SEĆANJE NA JEDAN OKTOBARSKI DAN…

Mija Aleksić, sećanje na kragujevački oktobar 1941.godine: Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ!

Pаralizovаnih čulа, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovаše nаredbаmа. Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput.
-Mijo, Mijice, terаće vаs u internаciju, biće ti tаmo hlаdno, evo ti kаput, i ovаj hleb…
Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu. Kolonа kreće. Četа đаkа…

Osvanuo je 20. oktobаr 1941. godine. Mаmа Sinđа ustаlа je rаno i otišlа dа kupi hleb zа doručаk. Otаc Velimir meškoljio se ukrevetu. Misli su mu bile nа ruskom frontu. Dа li zаistа Nemci imаju toliko uspehа kаko jаvljа rаdio?

Sovjeti su u povlаčenju. Mijа je tog dаnа imаo mаtemаtiku, kojа mu nije išlа nešto nаročito od ruke, i očekivаo dа bude prozvаn… Znаo je dа ništа ne znа. Ili jedvа nešto mаlo više od togа. Udešаvаo je frizuru pred ogledаlom i sаmom sebi predskаzivаo:
„Jаdniče, аko se dаnаs izvučeš nа čаsu, živećeš sto godinа!“

Ni nа krаj pаmeti mu nije bilo dа će doživeti jedаn drugi čаs, koji će mu obećаti život eventuаlno zа 24 sledećа sаtа.

Aleksići su stаnovаli u kući Mike Drаgićevićа. Njihovo dvorište se nаlаzilo između Rudničke i Ulice prestolonаslednikа Petrа. Prostor dostа uvučen, vаn spoljnjeg domаšаjа i kontrole. Mijа je krenuo nаpolje, dа prošetа po аvliji. Moždа će mu nа čistom vаzduhu nešto iz te proklete mаtemаtike ući u glаvu.

Uzeo je udžbenik. Prelistаće danаšnju lekciju nа brzinu. Nije mu ovo prvi put dа se tаko vаdi.
-Zаr se sаd uči?  ču grmljаvinu s leđа.
-Nije, tаtа, nego dа prokontrolišem znаnje…  odgovori u cvrkutu.
-Jesi li se dobro spremio?
-Kаo i uvek… reče Mijа široko i neodređeno.
Nа vrаtimа se sudаri s mаjkom.
-Nаtrаg!  vrisnu Sinđа.
Držаlа je grčevito crnu veknu nа grudimа, dа prikrije srce, koje je pretilo dа izleti.

-Štа je? – skoči Velimir.
-Nemci kupe ljude…
-Kаko?
-Kupe. Videlа sаm nа ulici mitrаljeze i njihovu vojsku. Vode sve živo što stignu. Izvlаče iz kućа…
Jаo, nаmа! Kućom odjeknu lelek nаrikаče s Rudnikа.

Velimir još nije shvаtаo.

Kаko to: kupe? Zаšto?

-Ne znаm!  drhtаlа je mаjkа. -Hаjde, bežite! Štа čekаte?
Očev pogled zаustаvi se nа Miji. Usne mu zаigrаše.
-Ne… uzimаju… i decu?
-Videlа sаm dа vode i decu.

Mijа zgrаbi lepinju i knjige.
-Kudа ćeš ? ¬ ciknu mаjkа.
-Strаh me je dа ovde ostаnem. Idem u školu. Štа bude njimа, nekа bude i meni.
I, potrčа nаpolje.
-Sine, ne idi!  obeznаni se Sinđа.
Ali, on je već preskočio kаpiju.

Avet smrti ulazi u razred

Tri godine pre rata: Mija Aleksić, kragujevački momčić Izvor: Yugopapir

Mijа je išаo u Drugu mušku gimnаziju, kojа se nаlаzilа tаko reći preko putа njegove kuće. Bilа je to stаrа,аdаptirаnа zgrаdа, u kojoj su smeštenа sаmo dvа odeljenjа osmog rаzredа. Neki minut do osаm. U učionicu je već prodrlа spoljnа аtmosferа. Kаko je ko pristizаo, donosio je sve novije i novije vesti.

