DINOSVILLE…

Prirodnjački centar Srbije Svilajnac predstavlja spoj nauke, obrazovanja i turizma na vrlo specifičan način. Takav koncept čini ga jedinstvenim u ovom delu Evrope.

Prirodnjački centar Srbije Svilajnac izgrađen je na najfrekventnijem turističkom pravcu – na samo 6 km od auto-puta, a pored regionalnog puta Markovac-Svilajnac-Despotovac u neposrednoj blizini kompleksa Sportsko-turističkog centra.

Njegova atraktivnost ogleda se u jedinstvu velikog izložbenog prostora i zabavnog dino-parka na otvorenom.

Veliki izložbeni prostor u samom objektu sadrži četiri tematske izložbe, na čijim postavkama su radili stručnjaci Prirodnjačkog muzeja Beograd i Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

„Geološki vremeplov“ jedna je od najatraktivnijih izložbi i predstavlja nastanak planete Zemlje i njen razvoj kroz epohe sve do postanka čoveka.

Posetioci doživljavaju svojevrsno putovanje u prošlost kroz prikaze geološke istorije Zemlje od Velikog praska do pojave savremenog čoveka. Sticanje znanja kroz ovu izložbu zapravo je avantura.

„Svet dinosaurusa“ smeštena je u centralnom delu zgrade. Paleonotološku postavku čini sedam skeleta različitih vrsta dinosaurusa koji na jedinstven način dočaravaju period mezozoika.

Sve skeletne replike rađene su po uzoru na originalne fosile. Utemeljena na naučnim činjenicama ova izložba posetioce na najbolji i najatraktivniji način upoznaje sa osnovama paleontologije.

„Svet minerala i stena“ predstavlja minerale i stene od koih je izgrađena naša planeta. Pored minerala i stena koji su karakteristični za Srbiju postavka sadrži i primerke veoma retkih minerala što je čini ekskluzivnom.

Jedan od najatraktivnijih eksponata je mineral Jadarit koji je za sada pronađen jedino na teritoriji naše zemlje, a koji po svom hemijskom sastavu odgovara čuvenom Kriptonitu iz Supermenovih stripova.

„Biodiverzitet Srbije“ predstavlja bogatstvo flore i faune naše zemlje. Sve vrste su originalne i napravljene specijalnim preparatorskim metodama. Smeštene su u karakteristične situacije, prikazane kroz sva četiri godišnja doba i kroz različite delove dana. Ova izložba na autentičan način prikazuje prirodna bogatstva Srbije.

Postavka – “Paleontologija” – pokazuje kako izgleda iskopavanje na terenu, uz osnovni alat paleontologa, kao i prave fosile dinosaurusa iz S.A.D, dok je izložba „Nebesko kamenje“ postavka o meteoritima, koja se sastoji od tri replike značajnijih meteorita koji su pali na teritoriju Srbije.

Od aprila 2016. godine Prirodnjački centar Srbije bogatiji je za još dve ekskluzivne izložbe:

“Bioarheologija Đerdapa” na interesantan način predstavlja posetiocima jedinstvenu kulturu Lepenskog Vira, koja je otkrivena početkom šezdesetih godina na srpskoj strani Dunava u Đerdapu, a čije je istraživanje nastavljeno 2006. godine. Tokom godina istraživanja na ovom lokalitetu otkriveno je naselje čija je starost oko 10.000 godina i pripada granici mezolit-neolit, kao i niz predmeta iz svakodnevnog života, umetničke tvorevine, alati, oruđa i dobro očuvani ljudski skeleti.

“Svedoci ledenog doba” na autentičan način prikazuje impozantne primerke megafaune koji su tokom poslednjeg Ledenog doba (pre oko 16 miliona godina) živeli na prostorima današnje Srbije i koji su sa tih prostora nestali pre oko 10.000 godin

Osim izložbenog prostora u objektu se nalaze i specijalizovane učionice i laboratorije namenjene naučno-istraživačkom radu.

DINOSVILLE – Zabavni park smešten je na otvorenom u nastavku zgrade Prirodnjačkog centra.

Dino – Najveći deo parka zauzima jedinstvena postavka dinosaurusa u njihovim živim oblicima i autentičnom okruženju. U parku se nalazi preko 20 replika različitih vrsta dinosaurusa, od kojih je najveća replika Diplodokusa visoka 11, a dugačka 20 metara.

Šetnja kroz vulkan – Kroz Park se kreće kružnom putanjom u čijem je centralnom delu model vulkana visine oko 10 m. Oko vulkana je prostrana zelena površina sa izgrađenim minijaturnim jezerom, a može se ući i u unutrašnjost vulkana.

Igra i opuštanje – Obod parka sadrži kafe-restoran za predah i opuštanje. Najmlađi posetioci imaju u parku svoj „kutak“ sa igraonicama, koje su koncipirane tako da oni budu u ulozi istraživača i naučnika i da kroz igru uđu u složeni svet nauke. Na ovaj način deci nauka postaje zabavna. U parku je smeštena i bogato opremljena suvenirnica koja prati tematiku parka.

Vizija ljudi koji čine tim Prirodnjačkog centra Svilajnac je da stvore instituciju od nacionalnog značaja, koja će postati važan centar nauke, edukacije, zabave. Tim stručnjaka radiće na stvaranju dobrih naučnih programa, na organizaciji i postavci stalnih izložbi, ali i na stalnoj inventivnosti i novim sadržajima, kako bi vremenom Prirodnjački centar Svilajnac postao naučno-zabavni brend.

Izvor teksta:prirodnjackicentar.rs

Foto: Bora*S

---

FotoPlus

---

---

U SENCI KAMENA…

Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji

Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.

Foto:Profimedia

„Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.

Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.

Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.

Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.

Foto: Profimedia

Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.

Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.

Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.

Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.

Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

DIVNO ČUDO ILI PROKLETSTVO…

JEZERO – LAC DE GAFSA

U sred suve pustinje, 25 km od grada Gafse, Tunižane je u avgustu prošle godine jednog jutra sačekalo neobično iznenađenje. Na površini od oko jednog hektara pojavilo se pravo jezero kristalno čiste vode, duboko 10 – 18 metara.

Istraživanja koja su sprovedena u međuvremenu otkrila su da je jezero nastalo kada je mali zemljotres polomio stenu koja je prekrivala vodenu ploču pod zemljom.

Kroz pukotinu je izašlo nekoliko miliona kubika vode koja je napunila krater oivičen stenama i darovala pravo osveženje građanima Gafse tokom vrelih letnjih meseci.

Misteriozno jezero je ubrzo postalo velika atrakcija i omiljeno kupalište. Ipak, stručnjaci upozoravaju da plivanje u njemu može biti opasno. Zemljište i stene južnog Tunisa su bogati fosfatima, a okolina Gafse je centar eksploatacije fosfata još od 1886. godine.

Jedinjenja fosfora se koriste u proizvodnji veštačkih đubriva, pesticida, deterdženata, šibica, pa i hemijskog oružja, što ga čini prilično opasnim nemetalom.

Pored toga, jedinjenja fosfora često sadrže radioaktivni talog, pa ukoliko je sastav jezera sličan sastavu zemljišta, što je vrlo verovatno, jezero bi moglo biti radioaktivno i kancerogeno.

Ubrzo nakon što je nastalo, jezero je promenilo boju od kristalno čiste do mutno zelene, što znači da se više ne puni svežom vodom i da u njemu cvetaju alge i množe se bakterije. Uprkos stalnim upozorenjima lokalnih vlasti, mnogi stanovnici Gafse ne odustaju od kupanja u njemu.

„Neki ga nazivaju čudom, dok drugi smatraju da je prokletstvo”, najbolje je ovu pojavu opisao tuniski novinar Lakhdar Souid.

Izvor: agroekonomija

_________________________________________________________________________________

KRISTALNO OKO VIDLJIVO IZ SVEMIRA…

NUNAVIKA-Neobičan krater pun je kristalno čiste vode i vidljiv iz svemira

Neobičan krater čije ime na jeziku lokalnog stanovništva u Kanadi znači „gde se tlo podiže“ prepun je kristalno čiste vode i vidljiv je iz svemira.

Foto: YouTube Screenshot

Priča o ovoj neobičnoj rupi u tlu, koja je gotovo savršenog kružnog oblika, počinje u doba pleistocena, kada su Zemljom hodali mamuti, mastodonti, sabljozubi tigrovi i gliptodonti.

