BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST…

Amiši iz Pensilvanije

Iako su svi prihvatili moderan način života, u SAD postoji narod koji u svom bajkovitom okruženju živi po pravilima nepojmljivim savremenom čoveku

Neki potpuno drugačiji svet!
Dok većina ljudi koristi Fejsbuk, i dok se naše devojke nerviraju zbog toga da li da za maturu obuku haljinu s dezenom zmije ili krokodila, negde u Pensilvaniji Amiši žive potpuno udaljeni od modernog načina života.
Ne voze preskupe automobile, i u kočijama kaskaju za savremenim svetom, a nalaze se na samo nekoliko sati od Njujorka, koji nudi bukvalno sve…

I dok turistima iz automobila trešti Rijana, dok žeđ gase „koka-kolom“ i slikaju ih najnovijim foto-aparatima, oni spuštene glave prolaze pored njih jer im religija ne dozvoljava da se fotografišu.
Reč je o religioznim grupama koje naglašavaju skromnost, porodicu i zajednicu, a žive u naseljima u 22 američke države i Kanadi. Amiši nemaju istu religiju, a zajednička veza im je uglavnom nemačko poreklo.

Drugačiji u svemu
I među Amišima postoje razlike. Neki čak voze automobile i nude svoje farme kao turističke atrakcije, dok drugi ne žele nikakvu komunikaciju. Oni jašu konje, nemaju struju u kućama, a deca im idu u privatne škole i završavaju samo osam razreda, a do venčanja rade na porodičnoj farmi.Većina njih govori tri jezika – kod kuće koriste dijalekat holandskog, pri molitvama koriste nemački, a u školi uče engleski, kojim se služe kada razgovaraju s turistima.

Ne koriste ogledala
Devojke i žene oblače se u skromne haljine s dugačkim rukavima, preko kojih nose ogrtače i kecelje. Nikada ne seku kosu i vezuju je u punđu. Na glavama imaju belu kapicu ako su udate, a crnu ako nisu. Ne nose nakit i ne koriste velika ogledala.

Muškarci nose tamna odela bez revera, crne čarape, cipele i crni ili slamnati šešir. Nemaju brkove, ali nakon venčanja obavezno puštaju bradu.

Porodica je najvažnija
Porodica je za Amiše centar sveta i izbor partnera je najvažnija odluka u njihovom životu. Dečaci i devojčice počinju da traže supružnike posle 16. godine. Kada napune dvadesetu, bliži se dan venčanja. Ali, da bi se par venčao, oboje moraju biti iz crkve koja ih priprema za zajednički život. Mladić pita devojku da li će se udati za njega dajući joj porcelan ili sat. Mladi čuvaju tajnu do jula ili avgusta i tek tada roditeljima saopštavaju svoje planove.

Haljina za svadbu i sahranu
Nedeljom se svi okupljaju u crkvi i tog dana se obelodanjuje da par želi da se venča. Nakon službe mladin otac saopštava datum venčanja i poziva prisutne da dođu. Devojka za to vreme sprema večeru i zajedno provode veče sve dok ne dođu roditelji da se upoznaju. Nakon toga imaju samo nekoliko dana da pripreme venčanje.

Venčanica mlade nije bela, već plava. Sve na njoj mora biti novo i ona sama pravi skromnu haljinu, koja nema čipku, detalje, veo ni cveće. Venčanica se kasnije koristi za svaku svečanu priliku, i na kraju je običaj da je sahrane u njoj. Mladoženja nosi crno odelo, belu košulju, kravatu i šešir.

Dan venčanja kod Amiša započinje u četiri ujutru. Iako je venčanje, krave se moraju pomusti, a i svi ostali poslovi moraju biti završeni pre nego što gosti dođu. Cela ceremonija odvija se u mladinoj kući.

Ne učestvuju u izborima
Amiši se drže van svih društvenih tokova i, iako su u Americi, kao da nisu deo nje. Plaćaju poreze jer su na to obavezni zakonom, ali ne učestvuju u izborima, ne žele državne penzije i ne žele zdravstvenu zaštite za starije građane.