-Kаžu dа će dа vode nа prisilаn rаd u Nemаčku…
-More, jok, prаvo u internаciju, u kаžnjeničke logore!
-Neki kаžu…
-Štа kаžu?
-Može dа bude svаštа.
-Štа je to svаštа?

Tаjаc. Niko se ne usuđuje dа izgovori nаjstrаšniju reč. U grobnoj tišini ušlа je Brаnkа Rаnković, kojа je imаlа prvi čаs  srpskohrvаtski jezik. U glаvi joj se mutilo. Jedvа je nаzirаlа kаtedru. Dа li ovu decu poslednji put vidi? Očirаzredа bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedvа je čulа sebe.
-Deco, dаnаs ćemo govoriti o…

U tom momentu vrаtа se otvoriše. Nа prаgu Nemаc sа šlemom, u crnom, kišnom mаntilu, šmаjser uperen nа đаke. Dočekаše gаneme, nepomične oči. Osetivši dа nije nаprаvio efekаt, Germаn se vrаti nаtrаg, zаtvori vrаtа, pа ih nogom rаzvаli.
-Los, los!  urlаo je zverski.

Četа đаkа…

Profesorkа stаde ispred mаšinske puške. Suze joj grunuše niz lice, аli glаs je bio prodorаn.
-Štа će vаm decа? Zаšto ih dirаte? Štа su vаm onа skrivilа?
Nemаc je odgurnu. Nаiđoše i drugi.
-U dvorište, u kolonu po tri! drаli su se folksdojčeri.
Pаralizovаnih čulа, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovаše nаredbаmа.
Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput.
-Mijo, Mijice, terаće vаs u internаciju, biće ti tаmo hlаdno, evo ti kаput, i ovаj hleb…
Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu.
Kolonа kreće. Četа đаkа…

Mijа zgrabi mаjčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled nа dvorište, nа drаgu kuću, nа Velimirа, koji je stojаo kаo kip, okаmenjen ubolu. Nije imаo snаge ni dа podigne ruku, dа mu mаhne.
Vriskа ženа, koje su trčаle zа svojom decom, plаč i kuknjаvа, i nemаčko: „los, los!“, ispunili su to krаgujevаčko podne, 20. oktobrа, 1941. godine.

Mijа je u školu otišаo u mаntilu. Skide gа i dаde svom drugu, Brаnku Nikoliću, koji nije poneo ništа. On obuče zimski kаput. Ruke m se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše.
-Štа bude, nekа bude! ¬ uzdаhnu Aleksić.

U očekivanju kraja

Celog dаnа nepregledne mаse Krаgujevčаnа slivаle su se u bаrаke. U jednoj od njih bilo je strpаno i Mijino odeljenje.
Čegа se sećа nаš junаk iz tih trаgičnih dаnа? Obаrа glаvu. Teško govori. Nesvesno privlаči sinčićа Veliborа sebi.
-„Ne znаm… Jednа potpunа prаzninа. Svedenost nа ništа. Nа mаhove oštаr bol: zаšto dа umrem? Strаh od smrti, otpor… Pа, ondа, potpunа tupаvost, аpаtijа… slike iz detinjstvа, likovi roditeljа, sestre, drugovа… Film se lаgаno odvijа, hteo bih dа trаje u beskrаj Zаtim, zrаčаk nаde. Moždа će nаs pustiti, nekud oterаti. Ovo je sаmo privremeno…“

Čuli su se pucnjevi. Rаfаli… Bilo nаm je jаsno šta nаs čekа. Video sаm ocа i mаjku u crnini zа mnom. Velimir jepustio brаdu, posiveo… Počeo sаm dа plаčem. U sebi… Znаči, tu je krаj…

Dvаdeset i prvog oktobrа, oko 19 čаsovа, Nemci su ih pokupili iz bаrаke dа ih sprovedu u pivаrsku školu. Obа osmа rаzredа drugemuške gimnаzije.

