Sa poznatim muzičkim sastavom “Duo Moderato”, snimali smo materijale za spot kompozije“ Itaka“ sa njihovog najnovijeg muzičkog projekta „Post Scriptum“ na sjajnim prirodnim i turističkim lokalitetima borske opštine
Mima Vrbanić i Milan Ignjatović, članovi ovog sastava, pojačani Bojanom Čukićem, poznatim borskim muzičarem i njihovim dugogodišnjim saradnikom, tokom jula u dva navrata, boravili su na prostoru Lazarevog kanjona, Borskog jezera i u Lazarevoj pećini snimajući materijale koji će biti spakovani u video-spot za kompoziciju „ Itaka“.
Kada video zapis bude završen, upakovan i dostupan javnosti, predstavljaće svojevrsnu i izvanrednu muzičku- turističko razglednicu. Sa jedne strane, najbolju moguću promociju borske turističke ponude, a sa druge, muzičkog stvaralaštva ovog izvanrednog i posebnog sastava.
– Naša je misija da kroz muziku, nastupe, interjvue i izjave koje dajemo medijima, širimo ne samo muzičku, nego i turističku kulturu. Ja u ovom projektu vidim jedan fantastičan spoj između muzike, kulture i turizma. Mi smo prvi put ovde i opšti utisci su fantastični.
Sjajni su ovi vaši predeli prirode i turistički lokaliteti koje ste odabrali za snimanje i ovo je zaista jedna prelepa destinacija– rekao je Milan Ignjatović.
On je izrazio verovanje da će oni koji budu gledali ovaj video, kao muzičku ili kao turističku razglednicu imati izvanredan ugođaj i za uši i za oči.
– Nadam se da će preko ovog spota veliki broj ljudi upoznati sa lepotom ovog kraja i da će to uticati da se okrenu ovom delu Srbije i da ovde što češće dolaze.
-Moram da napomenem da je aranžman za moju kompoziciju “Itaka” uradio Bojan Čukić, te da je on u najvećoj meri zaslužan da se materijali za ovaj spot snimaju baš ovde.
Saradnja sa Bojanom je otpočela pre nekoliko godina, nakon upoznavanja na jednom našem divnom koncertu na Gardošu i od tada smo praktično nerazdvojni. Ta saradnja nije planirana, niti je klasično poslovna. Ona je rezultat isključivo muzičkih i umetničkih razloga– kazao nam je Milan Ignjatović.
Čelistkinja Mima Vrbanić, takođe nije sakrivala svoje iznenađenje i oduševljenje atraktivnošću i lepotom ovih predela.
– Ja sam prosto opčinjena, da ne kažem začarana ovim krajem. Ali moram da izdvojim doživljaj snimanja u Lazarevoj pećini. To je za mene bilo fascinantno. Zaista nisam znala da takvo božanstveno mesto postoji u našim krajevima.
Svakako ću svoje impresije podeliti sa prijateljima i definitivno sam rešila da ovde ponovo dođem.
Snimanje i izrada spota je uz podršku borske lokalne samouprave uz saradnju sa Turističkomorganizacijom “Bor”, povereno ekipi RTV Bor, na čelu sa rediteljem Miodragom Kokelićem i snimateljem Jovicom Zečevićem.
Kako je planirano, muzičko-turistička razglednica “Itaka” će biti završena do kraja leta, a ako se steknu uslovi premijerno promovisana 3. oktobra, povodom dana opštine Bor, verujem, kao lep uvod u celovečernji koncert sastava “Duo Moderato”.
Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.
Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.
„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“. Bora*S
Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.
Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.
Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.
Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.
U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari. Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.
Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.
Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo. * Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“. Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.
Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.
Točak i Jof 1982. u Beogradu
Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.
„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.
* Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom. * Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara. Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.
Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.
Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje. * Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom. Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke. * Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.
Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare. * Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.
Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.
Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.
* Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.
Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.
Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“ * Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“
Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču: – Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’ Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!
