturu .
„Svako od nas je bio u situaciji u kojoj je bio povčen od mase ljudi“ kaže prof. Krause „U našem projektu je najinteresantnije da su se učesnici jednako opredelili iako se nisu sporazumevali govorom ni gestovima. Uglavnom nisu ni primećivali da su vođeni od nekog drugog.“

To je već zabrinjavajuće samo po sebi.  Zar smo kao neke životinje iz stada da prepuštamo „obaveštenima“ da  nas vode, a da ne znamo uopšte šta se zbiva? 

Nažalost,  s obzirom  na to koliko ljudi bude povedeno  za prijateljima,  „informisanim izvorima“,  piramidalnim sistemima, religioznim ili političkim  šarlatanima  svih vrsta, nacionalnim vođama…. odgovor je potvrdan. Po svemu sudeći verujemo svemu ili tolerišemo slepo dokle god se nešto poklapa sa društvenim normama.

Svako može nešto učiniti da ne živi kao predstavnik  krda, već da sebi priušti ispunjen sopstveni život. Slede neke osnovne postavke koje čovek iz stada propušta kako  preporučuje Majk Bundrant

Ustanovite čvrsto, šta očekujete od sopstvenog života
U 25-godišnjoj praksi kao učitelj neurolingvističkog programiranja (NLP), hiljadama  ljudi je postavljeno  pitanje:  Šta vi  hoćete ? Uvek sam bio iznova iznenađen koliko malo ljudi ima odgovor.
Koji su vaši najvažniji ciljevi? U kom pravcu se upravljate? Kako želite da stojite za pet godina?
Najčešći odgovor bio je: Ne znam, videćemo.
Uglavnom je jedan od desetoro bio mogao dati odgovor kao:
Tri moja najvažnija cilja su trenutno….
Za pet godina će moj život izgledati drugačije, i to…
Najveće prepreke na mom putu su sledeće…
Da bi postigao svoj cilj moram razviti sledeće sposobnosti…

Niko ne može  da predvidi budućnost, ali u mnogim aspektima je bolje svesno se uputiti u jednu izabranu budućnost nego čekati „šta će da bude“. Ukoliko sami ne izaberete svoje ciljeve, svesno ili nesvesno će  to učiniti za vas porodica, prijatelji, zajednica i kultura.


Naučite da donosite svesne i obuhvatne odluke
Mnogi naši izbori nisu dobro promišljeni. Kod  loših ili impulsivnih odluka ili čak problematičnih uvek nedostaje neki aspekt. Donosimo nagle, impulsivne ili emocionalne odluke  a da ne razmislimo o drugim mogućnostima.

Ili se zapetljavamo u misaone konce bez izlaza u beskrajni  unutrašnji dijalog.

U svim slučajevima smo prepušteni tuđoj volji bez ikakve zaštite, jer nam nedostaje osnova za održive odluke. Ukoliko nismo u stanju da o odlukama raspravljamo ili ih analiziramo,  lako ćemo primiti nečiju tuđu procenu zdravo za gotovo.

 Ako naginjemo emotivnim izborima u opasnosti smo da budemo žrtva svakoga ko nam uzburka osećanja. Ako svoju misao ne dovedemo kraju sa osećajem samopouzdanja, radimo verovatno ono što i svi ostali da bi se oslobodili unutrašnjih  beskrajnih čvorova.
Neobično je da se u našim sistemima obrazovanja ne uči kako  da se postave ciljevi i donose odluke.

Jer to je ono što pomaže da se postavi čvrsta osnova ličnosti i karaktera i štiti nas zavisnosti od tuđih predstava i mišljenja.

Link: PsychCentral

Branka Mraz/kpv.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Satira Radoja Domanovića (1873-1908), napisana 1901. godine.

VOĐA

– Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

– Tako je, tako je… – zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

– Je li b-l-i-z-u? – ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

– Braćo! – otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. – Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

– Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! – zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

– Stanite, braćo, kuda ćete? – i opet će onaj prvi govornik. – Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

– Da izaberemo, odmah da izaberemo!… – ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore. Nastavite sa čitanjem

PROBLEMI U KOMUNIKACIJI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Komunikacija sa drugima je jedan od najznačajnijih svakodnevnih elemenata našeg života.

psihus_ocp_w300_h225 Svakog dana, najčešće dok prinosimo šolju sa kafom usnama, već smo u komunikaciji sa drugima. To mogu biti naši ukućani, naši najbliži sa kojima delimo životni prostor, život, emocije i još mnogo toga. Mogu biti prijatelji sa kojima smo opet u komunikaciji, bilo licem u lice, preko telefona ili socijalnih mreža.