Povratak u stvarnost
Kada se nakon ovog iskustva vratite u Njujork, ponovo nailazite na gužvu, jurnjavu, nove kolekcije u izlozima skupih radnji i trčanje za dolarima. Jednom rečju, na sjaj i bedu modernog načina života. Amiši, daleko od gradske vreve, žive mirno i dostojanstveno…
Autor: Ekipa Kurira

zvor:kurir-info.rs

______________________________________________________________________________________________

ISTRAŽIVANJE POKAZALO

Deca Amiša, odrasla na seoskim farmama na severu američke savezne države Indiane, ne pate od astme, dijabetesa, alergija, niti bilo kojeg oblika savremenih bolesti.

Deca Amiša su zdrava | Foto: foter.com

Istraživanje o zdravlju amiške dece

Švajcarski naučnik Mark Holbrejhm koji je istraživao zdravlje amiške dece kaže: “Zaključak je da je stopa savremenih oboljenja veoma, veoma niska kod amiške dece. Zaista, kao da postoji nešto što štiti amišku decu, a šta je to i dalje ostaje nejasno. ”

Istraživači su uspoređivali decu odraslu u relativno zdravim, ruralnim sredinama i došli su do zaključka da su Amiška deca zdravija od dece odrasle na evropskim farmama. Šta više, u posljednjih 20 godina zabeleženo je svega nekoliko amiške dece koja su bila alergična na nešto.

Inače, amiške porodice, od kojih mnoge vuku korene upravo iz Švajcarske, žive u prirodi, daleko od gradova, hrane se organski gajenom hranom, i veoma su religiozne.

Savremene bolesti gotovo nepoznate

Inače, još ranije je pisano o odličnom mentalnom zdravlju Amiša i činjenici da u ovoj zajednici jednostavno ne postoji autizam – što svakako nije samo puka slučajnost. Naime, konvencionalna medicina je često zbunjena time što Amiši nemaju iskustva s autizmom, ili bilo kojom drugom poteškoćom s učenjem koje predstavljaju pošast današnjeg tehnološkog društva.

Oni žive u društvu koje se, prema shvaćanjima prosečnih Amerikanaca, koji imaju problema s gojaznošću, dijabetesom, srčanim bolestima, autizmom, i koje je zahvatila moralna kataklizma, vodi staromodnim idealima. Amiška prehrana se sastoji od organske hrane, svežih, lokalno uzgojenih proizvoda, a što je veoma bitno, oni se uglavnom ne vakcinišu. Uprkos činjenici da farmaceutska industrija ulaže veliki novac u kampanju za vakcinaciju i upotrebu veštačkih lekova, bolesti srca, rak i dijabetes su gotovo nepoznati u amiškim selima.

Zdrava hrana, bez GMO-a i velika inteligencija

Hrana koju amiši jedu su organski proizvodi starih sorti uzgajani isključivo na organskom đubrivu i ove zajednice se nikada nisu susrele s GMO-hranom. U dosadašnjem istraživanju zdravlja Amiša registrovano je samo tri slučaja autizma kod njihove dece. Od tih troje, za dvoje je jasno dokazano da su bila vakcinisana.

Prvi slučaj je bilo kinesko dete koje je primilo brojne vakcine pre nego što je usvojeno od strane porodice Amiša. Drugi je bio redak slučaj u porodici Amiša koji su podlegli propagandi i medicinskom pritisku za vakcinisanje svoga deteta. Pojedini “naučnici” tvrde da Amiši očito imaju poseban super-gen koji ih čini imunim na brojne bolesti savremenog doba.

Takođe, još jedna karakteristika Amiša, a koja je malo poznata, jeste da su oni inteligentniji, s izuzetno naprednom veštinom pisanja koja je na fakultetskom nivou, iako mnogi od njih nikada nisu studirali.

Izvor:alo.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SEĆANJE NA BUDUĆNOST…

ODEĆA – OD KOPRIVA!