U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom. * Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“ Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“ * Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“
Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.
Jedan od najvećih gitarista svih vremena, Pako de Lusija, preminuo je od posledica srčanog udara u 67. godini, u blizini svog doma u Kankunu, u Meksiku. Dogodilo se to na plaži, dok se igrao sa svojom decom.
Kao čoveka koji je proslavio flamenko gitaru u svetu, De Lusiju je odlikovala neverovatna lakoća sviranja.
„Njegova smrt je nenadoknadiv gubitak za svet kulture i za Andaluziju“, rekao je gradonačelnik Alhesirasa, Hoze Ignasio Landaluče. U tom gradu, rodnom mestu De Lusije, proglašena je dvodnevna žalost.
Pako de Lusija, čije je pravo ime Fransisko Sančez Gomez je rođen 21. decembra 1947. godine u Alhesirasu, u Španiji. Gitaru je počeo da svira sa šest godina. U početku svira flamenko zajedno sa drugim izvođačima, pre nego što je 1967. godine izdao prvi solo album.
Koliki je talenat bio najbolje pokazuje njegovo detinjstvo.
„Čak i pre nego što sam počeo da sviram gitaru znao sam sve ritmove. Ponekad bi govorio svom ocu: ‘Taj falset nije u tonu’. I moj otac bi mi odgovorio da nisam u pravu. Ali ja bi nastavio da insistiram. Na kraju bih ga ubedio da proverimo i ispalo bi da sam u pravu“, rekao je prilikom jednog intervjua Pako de Lusija.
Prema njegovim rečima, zbog toga su Cigani najbolji u takvoj muzici.
„Oni slušaju muziku od početka svog života i to je veoma važno. Kada sam počeo da sviram gitaru, već sam znao šta da radim, gde da idem i kako da sviram. To mi je bilo najvažnije“, istakao je De Lusija.
Širom sveta je postao poznat 1973. godine posle objavljivanja kompozicije Entre dos Aguas, koja se 20 nedelja nalazila na vrhu španske top-liste.
Pravo međunarodno priznanje stiče 1981. godine sa albumom Friday Night in San Francisco, koji je snimio zajedno sa Džonom Meklaflinom i Alom di Meolom. Poznat je i po tome što je snimio verziju čuvene kompozicije Koncert za Aranhuez, delo kompozitora Hoakina Rodriga.
De Lusija je prvi španski gitarista koji je dobio počasni doktorat čuvenog „Berkli“ koledža za muziku iz Bostona. Bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra.
U karijeri koja je trajala decenijama, proneo je slavu flamenko muzike širom sveta. Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji.
Ričard Čapman i Erik Klepton opisali su španskog virtuoza kao „džina u svetu flamenko gitare“, naglašavajući njegovu zapanjujuću tehniku i inovativnost.
Radoznalost ga je odvela do priznate saradnje sa nekim od najčuvenijih muzičara današnjice kao što su pijanista Čik Korija, gitaristi Džon Meklaflin, Leri Korijel i Al di Meola, kao i Brajan Adams, s kojim je sarađivao na muzici za film Don Huan de Marko.
Bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra. Zaslužan je za modernizaciju španske ciganske tradicije u koju je uneo jazz i bossa uticaje, iako do devedesetih nije umeo da čita note.
Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji: „Jednom rukom se držim za tradiciju, a drugom čeprkam, kopam na drugim mestima, pokušavajući da nađem nešto novo što mogu da uvedem u flamenko“.
Na današnji dan je rođen Radomir Mihajlović Točak, legendarni rokenrol gitarista
Radomir Mihailović Točak je srpski rokenrol gitarista. Rođen je 13. juna 1950. godine u Čačku. Od pete godina svira razne žičane instrumente. Sa devet godina počinje da svira gitaru. Jedno vreme je bi član čačanske grupe Dečaci sa Morave.
Tokom 1970. godine svira po klubovima u Belgiji.
