ČASOVNICI U NAMA…

tamoiovde-logo

Ako tri dana za redom mački date hranu tačno u 9.20 časova, sva je prilika da će se četvrtog dana u 9.20 časova “nacrtati” ispred svoje posude za hranu. Naravno, ona ne zna koliko je sati, ali organizam je baš tada mačku alarmirao osećajem gladi.

Životinje, kao i ljudi uostalom, imaju svoj unutrašnji časovnik prema kome se dešavaju oscilacije u bioritmu – promene u nivou hormona, telesne temperature i moždane aktivnosti. Znamo da je noć za spavanje, jutro najpogodnije za učenje i rad, a da uveče nije zgodno mnogo jesti – na naš dnevni ritam utiču različiti fiziološki procesi koji se dešavaju u organizmu.

 Te periode koji čine život organizma u jednom danu popularno nazivamo unutrašnjim biološkim časovnikom. Organizam stalno prolazi kroz jedan isti ciklus koji se naziva cirkadijalnim ritmom – u 24 sata smenjuju se faze od stanja dubokog sna do stanja maksimalne aktivnosti, uz, naravno, individualne razlike. Našim biološkim časovnikom rukovodi zapravo planeta Zemljina, a naš organizam se prilagođava njenom položaju u odnosu na Sunce.

Upravo su dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, Džefri Hol, Majkl Rosbaš i Majkl Jang otkrili svetu na koji način se biljke, životinje i ljudi prilagođavaju biološkom ritmu. Oni su između ostalog izolovali gen mušica koji kontroliše dnevni biološki ritam. Otkrili su da ovaj gen dešifruje protein koji se stvara u ćelijama tokom noći, a zatim se razgrađuje tokom dana, kao i drugi protein koji ima sličan uticaj na naš ritam.

Tako su konačno opisali čitav mehanizam koji vlada unutrašnjim časovnikom, a koji zatim utiče na naše ponašanje, san, nivoe hormona, metabolizam, telesnu temperature i drugo.

Primera radi, u središtu ljudskog mozga postoji jedna vrlo mala žlezda, manja od centimetra – takozvana pinealna žlezda. Uveče, usled nedostatka svetla, ona počinje da luči supstancu melatonin i lagano uspavljuje organizam, dok nakon svitanja zaustavlja lučenje ove supstance i organizam se budi.
(M. Đ.)

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________

Advertisements

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

tamoiovde-logo

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

picture-for-Halloween-1444927823_12Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

GOSPODARI DALEKOG SEVERA…

tamoiovde-logo

IRVASI, KAO DEO LEGENDE O DEDA MRAZU, VELIKA su ZAGONETKA ZA MALIŠANE, ALI I ZA OZBILJNE NAUČNIKE

Zahvaljujući predivnoj legendi o Deda Mrazu, irvasi su još davno postali jedna od najpoznatijih životinja sveta. Bez obzira na to da li svojim debelom, mekanom dlakom prkose snegu u Laponiji ili jurcaju kasom, upregnuti u Deda Mrazove natovarene sanke – decembar je mesec irvasa.

norway_reindeer-1920x1080Ovi neprikosnoveni gospodari dalekog severa i danas zadivljuju svojim biološkim sposobnostima. Dok se mališani naivno pitaju kako Rudolf i njegovih osam kompanjona umeju da lete, ozbiljni naučnici i dan-danas pokušavaju da odgonetnu tajne genetske izdržljivosti irvasa.

I jedni i drugi se dive njihovoj lepoti i neverovatnoj sposobnosti da se adaptiraju surovim uslovima u kojima žive.

Biolozi su bez većih poteškoća pobrojali neke od prednosti irvasa. Utvrđeno je da imaju debelo krzno koje ih štiti od hladnoće, ali ne obično, jer je dlaka šuplja i ispunjena vazduhom što donosi dodatnu toplotnu izolaciju.

Ova životinja ima veća kopita od losa ili jelena, a kada je sneg dubok, još ih rašire i na taj način zaustavljaju propadanje.

Irvasi čak mogu da menjaju boju očiju kako bi se efikasnije prilagodili belini koja ih stalno okružuje. Oči irvasa su leti žuto-zelene, a tamnoplave – zimi! Plava boja tokom najmračnijih meseci godine pomaže da bolje vide u tami. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja.

Duga putovanja

Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac koji im omogućava maksimalno iskorišćavanje sastojaka. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim irvasova mahovina. Leti jedu lišće vrbe i breze, kao i travu.

Još jedan trik iz bogatog opusa genetike je predzagrevanje ledenog vazduha pre nego što uđe u pluća. A voda koja se kondenzuje, zadržava se u ustima irvasa i verovatno apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.