Krater je nastao kada je meteor udario u Zemlju pre oko 1,4 miliona godina, a danas je jezero čiji bazen spada u najstarija jezera zapadne hemisfere, o čemu svedoče slojevi sedimenta i fosili stari više stotina hiljada godina.

Ovo jezero, nazvano Pingualuit, sadrži izuzetno čistu vodu – njegov nivo saliniteta iznosi manje od 3 ppm, toliko čistu da ono spada u najčistija jezera na svetu i da se s površine može videti i do 35 metara.

Pored toga, ono je duboko oko 400 metara, što ga čini jednim od najdubljih jezera Severne Amerike, a njegov obod se uzdiže čak oko 160 metara iznad okolnog zemljišta. Zbog toga je sam krater dobio ime Pingualuit, što na jeziku Inuita znači „gde se tlo podiže“, a ovaj narod je dugo znao za njegovo postojanje, pre svega zbog vode tako čiste da su ga, između ostalog, nazvali i Kristalno oko Nunavika.

Zanimljivo je i da Pingualuit nema pritoke i da vodu dobija isključivo zahvaljujući padavinama, a gubi je isključivo isparavanjem.

Izvor: b92.net/Fokus

________________________________________________________________________________________

TIMOČKI NAUČNI TORNADO…

Timočkim predelima Srbije, u subotu, 31. oktobra, između 10 i 14 sati, “protutnjao” je četvrti Timočki Naučni Tornado.

Epicentar TNT zabeležen je u prostoru borske Osnovne škole „Dušan Radović“.

Ovaj nesvakidašnji naučni vrtlog izazvalo je više od 400 mladih “eksperata-naučnika”, preko stotinu vaspitača, nastavnika i profesora iz Bora, Zaječara, Negotina i Knjaževca, kao i stručnjaci iz 27 ustanova, preduzeća i drugih institucija.

Oni su na Festivalu nauke izveli i prezentovali više od 300 ogleda, eksperimenata, različitih naučnih i obrazovnih programa, iz oblasti prirodnnih i teničkih nauka, poput hemije, fizike, matematike, biologije, geologije, biohemije, ekologije, rudarstva i drugih naučnih disciplina, koji su oduševljavali a neki i zadivili mnogobrojnu i znatiželjnu publiku.

Bila je ovo jedinstvena prilika da i učesnici i posetioci mogu da razvijaju svoju radoznalost, maštu, kreativnost i znanje.

Organizovano je i 13 nagradnih kvizova znanja iz različitih oblasti a najboljima je dodeljeno više od pet stotina nagrada.

“ Festival nauke zamišljen je tako da učenici i studenti koji pokazuju veća interesovanja za prirodne i tehničke nauke budu izvođači ogleda, demonstracija i prezentacija na samom Festivalu uz mentorstvo svojih nastavnika i profesora. Time im je pružena prilika da se kao „mladi naučnici“ isprobaju u praksi i razvijaju svoja znanja i veštine. U pripremi za Festival nauke nastavnik se stavlja u ulogu moderatora, koji usmerava učenike na primenu principa očiglednosti i primenjljivosti. To upravo razvija i veštine samih nastavnika i vodi ka stvaranju boljih odnosa između nastavnika i učenika, kao i samih učenika jer većinu ogleda izvode timski.”- kazala je profesorka Nataša Ranđelović, idejni tvorac i koordinator ovog Festivala.

Pored toga, svaka institucija koja je učestvovala na Festivalu imala je priliku da promoviše svoju delatnost, programe i aktivnosti, a srednje škole i fakultet sopstvene obrazovne profile i smerove, pošto je jedan od dugoročnih ciljeva Festivala da se na ovakav način afirmišu prirodne i tehničke nauke pre svega, jer je očigledno da one u poslednje vreme gube trku sa društvenim naukama, kada je u pitanju izbor budućeg zanimanja i nastavak školovanja mladih ljudi.

Uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, organizatori ovog naučnog festivala bili su :Tehnički fakultet iz Bora, Osnovna škola „Dušan Radović“ Bor i Društvo mladih istraživača Bor.

“Činjenica da smo ovogodišnji Festival nauke u Boru realizovali najviše lokalnim snagama, pokazuje da naša sredina ima kapaciteta da deci pokaže čari prirodnih nauka i motiviše ih da dublje uplove u svet prirodnih nauka.”- naglasila je Ranđelovićeva.

Do kraja godine po već utvrđenom programu ”TNT 2015”, očekuju nas novi mini festivali  u Zaječaru i Negotinu, kao i izložba u Vidinu.

Autor: Bora Stanković

Foto: Nataša Ranđelović i Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

JEDINSTVENA LEPOTA I LEKOVITOST PEGAVOG JEZERA…

Isceljujuća moć neobičnog Tačkastog jezera u Kanadi

Ovo neobično slano jezero, koje se nalazi u blizini grada Osojus u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija, poznato je ne samo po svojoj jedinstvenoj lepoti već i lekovitosti, jer važi za jedno od najbogatijih izvorišta magnezijuma, kalcijuma i natrijum-sulfata na Zemlji.

Jezero je endoreično, što znači da se ne snabdeva vodom iz reke ili mora, već tokom leta, kada voda ispari, u njemu ostaju minerali koji formiraju kružne tačkaste bazene bele, žute, plave ili zelene boje, u zavisnosti od vrste nataloženog minerala.

Starosedeoci doline Okangen ovo jezero, koje zauzima površinu od oko 38 hektara, nazivaju Kliluk i smatraju ga svetim mestom.

Njegova lekovita svojstva poznata su već hiljadama godina, a nekada davno Indijanci su ga koristili za lečenje raznih bolesti.

Tačkasto ili pegavo jezero Kiluk danas se nalazi u privatnom posedu starosedelaca, koji su ga otkupili s namerom da ga sačuvaju od eksploatacije, pa se turisti njegovim lepotama mogu diviti samo iz daljine, sa obližnjeg auto-puta.

Izvor:bravacasa.rs

_________________________________________________________________________________________

UGAŠENI VULKANI U SRBIJI…

Da li možete da verujete da je nekada na tlu Srbije bilo na desetine aktivnih vulkana, čije erupcije nisu zaostajale za najjačim koje je istorija zabeležila! Iako već dugo ne izbacuju lavu, sa vulkanima se nikada ne zna, jer su oni, kažu vulkanolozi

Razorne vulkanske erupcije na Rudniku i Radan planini bile su tako snažne da su se nakon njih stvarale „pečurke“ kao posle nuklearnih bombi! Pored pomenutih, obrise vulkanskih reljefa možemo naći u gotovo svim krajevima naše zemlje – kaže dr Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu.

U prošlosti je na području Srbije bilo različitih vidova vulkanske aktivnosti, međutim, detaljnija rekonstrukcija moguća je samo za događaje koji su se odvijali u poslednjih 300 miliona godina.

Poput egipatskih piramida, Ostrvica je impresivni vulkanski vrh koji pripada Rudničkom masivu.

– Za Ostrvicu se pretpostvalja da je samo deo većeg vulkana čiji je sedište bilo u blizini Rudnika, a za koji se veruje da je poslednji put bio aktivan pre oko 20 miliona godina – objašnjava za „24 sata“ dr Pavle Premović, profesor na Prirodno–matematičkom fakultetu u Nišu.

Upravo za ovaj vulkan se smatra da je na našem prostoru bio pravi džin, a o njegovom postojanju upoznati su i meštani ovog kraja.

I jug Srbije krije svoje tajne! Na geografski malom prostoru nalaze se ostaci ugašenih vulkana Oblika i Glota, Vranjska Banja sa termalnom vodom temperature preko 110 C, a u blizini je i Sijarinska banja sa retkim prirodnim fenomenom u kontinentalnoj Evropi – gejzirom! Pretpostavlja se da ovo bogatstvo Vranje i njegova okolina duguju vulkanskoj prošlosti.

– Nastali u doba miocena, Oblik i Glot su ugašeni vulkani, koji su nalaze na udaljenosti od samo 1,5 km. Njihove padine veoma su strme i prekvirene tufom (mešavinom vulkanskog pepela i vode), koji na nekim mestima dostiže debljinu od čak 7 metara! U njihovoj okolini nalazi se i plodno poljoprivredno zemljište koje je odlika gotovo svih vulkanskih područja u svetu – dodaje Premović.

