TRAŽI SE ONA DIVNA, DEBELA SVAŠTARA…

Oglas

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Foto ilustracija: Bora*S

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate.

U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!

Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.

Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.

Momo Kapor /Najbolje godine i druge priče/

---

 

NAŠA DECA NAJBOLJA U MOSKVI…

ZLATNE MEDALJE ZA SRPSKE MATEMATIČARE

U ekipnom takmičenju tim Matematičke gimnazije osvojio je prvo mesto i prvu nagradu, a u pojedinačnoj konkurenciji učenici te gimnazije osvojili su dve zlatne i dve srebrne medalje

Foto: Matematička gimnazija

Ekipa iz beogradske Matematičke gimnazije je na tradicionalnom ekipno-individualnom turniru “Matematički višeboj”, održanom u Moskvi, osvojila prvo mesto.

U ekipnom takmičenju tim Matematičke gimnazije osvojio je prvo mesto i prvu nagradu, a u pojedinačnoj konkurenciji učenici te gimnazije osvojili su dve zlatne i dve srebrne medalje, navodi se u saopštenju Matematičke gimnazije.

Ognjen Tošić i Nikola Raičević osvojili su zlatne, a Luka Vukelić i Aleksa Milojević srebrne medalje.

U saopštenju se navodi da organizator takmičenja, održanog od 2. do 7. novembra u Moskvi, gimnazija “Kolmogorov”.

Na takmičenju su učestvovale 24 ekipe iz Rusije, Kazahstana i Srbije.
Izvor:Telegraf.rs/Tanjug

__________________________________________________________________________________________

PRVA MATURANTKINJA U SRBIJI…

Prva maturantkinja u Srbiji zvala se Sofija Đorđević.

Ona je maturirala školske 1882/83 godine sa odličnim uspehom u generaciji sa još dvanaest maturanata Kragujevačke gimnazije.

Za upis u I i V razred morala je da zatraži i dobije posebno odobrenje Ministarstva prosvete. To je prvi slučaj u analima našeg školstva u XIX veku, da se na višem stupnju gimnazijske nastave nađe i jedna devojka.

U sećanjima svojih školskih drugova zadržana je kao dobra drugarica, “simpatična sestra”. Sofija je dalje školovanje zamenila životnom karijerom supruge, domaćice i majke.

Prva kragujevačka gimnazijao snovana je 1833. godine, kao prva u tadašnjoj Srbiji. Kada je prva generacija učenika završila gimnaziju osnovan je Licej kao viša škola, da bi gimnazijalci mogli da nastave školovanje. Kasnije se osniva visoka škola iz koje nastaje Beogradski univerzitet.

Prva kragujevačka gimnazija predstavlja klicu modernog obrazovnog sistema u Srbiji.

Izvor:.srbijuvolimo.rs

____________________________________________________________________________________

KOVNICA MODERNE SRPSKE KULTURE…

Karlovačka gimnazija je najstarija srpska gimnazija, osnovana 15. avgusta 1791. godine, na padinama Fruške gore u Sremskim Karlovcima.

_____________________________________________________________________________________________

KARLOVAČKA GIMNAZIJA

Istorijat škole

Slobodoumna shvatanja prosvećenog apsolutizma uticala su na unapređenje školstva na čitavom prostoru Habzburške Monarhije. U skladu sa duhom vremena, putem otvaranja svetovnih škola, tokom čitavog osamnaestog veka, radi se na prosvećivanju i izgrađivanju visokog kulturnog nivoa sveukupnog stanovništva, tako i Srba. Za srpski narod u Austriji, čitav XVIII vek biće u znaku borbe za srpske škole i štamparije.

    Istorija srpskog školstva, na području novovekovne Ugarske, započinje još u XVI veku, kada su imućni Srbi slali svoju decu u manastirske škole, ili su dovodili privatne učitelje koji su držali mešovitu nastavu na grčkom i srpskom jeziku. Posle Velike seobe 1690. godine, patrijarh Arsenije III se, u dva navrata, lično obraćao bečkom dvoru (1698. godine tražeći otvaranje sholastičke gimnazije u Sečuju, 1706. godine tražeći odobrenje za otvaranje štamparije). Austrijska vlada osujetila je obe zamisli, kao što je i inače osujećivala otvaranja i nižih, pogotovo viših srpskih škola. Mitropolit Isaija Đaković  je pokušao isto 1708. godine. Ipak 1727. Godine, bečki dvor je izdao odobrenje da se mogu osnivati i podizati srpske narodne škole. Bilo je veoma teško, tada, naći učitelje za srpske škole.