Svakog dana, čak i onda kada toga nismo u potpunosti svesni, mi komuniciramo sa drugim ljudima, šaljemo im poruke i primamo poruke od njih.

Komunikacije se uvek dešava, tamo gde živimo, tamo gde radimo, na putu do posla ili na putu do kuće, na mestima gde provodimo slobodno vreme, od kafića, preko klubova, kafana, bioskopa i galerija… Čak i na mestima gde nam se ne čini da se dešava razmena, komunikacija postoji. I dobro je što je tako. Ljudi su socijalna bića, i komunikacija im je potrebna, potrebni su im drugi ljudi i razmena, bilo da je to razmena kurtoaznosti, emocija, važnih informacija ili nečeg drugog.

Komunikacija je jedan od najvažnijih delova našeg života. Ona je jako važna za izgradnju veza u našem životu. Nedostatak komunikacije jedan je od najčešćih uzroka raskida veza ili razvoda brakova.

 Komunikacija je jedan od najvažnijih delova našeg života. Ona je jako važna za izgradnju veza u našem životu. Upravo zato, najčešće je nedostatak komunikacije ono što nas najviše boli. Nije ni malo čudno što je nedostatak komunikacije jedan od najčešćih uzroka raskida veza ili razvoda brakova.

Nedostatak komunikacije ne znači samo tišinu. To što partner ćuti ne znači da ne komunicira nešto, ne znači da ne šalje poruku. Isto kao što nekad ni razgovor ne znači da se komunikacija dešava. Koliko ste se puta našli u situaciji da izgovarate sami ili da od nekog drugog čujete rečenice kao što su: „Ona priča i priča, ali nikada ne kaže ništa!“ ili „On me nikada ne sluša kada ja pričam!“

Da li poruka stiže do primaoca

Važno je i da se setimo da to što mi šaljemo neku poruku i pokušavamo da stupimo u komunikaciju ne znači uvek da poruka stiže na pravo mesto, ili još gore, na pravi način. Veoma često, ono što želimo da kažemo nije ono što zaista i govorimo. Takođe, desi se i da zaboravljamo na onoga kome je poruka namenjena, pa ne samo što je šaljemo na neodgovarajući način, već onda i povratnu poruku tumačimo pogrešno.

U takvim slučajevima možemo da čujemo sledeće tipske rečenice: „To je kao da pričam zidu„, „Ne mogu da doprem do tebe„, „Ne možemo da razgovaramo o nečemu važnom, a da se ne posvađamo.“, „Ona je previše emotivna – ili plače ili viče ili se žali. Lakše je izbegavati je.“, „On se uvek brani kada pokušavam da razgovaram o važnim stvarima.“

Sukobi u vezi, posebno kada nedostaje komunikacija ili kada se poruke pogrešno tumače, upravo su onaj najdestruktivniji deo. Posebno je tako zato što oni koji su nam najbliži imaju i najveću moć da nas povrede. Ljudi do kojih nam nije naročito stalo, čak i onda kada nam govore neprijatne i povređujuće stvari, mnogo će nas manje dotaći i nećemo se toliko uzrujati kao kada nam te iste stvari kažu ljudi koji su nam važni u životu. Uzmimo najbanalniji primer kada neko kritikuje način na koji smo se obukli. Ukoliko to učuni stranac na ulici, najčešće ćemo odmahnuti rukom. Ukoliko to učini naš partner, to će nas mnogo više uznemiriti.

Međutim, nije u pitanju samo ono što kažemo. Važan je način na koji to činimo. Komunikacija je složeni proces od kojeg govor čini svega 10 do 20%. Presotalih 80 do 90% predstavljaju izrazi lica, govor tela, ton i drugi elementi.

Komunikacija je složeni proces od kojeg govor čini svega 10 do 20%. Presotalih 80 do 90% predstavljaju izrazi lica, govor tela, ton i drugi elementi. Da bi komunikacija bila efikasna, ona mora biti dvosmerna.