Na pitanje postoji li šansa da se jednog dana u Srbiji probudi neki od ovih vatrenih divova, vulkanolozi su složni – ne u narednih 100.000 godina.

Izvor: facebook.com/Sirković Nikola

---

NAJVEĆA TERMALNA JEZERA NA PLANETI…

 

Heviz

Jezero Heviz je sa površinom od 4,44 hektara najveće termalno jezero na svetu.

Nalazi se  u Mađarskoj županiji Zala, zapadno od Balatona,udaljeno 8 kilometara od grada Kesthelj.

Tok vode je toliko veliki da se veruje da se kompletna količina vode jezera zameni za jedan dan.

Pošto se veruje da voda jezera ima pozitivne zdravstvene efekte, okolina jezera je prilagođena cvetajućem zdravstvenom turizmu.

Geografija jezera

Jezero je ovalnog oblika i sa svoje severne strane se snabdeva vodom iz dva potoka. Takođe ima svoje sopstvene termalne izvore, na južnoj strani, koji mu daju terapeutske efekte i povišenu temperaturu.

Geografski položaj

Preko leta normalna prosečna temperatura vode se kreće u rasponu od 33-35 °C, u u toplijim danima u rasponu i do 36-38 °C. Preko jeseni i zime prosečna temperatura vode je u rasponu od 24-26 °C. Takođe na jugu je i kanalni odtok kojim višak vode otiče u reku Zala i dalje u Balaton.

Okolne šume na površini od 50 ha, pomažu održavanju mikro klime jezera, tako da svi pozitivni efekti dolaze do maksimalnog izražaja tokom cele godine.

Kupališta jezera

Godine 1972. su vršena naučno istraživačka merenja i po tim podacima, najveća dubina jezera i izvora je 38,5 metara. Krater izvora leži na peskovito-kamenom tlu i širine je od 2-3 metara, dubine 60-80 cm, što daje 35.000 litara vode u minuti sa temperaturom od 39,5 °C.

U istom krateru postoji i drugi izvor, sa zapadne strane, koji opslužuje jezero hladnijom vodom od 26,3 °C. U proseku u jezero putem ovih izvora stiže 10% hladne i 90% tople vode.

Mikroorganizmi jezera

Kupalište jezera, sa druge strane

Flora i fauna jezera su jedinstveni, upravo zbog temperature vode (koja je blago radioaktivna), hemijskog sastava vode (sadrži sumpora u različitim oblicima) i okolne mikro klime.

Bakterije su dominantna životna forma jezera. Najčešće bakterija je termofilna Cijanobakterija, vlaknasta plavo-zelena alga (Oscillatoria princeps, O. tenuis, O. jasoruensis, O. chlorina, Spirulina major). Postoje dve vrste plavo zelenih algi, Pseudanabaena papillaterminata i Pseudanabaena crassa, kojima je jezero Heviz jedino Mađarsko prebivalište.

Tektonske bakterije su tipične za ovo jezero, kraterski deo dubine od 1,5 m, sadrži bakterije Thiothrix’ i Beggiatoa koje igraju veliku ulogu u cikliranju sumpora.
Bakterija Micromonospora heviziensis je veoma jak protein i razgrađivač celuloze i jedino se ovde može naći.
Zelene alge, naročito Chlorella, se mogu naći po celom jezeru osim u delu gde se nalaze jezerski izvori.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

_____________________________________________________________________________________________

TERMALNO JEZERO ISPOD BUDIMPEŠTE

Otkrićem velikog toplog jezera koje se prostire ispod Budimpešte i zvaničnom potvrdom da je ono najveće te vrste na planeti, Mađarska je učvrstila svoju vodeću poziciju kada je reč o ovakvim prirodnim fenomenima. Jer, uzme li se u obzir da je Heviz, nedaleko od Balatona, najveća nadzemna topla vodena površina na svetu, ova zemlja se posle novog podzemnog otkrića preporučila za titulu kraljice termalnih izvora.

Indicije da glavni grad Mađarske leži na ogromnom toplom jezeru nisu novog datuma. Stanovnici tih prostora su još u doba Rimljana koristili termalne izvore za lečenje raznih bolesti, a broj banja na teritoriji Budimpešte umnožio se po dolasku Turaka.

Iz tog doba su do danas ostala samo dva kupatila sa tipično turskom arhitekturom, ali su izvori lekovite vode i dalje u funkciji. Naravno, sada su natkriveni drugačijim, evropskim arhitektonskim oblicima koji se gotovo neprekidno dorađuju i stilizuju.

Novo termalno jezero pronađeno je na budimskoj strani grada, od vajkada poznatoj po lavirintu podzemnih pećina koje su tokom svetskih ratova, a i ranije, često služile kao skloništa desetinama hiljada stanovnika Budima i Pešte. Do sada se, međutim, verovalo da se podzemna jezera prostiru u šupljinama više kilometara ispod površine zemlje. Otuda i veliko iznenađenjee speleologa kada su tik ispod jednog od budimskih parnih kupatila iz turskog doba, naišli na pećinu sa aktivnim termalnim izvorom.

Dvorana u kojoj je nastala prirodna akumulacija vode iz toplog izvora, dugačka je 86, široka 27, a visoka 25 metara. Taj prostor je zapravo deo od ranije poznate pećine Janoša Molnara. Hemičari veruju da je voda iz pećine lekovita, jer se na površini zemlje, u neposrednoj blizini, nalaze dva termalna izvora, vekovima poznata po svom blagotvornom dejstvu za obolele od raznih bolesti koštanog tkiva.

U mađarskom Ministarstvu za zaštitu čovekove okoline kažu da su već pokrenuli akciju obezbeđivanja sredstava za dalja istraživanja ovog lokaliteta, jer se veruje da je jezero ispod Budima samo jedna u lancu termalnih vodenih površina koje je priroda dugo skrivala od čoveka. U isto vreme, gradske vlasti Budimpešte podnele su UNESKU zahtev da se lavirint budimskih pećina uvrsti u svetsku baštinu, što bi svakako značilo dodatna sredstva za očuvanje i dalja istraživanja ove prirodne retkosti.

Koliko vremena će proći dok pećine ispod Budimpešte ne prime prve turiste, za sada se ne zna, ali sudeći po nekim sličnim lokalitetima u Mađarskoj koji su odavno pretvoreni u veoma popularne podzemne banje, na to nećemo dugo čekati. Jedna od takvih koju smo posetili, nazvana je Miškolc-tapolca, po gradu Miškolcu u čijoj se blizini nalaze. Neupućeni prolaznik neće ni naslutiti šta se zapravo krije iza neupadljive zgrade, nalik školi, u podnožju brda na periferiji grada. Tek kada se prekorači njen prag biva jasno da je reč o pravom carstvu za ljubitelje uživanja u toploj, mineralnoj vodi.

Niz međusobno povezanih pećina ispod površine zemlje je, zavaljujući jakim podzemnim izvorima tople vode, pretvoren je u lavirint vodenih kanala i malih jezera. Posećenost je izuzetno velika ne samo zbog jedinstvenog osećaja izolovanosti od svakodnevne gradske verve i svega što ona nosi, nego i zbog dodatnih sadržaja kojima je uprava banje vešto upotpunila ovu prirodnu atrakciju.

Relaksirajuća muzika koja dopire do svake pećine i znalački postavljeno osvetljenje, daju ovom lancu nestvarni izgled, a uz podvodnu masažu, prirodne i veštačke vodopade i brzake, većina posetilaca i ne primeti kako vreme prolazi, pa u pećinama Miškolc-tapolce ostaju do kasno u noć. Banjski radnici kažu da je gostiju u pećinama više zimi nego leti, zbog prijatne temperature vode i vazduha.

Pomalo iznenađuje podatak da i druge mađarske banje beleže zavidan broj „zimskih gostiju“.

Heviz, najstarije prirodno lečilište u Mađarskoj, mnogi nazivaju svetskim čudom, iako ga na zvaničnoj listi prirodnih fenomena za sada nema.

Reč je o najvećem nadzemnom termalnom jezeru na svetu na kome zbog prijatne mikroklime iznad površine jezerske vode, i zimi sve vrvi od kupača. Cirkulacija vode je tako snažna da se, kako kažu stručnjaci, kompletna količina zameni za samo jedan dan.