Mitropolit Mojsije Petrović se obratio ruskom caru za pomoć (1718. I 1721. godine). Pod njegovim rukovodstvom, sa ruskim učiteljima Maksimom i Petrom Suvorovim, u Sremskim Karlovcima osniva se rusko-slovenska škola, prva značajnija obrazovna institucija (niža gimnazija). Maksim Suvorov, njegovi učenici i sledbenici, uveli su ruskoslovenski jezik, na kojem su se pojavili prvi bukvari i crkvene knjige.

    Na poziv mitropolita Vikentija Jovanovića, a sa blagoslovom kijevskog arhipastira Rafaila Zaborovskog, u Sremske Karlovce je, 1733. godine, je došao Emanuel (Manuil) Kozačinski da bude profesor i rektor Slavensko-latinskih škola (Collegium slaveno-latino carloviciense). Predavao je latinski jezik, poetiku, retoriku.

Stvorio je prvu potpunu gimnaziju u Srba, zamišljenu tako da u dogledno vreme stasa u akademiju (visoku školu). S Emanuilom Kozačinskim  i njegovom Traedokomedijom, i sa gimnazistima (učenicima Slavensko-latinskih škola),  u Sremskim Karlovcima, 1734. godine, započinje u Srba novija dramska književnost i novije njihovo pozorište. Praizvedba, zasad jedina izvesna predstava, je bila juna meseca (po starom kalendaru). Traedokomedija je tkz. školska drama i tkz. školsko pozorište. Mnogogostruka vokacija do koje su u školi dosegli i omiljena obaveza svih – i nastavnika i učenika, bio je taj školski teatar na čelu sa Kozačinskim.

Nastavnici su iskazivali svoje literarne, rediteljske, scenografske, kostimografske, rekviziterske i svake druge teatarske sposobnosti, a đaci su učili jezik (latinski i svoj narodni), učili istoriju, pomagali profesoru u svakom poslu u vezi sa predstojećom igrom, sticali iskustva u pesničkim umećima – i kao izvođači i kao koautori razvijali i rasuđivali usvajane oblike svesti i pripremali se čak i za javne – svetovne i duhovne službe. Školska drama i školsko pozorište bili su, i jesu, i oblik i izraz učilišne duhovnosti: i tragedija, i komedija, (tragikomedija), i drama u užem smislu, i deklamacija, i panegirik, i dijalog, i disput, i duhovna drama, i balet, i opera, i hor, i narodna muzika, i njihove neme poziture, i školski zadatak, i književnost koja se kazuje… jer je školska drama veoma širok žanr, sjedinjuje u sebi elemente različitih žanrovskih struktura.  Traedokomedija Kozačinskog je sačuvana zahvaljujući prepisu Jovana Rajića, đaka i glumca u predstavi Emanuila Kozačinskog.

    Upravo Jovan Rajić će produžiti i profesorsku delatnost magistra Kozačinskog. U vreme mitropolita Pavla Nenadovića, osniva se 1749. godine, u Sremskim Karlovcima, Latinska škola, sa srpskim učiteljima iz redova kaluđera i sveštenika, među kojima je i Jovan Rajić, istoričar i pisac. Posebna pažnja poklanjala se učenju nemačkog i latinskog jezika i već tada u karlovačko učilište su dolazili đaci iz svih srpskih pokrajina Austrije i Turske. Bulo ih je između 55 i 80.

    1790. godine za karlovačkog mitropolita izabran je Stefan Stratimirović, bečki đak, uman čovek. Ilirska dvorska kancelarija je izradila osnovno pismo za Gimnaziju, a car Leopold II, Diplomom ga je svojeručno i potvrdio 11. oktobra 1791. godine. Mitropolit Stratimirović  je privoleo bogatog karlovačkog trgovca Sabova da novac koji je želeo da izdvoji u dobrotvorne svrhe, upotrebi za osnivanje gimnazije. Dimitrije Anastasijević Sabov dao je 20.000 forinti u srebru.

Njemu su se pridružili i drugi imućni Srbi iz Karlovaca, prikupivši  još 13.100 forinti. Mitropolit Stratimirović je 15. Avgusta 1791. godine izvestio ilirskog dvorskog kancelara o željama Srba da otvore svoju gimnaziju, o prikupljenim sredstvima i molbom se obratio da se Sabov odlikuje za svoje dobročinstvo. Tada je osnovana naša gimnazija.     

Gimnazija, ipak,  nije počela da radi 1791.godine. Car Franja I je, posle svih peripetija, 12. decembra 1792. godine potvrdio drugo zakladno pismo  i odobrio nastavni program Gimnazije. Tako je, nakon godinu dana odlaganja, za koje je vreme patoronat Gimnazije otvorio pripremnu školu, Gimnazija počela rad.