 Komunikacija je umetnost i nauka prenošenja misli, ideja, informacija iz jedne glave jednog složenog ljudskog bića do jednog ili više drugih složenih ljudskih bića. Da bi komunikacija bila efikasna, ona mora biti dvosmerna.

Dinamičnost komunikacije

Dinamičnost ljudske kominikacije čine činjenice koje parteri koriste, interpretacije tih činjenica, osećaja koja ih prate, namere, potrebe, želje i akcije koje preduzimamo. Svaki segment je značajan i utiče na to da li će komunikacija biti konstruktivna ili destruktivna.

Činjenice: Da li obe osobe u razgovoru komuniciraju o istim činjenicama? Odvojiti činjenice od osećaja, naročito na početku razgovora može biti od velike koristi.

Interpretacije, misli, opažanje: svaka osoba interpretira činjenice drugačije, na osnovu svojih verovanja, osobina, sistema vrednosti i iskustva. Svesnost da druga osoba ne razmišlja kao i mi važna je kako bi prilagodili i odabrali najbolji način komunikacije.

Osećaji: kako se osećamo, naše trenutno raspoloženje može i nesvesno uticati na naše odluke i razmišljanja.

Namere, potrebe i želje: skrivene poruke, da li tražimo udobnost, jasnoću, informaciju, ili samo mogućnost da budemo s nekim? Kakve su zapravo naše namere je jedno od najžnačajnijih faktora prilikom rešavanja konflikta.

Akcije: odabir reči je takođe od velike važnosti. Šta zapravo želimo dobiti odabirom reči, da li nekoga želimo povrediti; ton glasa, neverbana komunikacija, stav, pogled, izrazi lica i dr. Dakle, sredstvo kominikacije je i poruka.Način na koji je poruka prenesena je poruka, sama po sebi.

Mi sami: centar komunikacije, koji uključuje sva pitanja, teme ili sukobe o kojima je reč, „filtriran je“ činjenicama, interpretacijama, mislima, osećajima, namerama, i odabirom ponašanja odnosno aktivnosti.

Rešavanje sukoba

Rešavanje sukoba može biti konstruktivno i destruktivno. Destruktivan stil onemogućava ili sprečava rešavanje konfikta, dok konstruktivan predstavlja pokušaj minimaliziranja problema i izbegavanja teškoća u rešavanju problema. Osnovne osobine jednog i drugog načina rešavanja sukoba možemo podeliti na sedeći način.

Destruktivni stil

Konfrontacijski – pitanje pobede i optuživanja

Sabotaža– fokusiranje na slabe tačke, osramotiti, uvrediti drugu stranu

Manipulacija– izazvati povlačenje, uceniti

Predaja- pasivno, podređeno

Izbegavanje- negiranje, povlačenje

Konstruktivni stil

Kompromis- nalaženje na pola puta, razumevanje

Prihvatanje- otvoreni razgovor, komunikacija bez konfrontacije

Partnerstvo- rešenja, oproštaji, iskrenost

Dakle, dok okušavate rešiti sukob pokušajte razjasniti vaše ciljeve, jer biste verovatno delili većinu ovih ciljeva sa partnerom bez obzira na vaše razlike. Izbegavajte cenkanje, jer to može dovesti do toga da svaka strana zauzme čvrst stav, što na kraju može dovesti do još veće svađe.

Kada rešavate sukob, setite se da uzroci sukoba mogu biti jako duboki. Guranje problema pod tepih nije rešenje na duge staze, jer će te stare stvari biti iznete kao argument svaki put kada počne rasprava. Pokušajte rešiti svaki problem koji se pojavi.

Metode koje mogu pomoći u razrešenju konfikta:

Pitajte partnera za njegova osećanja. Vaš sukob verovatno nije u vezi samo one stvari oko koje se trenutno svađate. Nemojte zaboraviti da je vaš cilj rešavanje konflikta, a ne pobeđivanje u svađi.

Zamolite partnera da vam definiše problem. Istrajte u rešavanju jednog po jednog problema, na taj ćete način razumeti svaki problem onako kako ga vidi vaš partner.

Izrazite i vaša osećanja. Pažljivo odaberite reči kojima ćete ih opisati, ali ih izrazite. Ljudi često ćute o tome šta osećaju i šta žele. Partner ne može da čita vaše misli, ma koliko bliski bili, nekad amu jednostavno morate reći kako se osećate.