Tkanine pravljene od „žareće“ biljke nisu ništa novo, a kakvo je vreme došlo-svi  ćemo nositi nešto slično. Nemačka vojska je tokom Prvog svetskog rata nosila uniforme od koprive, a u Drugom velikom ratu-od nje su pravljeni i padobrani

Razmaženoj deci koja mrljave za ručkom nekada se govorilo “Ješćeš ti koprive“ ili „Koprive su za tebe“. Kakvo je vreme došlo-pravi je trenutak da se ozbiljnije pozabavimo koprivama-hranljive su i – džabe. A i „neće grom u koprive“…

Foto:narodnatradicija.wordpress.co

 Ova biljka je bogata vitaminima i mineralima, a njena osobina da pomaže oporavku bolesnika posebno je cenjena u siromašnim i ruralnim oblastima-ne košta ništa, a ima je svuda, na poljima, u jarugama…  Postoje dokazi da su još stari Rimljani jeli koprivu, kao i da je u to doba korišćena i kod kuvanja mesa-da ga smekša. Kopriva je tradicionalni lek za skorbut, anemiju i nedostatak energije- zbog visokog sadržaja gvožđa, vitamina C, magnezijuma i drugih hranljivih materija.

Ali-to nije sve.

Ova biljka može se upotrebljavati za sve i svašta. S obzirom da je kopriva jedan od najbogatijih izvora hlorofila-vekovima je sok od stabljike i lišća korišćen za dobijanje stabilne zelene boje (uglavnom za odeću), dok je žuta dobijana kuvanjem korena. Početkom Drugog svetskog rata, Britanska vlada je uputila zvaničan zahtev da se napravi zaliha od sto tona kopriva, koje su korišćene za ekstrakciju zelene boje za kamuflažu. A Nemci su istu boju upotrebljavali za davanje lepše boje konzervisanom povrću(što i nije tako loše…).

Pronađeni su pisani tragovi da je u sarom Egiptu korišćen čaj od koprive za olakšanje bolova kod artritisa i lumbaga. Bilo je tu i nešto neprijatnijih načina za olakšanje tegoba: šibanje svežom biljkom, što se zvalo urtifikacija (po latinskom nazivu za koprivu-Urtica dioica), standardno je prepisivano za bolest poput hroničnog reumatizma, letargije, paralize, pa čak i za tifus i koleru. Ovaj način lečenja poznat je u mnogim kulturama i praktikovan je hiljadama godina. Navodno su rimski vojnici poneli sopstvenu koprivu na Britanska ostrva za lečenje umornih i bolnih nogu (od dugih marševa u uslovima hladne i mokre klime)-radi stimulisanja cirkulacije. Postoje dokazi da su na sličan način korišćena među ekvadorskim Indijancima, drevnim Rimljanima, kanadskim i američkim domorodačkim plemenima.

 PROTIVOTROV

A evo šta kažu pisani izveštaji…

Uniforme nemačkih vojnika
iz Prvog svetskog rata-
pgodite od čega su sašivene…

Hipokrat (460-377.pre nove ere) i njegovi sledbenici znali su za 61 lek od koprive. U drugom veku Galen iz Pergama, rimski lekar i filozof grčkog porekla, preporučuje koprivu u svojoj knjizi De Simplicbus kao „diuretik i laksativ, za pseće ujede, gangrenozne rane, otekline, krvarenja iz nosa, prejake menstruacije, bolesti u vezi sa slezinom, pleuritis, astmu, kraste i rane u ustima“. Dve stotine godina posle Galena, Apuletus Platonicus (oko 400.godine), u svojoj knjizi Herbarium of Apuletus pominje koprivu u kombinaciji sa konopljom ili kanibalisom „za lečenje simptoma osećanja hladnoće posle opekotina(šoka)“, a samu koprivu kao lek za „hladne povrede“. Tokom srednjeg veka (od 5. do 9. veka) proširen je „asortiman“ bolesti kod kojih je korišćena kopriva- našao se tu i herpes zoster, zatvor i „suva bolest“(verovatno se ovaj termin odnosio na probleme sa sinusima ili plućima, sluzokožom i kožom). Botaničar i travar iz 16. veka Džon Džerald koristio je koprivu kao protivotrov za razne otrove. U 17. veku, Nikolas Kalpeper (botaničar, travar, astrolog i lekar) preporučivao je ekstrakt meda i koprive za ispiranje grla i usta kod infekcija, i tvrdio da je kopriva moćna kod „kamena ili peska u bešici, parazita kod dece, kao antiseptik za rane i kožne infekcije, za giht, išijas, bolove zglobova i kao protivotrov kod otrovnih uboda životinja“.