Prosečna temperatura vode kreće se u rasponu od 33 do 35 stepeni, a u toplijim letnjim danima dostiže i 38. podeljak Celzijusove skale. Najviše gostiju je iz susedne Austrije i Nemačke, a domaćini zadovoljno trljaju dlanove bez obzira na zimu. Jer, broj rezervacija je tokom ovih meseci februar dupliran u odnosu na isti period prošle godine. Razlog je, navode domaćini, priključenje Mađarske Šengenskoj zoni. Bez obzira što su zapadni Evropljani u ovu zemlju do sada ulazili samo sa ličnom kartom, ispostavilo se da je i ta formalnost za mnoge bila napor, pa ih je tek uklanjanje graničnih rampi motivisalo da krenu na put.

Imajući u vidu da je ova banja udaljena samo osam kilometara od Balatona, najvećeg mađarskog „hladnog“ jezera gde turizam cveta isključivo leti, u Hevizu ipak željno iščekuju najtoplije godišnje doba jer im tada masovnije dolaze gosti sa Balatona. Njihovom optimizmu idu u prilog i cene lečenja, smeštaja i drugih usluga: u poređenju sa banjskim centrima Zapadne Evrope, cene u Hevizu su niže za trećinu.

Većina pacijenata usluge u ovom lečilištu plaća iz sopstvenog džepa. Ipak, sve više Evropljana koristi pogodnosti koje su se u njihovim zemljama uvedene nakon proširenja evropske porodice naroda na istok. Mogućnost naplaćivanja nekih banjskih troškova od zdravstvenog osiguranja, za mnoge je bio dodatni motiv za odlazak na lečenje ili oporavak u inostranstvo. Za zaposlene u mađarskim banjama ta pogodnost znači angažovanje raspoloživih kapaciteta preko cele godine.

Zbog lekovitih sastojaka vode, u Heviz na lečenje dolaze mahom oni koji koji pate od hroničnih reumatskih oboljenja. Međutim, pošto je dubina jezera od 38 metara pogodna za sportove na vodi koji ne zahtevaju upotrebu motornih plovila, broj onih koji ovde ne dolaze zbog lečenja jem u proteklih nekoliko godina, gotovo izjednačen sa brojem gostiju zainteresovanih za zdravstvene terapije.

Dok nam predočava blagodeti koje Heviz pruža svojim posetiocima, jedan od rukovodilaca banje, dr Erne Kovač, priseća se utisaka koje je svojevremeno poneo iz Srbije i ne krije čuđenje zbog zapuštenosti i nedovoljne iskorišćenosti tamošnjih banja. Za pojedina srpska lečilišta tvrdi da su po lekovitosti svojih voda daleko ispred mađarskih.

– Znam da ovo što ću vam reći ne ide u prilog banji u kojoj radim, ali moram da budem iskren i priznam da je banja Gornja Trepča kod Čačka vodeća u svetu po uspehu u lečenju pojedinih bolesti kostiju. Možda se o tome u Srbiji još nedovoljno zna, ali je voda tog lečilišta jedinstvena na našoj planeti po svom hemijskom sastavu – kaže naš sagovornik.

Od doktora Kovača saznajemo da je krajem osamdesetih godina prošlog veka grupa mađarskih lekara ispitivala sastav i efekte trepčanske vode, u nameri da tamo šalju svoje pacijente. Rezultati do kojih su došli potvrdili su ranija saznanja da voda u Trepči jedina u svetu pomaže u lečenju multipliskleroze, a izuzetne rezultate daje i u lečenju reumatskih oboljenja.

– Žao mi je što do naše saradnje sa kolegama u toj srpskoj banji nije došlo, jer je ubrzo počeo rat u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, nadam se da su u Srbiji shvatili kakvo blago imaju i kako ga mogu iskoristiti. Iskreno govoreći, u ono vreme se u Srbiji nije mnogo računalo na to blago. Da Mađarska ima Gornju Trepču, bio bi to danas jedan od vodećih evropskih banjskih centara, i zdravstvenih i rekreativnih, jer kod nas banje nisu samo lečilišta – naglašava dr Kovač.

I primer mađarske banje Đula, nedaleko od grada Bekeščabe, ili 300 kilometara od Beograda, ide u prilog tezi da naši severni susedi vešto koriste darove prirode.

Đulu godišnje poseti preko milion gostiju iz svih krajeva Evrope. Letnja sezona tamo startuje već početkom marta, a pacijente i rekreativce očekuje dvadesetak otvorenih i zatvorenih bazena, od kojih je šest sa mineralnom vodom temperature od 36 do 40 stepeni. Posebna atrakcija je kompleks bazena za decu „Vodeni raj“, sa toboganma i „vodeni ježom“, kao i bazen sa veštačkim rečnim brzacima, vodenom zavesom, podvodnom masažom, talasima i drugim novotarijama. Banjska voda u Đuli preporučuje se za postoperacione oporavke, a naročito dobre rezultate daje u lečenju osteoporoze.

Turistima su u Đuli zanimljivi i botanička bašta, stari plemićki dvorac i tvrđava. Domaćini svojim gostima s ponosom pokazuju i jedno vrlo staro stablo u banjskom parku, ispod kojeg je kompozitor Erkel Ferenc komponovao današnju mađarsku državnu himnu. Kao ni u Heviz, ni ovde ne dolaze samo bolesni. Osim pacijenata, mnogo je i mladih kojima su na raspolaganju kafići, restorani, čarde u kojima se, pored ostalog, služe i pikantna mađarska jela.

Ako ih upitate u čemu je tajna velike popularnosti ovog lečilišta, banjski radnici će vam reći da se u Mađarskoj još u socijalizmu shvatilo da su, u nedostatku mora, banje najveća turistička šansa ove zemlje i da je zato treba iskoristiti. Država nije štedela prilikom ulaganja u prirodne resurse ove vrste, a takva orijentacija preovladava i danas. Ističu da Mađarskoj priroda nije bila naklonjenija nego Srbiji, jer Panonska nizija sa svojim termomineralnim izvorima pruža svima iste uslove. Međutim, da bi se od toga napravio unosan posao, potrebni su znanje, iskustvo, sveže ideje i preduzimljivost.

Naravno, važna karika u tom lancu je spoj tradicije i hvatanja koraka sa svetom. U slučaju banje Harkanj, koju još zovu i „Mekom za reumatičare“, turizmom se bave duže od dva veka. Broj gostiju je približno jednak onom u Đuli, pa su ta dva banjska centra danas međusobni takmaci u srednjoevropskom regionu. Osim reumatskih oboljenja, voda u Harkanju blagotvorno deluje i kod lečenja stomačnih i kožnih bolesti.

Kao i ostalim mađarskim banjama, i ovoj je uspelo da privuče i zdrave ljude, željne opuštanja i zabave. U parku površine četrnaest hektara posetioce očekuje osam hiljada kvadratnih metara vodene površine, od čega je pet hiljada kvadrata pokriveno. U tom kompleksu nalazi se osam bazena mineralne vode različite temperature, mnoštvo džakuzija, penušavih bazena, sauna, parnih kabina i drugih atraktivnih sadržaja.

Njih ima i Budimpešta, u svojih devet banja smeštenih u srcu grada, a najpoznatije su Gelert, Rudaš, Lukač, Kiralj i Sečenji. Ipak, kao ni tada, one ni danas nisu dostupne svima. Zbog relativno jeftinih prevozničkih usluga niskobudžetskih avio-kompanija i povećanog priliva turista sa Zapada, budimpeštanske banje uveliko postaju stecišta imućnijih stranaca željnih relaksacije i zabave. Zato i ne čudi što su cene ulaznica za ova lekovita kupališta prilagođenije džepovima zapadnih, nego domaćih posetilaca.
Autor: Dragan Jakovljević
Izvor: B92 (6. 08. 2009. )

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

GEOLOŠKO ČUDO: FINGALOVA PEĆINA…

FINGALOVA PEĆINA: GEOLOŠKO ČUDO ZAPADNE ŠKOTSKE

Fingalova pećina nalazi se na nenaseljenom ostrvu Stafa, na zapadnoj obali Škotske. Pod tim imenom postala je poznata po Fingalu, junaku epske pesme iz 18. veka koju je napisao škotski pesnik i istoričar James Macpherson.