Bio je gitarista i kompozitor grupe SMAK.
Snimio je nekoliko solo singlova i izdao jedan solo album („R.M. Točak“ – RTV Ljubljana 1976). Komponovao je muziku za film „Vizantijsko plavo“.
U Beogradu vodi sopstvenu školu gitare. Komponovao je muziku za film i pozorište.
Godine 1994. dobio je Kristalnu prizmu za muziku u filmu „Vizantijsko plavo“.
Radomir Mihajlović Točak XE “Mihajlović, Radomir Točak” (rođen 13. juna 1950. u Čačku) od pete godine svira razne žičane instrumente, a od devete se usredsredio na gitaru.
U leto 1959. godine je nastradao na đačkom izletu i iščašio nogu u kuku. Pet godina je proveo po bolnicama, vezan za krevet ali je sve vreme vežbao gitaru. Po izlasku iz bolnice je završio osnovnu školu i sasvim se posvetio muzici. Jedno vreme je bio član grupe Dečaci sa Morave, a 1970. godine je svirao po klubovima u Belgiji. Krajem 1971. godine se vratio u Čačak gde je svirao po parkovima i kafanama.
U Kragujevcu je tada delovala progresivna rock grupa Gentry u kojoj su bili pevač i gitarista Slobodan Kominac Koma XE “Kominac, Slobodan Koma” (ex Daleki horizonti) i basista Zoran Milanović XE “Milanović, Zoran” (ex Senke, rođen 1952. u Kragujevcu). Ponudu da im se pridruži, Točak je uslovio dovođenjem perspektivnog bubnjara Slobodana Stojanovića Kepe XE “Stojanović, Slobodan Kepa” (ex Bluz projekcija, rođen 1950. u Kraljevu).
Decembra 1971. godine na relaciji Čačak-Kraljevo-Kragujevac su formirali grupu Smak.
Sa njima je nastupao i orguljaš Miša Nikolić XE “Nikolić, Miša” . U to vreme u Kragujevcu je bio pripreman dramski kolaž pod nazivom “Smak sveta”, inspirisan rock operom “Kosa”, pa su odabrali zvučno ime Smak. Doduše, predstava nikad nije izvedena a oni su za naziv jedno vreme govorili da je skraćenica za “Samostalni muzički ansambl Kragujevac”. Kroz prvu fazu razvoja grupe u njihovim redovima su se često smenjivali pevači. Najčešće su nastupali po Šumadiji, svirajući svetske rock hitove na igrankama, ali su često rasterivali publiku svojim dugim improvizacijama.
Period od nastanka do 1973. godine proveli su u aktivnom komponovanju. Tada je Točak napravio serijal od dvadeset dva instrumentala, od “Biska 2” do “Biska 23”, a pesme su posvećene njegovom i Kepinom prijatelju Predragu Albiću Biski XE “Albić, Predrag Biska” . U tim pesmama su postavili osnovu svog zvuka, svirali su progresivni rock sa jazz elementima, ali su često zalazili u blues. Leto 1972. godine su proveli na svirkama u Dubrovniku, a po povratku su nastavili da nastupaju po Srbiji. Aprila 1973. godine su na Gitarijadi u Požarevcu podelili prvo mesto sa lokalnom grupom Dijamanti, koja je ujedno i organizovala to takmičenje. U leto iste godine su pobedili na Festivalu pop muzike u banatskom selu Sanad. Posle serije izmenjenih pevača oktobra meseca u grupu je došao Boris Aranđelović XE “Aranđelović, Boris” (rođen 1948. u Kragujevcu). Pre toga se nije aktivno bavio muzikom, a jedno vreme je živeo u Australiji. Na audiciji je prošao zahvaljujući visokom tenoru i jer je uspešno otpevao pesmu “Child In Time” sastava Deep Purple.
Na današnji dan, 19. avgusta 1936. godine streljali su frankisti u Visnaru kraj Granade Federika Garsiju Lorku, španskog pisca, muzičara i slikara, jednog od najvećih liričara 20. veka.