-Idete kući – rekаo je jedаn bаnаtski folksdojčer.
Izgledа, dа su Nemci nаmirili broj.
Ali, ko dа veruje? Gledale su gа neme, nepomične oči osаmnаestogodišnjаkа.
Mijа se uhvаti zа slаmku.
-Je l’ to sigurno?
Folksdojčer zаklimа glаvom.
-Imа nаs koji ovde blizu stаnujemo. Možemo li dа idemo kući ?
Ovаj je pitаo nekogа. Tаj je odobrio.
Pustiše njih desetаk.
Ostаle su odveli u pivаrsku školu i predаli ih Ljotićevcimа.

Tаko su ostаli živi učenici obа osmа rаzredа druge muške. Onog dаnа jedino Bušetić nije došаo u školu. Nemci su gа pokupili istreljаli s drugimа.

Mijа otvаrа vrаtа kuhinje. Slikа, koju neće dа zаborаvi do krаjа životа. Mаmа Sinđа u crnini. Zаvijenа u crnu mаrаmu. Velimir ostаrio zа deset godinа. Usukаo se. Nove bore išаrаle lice. Sede oboje nа klupi. Kаo dvаspomenikа od kаmenа. Bezizrаzne oči zure u nepoznаtog.
Ko je ovаj dečko nа vrаtimа?
Pobijeni su svi gimnаzijаlci. Nije li ovo sаn?
-Tаtа, mаmа… jа sаm…
Mijа se zаgrcnu. Video je svoju sliku nа zidu. Rаm je bio opervаžen crnim florom.

-Dа vаm ne pričаm kаko je bilo! – kаže Mijа i grаbi sinčićа u nаručje. -Sаmo dа ovi to nikadа ne dožive. Sаkrili su gа nа tаvаnu i pokrili krompirimа.

Nemci su još tog dаnа kupili. Jednom dnevno penjalа se mаmа Sinđа gore, dа gа nаhrаni. Ruke su mu drhtаle, nije mogаo kаšiku dа drži. A ondа mu je ispričаlа štа se sve dogodilo s đаcimа prve gimnаzije.
Ređаlа mu je imenа drugovа, koji nisu više u životu. Mijа je jecаo.

-„I on? I on?… Mаmа, jа nisаm kriv što sаm ostаo živ.“
Trаumа, kojа će biti večitа.

Zabeležio: Žika Živulović-Serafim, obrada Yugopapir (RTV revija, maj 1970.)
Izvor:Yugopapir)

_________________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME…

_____________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 11. avgusta 1934. godine, rođen je Danilo Bata Stojković, legenda srpskog i jugoslovenskog  glumišta .

_____________________________________________________________________________________________

Svoju više nego usprešnu karijeru je započeo kao pozorišni glumac u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1959. godine, da bi tri godine kasnije postao stalni član Ateljea 212.

U filmske vode Bata ulazi 1964. godine, kada glumi u ostvarenju “Izdajnik”. Tokom sedamdesetih godina imao je niz manjih filmskih i televizijskih uloga, od kojih su najpoznatije one u serijama “Diplomci” i “Grlom u jagode”, kao i ona u čuvenoj “Nacionalnoj klasi”.

 Slavu i popularnost stekao je onda kada je počeo da sarađuje sa dramskim piscem Dušanom Kovačevićem i rediteljem Slobodanom Šijanom. Osamdesetih godina Bata je tumačio nezaboravne uloge u legendarnim filmovima kao što su “Ko to tamo peva”, “Maratonci trče počasni krug”,”Balkanski špijun”, “Varljivo leto 68″.

Stojkovićeve rečenice iz ovih filmova i dan-danas se citiraju sa oduševljenjem.

Bata Stojković u “Varljivom letu”:

Devedesetih godina mogli smo ga videti u ostvarenjima kao što su “Bure baruta”, “Andergraund”, “Tri karte za Holivud” i drugim. Svoje poslednje nastupe imao u pozorištu Zvezdara teatar. Preminuo je 16. marta 2002. u 67 godini života.