Struktura ove pećine je jedinstvena u svetu. Neobična pećina nastala je kao rezultat delovanja lave koja je hlađenjem formirala šestougaone bazaltne stubove, a njena lepota leži u veličini, bojama i zvucima koja pravi.

Upravo veličina i njen prirodno izbočeni krov kreiraju atmosferu nekakve prirodne katedrale, a eho talasa koji udara u zidove pećine stvara jezivu muziku koja je inspirisala brojne umetnike, pisce i kompozitore.

Ova turistička atrakcija, koja spada u red morskih pećina, svakog dana oduševljava sve veći broj ljudi. Posetioci mogu da zađu dublje hodajući po stubovima koje je lava formirala, dok se sa obale ostrva Stafa mogu uočiti delfini, foke, ajkule ali i kitovi.

Samo ostrvo, koje je otkriveno u 18. veku, promenilo je veliki broj vlasnika, a danas je u vlasništvu Nacionalne fondacije Škotske zbog svog geološkog karaktera koji je od izuzetnog značaja za nauku.

Izvor:kafenisanje.rs

__________________________________________________________________________________

GEOLOŠKO BLAGO: JAKOBOV BUNAR…

Jakobov bunar je definitivno jedno od najlepših, najmisterioznijih i najopasnijih mesta na svetu!

Jakobov bunar je jedna od najdubljih podvodnih pećina na svetu.

Nalazi se u Teksasu i predstavlja jedno od najinteresantnijih mesta. Veoma je značajno geološko blago.

Voda u Jakobovom bunaru je toliko čista da kada skačete u vodu izgleda kao da skačete u potpuno prazan prostor.

Bogato je stanište za mnoge vodene vrste.

Osim toga što je prelepo, ovo je i jedno od najopasnijih mesta na svetu.

Bunar je širok samo četiri metra, a dubok je deset. Prepun je uskih tunela u koje nikada niko nije mogao da uđe.

Prilikom istraživanja ovog mesta, čak 8 iskusnih ronilaca je izgubilo život, a neki od njih nikada nisu ni pronađeni.

---

Objavljeno u Zanimljivo/cityofnis.rs

---

UMETNOST PRIRODE…

ŠARENA PLANINA

Ne, ovo nije slika nekog apstraktnog umetnika.

Ovaj planinski masiv pravo je umetničko delo prirode i nalazi se na severozapadu Kine u provinciji Gansu.

Deo je Zangie Danksia Lendform geološkog parka (Zhangye Danxia Landform Geological Park) i od 2010. godine je pod zaštitom Uneska.

U imenu masiva (Zhangye Danxia) Zhangye označava naziv mesta u kojem se on nalazi, dok je Danxia naziv za specijalnu vrstu stena od koje je izgrađen.

Neverovatne boje zbog kojih se drugačije naziva Šarena planina nastale su kao rezultat taloženja crvenog krečnjaka.

Dejstvom vetra, kiše, oksidacijom minerala i hemijskih elemenata nastaju neobični i divni oblici u reljefu (prirodni stubovi, tornjevi, kotline, doline, vodopadi) najrazličitijih boja, oblika, teksture i veličine.

 

Na Zangie Danksiji kontrast između boja najintenzivniji je nakon kiše, a kada zlatni zraci zalazećeg sunca padnu na pejzaž i stvore senke, prizor oduzima dah.
Stvaranje ovog čuda trajalo je više od 24 miliona godina.

Taloženjem minerala i peska nastale su stene, koje su se blago i nezamislivo sporo talasale zbog sudaranja Evroazijske i Indo-australijske litosferne ploče.

Tako je nastao ovaj ‘zgužvani’ teren.

_________________________________________________________________________________

Elena Đorđević

Izvor:geografijagimnazijakgsasa

_________________________________________________________________________________

ŽIVOT ISPOD…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

U ovom gradu svi žive ispod zemlje!
Zbog visoke temperature, koja redovno prelazi 50 stepeni, svi žitelji rudarskog gradića u Australiji žive ispod površine zemlje. U utrobi zemlje nalazi se čak i pravoslavna crkva.

Foto: Flickr/Nicholas J

Rudarski gradić u Australiji, Kuber Pedi je poznat kao svetska prestonica opala, koji je još kod starih Grka i Rimljana važio za simbol nade, nevinosti i čistote.

Najskuplji opali na svetu vade se ovde, a ime gradu dali su Aboridžini – kupa piti, što znači “beli čovek u rupi”.

Ipak ono što je najzanimljivije za ovaj grad jeste da zbog velike temperature, koja redovno prelazi 50 stepeni, svi žitelji, njih oko 1.700 žive pod zemljom!

Gledano spolja, predeo izgleda kao u čuvenom filmu “Pobesneli Maks”. Ipak, prava slika se krije u utrobi zemlje. Tu se nalazi sve što možete da očekujete u jednom modernom gradu.
Ono što je posebno inetresantno vezano za ovaj gradić jeste da se u njemu nalazi i pravoslavna crkva posvećena Svetom Iliji. Crkvu krase i prelepi vitraži, kroz koje se prelama spoljna svetlost, kao i statue svetaca isklesane u steni.

Najveći problem ljudima koji žive u kućama u ovom rudarskom gradiću predstavlja nedostatak vode. Meštani žive u kućama koje su uklesane u stenama, tu su tri spavaće sobe, dnevna, kuhinja i kupatila.
Cena je skoro ista kao i za kuću na površini zemlje.

Bez preke potrebe, čovek ne mora da izlazi na svetlost dana, a ako želi da proširi stan može da iskopa novu prostoriju.

Prilikom proširivanja kuće svako može i da se obogati!

Naime, u Kuber Pediju su nalazišta plemenitog opala, koji se ubraja u drago kamenje i ako vlasnik ima sreće da naleti na nalazište rešio je sve svoje probleme.
Pogledajte.

Izvor:vestinet.rs (Telegraf)

_____________________________________________________________________________________________________

KAD TI ŽIVOT DA GORKI LIMUN…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Francusko selo Družak: Turistička meka zahvaljujući staroj pruzi

Tradicija, koja je bila pred nestajanjem, dovela desetine hiljada turista u mestašce sa samo 350 stanovnika. Napuštene kuće postale udobni apartmani.

Kad ti život da gorki limun, ti napravi limunadu, kažu Overnjani, žitelji prelepe planinske oblasti na jugu centralne Francuske.

Od vremena ponosnih i nepokornih Gala do Drugog svetskog rata mnogo ljudi živelo je u bajkovitim selima i pašnjacima rasutim po vulkanskim brežuljcima sa kojih dominiraju moćni srednjovekovni zamkovi.
Posle Drugog svetskog rata mnoge stamene kuće od crnog vulkanskog kamena su opustele, a na pašnjake se vratila šuma. Stanovništvo je, kao i celoj Evropi, potražilo bolji život u gradskim industrijskim centrima. Opustele su i stare pruge kojima su tutnjali vozovi natovareni ugljem i građevinskim kamenom.
Ipak, uporni Overnjani, koji su ostali verni rodnom kraju, nisu se predavali. Od tradicija koje su bile pred nestajanjem oni su napravili turističke atrakcije.

Planinski vrhovi ugašenih vulkana, visine 1.500 metara, danas su omiljena mesta za planinarenje i skijanje, a puste kuće renesansnih gradića pretvorena su u udobne i ukusno nameštene apartmane. Ni stara pruga nije zaboravljena. Ona danas dovodi desetine hiljade turista u mestašce Družak sa samo 350 stanovnika i destinama restorana i kuća – hotelčića, omiljenih za porodične odmore.
Družak, koji se nalazi u departmanu Kantal, je početna stanica kruga „velo-rejla“ ili u slobodnom prevodu na srpski „ćire na pedale“. Reč je o dresinama koje se voze kao bicikl kroz tridestak kilometara živopisnih planinskih predela, kroz tunele i preko visokih vijadukta, kraj lepih farmi i zamkova.

Tipično renesansno selo-hotel u Overnji
-Iz Kantala, svetski poznatog po istomenoj vrsti sira koja se pravi već 2.000 godina na isti način, nekada je železnicom u Pariz prevožen i najkvliteniji kameni ugalj. Kako se njegova upotreba smanjivala sve više, i pruga je postala neisplativa i morala da bude ugašena. Onda su dovitljivi ljudi napravili dresine na pedale kojima bi turisti mogli da obilaze ovaj živopisni kraj.