Ali-kopriva ima još jednu namenu, poslednjih vekova pomalo zaboravljenu…

Vlakna iz stabljike ove biljke dugo su korišćena za izradu tekstila, a platno je bilo nalik lanenom ili onom od konoplje. Recimo, u Danskoj su otkriveni pogrebni pokrivači napravljeni od vlakana kopriva, a datiraju još iz bronzanog doba (3000-2000.godina pre nove ere). Evropljani, ali i američki domoroci koristili su vlakna žareće koprive za pravljenje jedara, sargija, užadi i ribarskih mreža. Kopriva je korišćena i za pravljenje odeće, međutim izgubila je popularnost negde u 16. veku, kada je primat preuzeo pamuk, koji je bilo lakše sakupljati i presti.Međutim, kada bi naišao period težeg snabdevanja dragocenom sirovinom-opet bi nastupila-kopriva.Tako se priča da je Napoleonova vojska bila kompletno obučena u uniforme od koprivinog platna, a prvi(kratkotrajni) povratak koprivinog platna dogodio se tokom Prvog svetskog rata.

Kako je Austriji i Nemačkoj ukinuto snabdevanje pamukom usled ekonomske blokade- nije bilo druge nego da se uniforme prave-od kopriva. Nemačka je relativno lako, bez sistematske proizvodnje uspela da proizvede 1.413 tona „novog“ prediva tokom 1915.godine i čak 2.976 tona 1917. A u „ono“ vreme, 1917. Britanci su bili veoma iznenađeni kada su ispitali sastav dve zaplenjene nemačke uniforme: utvrđeno je da su ispredene od kopriva…

Ponegde ove tkanine nisu zaboravljene.Tako je škotski pesnik Tomas Kembel(19. vek) žalio što se malo tako pažnje poklanja koprivi u Engleskoj, i zapisao je: “ U Škotskoj sam jeo koprive, spavao na čaršavima od koprive i večerao na stolnjaku od kopriva. Mlade i nežne koprive su odlično varivo.Stabljike starih kopriva su dobre kao lan za pravljenje odeće.

Čuo sam moju majku kako kaže da misli da je odeća od kopriva trajnija od bilo koje druge vrste platna“. Takođe, u Nepalu tradicija predenja kopriva nikad nije ugašena.

 A MOŽE I KUPAĆI KOSTIM

U Nepalu se tradicija predenja
i tkanja koprive nije prekidala

  A evo i novog povratka koprive u tekstilnu industriju.

Naime, zahvaljujući novim tehnologijama predenja i tkanja- sada je mnogo lakše pretvarati stabljike u tkaninu i odeću. U istraživanjima u vezi sa stvaranjem novih tkanina prednjači dr. Rej Harvud, profesor tekstilnog inžinjeringa i materijala istraživačke grupe De Monford Univerziteta u Lesteru (Engleska)-radeći na prvom britanskom projektu ove vrste.Koji postupak grupa koristi za dobijanje prediva-nije tačno navedeno, ali tradicionalno se stabljike suše(najčešće tri dana na jakom suncu), a zatim se potope u vodu i tako drže desetak dana. Posle tog perioda, lako je isprati vlakna čistom vodom. A onda predstoji naporan postupak predenja.