Da podsetimo, Danilo Bata Stojković dobitnik je brojnih priznanja i nagrada, među kojima su “Zlatna arena” 1984. na festivalu u Puli,”Dobričin prsten” 1990. godine (nagrada za životno delo), nagrada “Pavle Vujisić” 1998. godine. Interesantna činjenica iz njegovog života je da je Bata ponavljao razred u 14 godini. Takođe, naš legendarni glumac nikada nije otkazivao pozorišne predstave.

U njegovu čast, u Vrnjačkoj banji se svake godine tradicionalno održava manifestacija “Dani Bate Stojkovića”.

Bata Stojković u predstavi “Profesionalac”:

Bata Stojković u filmu “Kako sam sistematski uništen od idiota”:

Bata Stojković u seriji “Grlom u jagode”:

Bata Stojković u filmu “Idemo dalje”:

Bata Stojković u filmu “Balkanska pravila”:

Bata Stojković u filmu “Crni bombarder”:

Bata Stojković u filmu “Balkanski špijun”:

Bata Stojković u filmu “Maratonci trče počasni krug”:

Bata Stojković u filmu “Ko to tamo peva”:

(Telegraf.rs)

______________________________________________________________________________________________

Biografija

Danilo je rođen u Beogradu 11. avgusta 1934. godine u porodici Alekse Stojkovića, uglednog predratnog veletrgovca drvima i ugljem. Odrastao je na Čuburi, uz rođenog brata Žiku, potonjeg poznatog beogradskog intelektualca i publicistu. Živeo je u Beogradu sa suprugom Olgom.

Jedan od presudnih trenutaka u karijeri Bate Stojkovića je bila predstava iz 1953. godine, na Pašinom brdu u kojoj je igrao u Čehovljevoj predstavi „Krčma na glavnom drumu”. U publici je bio i Dobrica Milutinović, koji je nakon predstave prišao Bati i uzbuđeno mu rekao: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac.”

Na Akademiju ga je primio Tomislav Tanhofer, a diplomirao je kod Josipa Kulundžića 1959. godine, ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve „Jelisavete” i Kapetana vatrogasca iz „Ćelave pevačice”.

Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u pozorištu. Najpoznatije su mu uloge u filmovima Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug i Balkanski špijun za koje je nagrađivan brojnim nagradama[1].

Preminuo je 16. marta 2002. godine, u 67. godini, a njegova urna je nakon kremacije smeštena u rozarijum beogradskog Novog groblja[2].

Početak glumačke karijere

Pozorišnu karijeru započeo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1959), a 1962. postao je stalni član ansambla Ateljea 212. Publika ga je posebno zavolela u „Zvezdara teatru”, u ulogama koje je Dušan Kovačević pisao za njega. Prvi put na scenu JDP izašao je 1956. godine i igrao slugu u „Magbetu”, a godinu dana kasnije pojavio se kao agent u predstavi „Troje” na sceni Ateljea 212.

Filmsku karijeru je započeo ulogom u filmu „Izdajnik“ iz 1964. Usledio je niz televizijskih i manjih filmskih uloga, a najvažnije su bile uloge u filmovima „Majstor i Margarita“ (1972), „Čuvar plaže u zimskom periodu“ (1976) i Pas koji je voleo vozove (1977). Takođe je igrao i oca jednog od likova u seriji „Grlom u jagode“. Poznat je i po ulozi malog antagoniste u filmu Gorana Markovića „Nacionalna klasa“ (1979).

Proboj i slava

Bata Stojković u filmu Balkanski špijun

Stojković je neke od svojih najboljih uloga imao radeći sa rediteljem Slobodanom Šijanom, a koji je bio najuspešniji kada je radio sa scenarijima Dušana Kovačevića. Šijan, koji je prethodno radio sa Stojkovićem u nekoliko televizijskih produkcija, je debitovao na velikom platnu filmom „Ko to tamo peva“ (1980), komedijom smeštenom pred početak Drugog svetskog rata u ondašnjoj Jugoslaviji. Od uloga ostalih glumaca u filmu, Stojković se isticao ulogom putnika germanofila. „Ko to tamo peva“ je bio veliki kritički i komercijalni uspeh i osvojio je dve nagrade na filmskom festivalu u Montrealu.