Stara skola

Srpska velika gimnazija karlovačka, ubrzo po osnivanju, postaje središte srpske  prosvete, kulture i duhovnosti. U početku su njeni đaci bili iz Karlovaca i okoline, ali ne zadugo, u gimnaziju počinju pristizati đaci iz svih srpskih krajeva.

    Do 1852. godine Karlovačka gimnazija je bila šestorazredna potpuna, a te godine  gimnazija je dobila sedmi i osmi razred. Zalaganjem patrijarha Rajačića, od 1860. godine, u gimnaziji se proslavlja Sveti Sava kao školska slava. Godine 1872. Vukovim pravopisom je bio ispisan program Velike gimnazije Karlovačke. Pravo na polaganje završnog ispita ostvareno je 1873. godine.

    Gimnazija je prvih sto godina delovala u staroj zgradi Latinske škole. Za to vreme, kroz njene učionice, prošlo je više od 18.000 učenika.

 Stara  gimnazijska zgrada je porušena u aprilu, 1890. godine. Temelje novoj zgradi osvetio je patrijarh Georgije Branković, 12.maja 1890. Novcem  braće Anđelić (patrijarha karlovačkog Germana i sremskomitrovačkog sveštenika Stefana), a po projektu arhitekte budimpeštanskog Julija (Đule) Partoša, podignuta je nova, reprezentativna zgrada, u srpsko-vizantijskom stilu, sa bogato ukrašenim glavnim ulazom. Gradnja je završena 19. oktobra, 1891. godine i profesori su mogli otpočeti predavanja svojim đacima. O Svetom Savi, 27. januara 1892. godine proslavljena je školska slava u novoj Svečanoj sali, koja kao nova i danas stoji. Iznad bogato ukrašenog ulaza u Gimnaziju stoji: Braća Anđelići Srpskom narodu.

    Od 1907. godine nastavu u gimnaziji mogle su da prate i devojke. U početku, samo one koje su živele u Sremskim Karlovcima, da bi uvek mogle biti pod kontrolom svojih roditelja. Potom su učenice počele pristizati u Sremske Karlovce na školovanje iz svih krajeva u kojima žive Srbi.

    Od 1921. godine gimnazija postaje državna realna.

    Mnogi znameniti ljudi su bili karlovački đaci i profesori, među njima: Pavle Solarić, Dimitrije Davidović, Sima Milutinović Sarajlija, Milovan Vidaković, Jakov Gerčić, Josif Rajačić, Stefan Šupljikac, Jovan Sterija Popović, Jovan Subotić, Branko Radičević, Ilija Okrugić Sremac, Đorđe Popović Daničar, Kosta, Dimitrije i Ilarion Ruvarac, Đorđe Natošević, Jovan Čokor, Milorad Popović Šapčanin, Milan Jovanović Batut, Jovan Živanović, Radivoje Vrhovac, Milan Nedeljković, Nikola Radojčić, Dimitrije Kostić, Vasa Stajić, Borislav Mihajlović Mihiz, Dejan Medaković, Vida Ognjenović…

    „Istorija Karlovačke gimnazije predstavlja bitan i častan deo srpske kulturne istorije. Ona je jedna od najuspešnijih kovnica moderne srpske kulture“, kaže bivši učenik i profesor Karlovačke gimnazije, istoričar Nikola Radojčić.

    „Zajedno sa gimnazijom osnovana je i biblioteka njena“, piše u prvom štampanom školskom Programu, za godinu 1853. Ili su knjige dobijane na poklon „darovane od raznih Gimnazije naše prijatelja, ili su nabavljane sopstvenim troškom gimnazijskog fonda“. Te godine u biblioteci ima 319 knjiga. Sedamdesetih godina 19. veka izdvajaju se znatnija sredstva za kupovinu knjiga, a pojedinačna dela, pa i cele svoje biblioteke, Gimnaziji poklanjaju njeni direktori, profesori, bivši đaci, dobrotvori, patroni i prijatelji, naučna društva i ustanove, knjižari i izdavači.

Do danas su sačuvane knjige sa posvetama prvih direktora Gimnazije: Jovana (Johana) Grosa, Andrije Volnija, Georga Karla Rumija, kao i njenih prvih profesora: Kirila Aranickog, Joana Živkovića, Jovana Živanovića, koji je celu svoju biblioteku zaveštao Gimnaziji. Tu je i legat Patrijarha Germana Anđelića; legat Teodora Radičevića, đaka karlovačkog i oca Branka Radičevića, najčuvenijeg karlovačkog đaka; Jovana Gerčića, prvog Srbina direktora Gimnazije, legat Paje Adamova Markovića, profesora Gimnazije, književnika, osnivača „Brankovog kola“… i mnogi drugi znameniti građani zaveštavali su svoje knjige gimnazijskoj biblioteci (baron Aleksandar Rajačić, arhimandrit Antonije Nako, crnogorski knjaz Nikola Petrović…)

    Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja , koje je štampao o svom trošku, Biblioteci je 1897. godine poklonio kralj Aleksandar Obrenović.