Profesor, inače, tvrdi da ćemo uskoro svi nositi majice i kupaće kostime od kopriva, a svoje ogleden biljke tretira kao orhideje: „Svi mi se smeju kada ih plevim, ali one su vredne svoje težine-u zlatu“. Projekat je nazvan Sting (igra reči-sting je žaoka, bodlja-poznato je da kopriva žari), a sve je počelo 2004.

Harvud ne želi da ove tkanine budu samo trenutni modni hir, vać kaže da je „poenta da koprive postanu roba“, jer „modni trikovi ne zapošljavaju ljude“. Veruje i da koprive mogu oživeti tekstilnu industriju i posrnulu britansku ekonomiju, ali priznaje da je u početku bio skeptičan u vezi sa predivom od kopriva. Međutim, zainteresovao se za ovu sirovinu sredinom 1990-tih, kada je njegov tim počeo da oživljava korišćenje lana i konoplje.

„Niko nije dobio konoplju takvog kvaliteta kakvu smo mi pravili“- izjavio je, ali je dodao da je problem regulisati rast ove biljke, što kod koprive uopšte nije teško. „Kopriva je poznata kao čudesna biljka, leči prostatu, alergije i artritis. Ako se iseku i osuše, nestaju bodljice, tako da možete obući veš od ove biljke bez straha. A što je je biljka viša-vlakna dobijena od nje su jača“.

Harvud navodi da ima dokaza da su Nemci tokom Prvog svetskog rata „koristili koprive za pravljenje takvih stvari kao što su vreće, kaiševi, ranci i konjska oprema“, a kaže da se nešto slično dogodilo i u Drugom svetskom ratu, kada je nestašica pamuka dovela do toga da se koprive koriste za izradu- padobrana.U odbranu „ svoje“ biljke profesor kaže da se one koriste za biljni i životinjski svet-recimo- za leptire.

A zašto nam je uopšte potrebna odeća od kopriva? Zato što je priča o koprivama samo deo dugoročnog istraživanja EU- u potrazi za alternativnim usevima čija bi proizvodnja mogla da spreči poljoprivrednike da proizvode previše(?!) hrane.

Sve u svemu Harvud kaže:“ Kopriva raste u većini delova Evrope. Ona mrzi sušu, tako da će rasti u kišnim oblastima koje nisu pogodne za druge useve, recimo na zapadu Škotske“. Takođe, ova biljka može se naći svuda gde je zemljište bogato fosfatima, u jarugama, a uglavnom u blizini „naših“ staništa-jer se hrani ljudskim otpadom. Britanija ima svoj interes u ovome prvenstveno da se ne bi toliko oslanjala na pamuk, koji dolazi iz „trećeg sveta“ (Indija, Pakistan, Kina, Sudan…). Pamuk je sve traženiji, ali- ispostavilo se da nije dobar za životno okruženje- po nekim istraživanjima kultivacijom pamuka potroši se čak 20 posto pesticida u svetu, a u njihovoj proizvodnji koriste se hemikalije dobijene preradom nafte-koja je sve skuplja, a i dolazi iz „nezgodnih“ zemalja. No, dobro, ako je neko nešto naučio iz eksperimenata sa GMO pamukom, koji je trebalo sam za sebe da „pravi“ insekticide (posledica je samoubistvo desetine hiljada farmera u Indiji, koji su zbog slabog roda i ucenjivanja „Monsanta“, čiji je patent ovo seme-bankrotirali)…

U svakom slučaju, kopriva je „zelenija“ opcija.