Definišite problem onako kako ga vi vidite. Kako vaši osećaji isplivavaju na površinu, rešenje može postati jasnije. Ne zaboravite da, slušajući drugoga, vi određujete i da li će vas drugi saslušati.

Stvorite više rešenja. Nemojte se vraćati na vašu originalnu agendu i planove. Probajte naći alternativna ili kreativna rešenja kako biste smanjili emocije i napetosti.

Rangirajte moguća rešenja. Ne zaboravite da niko drugome ne može nametnuti neprihvatljivo rešenje.

Kombinujte i stvorite zajedničko prihvatljivo rešenje. Stvorite nešto prihvatljivo za obe strane, a ako to ne upali, napravite korak natrag i budite sigurni da su obe strane sasvim skrene.

Budite sigurni da obe strane žele raditi na rešavanju problema.

Rešavanje problema u komunikaciji

Problemi kontrole ili moći:uspešna komunikacija ne može se održati ako jedna osoba ima „kontrolu“ nad drugom, ili ako nema zajedničkog poštovanja i jednakosti u samoj vezi. Zadržavanje kontrole vodi do izolacije veze, jer podređena osoba reaguje besom, ako je izmanipulisana ili omalovažavana. U redu je da u nekim segmentima svaki od partnera ima dominantnu ulogu, svi mi imamo svoje talente i nešto u čemu smo dobri i treba da preuzmemo vođstvo. Ali, kada u svađi zauzimate poziciju moći nad svojim partnerom, to ne vodi rešenju problema.

Triangulacija: Nemojte uvoditi treću osobu, kako biste izbegli direktne sukobe. Ako imate problem s nekim, onda taj problem rešite direktno s tom osobom. Nemojte prebacivati vaše optužbe na zajedničkog prijatelja, ili decu, u nadi da ćete time ostvariti prevlast ili simpatije u vašu korist – to samo dovodi do još veće i dugotrajnije štete, posebno ako se dete koristi kao sredstvo u sukobu roditelja.

Dok gledamo napred prema novim vezama, moramo biti sposobni odvojiti se od starih veza i pogrešne komunikacije kako bismo imali zdravije odnose. Upotreba hvaljenja i pozitivne podrške ponovno će izgraditi ranjene i slomljene osobe i izgraditi samopouzdanje. Ako postanemo osoba koja zna produktivno komunicirati, i mi sami ćemo sazreti i postati bolja osoba, a to će svakako pozitivno uticati na naše odnose sa drugima.

Uspešna komunikacija ne može se održati ako jedna osoba ima „kontrolu“ nad drugom, ili ako nema zajedničkog poštovanja i jednakosti u samoj vezi. Zadržavanje kontrole vodi do izolacije veze, jer podređena osoba reaguje besom, ako je izmanipulisana ili omalovažavana.

Kako komunicirati ako ste ljuti

TamoiOvde/psih_ocp_w380_h300Stop: Ako se zaista jako naljutite zbog nečega, zaustavite se i duboko udahnite. Za početak, pokušajte da se umirite radeći nešto što vaš opušta , pauza u ovom slučaju može pomoći da racionalnije priđete problemu i sprečiti da problem preraste u nešto veće od njega samog.

Razmislite: Kada ljutnja prođe, razmislite o situaciji i o tome zašto vas je toliko povredila i razljutila. Sa čim je bila povezana vaša ljutnja, neke reči, ponašanje ili nešto drugo. Pokušajte uvideti stvaran problem i onda se posvetite načinu na koji ćete ga predstaviti.

Recite: Razgovarajte sa partnerom.Uradite to što je moguće konstruktivnije i nemojte se praviti da problemi ne postoje.

Slušajte: Nakon što iznesete sopstvene osećaje i mišljenje saslušajte partnera. Oboje zaslužujete priliku da izrazite ono što želite.

Komunikacija je suštinski deo našeg života i neophodna nam je da bismo opstali u svetu. Zato je veoma vredno i važno da razmislite o svom načinu komunikacije sa drugima. Ukoliko uvidite da šaljete poruke koje ne želite ili da ono što želite da kažete biva pogrešno protumačeno, razmislite. Komunikacija se i uči. I jedna je od najvrednijih veština koju neko može posedovati. Ne mislite li da je vredno naučiti je?

Autor: Jelena Orlandić i Ivana Paunović/danas.rs/

 Autorke su dipl. psiholozi i savetnici O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda terapije i savetovanja