    Knjiga po jezicima ima najviše na srpskom i hrvatskom jeziku, a odmah potom na latinskom i nemačkom jeziku, te grčkom, ruskom, češkom, francuskom, mađarskom, italijanskom, engleskom, rumunskom jeziku.

    Karlovačka gimnazija je vlasnik i čuvar ove Spomen biblioteka, koju čine 18198 knjiga i 8481 godište periodike, egzemlari, veliki broj srpskih knjiga 18. i 19. veka, štampanih srbulja, rukopisa, časopisa i listova. Svojom celinom Biblioteka je spomenik kulture.

     Zbirka je smeštena u reprezentativnoj prostoriji Karlovačke gimnazije i pleni lepotom i bogatstvom svakog posetioca.

Priredila Jelena Ratkov Kvočka, prof.

Izvor:sites.google.com

KARLOVAČKA GIMNAZIJA TRADICIJA I SAVREMENOST/brosura

Izvojena fotografija:terraditutti.com

_______________________________________________________________________________________________

KAKVI SMO LJUDI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Foto: frama.ba

 “Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

  Zar je nada u tome da sve prođe?”

---

MEŠA SELIMOVIĆ (Tuzla, 26. april 1910 – Beograd, 11. jul 1982)

Bio je  istaknuti srpski i jugoslovenski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka.

 Biografija

Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao:profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“,

Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd.

Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

 Priznanja i nagrade

Bio je biran za:predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU.

Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije:

NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.

Dela

Posle prve knjige, zbirke pripovedaka „Prva četa“ (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman „Tišine“ (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka „Tuđa zemlja“ (1962) i kratki poetski roman „Magla i mjesečina“ (1965).

„Derviš i smrt“ (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška.

Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

Roman „Tvrđava“ (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. „Tvrđava“ je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija“ zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i „Tvrđava“ je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.[1]

Nakon romana „Ostrvo“ (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede dela: „Djevojka crvene kose“, „Pisci, mišljenja i razgovori“, „Za i protiv Vuka“, „Krug“ i „Sjećanja“ (1976). Ovo poslednje delo je autobiografsko. U njemu Meša S. opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su na njegov život uticale i ostavile neizbrisiv trag.

 Nacionalna pripadnost

 U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testimentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976.

Selimović piše: „Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ‘Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.“.

Spisak dela:

Uvrijeđeni čovjek (1947), Prva četa (1950), Tuđa zemlja (1957), Noć i jutra (filmski scenario) (1958), Tišine (1961), Magla i mjesečina (1965), Eseji i ogledi (1966), Derviš i smrt (1966), Za i protiv Vuka  (1967), Tvrđava (1970), Ostrvo (1974), Krug (1983).   Izvor:sr.wikipedia.org

CITATI i ODLOMCI

* “Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju utvare i život, pa nema ni čistog sećanja, ni čistog života.”

 * “Ljudi preziru sve one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; Navikni se na prezir ako želis mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu…”

* “Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

 * “Krijemo ljubav, tako je i ugušimo.”

* „Moral je zamisao, a život ono što biva.Više je štete nanešeno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.“

 * “Tako je bolje, bez slatkih riječi, bez praznog smiješka, bez varanja. Sve je lijepo dok ništa ne tražimo, a prijatelje je opasno iskušavati. Čovjek je vjeran samo sebi.”

 * “Nekad i sad – to su dva čovjeka.”

 * “Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun prijetnji.”

 * „Stvari ne mogu da se kažu dok ne postoje. Pitanje je samo, treba li da se kažu.“

---

KAKVI SMO LJUDI

 Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Pametni su ovo ljudi.

Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje.

A sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!  

Izvor: b92.net

---

foto:pismenizadaci.blogspot.com

* „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro.

 Treba da misliš, da čezneš, da voliš.“

---

Povodom godišnjice rođenja Meše Selimovića,

priredio : Bora*S

---

SAVA ŠUMANOVIĆ, MAJSTOR PEJZAŽA, AKTOVA I MRTVE PRIRODE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Dve velike kompozicije Save Šumanovića „Doručak na travi“ i „Pijana lađa“ spadaju među najznačajnija dela srpskog modernog slikarstva.

Najznačajnija njegova dela nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu i u galeriji „Sava Šumanović“ u Šidu.

---

***

SAVA ŠUMANOVIĆ (1896-1942.)

Rođen je pred sam kraj devetnaestog veka 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac, šumarski inženjer dobio posao. Porodica Šumanović se nije dugo zadravala u Vinkovcima; kada je Sava napunio četiri godine vratili su se u Šid.