KAKO PECKAJU  Od čega je sačinjena „peckajuća struktura“ koprive? Svaka žaoka je zapravo šuplja „vlas“ukrućena silicijumom sa bazom koja sadrži toksin. Vrh iglice je veoma krt i ma koliko nežno ga dodirnuli, on puca, prolazi kroz kožu i isporučuje svoj „tovar“.  Nekada se smatralo da je glavni sastojak koji izaziva žarenje-mravlja kiselina. Iako je mravlja kiselina zaista prisutna u bodlji, nedavna istraživanja su pokazala da su glavne hemikalije histamin, acetilholin i 5-hidroxitriptamin (setotonin)…  Inače, iglica domaće koprive nije ništa u odnosu na one kojima su opremljene tropski delovi „porodice“. Jedna vrsta u Timoru izaziva simptome poput peckanja i žarenja koji mogu trajati danima, pa i nedeljama, a ako se dobro „ožarite“ „sortom“ sa Jave-može nastupiti i smrt.

Spomenka Milić/Treće oko, br.607 od 19.03.2013.

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

NARUŠAVANJEM HARMONIJE, NAPRED U PORAZ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Rafinirana suština jela održava korak sa komplikovanošču našeg života i očito je da je pravi razlog zapleta u našem životu neko zbrkano jelo.

Na osnovu toga bi se mirno moglo govoriti o sendvič-životu ili desert-životu.

Ljudi koji žive na senvičima ili desertima potpuno su izgubili normalnost. Posle izvesne granice, to nije život,već histerija.

Među krivičnim delima nedvosmisleno je najteže krivotvorenje životnih namirnica. U njemu se u određenom smislu nalaze izdajstvo, huljenje, trovanje, prevara, laž, i to sve podmuklo i skriveno.

Od krivotvorenog jela postoji samo još jedna teža laž, lažno proročanstvo koje čoveka truje lažnim mislima.

Bela Hamvaš

ODBRANIMO (makar) AUTOHTONE SRPSKE ŠLJIVE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

POZIV NA ODBRANU AUTOHTONIH SRPSKIH VRSTA ŠLJIVA

Pozivamo vas da zajedno stanemo u odbranu naših Požegača, Ranki, Madžarki, Džanarinki, Drenovki, Šumadinki, Ranovača, Salašarki, Čokešinki, Crvenjača od američkog patenta “Medeno slatke” GMO ponude koja nam stiže sa predstavnicima ambasade SAD i dr Ralph Skorza (Ralph Scorza, istraživač Odseka za poljoprivredu SAD) na predavanje u utorak 25. septembra u 14.30 u kancelariji br. 14, kabinet za međunarodnu saradnju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Na oglednim pacovima koji su hranjeni genetski modifikovanom šljivom javlja se agresivni tumor jetre koji brzo napreduje. Ne postoji ni jedna dugoročna naučna studija koja bi potvrdila zdravstvenu bezbednost ovakve šljive.

Prof. Džo Kumins sa fakulteta Zapadni Ontario iz Kanade, upozorava da nasilno unošenje genetskog materijala bakterije u šljivu, a ti geni su inače su odgovorni za otpornost na antibiotike, nosi i velike rizike. Lišćem, korom, cvetovima ovakve šljive, genetski modifikovan materijal preneće se na bakterije zemljišta a time i u bakterije koje nastanjuju životinje i čoveka. Osim toga virus koji se takođe koristi u procesu dizajniranja GM šljive, mozaički virus karfiola, može inicirati genetičku rekombinaciju, razmenu genetskog materijala virusa šarke i drugih virusa koji napadaju biljku.

Na taj način se stvaraju sasvim novi virusi koji su nepredvidljiva opasnost, a mogu da napadnu i drugo voće. Na oglednim pacovima GMO šljiva izaziva tumor jetre koji brzo napreduje…

Sa godišnjom proizvodnjom domaće šljive većom od 600.000 tona, Srbija je već danas u svetskom vrhu! Da li neko treba da uči srpskog seljaka kako se uzgajaju šljive? Vidi link: http://www.agrif.bg.ac.rs/events/view/151 Zainteresovani članovi FB grupa koji podržavaju inicijative za očuvanje starih semenih vrsta, mogu da proslede svoj komentar za konkretnu akciju u formi komentara, ispod ovog posta, kao i da unesu svoj e- mail, kako bi pratili nove objave na ovom blogu. HVALA!

Izvor: cuvarisemena.wordpress.com

---