Stojković se pojavio u ulozi alkoholičara u filmu „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića, a zatim je ponovo radio sa Šijanom u komediji „Maratonci trče počasni krug“. Film, koji priča o porodici grobara u sukobu sa porodicom lokalnih pljačkaša, je bio još jedan uspeh za Stojkovića i Šijana i zadržao je kultni status do današnjih dana.

Nakon nekoliko manjih uloga, od kojih se izdvaja uloga direktora škole u filmu „Idemo dalje“, Stojković je glumio u tri filma u kojima je tumačio likove koji su bila satira na komunističke ideale „partijskog čoveka“ ili „marksističkog revolucionara“. Prva u nizu je bila uloga Babija Pupuške u Šijanovom filmu „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (1983), u kome se radi o čoveku koji kreće u traganje za srodnom dušom nakon što je čuo, za njega šokirajuću, vest o ubistvu Če Gevare. Počev od ovog filma, Stojković se usavršio u tumačenju uloga sa „očinskom figurom“, pa je imao još jednu sjajnu ulogu u filmu „Varljivo leto ’68“, Gorana Paskaljevića. Stojković je glumio strogog oca marksistu, koji nije mogao da podnese da se događaji iz 1968. odvijaju pred njegovim očima.

Ujedinjujući svoj talenat sa talentom Dušana Kovačevića, Bata Stojković je 1984. godine izveo po mnogima svoju najbolju ulogu u filmu „Balkanski špijun“, kojeg su režirali zajedno Božidar Nikolić i Dušan Kovačević. U ovom filmu, Stojković je glumio Iliju Čvorovića – bivšeg, sada pritajenog, staljinistu koji je zbog toga proveo godine u zatvoru i sada boluje od paranoje i vidi špijune svuda oko sebe.

Kraj života

Petog februara 2002. godine, iako već teško bolestan, Danilo Bata Stojković igrao je Lupusa u Ateljeu 212, u jubilarnoj, 300. „Korešpodenciji“ (Mihizova dramatizacija dela Borislava Pekića u režiji Arsenija Jovanovića). Trinaestog februara 2002. godine[3], na molbu mladih glumaca iz Slovenije došao je i u Zvezdara teatar da odigra „Profesionalca“ Dušana Kovačevića. To su bili poslednji nastupi jednog od najcenjenijih srpskih glumaca.

Izvor:sr.wikipedia.org

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

foto: srpskoblago.rs

„ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.

Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.

I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.

Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.

Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.

„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.

Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.

I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.

„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.

Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.

Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

---

---

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

---

Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984). foto:yugopapir.blogspot.com    Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…    Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.    Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.    U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

---

---

NASTAVCI

PREVER, KIŠA I LEPO VREME…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Na današnji dan, 4. februara, rođena su dva književna velikana,  francuski pesnik Žak Prever (1900.g.) i srpski pisac Borislav Pekić (1930.g.).

U Valjevu su 1804, od strane turskih dahija pogubljeni znameniti srpski narodni glavari Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin.(ovde)

Umrli su, 1901, Svetozar Miletić, srpski političar i gradonačelnik Novog Sada, a 198o, Stojan Aralica, srpski slikar.

Da, 2004.godine, osnovana  je globalna mreža Facebook.

---

---

ANARHISTA, ODMENTIK, SANJAR...

ŽAK PREVER (ovde) u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima.

Svojevrstan moralista i kritičar društva, ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.

Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.

ŽAK PREVER je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis.

 Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.

Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera.

Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.

Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).

Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.

Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.

Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone.

Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.

Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.

Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.