Otac, Milutin, se posvetio vođenju velikog imanja, a majka, Persida (Tubić), je otvorila prvu ugovornu poštu u gradu. I po ocu i po majci Sava je pripadao uglednim gradanskim porodicama. U Šidu Sava završava osnovnu školu.

Školske 1906/07. sa svega deset godina napušta roditeijski dom i odlazi u Zemun, gde je primljen u realnu gimnaziju. U toku gimnazijskog školovanja počinje da se interesuje za umetnost. Mnogo čita, odlazi u bioskop, a često posećuje i izložbe koje su organizovane u prestonici, od koje ga deli samo reka.

Redovno piše roditeljima. 1911. upisuje se na slikarski kurs svog gimnazijskog profesora Isidora Junga, ali dragocene savete o slikanju Sava dobija od svog starijeg prijatelja Slavka Vorkapića koji je već polaznik Umetničko – zanatske skole.

Na kursu se upoznaje sa slikarstvom francuskih impresionista, Van Goga i Sezana, a prva saznanja dobija i o secesiji i Hodleru. Usavršava nemački jezik u Gracu gde provodi leto. Po završetku gimnazije Sava se vraća u Šid, na letnji raspust. Treba da saopsti roditeljima svoju odluku o daljem obrazovanju i izboru zanimanja. Kategorično se protivi očevoj želji da postane advokat, Sava snažno želi da postane slikar.

 Ubrzo, 1914. po izbijanju Prvog svetskog rata, Sava odlazi u Zagrebu, gde se upisao na Privremenu višu školu za umjetnost i obrt. On je u klasi kod profesora Otona Ivekovica, ali već sledeće godine prelazi kod uglednog profesora Menci Klement – Crnčića. Savladava crtačke tehnike i upoznaje se sa postupcima Mikelanđela, Direra, Rembranta i Rubensa; ali i sam istražuje i uči se na delima Manea, Monea i Sezana. Živi i uči u okruženju mladih naprednih umetnika koji će, kao I on, kasnije postati cenjeni i priznati stvaraoci.

Sklapa iskreno prijateljstvo s Antonijom Koščević, koja je tada sticala vajarska znanja, a koja je ostavila dragocene podatke o Savi. Druži se s Đurom Tiljkom, Marjanom Trepseom, Jozom Turkaljom, a snažno prijateljstvo ga vezuje i za rano preminulog Milana Štajnera. 1917. predstavio je četiri slike na petoj izložbi Prolećnog salona. 1918. završilo se Savino obrazovanje u Zagrebu.

U svedocanstvu o završenom školovanju zabeležene su najbolje ocene i kvalifikacije. Intenzivno radi, tada nastaje i prvi Savin slikarski ciklus inspirisan Starim i Novim zavetom, kao izraz ne pridržavanja kanona i promišljanja večnih tema borbe dobra i zla, suočavanjem s prvim grehom i nj egovim posledicama… Na prvoj samostalnoj izlozbi u Salonu Ulrih u Zagrebu predstavio je predele i pejsaže iz okoline Zagreba. Iako je dobro poznavao impresionistički postupak slikanja nikada se njime do kraja i u potpunosti nije koristio.

Vrlo spretno je koristio efekte bojenih prozirnih senki, lazurni namaz, ne razlažući formu već naprotiv ističući je, Sava je insistirao na atmosferi.

Nekoliko narednih godina pored slikarstva Sava se bavio i ilustracijom, grafikom i scenografijom. Radi ilustracije za književnu reviju „Juriš“ koju je uređivao njegov prijatelj Antun -Branko Simić.1920. izlozio je svoja platna na drugoj samostalnoj izložbi u Muzeju za umjetnost i obrt. Stilski se priključuje secesiji i simbolizmu, koji su karakteristični za umetnička kretanja u Hrvatskoj ali ne i Srbiji.

Izložba je prošla zapaženo i s dobrim kritikama. U jesen iste godine otisnuo se u svet, kao poznavalac francuske kulture i frankofil otišao je u Pariz i iznajmio studio na Monparnasu. Sada se nalazio u centru evropskih umetničkih zbivanja, novi horizonti su se otvorili. U Parizu je ovog prvog puta boravio svega nakoliko meseci, nesumnjivo dragocenih za Savu. Upisao se na kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota, i bio njegov najboiji učenik.