Pesnikovo telo su bacili u neobeleženu grobnicu.
Iako je Frankova vlada pokušala da izbriše sve uspomene na umetnika tako što je uništila Lorkina dela i zabranila spominjanje njegovog imena, ubrzo je postao simbol žrtava političke represije i fašističkih zločina. Istoričari su saglasni u oceni da je slavni bonvivan i neumorni putnik smetao fašistima zbog nekonvencionalnosti i slobodoumnosti.
Procenjuje se da je nekoliko hiljada Španaca ubijeno na brežuljcima Granade tokom Građanskog rata (od 1936. do 1939), po nalogu saradnika zloglasnog kaudilja Franciska Franka.
Rođen je 1898. godine u selu Fuente Vakueros, nedaleko od Granade, u imućnoj porodici.
Kao student književnosti i prava u Madridu počeo je da se druži sa istaknutim intelektualcima i „buntovnicima s razlogom“, koji će kasnije postati sinonim za nadrealizam u umetnosti. Lorka je između ostalih prijateljevao sa režiserom Luisom Bunjuelom i napisao odu slikaru Salvadoru Daliju,
Iako je bio ponosan na uspehe prijatelja, mnoge od njih šokiralo je saznanje da je Lorka homoseksualac. Zbog osuda okoline sve više je tonuo u depresiju, koja je dostigla vrhunac kada su Bunjuel i Dali snimili film „Andaluzijski pas“, što je pesnik nemirnog duha protumačio kao napad na njega.
U potrazi za kratkotrajnim begom od stvarnosti Lorka je krenuo na veliko putovanje po svetu. Uživajući u lepotama Njujorka pronašao je inspiraciju za nove pesme, a potom odlazi na Kubu. Godine 1930. vratio se u novoproglašenu Republiku Španiju i postao direktor studentskog putujećeg pozorišta „La Baraka“, što mu je omogućilo da obiđe sve delove domovine, i upozna „sjaj i bedu“. „Život na točkovima“ predstavljao je avanturu koja je nadahnula pesnika da napiše romanse i dramska dela o iskonskim strastima, verovanjima i slepom predavanju sudbini, duboko utkanim u dušu Španaca.
Posle Frankove smrti 1975. godine i stupanja na presto kralja Huana Karlosa, pesme poput „Zeleno, volim te zeleno“ i „Neverna supruga“, ušle su u sve nacionalne antologije poezije.
Kuća u kojoj je rođen Lorka pretvorena je u muzej, na radost njegovih obožavalaca iz različitih delova sveta. Oni koji posete to zdanje kreću na sentimentalno putovanje u prošlost, budući da su izloženi mnogi predmeti koji im omogućavaju da zavire u čudesni svet umetnosti, poput starog gramofona i požutelih fotografija.
Prema rečima kustosa, neki posetioci nazivaju Lorku Kurtom Kobejnom 20-ih godina prošlog veka, s obzirom na to da je, poput tragičnog pevača grupe Nirvana, uspeo da ostvari munjevit uspeh za kratko vreme, bio neshvaćen i umro mlad.
Njegove pesme pisane su duboko samosvojnim jezikom po formi bliskom nadrealističkom maniru.
Nazivali su ga „andaluzijski slavuj“ pošto je njegovo delo prožeto duhom i bojama španskog juga.
Višestruko obdaren, bio je omiljen za života, a posle tragične smrti postao je najčitaniji svetski pesnik.
Dela: zbirke pesama „Ciganski romansero“, „Pesnik u Njujorku“, „Knjiga pesama“, „Pesme“, „Tamaritski divan“, poema „Kante Hondo“, tužbalica „Plač za Ignasijom Sanćesom Mehijasom“, drame „Leptirove čarolije“, „Marijana Pineda“, „Čudesna obućarka“, „Don Kristobalovo malo pozorište“, „Ljubav don Perlimplina“, „Belise u njihovom vrtu“, „Donja Rosita neudata“, „Krvava svadba“, „Jerma“, „Dom Bernarda Albe“.