Tako je pruga ne samo sačuvana, već je življa nego ikada – kaže Žerom Kopak, turistički stručnjak, koji je i geolog, ljubitelj istorije i istorije umetnosti, a, pre svega, pravi Overnjanin, zaljubljen u svoj kraj i tradiciju.

Oblast Kantal ima bogato istorijsko nasleđe

TRADICIJA OVERNjA KAO ATRAKCIJA
OVERNjANI koje ponekad nazivaju i „francuskim Škotlanđanima“ ponosni su na svoje tradicije koje su očuvali u vreme promocije globalizma i „lonca za pretapanje“ svih kultura u neku neodređenu smesu. Overnja je postala turistička atrakcija upravo zahvaljujući održanju sopstvenog identiteta i njegovoj prezentaciji na moderan način.
Sneg na Središnjem masivu opstaje do maja
B. Subašić/ Izvor: novosti.rs

_____________________________________________________________________________________________________

OTIDIMO NA KRAJ SVETA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Znate li kako izgleda kraj sveta?

Greben Bunda, kraj sveta…

Da li zapravo znate gde bi trebalo da se uputite kad nekom kažete „na kraj sveta ću od tebe da pobegnem“ i znate li kako taj kraj sveta izgleda?

Greben Bunda na krajnjem jugu Australije bi mogao da bude baš to mesto koje tražite.

Smešten u Velikom australijskom zalivu, na kraju ogromne Nullarbor ravnice, greben Bunda predstavlja najveći jedinstveni komad krečnjaka koji pokriva oblast od 270,000 kvadratnih kilometara i pruža se hiljadu kilometara u pravcu istok – zapad. Nullarbor ravnica je toliko ravna da se na njoj pruga čuvene TransAustralija želežnice proteže potpuno pravom linijom punih 483 kilometra. Ova suva, skoro pustinjska ravnica dobila je ime po nedostaku drveća na njoj (latinski: nulus-ništa arbor-drvo), i završava se dramatičnim prekidom tla na grebenu Bunda, stvarajući 200 km dugu liticu koja čini Veliki autralijski zaliv.

Slojevi krečnjaka ovog grebena ispisuju geološku istoriju Australije. Beli sloj koji vidite blizu nivoa mora je Wilson Bluffov krečnjak, nalik kredi, koji se formirao nakon što je Australija počela da se odvaja od Antartika pre 56 miliona godina. Ovaj sloj je debeo oko 300 metara, i samo njegov gornji deo je vidljiv na grebenu Bunda.

Iznad belog, nalazi se beličast, siv ili mrki sloj krečnjaka ili kristalnih stena. Čine ga brojni fosili morskih crva i mekušaca. I ostali slojevi su sastavljeni od morskih sedimenata koji su prekriveni nanosima peska. Najmlađi od njih star je između 1,6 miliona i 100,000 godina.

Bunda greben, kako i dolikuje kraju sveta, nije prijateljski naklonjen prema posetiocima. Njegove ivice su veoma krte i nestabilne, pa se ne preporučuje razgledanje okoline van autoputa Eyre. Duž autoputa obezbeđeno je pet vidikovaca do kojih vode obeleženi, šljunkom posuti putevi. Zapadni vidikovac je najposećeniji jer je malo izbačen van kopna, i omogućava najlepši pogled na veliki deo grebena. Zaljubljenici u okeanologiju preferiraju istočni kraj grebena, gde kitovi iz familije Eubalaena australis dolaze u jesen iz oblasti Severnog Antartika, rađaju mlade i ostaju tu nekoliko meseci dok im potomci ne ojačaju dovoljno za samostalan život u jakim strujama antartičkih voda. “Kraj sveta” je njihovo utočište.

Autor: ΜΕΔΙΑΣ

OČARAVAJUĆE LEDENE PEĆINE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ledene pećine niko nije mogao da vidi godinama. Sada su otvorene i svi su bez teksta

Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, zadivljujuće ledene pećine na ostrvu Apostol su zvanično otvorene za posetioce.

Za ovo možemo zahvaliti polarnom vrtlogu.

Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, ove zadivljujuće ledene pećine su zvanično otvorene za posetioce.

Park koji se sastoji od 21og ostrva i nalazi se u blizini obale severnog vrha Viskonsina poznata je letnja destinacija za kajakaše koja sada privlači posetioce šarenim, vijugavim pećinama i formacijama stena koje vire duž linije vode.

Tokom zime, obala se potpuno promeni. Kada ledeno vreme uzme svoj danak na Srednjem zapadu, ogromni stalagmiti i slataktiti formiraju izbrazdanu geologiju duž ostrva. Unutar pećina, voda iz jezera se zamrzava i stvara glatke, ledene površine prozirne kao staklo.

Posetioci mogu stići do pećina ako prepešače otprilike jednu milju preko zaleđene površine jezera, ali samo ako je led dovoljno debeo.

Zvaničnici parka pažljivo nadgledaju stanje leda, a poslednji put kada je led bio dovoljno debeo da bi bezbedno moglo da se pređe preko njega bilo je 2009. godine. Na sreću, posle prethodnih nekoliko nedelja „arktičkog“ vremena, Gornjem jezeru je sada dovoljno zaleđeno da bi mogao da se odobri bezbedan prelazak od kopna do pećina.

Za najnovije informacije o stanju leda posetite Sea Shore Watch, gde možete naći slike jezera u realnom vremenu i informacije o vremenskoj prognozi.

Niste u mogućnosti da posetite zaleđene pećine ove zime? Ovde možete videti šta propuštate.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Očaravajuće, zar ne?

IF / blic.rs

___________________________________________________________________________________________

FENOMENALAN KANJON NA GRENLANDU…

OTKRIVEN OGROMAN KANJON NA GRENLANDU

Naučnici veruju da je kanjon dug 750 kilometara i dubok 800 metara nastao mnogo pre nego što su sneg i glečari prekrili ovaj deo planete

Foto NASA

 Naučnici NASA-e otkrili su veliki kanjon koji se nalazi na Severnom polu, za koji se do sada nije znalo.

 On ima karakteristike krivudavog rečnog toka čija je dužina najmanje 750 kilometara, čime je duži od Grand Kanjona. Na svojim delovima dubok je oko 800 metara.

 Veruje se da je ovaj veliki prirodni fenomen nastao mnogo pre nego što su sneg i glečari prekrili ovaj deo planete.

– Neko bi mogao da pomisli da smo potpuno istražili i ucrtali na mapu sve kopnene predele Zemlje.

Međutim na planeti  postoji još mnogo mesta koje bi trebalo proveriti, a sakriveni su od javnosti –  rekao Džonatan Bamber sa Univerziteta u Bristolu.

Foto NASA

Naučnici su koristili gomilu rudarskih snimaka koji su nastali proteklih godina kako bi dobili sliku terena ispod leda. Veliki deo podataka prikupljen je od 2009. godine u misiji NASA operacije Ajs Bridž. U istraživanju su korišćeni posebni radari koji mogu videti sve što se nalazi ispod debelih naslaga glečara.

Skriveni kanjon je veći od Velikog kanjona u Arizoni a istraživači veruju da on ima važnu ulogu u transportu vode, koja se stvara pri dnu glečera, prema okeanu.

Izvor:Telegraf.rs

______________________________________________________________________________________________________________

ŽIVOT SA KAMENOM I ŽIVOT NA KAMENU…

PRVI MUZEJ KAMENA U SRBIJI

Srbija će ove godine, najverovatnije, dobiti prvi Muzej kamena,  zahvaljujući inicijatoru te ideje Predragu Peci Petroviću iz sela Paštrić kod Valjevske Mionice.

foto:www.021.rs

     Petrović je izjavio „da će to biti geološki Muzej u kome će biti izložen litografski kamen ali i sve druge vrste kamena, minerali, rude, stene i ostalo“.

   „To će biti privatni muzej i moja želja je da bude turistička atrakcija i smatram da kamen Srbije može da bude turistički proizvod“, rekao je Petrović, jedan od učesnika petog Međunarodnog sajma kamena „Stone expo05“ koji se održava u Kragujevcu.

Naglašavajući da dolazi iz kraja koji živi na kamenu i od kamena, Petrović, biolog po struci, kaže da mu je želja “ da afirmiše kamen, rad sa kamenom, život sa kamenom i život na kamenu“.