Savin učitelj je pripadao struji analitickog kubizma i imao izuzetan uticaj na mladog slikara. Ubrzo, sprijateljio se sa Rastkom Petrovićem i našao u okruzenju naprednih i avangardnih stvaraoca dvadesetog veka.Zajednički imenitelj im je bio Monparnas, sastajali su se u kafanama i klubovima, bili su tu Seren,Modiljani, Papzof, Zakob, Fuzita i pokatkad Pikaso, Kokto, Fera, Redige…

Kada se vratio u Zagreb dane je provodio u kući svoje prijateljice Antonije Koščević. Ponesen francuskim iskustvom, krećući se od ekspresionizma, preko konstruktivizna i postkubizma pa zalazeći u neoklasicizam, u oktobru Sava je organizovao izložbu u Umetničkom paviljonu. Deo progresivne kritike je izlozbu ocenio kao značajan i vredan događaj, ali konzervativnijim kritičarima nisu prihvatili Savina „suviše moderna“ dela.

Sledećih godina boravi u Zagrebu gde nesmanjenim intenzitetom slika. Iz protesta prema javnosti koja nije prihvatila njegove slike potpisuje se francuskom transkripcijom. Ministarstvo prosvete odbija njegovu aplikaciju za mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu. Učestvuje na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi sa koje je Ministarstvo otkupilo njegove kompozicije „Berba“ i „Kraj s mostom“.

Prihvata posao bibliotekara u Muzeju za umjetnost i obrt. Tu je Sava bio u prilici da čita i analizira dela velikih majstora. Svoje poznavanje francuskog odrzava čitanjem dela francuskih pisaca na izvornom jeziku, i svakodnevnom konverzacijom na francuskom sa Antonijom Kosčević. 1924. Sava je napisao „Slikar o slikarstvu“ i „Zasto volim Pusenovo slikarstvo“, dela neprocenjivog značaja za razumevanje njegove umetnosti. 1925. godine Sava ponovo odlazi u Pariz, ali njegov boravak je otežan administrativnim peripetijama francuskih vlasti, boravišnu dozvolu je prinuđen da produžava svakih šest meseci i to sa statusom učenika.

Zbog toga se ponovo upisuje kod Lota na kurs, ali zabrana prodaje slika Savi je u najvećoj meri otežavala boravak u Parizu. Kako sam Sava piše u svom katalogu za izložbu na Novom univerzitetu 1939. u Beogradu, vreme je posvećivao izučavanju Fragonarovog slikarstva, upotpunjavao znanja o Sezanu i Renoaru i divio se Matisu. Nastaje nekoliko aktova pod uticajem Matisa. Sprema platna za Jesenji salon. Sledece godine Francuska vlada je sa istog salona otkupila jedan Savin akt.

1927. Sava je naslikao „Doručak na travi“ koji se našao reprodukovan u uglednom francuskom česopisu koji se bavio umetnošću, zajedno s delima Matisa i Derena, uz odlične kritike. Dobio je porudžbinu da zajedno s drugim umetnicima oslika kultnu kafanu „Kupolu“, Sava je uradio četiri slike na jednom od stubova. U napregnutom i grčevitom radu za sedam dana i noći uz veštačko osvetljenje Sava je naslikao „Pijanu lađu“ i izložio je u Salonu nezavisnih.

U to vreme Rastko Petrović je radio na prevodu istoimene Remboove pesme, i svome prijatelju ih recitovao. Uz to Žerikoov „Splav Meduza“ je poslužio kao neposredna inspiracija. Kritikaje ostala podeljena a Sava iscrpljen radom i ne prospavanim noćima je bio suvise pogođen onim koje je nisu pozitivno ocenile. Danas „Pijana lađa“ ulazi u red najviših dometa našeg slikarstva, i smatra se da je anticipirala drugu fazu neorealistickog pokreta u Srbiji.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su da se Sava oseti nervno iscrpljenim i 1928. za kratko vreme vratio se u Šid, gde je potražio mir slikajući predele. Nastaju „Sremske krajine“, niz pejsaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Na ovoj temi će intenzivno raditi po konačnom povratku u zavičaj ’30. godine. Ni za trenutak bolest nije smetala njegovom stvaralaštvu.

Priredio je samostalnu izlozbu u Beogradu, koju su kriticari odlicno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo, po polednji put ode u Pariz. 1929. intenzivno radi u preuređenom ateljeu na Monpamasu, tada nastaje nekoliko izvanrednih dela „Par na klupi“, „Luksenburški park“ a vrhunac dostiže na slikama aktova čuvene pariske muze s Monparnasa-Kiki, „Crveni ćilim“, i pariskih predela „Most na Seni“. Platna su otezala pod nanosom boje. Nagovestava se poetski realizam kojem će se kasnije potpuno posvetiti, a osetan je i umereni koloristički ekspresionizam.

1930. francuzi imaju problem sa Savinim slovenskim prezimenom, teškim za izgovaranje, Savin boravak u Parizu otežava i nemogućnost produžavanja vize, sve to utiče na njegovo već narušeno zdravlje. Sava se sa majkom 30. marta vraća u Šid. Neko vreme provodi u Beogradu u Voždovačkom sanatorijumu gde nastaju izvanredni akvareli i skice za ulja Voždovačkih padina. Sprijateljio se sa dr. Vojom Atnovljevićem kojem je poklonio nekoliko slika.