Irvasi su delom pripitomljeni pre oko 3.000 godina. Velika divlja stada mogu da broje i do gotovo neverovatnih 100.000 životinja! Divlji irvasi migriraju između leta i zime, a naučnici su zabeležili da mogu da prevale i više od 5.000 kilometara tokom godine. Osim toga veoma su dobri plivači, što im omogućava da savladaju velike reke i jezera.

Mogu da prežive zimu jedući samo lišajeve, što retko koja životinja može. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom.

U divljini, irvasi imaju veoma kratku sezonu parenja. Razmnožavaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, a sezona parenja počinje u septembru i traje tri do četiri nedelje. Mladunci nakon što dođu na svet mogu da pretrče i po nekoliko kilometara. Inače su genetski predodređeni da stalno budu u pokretu kako bi mogli da izbegnu predatore.

Sporna adresa

Legenda kaže da je njihov dom u Laponiji, najvećoj i najređe nastanjenoj finskoj provinciji, gde prema legendi stanuje i Deda Mraz. Ali je istina da irvasa ima gde god da je zime i snegova. Nastanjuju sever Evrope, Sibir i Severnu Ameriku. Gajenje i čuvanje irvasa kao domaće životinje je vekovna tradicija naroda Saami koji živi na severu Skandinavije.

Odatle potiču i originalne ideje o „tačnoj adresi“ Deda Mraza i njegove fabrike fantazija. Skoro svaka nordijska zemlja tvrdi da mu je postojbina unutar njenih granica. Norvežani su uvereni da Deda Mraz živi u mestu Drobak, Danci kao „tačnu adresu“ navode Grenland u blizini ostrva Umanaka. Konačno, Finci su utvrdili da Deda Mraz živi u blizini Severnog pola, u Laponiji, nedaleko od glavnog grada provincije Lapland. Tamo sunce tokom zime gotovo i da ne izlazi, polarna noć traje skoro mesec dana, a leti sunce ne zalazi od sredine juna do početka jula.

Zahvaljujući toj prirodnoj čaroliji, legenda o Deda Mrazu i njegovim irvasima živi duže nego bilo koja druga poznata bajka današnjice.

Ž. Štrbo

Izvor: zov.rs

__________________________________________________________________________________

DUGOVEČNOST U GENIMA ILI PO BOŽJOJ VOLJI…

tamoiovde-logo

Najstariji rudar u Srbiji proslavlja Božić 102. put

Sa svoje 102 godine Ilija Čolović iz Jelašnice možda nije najstariji građanin Srbije, ali jeste najstariji rudar u Srbiji. Radeći ceo život po rudnicima, oni su ga i doveli iz rodnog Knina na jug Srbije, gde živi od 1946. godine.

490x370_foto-JV-2

„Dugovečnost mi je u genima“; foto: JV

Težak rudarski posao često uzme svoj danak čak i pre nego da rudari dočekaju penziju. Ilija je tokom života ispratio mnogo svojih kolega iz jame. Ipak, on ni u svojim poznim godinama ne posustaje.

Već 51 godinu je u penziji, i dalje se sam služi, a čak i pomaže drugima. Na nagovor komšije došao je u Jelašnicu da radi, a od njega je čuo da su tu dobri ljudi. Na preporuku zemljaka koji je sa njim radio se i oženio.

Kaže on meni: „Slušaj, Ilija, moja žena ima jednu drugaricu. Dobra žena, fina, bistra, pametna.“  Za Đurđevdan, na dan moje slave, odem kod nje. I kažu mi: „Eto je ona tamo napolju, dogovorite se.“ I šta ćeš? Kažem: „Ja sam, eto, došao. Bi li ti slučajno pošla za me?“ Pa kaže: „Kako ti rečeš…“ – priseća se kroz smeh Ilija.

240x0_foto-JV

Ispratio je mnogo svojih kolega; foto: JV

Prošle godine je otišla i ona, kako Ilija kaže, „po Božjoj volji“. Porodična tradicija da se dvoje dece, četvoro unučadi i tri praunuke za Božić i druge praznike okupljaju u domu Čolovićevih ove godine je prekinuta. Ipak, dane uz sveću, prijatan razgovor i po koji zagrljaj Ilija pamti kao posebno lepe.

Dok razgovor odmiče na licu mu se vidi umor. Tu priču nastavlja njegov sin Zoran, kome je otac često pričao o teškom životu i odrastanju.

Moj otac je bio najmlađe od devetoro dece, to je tamo bila teška sirotinja. Nije bilo ničeg, samo goli kamen i smreka. Ljudi su imali samo po jedno magare. Po vodu su išli 2 do 3 kilometra od kuće. Tata mi je pričao da su često spavali napolju pod nekim drvetom ili u senu – priča Zoran.

Ilija se najviše ponosi svojim poznavanjem Svetog pisma.

Kaže da crkvene knjige zna bolje nego sveštenici.

Preživeo je oba rata, a za vreme njegovog trogodišnjeg služenja vojske 1934. ubili su kralja Aleksandra.