On je istakao da se struganički kamen eksploatiše kao arhitektonski i građevinski kamen, ali ne i kao litografski, i da je zbog toga odlučio da litografski kamen vrati na presto koji je imao za vreme Miloša Obrenovića.

„Struganički kamen je još 1889. godine bio srpski brend u Parizu kada je pravljena Ajfelova kula, zatim i 1900. godine kada se Kraljevina Srbija predstavila na velikoj Pariskoj izložbi struganičkim litografskim kamenom“, podseća Petrović koji na svom imanju ima upravo taj kamen.

„Taj brend smo zaboravili i eto mi smo taj kamen prvi put izložili na Sajmu u Kragujevcu, da bi narod video šta je brend Srbije koji je zaboravljen“, kaže Petrović i podseća da je još vojvoda Živojin Mišić ukazao na vrednost struganičkog litografskog kamena u mioničkoj opštini, kakav postoji još severno od Minhena.

Na pitanje zašto se u Srbiji kamen eksploatiše bez dozvole, Petrović kaže da je razlog tome preobimna administracija i da tri godine traje postupak izdavanja dozvola za kopanje kako „pitomih“ tako i „divljih“ majdana, pri čemu za to vreme, dodaje, treba pripremiti gomilu papira i pisati i dopisivati se sa resornim ministarstvom.

Dry stone wall, with window,
in the Swiss Italian part near Bignasco
Author:Audrius Meskauskas

 “Interesantno je pomenuti da je 1863. godine knez Miloš Obrenović dao prvu koncesiju na 30 godina tadašnjem inženjeru iz Valjeva Stevanu Đuričiću za eksploataciju kamena i to pisanu na parčetu papira ne komplikujući adminsitraciju. Kasnije, takođe na jednom papiru, sa svega nekoliko rečenica, pod kojim uslovima i koliko da plaća Kneževini”, podseća Petrović.

Mionički kraj kod Valjeva poznat je i po tome što više od jednog veka traje eksploatacija i obrada jedinstvenog struganičkog pločastog kamena, kojim je svojevremeno, obložena i fasada čuvene Bečke opere.

Taj kraj Srbije poznat je po vrlo kvalitetnom pločastom litografskom kamenu, i, kako stručnjaci procenjuju, gledano po kvalitetu i boji sličnih nalazišta nema na prostoru Srbije.

Izvor: http://www.021.rs

Litografija   Grafička tehnika ravne štampe koja kao podlogu koristi litografski kamen sa ravnom površinom. Na glatku i obrađenu površinu kamena se nanosi crtež, masnom litografskom kredom, litografskim tušem ili nekim drugim masnim sredstvom (uljani pastel, olovke za crtanje po staklu, sapun…). Površina kamena za litografiju je porozna, rupičasta, a zrnasta struktura lako prima na sebe litografsku kredu i tuš.Nakon hemijske obrade rastvorom azotne i fosforne kiseline tako izvedenog crteža, površina kamena iscrtana masnim materijalom prima štamparsku boju, dok površina koja nije bila zaštićena i na koju je delovala kiselina boju odbija. Kod nabojavanja, kamen se mora stalno i ravnomerno kvasiti vodom. Na nabojani kamen se postavlja papir, a nakon toga se pristupa štampi uz pomoć litografske štamparske prese, kroz koju se kamen kreće horizontalno uz konstantni vertikalni pritisak.    Litografski kamen foto:www.europeana.eu Tradicionalno, najbolji kamen za litografiju je krečnjački kamen koji se vadi severno od Minhena, u oblasti Frankonije, u Zolnhofenu, Langenalthajmu i Mernshajmu. Ovaj kamenolom je još uvek aktivan, iako je potražnja ograničena na zahteve od strane umetnika, univerziteta i umetničkih škola. Kamenolomi postoje i u drugim zemljama, ali se jedino bavarski kamen smatra dovoljno kvalitetnim za ovu tehniku. Danas su kamene ploče visokog kvaliteta postale retke i skupe. Razlog je smanjena potražnja za kamenjem velike debljine koje je u industrijskoj litografiji počev od 1930. zamenjeno metalnim pločama. Današnji najaktivniji kamenolomi se nalaze u delovima gde se vadi kamenje manje debljine, koje se koristi u građevinarstvu. Uprkos tome, još uvek se proizvode i kamene ploče pogodne za klasičnu litografiju, čija cena zavisi od debljine, veličine i kvaliteta.     Hemijski sastav i fizičke karakteristike litografskog kamena Po hemijskom sastavu, litografski kamen je 94 do 98% kalcijum karbonat. Ostali deo zauzimaju silicijum, gvožđe, mangan i aluminijum oksid. Zbog velike čistoće, kamen prima masnoću i kiselinu ravnomerno, i veoma je osetljiv na hemijska sredstva koja se u litografskoj tehnici koriste. Karakteristike kamena se prepoznaju lako po boji. Tamno-sivi i plavo-sivi kamen je najtvrđi i najkompaktniji, ali nije pogodan za delikatne tonske gradacije. Svetlo-plavo-sivi kamen je najbolji za sve tehnike, daje odlične rezultate kod tonskih gradacija, i pogodan je za velike tiraže. Tamno-žuti je nešto mekši od prethodnog, takođe pogodan za sve tehnike, i stabilan prilikom štampe. Žuti kamen je najmekši, ima veliku proporciju oksida, kristala i fosila, pa tako ga ponekad nije moguće hemisjki obraditi ravnomerno, a suptilniji crtež gubi na oštrini. Ova vrsta kamena je najbolja za linerani crtež i površine identičnog tona. Vrstu kamena je dakle potrebno izabrati u skladu sa kvalitetom crteža i vrstom materijala koji se koristi.    Priprema kamena   Litografski kamen mora biti savršeno ravan da bi se osigurao kvalitetan otisak, a njegova površina fino obrađena i ispolirana da bi omogućila detaljan crtež. Uz pomoć karborunduma (silicijum karbid) ili peska, levigatora ili drugog kamena manjeg formata, litografski kamen se priprema nazrnačavanjem. Na nakvašeni kamen se nanosi pesak, a zatim se levigator ili kamen manjeg formata povlače preko njega pravilnim pokretima u obliku osmice. Na taj način se sa kamena uklanja prethodni crtež i sloj masnoće, a kamen niveliše i priprema za sledeću upotrebu.    U zavisnosti od granulacije peska ili karborunduma, dobija se manje ili više izražena nazrnčana površina. Izraženija tekstura je pogodnija za rad sa litografskom kredom, dok je glađa površina pogodnija za crtež izveden litografskim tušem i perom.  Izvor:sr.wikipedia.org   Priredio: Bora*S

 

BILJKE DINOSAURUSI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________ Kada bi danas zasadili baštu dinosaurusa, u njoj bi se našle neke veoma retke i čudesne biljke  

Za razliku od svog rođaka Tiranosaurusa, koji je bio agresivni mesožder i lešinar sa ogromnim čeljustima za mrvljenje kostiju, većina dinosaurusa su zapravo bili biljojedi. I uopšte, sudbine dinosaurusa i tadašnjih biljnih vrsta bile su vrlo povezane: od rasprostranjenosti biljaka i njihovog broja zavisilo je hoće li dinosaurusi gladovati ili živeti u izobilju. Upravo iz tog razloga, kako su biljke evoluirale kroz mezozoik, mnoge vrste dinosaurusa u tom periodu su nestale, a druge su se pojavile.

U mezozoiku, koji je trajao u periodu od pre oko 250 miliona godina do pre oko 65 miliona godina, biljke su uglavnom izgledale mnogo drugačije nego danas: manje njih je cvetalo i nisu bile toliko raznovrsne kao danas.

Među dominantnijim biljkama bili su i četinari od kojih neke i danas poznajemo  – borovi, sekvoje, tise, araukarije, čempresi. Oni su činili osnovu ishrane dinosaurusa vegetarijanaca.

Živi fosili

Jedna od čuvenih biljaka dinosaurusa je ginko (Ginkgo biloba), prilično retko drvo, mada se u Srbiji može videti na nekoliko mesta, uključujući i Botaničku baštu „Jevremovac“ u Beogradu. Za gingko se kaže da je „živi fosil“ – to je biljka koja nema žive rođake. Raznovrsni ostaci ginka koji su pronađeni sugerišu da je ova listopadna golosemenica nastala u mezozoiku i bila veoma rasprostranjena.