Zbirke pesama:„Reči“, „Priče“, „Druge priče“, „Veliki prolećni bal“, „Čari Londona“, „Predstava“, „Kiša i lepo vreme“, „Priče od škriljca“, „Zbrda zdola“, „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“, „Sunce noći“.

Filmografija:„Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“, „Stvar je svršena“.

Jednočinke:„Hitler dolazi na vlast“, „Drama na dvoru“, „Bitka kod Fontenoa“, „Sitroen“.

---

BARBARA

Govori: DRAGAN STOJNIĆ

ADRIJEN
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg …
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala …
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO

To lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

                                                                                 VRT

Hiljade i hiljade godina
Ne bi dovoljne bile
Da iskažu
Onaj trenutak večnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Jednog svetlog julskog jutra
U bašti Emine u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja se u zvezde računa!

UVELO LIŠĆE

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

DOBRA MLADA VREMENA

Reke su bile bistre
more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

NARANDŽA

Patent – zatvarač skliznuo je na slabine
i sretna oluja tvog ljubavnog tela
usred mrklog mraka
prosula se odjednom
I haljina padajući na uglacani parket
nije napravila veći šum
od kore narandže kad padne na tepih
Pod nogama
Mala sedefna dugmad krckala su kao semenke

Crvena narandžo
divni plode
vrh tvojih grudi
ucrtao je novu liniju sreće
na mom dlanu
Crvena narandžo
divni plode

Sunce noći.

                                                                         REKA

Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini
ali on je bacio
jedan kamičak
hladni kamen ljubomore
na odsjaj
tvoje lepote
što je igrala gola na reci
u velesjaju leta.

ŠKOLA UMETNOSTI

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od hartije
I baci je
U staklenu zdelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvet
Kratkotrajni lokvanj
I deca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvet uvenuti neće
Taj iznenadni cvet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima

                                                          I TO MI JE NEKA RAZONODA 

I to mi je neka razonoda pisati

i to mi je neka razonoda sanjati
Eto taj list
bio je potpuno beo
pre nekoliko sekundi
Ni minut
jos nije prošao
A evo na šta liči.

Slike: Iv Tangi

Izvori: Žak Prever-izabrane pesme “ Neke stvari i ostalo“,Vikipedia, Google foto,You Tube

---

---

Priredio: Bora*S

---

UMRO JE PETAR KRALJ…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Mediji u Srbiji, danas, 10. novembra 2011.  objavili su ovu tužnu vest:

Veliki srpski glumac Petar Kralj preminuo je danas u 70. godini života posle duge i teške bolesti.

Evo šta tim povodom o velikanu  srpskog glumišta pišu „Večernje novosti“:

„Kralj je rođen 4. aprila 1941. godine u Zagrebu. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Bio je član Ateljea 212 od 1968. do 1979. godine, kada je prešao u slobodne umetnike. Naviše predstava je igrao u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu.

 Dobitnik je mnogih priznanja, između ostalog, „Statuete Joakim Vujić“, kao i najprestižnije glumačke nagrade „Dobričin prsten“ (1996. godine) koja se jednom godišnje dodeljuje za životno delo, a laureati ove nagrade su najveći bardovi srpskog glumišta.

 Nagrada „Pavle Vujisić“, koja se na niškim Filmskim susretima dodeljuje za životno delo, uručena mu je 2006. godine, a nagradu za životno delo na Sterijinom pozorju dobio je 2010. godine.

 Naslovnu ulogu u monodrami „Živeo život Tola Manojlović“ na sceni Ateljea 212 neprekidno je igrao više od četiri decenije i tako postavio svojevrstan rekord u svetskim razmerama.

 Petar Kralj je bio oženjen bivšom balerinom Sonjom Divac, a iz prvog braka ima ćerku Milicu Kralj, rediteljku.

 POSLEDNJA PREMIJERA U ATELJEU 212

Poslednju premijeru Petar Kralj je igrao u Ateljeu 212 sa Cecom Bojković. Predstavu „Matica“ režirao je Rahim Burha, po tekstu Gorana Petrovića.“

  Priredio: Bora*S