„Samo nam misterija omogućava da živimo, samo misterija“, tvrdio je pesnik Federiko Garsija Lorka.
NEVERNA SUPRUGA
I odvedoh je na reku misleći da je devojka, a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga i kao po dogovoru – pogasili su se fenjeri i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice dodirnuh njene zaspale dojke i odjednom mi se otvoriše kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja zvonila mi je u ušima kao komadić svile rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krošnjama drveće je poraslo. I horizont pasa lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine, vrbe i trnje, pod velom njene kose iskopah jamu u vlažnom pesku.
Ja skidoh kravatu; ona skide haljinu. Ja otkopčah revolver, ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi nemaju put tako finu, ni velika ogledala ne blistaju tim sjajem!
Njena su mi bedra bežala iz ruku kao iznenađene ribe pola u ognju a pola hladna.
Tu noć sam projurio najlepši put jašući kobilu od sedefa bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi da kažem šta mi je rekla; savest mi nalaže da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska odneo sam je na reku. Ljiljani su se mačevali sa vetrom.
I ponašao sam se onako kao što dolikuje meni pravom Ciganinu. Poklonih joj kotaricu od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim jer je imala muža, a kazala mi je da je devojka kad sam je odveo na reku.
MALA PESMA O PRVOM POLJUPCU
U jutro zeleno hteo bih da sam srce. Srce. U kasno popodne hteo bih da sam slavuj. Slavuj. (Dušo, odeni se u boju narandže. Dušo, odeni se u boju ljubavi.) U jutro zivo hteo bih da sam ja. Srce. A s’ večeri hteo bih da sam tvoj glas. Slavuj. (Dušo, odeni se u boju narandže. Dušo, odeni se u boju ljubavi.)
JEDNOJ CURI NA UVO
Ne htedoh. Ne htedoh ti ništa reći. Jer videh kako iz tvojih očiju dva luda, mlada drveta mi mašu. Od lahora, od srebra i zlata. Ne htedoh. Ne htedoh ti ništa reći.
Priredio: Bora*S
Reference: rts.rs i beogradskaka5anija.cyberfreeforum
Mima Vrbanić i Milan Ignjatović, članovi ovog sastava, pojačani Bojanom Čukićem, poznatim borskim muzičarem i njihovim dugogodišnjim saradnikom, tokom jula u dva navrata, boravili su na prostoru Lazarevog kanjona, Borskog jezera i u Lazarevoj pećini snimajući materijale koji će biti spakovani u video-spot za kompoziciju „ Itaka“.
– Naša je misija da kroz muziku, nastupe, interjvue i izjave koje dajemo medijima, širimo ne samo muzičku, nego i turističku kulturu. Ja u ovom projektu vidim jedan fantastičan spoj između muzike, kulture i turizma. Mi smo prvi put ovde i opšti utisci su fantastični. 
On je izrazio verovanje da će oni koji budu gledali ovaj video, kao muzičku ili kao turističku razglednicu imati izvanredan ugođaj i za uši i za oči.
-Moram da napomenem da je aranžman za moju kompoziciju “Itaka” uradio Bojan Čukić, te da je on u najvećoj meri zaslužan da se materijali za ovaj spot snimaju baš ovde. 
Čelistkinja Mima Vrbanić, takođe nije sakrivala svoje iznenađenje i oduševljenje atraktivnošću i lepotom ovih predela.
Snimanje i izrada spota je uz podršku borske lokalne samouprave uz saradnju sa Turističkomorganizacijom “Bor”, povereno ekipi RTV Bor, na čelu sa rediteljem Miodragom Kokelićem i snimateljem Jovicom Zečevićem. 
TAMOiOVDE 