Danas se u Aziji smatra za sveto drvo i gaji se u dvorištima palata, a kao divlje raste jedino na jugoistoku Kine, u planinskim područjima. U Evropi i Americi uzgaja se po parkovima gde privlači mnogo pažnje svojim neobičnim izgledom: to je listopadno drvo visoko oko četrdesetak metara, sa piramidalnom krošnjom i listovima vrlo specifičnog oblika. Oni su trouglasti sa urezima na vrhu, a na ženskim biljkama u pazuhu listova obrazuju se mali semeni zametci. No, pošto seme vrlo neprijatno miriše, obično se u parkovima sade muške biljke.

O živim fosilima pisao je i Čarls Darvin u knjizi O poreklu vrsta, gde je naveo da postoje vrste koje su povezane sa nekim davno izumrlim biljkama. Te biljke su opstale do današnjeg dana i on ih je nazvao živim fosilima. Uopšte, taj naziv se koristi za označavanje biljaka i životinja koje su postojale u više geoloških perioda, koje su zadržale neke od primitivnih karakteristika i koje morfološki i fiziološki nalikuju fosilima – kao što su, na primer, krokodili, koji su nadživeli dinosauruse.

No, vratimo se biljkama. U periodu jure one su se značajno promenile, a sa njima i izgled planete: nastale su mnoge biljke koje cvetaju. Rasle su brzo, lako se prilagođavale klimatskim i drugim uslovima i imale žive boje, a činile su odličan izvor hranljivih materija za dinosauruse i druge biljojede.

Bašta dinosaurusa

Kada bi danas pravili baštu dinosaurusa koji cvetaju, u njoj bi posadili razne lovore, berberise, palme… koji uspevaju čak i u našoj blizini. Jedna od najupečatljivijih biljaka u ovoj bašti bila bi magnolija (Magnolia grandiflora). Ovo drvo, visoko oko 25 metara, opisao je 1759. 

Šveđanin Karl Line u Systema Naturae, knjizi u kojoj je napravio prvu klasifikaciju živih stvorenja. Magnolija je i kod nas vrlo rasprostranjena – ima je u parkovima i privatnim dvorištima, a prepoznatljiva je po dugom, tamnozelenom glatkom i sjajnom listu i velikim belim cvetovima (otuda ime grandiflora) koji pomalo mirišu na limun.

Novi dinosaurus U našoj  bašti dinosaurusa bi se našao i australijski bor (Wollemia nobilis), četinar iz porodice Araucariaceae, koji je jedna od najstarijih i najređih vrsta na planeti – najstariji pronađeni ostaci pripadali su biljkama koje su živele pre oko 200 miliona godina. Naučnici su je upoznali preko otkrivenih fosila i sve do 1994. verovalo se da ne postoje živi primerci. Te godine je u Australiji, u Nacionalnom parku „Volemija“ u Novom Južnom Velsu, oko 150 kilometara od Sidneja, otkriven jedan primerak: čuvar Dejvid Nobl, dobar poznavalac botanike, sasvim slučajno, u vrlo nepristupačnom delu Parka, nabasao je na ovo oko 30 metara visoko drvo koje mu se učinilo zanimljivo. Poneo je sa sobom grančicu očekujući da će neki od botaničara umeti da identifikuje vrstu, ali je ubrzo otkrio da je ovaj bor (koji se tako naziva mada nije pravi bor), sasvim nepoznat, kao i da nema živih rođaka na Zemlji.

Pošto je otkrivena i dobila ime po nacionalnom parku u kom je rasla i po Dejvidu Noblu, botaničari su počeli da razmnožavaju ovu biljku i da primerke raznose svuda po svetu. Do sada je utvrđeno da su neki primerci uspeli da prezime na temperaturi i do 12 stepeni Celzijusa ispod nule, ali i da su vrlo osetljivi i skloni obolevanju. Upravo da bi se zaštitila ova biljka, lokacija bora koji je pronašao Nobl čuva se u velikoj tajnosti.

S druge strane, kako bi se što više razmnožio i raširio, australijski bor promovisan je kao pogodno novogodišnje drvo na tom kontinentu. Takođe, primerci koji rastu u parkovima i baštama toliko su vredni i važni da su obično zasađeni unutar velikih kaveza kako bi se izbegla mogućnost oštećenja i zaraze.

Marija Vidić/elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________________________________

LEPENSKI VIR PREŽIVEO BIBLIJSKI POTOP…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Mit o sveopštem, biblijskom potopu, a možda i o Atlantidi, vrlo verovatno je nastao u crnomorskom regionu, ili preciznije na Balkanu, ukazuju najnoviji rezultati geoloških istraživanja. Katastrofu je ipak nadživelo jedno ljudsko pleme iz naseobine na visokoj terasi Đerdapske klisure.

„Ono je prvo u istoriji čovečanstva pripitomilo životinje, izvršilo podelu rada i stvorilo monumentalnu umetnost“, smatra paleontolog prof. dr Slobodan Knežević sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

„Danas nam je ta civilizacija poznata kao kultura Lepenskog vira.“

On naglašava da je u katastrofi pre 7.500 godina prekinuta kopnena veza Afrike, Male Azije i Evrope, kojom su milenijumima na naše tlo migrirale tropske životinjske vrste – mastodonti, mamuti, lavovi, žirafe, o čemu svedoče pronalasci njihovih fosila širom Srbije.

„Najnovija geološka ispitivanja američkih naučnika pokazala su da je Crno more do pre oko 7.500 godina bilo slatkovodno jezero, a da se onda odjednom pretvorilo u more“, kaže prof. Knežević.

„Istraživanja su pokazala da je u to vreme došlo do strahovitih tektonskih poremećaja ovog i danas vrlo trusnog područja i rušenja prirodnih brana, kopnenih prevlaka na mestu današnjih Bosfora i Dardanela. Taj cunami je poplavio ceo današnji crnomorski region i uništio neolitske civilizacije koje su cvetale oko velikog jezera.“

Sagovornik “Novosti” naglašava da je današnji raspored kopna i mora samo jedna kratka faza u burnoj istoriji Mediteranskog basena, koji je kolevka života i civilizacija. Međutim, on napominje da je teško istraživati najvažniji kopneni put migracija vrsta iz Afrike ka Evropi, drevno kopno Egeidu. Ovo kopno počelo je da tone pre oko milion godina, a danas se nalazi na dnu Egejskog i Mramornog mora.

„Balkan je preživeo kao evropsko uporište tog mosta migracije vrsta i zato je riznica za prirodnjake“, kaže prof. Knežević.

„Na drevnoj Egeidi se prvo stvorio niz jezera, a finale je nastupilo pre sedam i po milenijuma kad ona doživljava pravu kataklizmu. Poslednje prevlake Bosfor i Dardanele ruši gigantski morski talas, koji je, prema proračunima američkih naučnika, bio tri puta veći od Nijagarinih vodopada.“

Slana bujica pretvara celu Trakijsku niziju u pustoš i u more blata, koje zadugo ostaje besplodno, jer se tokom sledećih hiljadu godina tu stvara današnje Crno more. Biblijska poplava izaziva i podizanje nivoa Dunava, najveće pritoke Crnog mora, koji drastično podiže nivo u Đerdapskoj klisuri.

„Do ovih otkrića niko nije povezivao veoma visoke rečne terase dunavskih sedimenata s kataklizomom i kulturom Lepenskog vira“, kaže prof. Knežević.

„Međutim, sada postaje jasno zašto ta kultura nastaje na četvrtoj terasi, dovoljno visokoj da je nadolaženje reke na ugrozi.“

Naš sagovornik podseća da se do sada smatralo da je praistorijsko naselje Lepenski vir visilo nad Dunavom, ali da dokazi o crnomorskoj kataklizmi ukazuju da se ona razvila kraj obale reke, čiji je nivo bio mnogo viši nego danas.

Pamćenje

„Kultura Lepenskog vira nastaje pre oko 7.500 godina, kad je došlo do potopa, a u pamćenju čovečanstva ovaj događaj verovatno se transformisao u mitski potop. Ovaj mit se javlja u svim potonjim civilizacijama, da bi danas bio najpoznatiji kao biblijski potop.“

 B. Subašić / Novosti

Lepenski vir (Foto: Piksla)