Povratak u Sid kompenzuje svakodnevnim, vrednim i u ustaljenom ritmu radom na slikama. Nastaju „Šidski sokaci“ i aktovi. Njegovo stvaralaštvo se kreće od poetskog realizma do umerenog ekspresionizma.Sam svoj stil naziva „kako znam i umem“ uglavnom ga prilagođavajći motivu.

Krstari po periferiji I nalazi prepoznatljive pejsaže koji će mu poslužiti kao motivi. U narednim godinama nestaje ciklus „Proleće u Šidskim baštama“ i „Proleće u dolini sv.Petke“, kao i serija aktova. 1935. započinje ciklus velikih platana „Šidijanke“ kojima je predhodilo mnogo istrazivanja i teorijskog rada. Radiće na njima naredne tri godine. Na „Šidijankama“ se čita sva eklektičnost Savinog obrazovanja i smelost ostvarenog umetnika da citira sopstvene uzore: Manea, Engra, Vatoa, ili atmosferu Firentinaca ili Kirika. Čak ih je moguće čitati i u postmodernističkom ključu.

Po smrti oca preuzima brigu o imanju, ali ne zanemaruje slikarstvo i uči engleski jezik. 1939. godine posetioje veliku izložbu Francuskog slikarstva devetnaestog veka koja je održana u Narodnom muzeju. Ponovo je bio u prilici da vidi platna sa kojima se sretao u Parizu. Započinje velike i sistematske pripreme za svoju izložbu u Beogradu. Piše katalog, izuzetno značajan za istraživače Savinog stvaralaštva.

Izložbu sa 400 izloženih platana kritika je odlično primila. Uspeh je za Savu imao značajan uticaj, povratio je poverenje u ljude. Započinje ciklus dečijih portreta i žanr scena koje nije završio. Vraća se temi berbe grožđa i nastaju „Beračice“. Istom temom se bavio sredinom dvadesetih godina. 1941. bio je cratač u štabu Radničkog bataljona. Po izbijanju Drugog svetskog rata i kapitulaciji kraljevine Jugoslavije povlači se sa ostalim vojnicima do Tuzle, gde su zarobljeni.

Oslobođen je u aprilu i odmah se vraća u Šid. Po povratku i dalje slika, ali manje nego ranije. 1942. radio je na svom ciklusu velikih platana „Beračice“. Jedna od njih, kakoje Sava uredno zabeležio, završena je 26. avgusta 1942.

Dva dana kasnije, u sam osvit dana, zajedno sa još sto pedeset Srba iz Šida Sava je uhapšen i odveden u Sremsku Mitrovicu. Vlasti Nezavisne Države Hrvatske, koje je u Šidu predstavljao Viktor Tomić su ove građane smatrale za nepoželjne. Bez obzira na kontraverze oko poslednjih Savinih dana, zajedno sa svojim sugradanima, Sava je streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica.

„Razvojne mogućnosti u njemu nije moglo uništiti vreme, ni bolest, a nisu prestajale ni kasnije. Taj potencijal ostao je u njemu sačuvan do kraja zivota. Smrt ga je zatekla u času kada je očito sledio neki novi skok u njegovoj umetnosti.“ – Dimitrije Bašičević, Sava Šumanovic. Život I delo, Drugo dopunjeno i prošireno izdanje, Vojin Bašičević i Prometej, Novi Sad 1997.

 sidskiportal.net/Autor teksta Zahvalni sugrađani   

---

Priredio:Bora*S

---

JEDAN OD MOGUĆIH POGLEDA NA SVET…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________

 Žabac na listu.

 

Nekuda gleda, malo

 

drukčije no ja.

 

Vladimir Stanković

 

DESANKA…

TAMOiOVDE

Na današnji dan, 16. мајa 1898. godine u Rabrovici kod Valjeva, rođena je Desanka Maksimović.

Velika srpska poetesa, književnica i akademik, kao dete učitelja, detinjstvo je provela u Brankovini. Tu je odrastala i učila prve razrede osnovne škole, a danas se u senovitom delu crkvenog dvorišta u ovom mestu nalazi njen grob.

Gimnaziju završava u Valjevu, a potom odlazi na studije u Beograd. Kao student dobija stipendiju francuske vlade i godinu dana provodi i školuje se u Parizu.

Prve Desankine pesme štampane su 1920. godine u časopisu “Misao”.

Skoro ceo radni vek provela je kao profesor gimnazije.

Umrla je u Beogradu, 11. februara 1993.godine.

---

***

“Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine. Pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji.

Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kad opeva neku zemlju koja i jeste i nije; koja i postoji i ne postoji. I za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva.

Prve svoje pesme Desanka je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“ i od tada ona neprekidno stvara, tako da spada u nase najplodnije pesnike. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.

„Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko neprestano….Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju.“ – kaže sama pesnikinja. „Po svojoj motivskoj raznovrsnosti i bogatoj lirskoj skali od najjednostavnijih tonova do dubokih i misaonih sazvučja, lirika Desanke Maksimović se ukazuje kao srećna mogućnost da poput večite pesničke senke prati svoga čitaoca od njegovih prvih koraka u život, pa nadalje…”

Stevan Raičković

---

Desankine pesme prevedene su na više svetskih jezika, a i sama je „prepevavala” sa slovenačkog,  bugarskog i ruskog jezika.

Uz nezaobilaznu prvu zbirku „Pesme”, posebno se ističu njene poetske knjige: ”Tražim pomilovanje”, „Vrt Detinjstva”, „Gozba na livadi”, „Zeleni vitez”, „Pesnik i zavičaj”, „Miris zemlje,” „Otadžbino, tu sam”,”Nemam više vremena”…

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Desanka Maksimović

---

KRVAVA BAJKA…

„ZAŠTO SU TVOJI MECI IŠLI KA MOJOJ DECI ? O NJIMA SANJAM I MAŠTAM- DECU NE MOGU DA PRAŠTAM! “ – Bora Đorđević

---

Nemačke okupacione snage su od 19. do 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu streljale više hiljada nedužnih građana. Streljani su seljaci, radnici, žene, deca…Među njima su bili i đaci i profesori kragujevačke Gimnazije. Najmlađa žrtva imala je tek 11 godina.

Doznavši detalje o ovom monstruoznom masakru  nad civilnim stanovništvom  u Kragujevcu, srpska poetesa Desanka Maksimović napisala  je  Bajku. Krvavu.

U znak sećanja na nevine žrtve: Bora*S

---

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučenickom smrću

četa đaka

u jednom danu.

MOJE VREME NA STRAŽILOVU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto  dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!

Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba…

Ovako je u jednoj od najlepših elegija na srpskom jeziku „Kad mlidijah umrijeti“, u suton svog kratkog života, pisao Branko Radičević, pesnik srpski iz doba romantizma- „najavljujući“ svoju preranu smrt.

Rođen 1824. u Slavonskom Brodu, osnovnu školu završio u Zemunu, 1836. godine upisao se u čuvenu karlovačku gimnaziju. Školovao se potom u Temišvaru, Beču, putovao i živeo u raznim mestima, ali je ljubav prema Sremskim Karlovcima i Stražilovu ostala do kraja njegovog života.

Umro je u Beču, juna 1853. godine. Živeo je tek 29 godina. Po njegovoj želji  za života, posmrtni ostaci preneti su 1883. na brdo Stražilovo. To je bilo mesto gde je često u vreme gimnazijskih dana odlazio. Ono je predmet nadahnuća u njegovom pesništvu.

Dolazim u  Sremske Karlovce.Često.

Iz pravca Novog Sada sa glavnog puta, skretanje desno i put ka Stražilovu me vodi  pored zgrade najstarije srpske Gimnazije -karlovačke. Skretanje levo i posle 4 kilometra, vijugavi put kroz pitomu dolinu dovodi do podnožja Stražilova.

A ovde –“fina pitomina“. Na ušću dvaju potoka lepo uređen park- prostor. U centralnom delu Spomenik velikom pesniku. Okolo klupe, žubor vode, cvrkut ptica i restoran „Brankov čardak“.

Na terasi Čardaka, telesno i čulno okrepljenje.

A onda, prigodna obuća za pešačenje i put pod noge.

Odavde do vrha Stražilova ( 321 m. nadmorske visine), kroz gustu šumu, lepo uređena i obeležena pešačka staza. Prilično naporna zbog velikog uspona. No, uz osrednju fizičku kondiciju i malo napora, za oko pola sata hoda stiže se do vrha brda.

Do Brankovog groba.

Spomenik na grobnom mestu podignut je 1883. godine. Zanimljivo je da je u spomenik ugrađeno osam kamenih blokova sa Lovćena, Velebita, Dinare, Fruške Gore, Vršačkog brega… U vreme mog boravka (oktobar o.g.), oko spomenika su bile montirane građevinske skele zbog restauracije. Raduje me ta činjenica, bez obzira što sam ostao uskraćen za dobre fotografije.

Okolo spomenika „lepo raspoređeni mir i tišina“. Naravno, hladovina ispod krošnji i  klupe za odmor.

Sednete na neku od njih i uz fantastičan panoramski pogled na vojvođansku ravnicu – ćutite.

Tekst i foto: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________