240x0_foto-privatna-arhiva-Ilija-Colovic-dok-je-sluzio-vojsku

Sećanje na vojničke dane

Nismo se još ni zakleli. Ja sam bio u hodniku u kasarni kralja Aleksandra, kad sam čuo dva narednika da pričaju da je kralj ubijen. Onda odemo u kasarnu kralja Petra i zakunemo se za novoga kralja – priča Ilija.

Dobitnik je „Ordena zasluge za narod“ sa srebrnom zvezdom za učestvovanje u raščišćavanju Skoplja nakon zemljotresa i „Ordena rada trećeg reda“.

Za svoju dugovečnost Ilija kaže da je u genima, ali i da njegov život traje po Božijoj volji. Mladima poručuje da pošteno žive, da ne kradu i da poštuju deset božijih zapovesti. Iz svoje kuće ispratio nas je molitvom “Verujem”. Otpozdravili smo mu tradicionalnim rudarskim pozdravom “Srećno”.

Autor Milena Milošević

Izvor: juznevesti.com

__________________________________________________________________________________________

JABUKE KOJE NE MIRIŠU…

tamoiovde-logo
Umesto starih sorti, posebnog ukusa i arome, prevladale su nove hibridne, pogodnije za intenzivnu sadnju

Voće je nekada bilo mirisnije i slađe, a da se to nostalgija za prošlim vremenima ne poigrava sa čulima, potvrđuje mr Karlo Slavić, agronom.

jabuke--------novo

Foto A. Isakov

Izučavajući prošlost agrara na terenu severne Bačke, u arhivima je pronašao brošure i reklame za nekadašnje rasadnike i u njima začuđujuće veliku ponudu voćnih sorata.

Prvi rasadnik u Subotici otvoren je 1861. godine, a već cenovnik rasadnika iz 1872. godine donosi spisak od 43 sorte jabuka, a posebno se reklamiraju noviteti sa dodatnih 13 sorata. Krušaka ima čak 54 sorte, plus 14 noviteta. To je daleko više nego što danas u ponudi imaju rasadnici voća – navodi Slavić.

Na nedavno završenim „Berbanskim danima” na Paliću, Slavić se kao član žirija založio da nagradu dobije proizvođač Ferenc Marki, koji je pred kupce izneo carsku krušku, jednu od sorata koje nestaju sa ovog područja, jer smatra da na ovakvim manifestacijama treba posebno da se vrednuju proizvođači starih voćnih sorata. Međutim, strahuje da se za neke već zakasnilo te da su nepovratno nestale sa ovog područja.

Izbor sorte je stvar mode. Danas se traže jabuke sorte ajdared ili greni smit, sortiment je ograničen, a nekada nije bilo tako. Da li danas iko zna za funtaču? Bez nje se nekada nije pravila čuvena bečka štrudla sa jabukama. Subotica je izvozila 100 vagona te jabuke u Beč. To je, kako joj ime kaže, velika jabuka teška i funtu, odnosno pola kilograma, mirišljava i kašasta. Da li se neko još seća petrovača? Jabuka kojima smo se prvo radovali jer sazrevaju oko Petrovdana, 12. jula – navodi Slavić.

Nekada se voće sadilo nasumično raspoređeno po vinogradu, voćnjaci su „ušoreni“ tek kada je počela konjska obrada zasada. Na ceni je bilo bujno drvo jabuke koje je sve svoje sokove usmeravalo u miris i ukus ploda. Danas se, nasuprot tome, vrednuju i sade hibridne sorte koje daju plod ujednačene veličine, sposobne za intenzivnu proizvodnju neophodnu da se brzo napuni šleper.

Mr Karlo Slavić i njegov kolega Sava Turanov su još 1986. godine, dok su radili u velikim firmama „Peščara“ i „Agros“, pokrenuli akciju očuvanja starih sorata. Namera je bila da uzmu pelcere i od svake sorte zasade bar po pet stabala. Nažalost, sa raspadom „Peščare“ sav ovaj trud otišao je u nepovrat.

Na ovom terenu pronašli smo stabla 36 ranih jesenjih i zimskih sorata. To su bila aktivna stabla a zanimljivo je da smo najviše očuvanih sorata našli u pojasu od 100 metara od granice, jer uredbom nije bilo dozvoljeno da se tamo menja zatečeni zasad. U voćnjacima smo našli sorte kao što su srčika, koja se ovde toliko gajila da je dobila pridev subotička, zlatna pramenka ili devojačke grudi – priča Slavić, objašnjavajući kako su bogatu aromu pratila i živopisna imena jabuka.

Prema svim analizama, jabuka sa peska ima sastav čiji hemijski ekvivalent stvara ukus nedostižan jabukama sa drugih podloga. Slavić primećuje da se danas ipak voćnjaci sele ka crnici, ostavljajući pesak nebranjen od dalje erozije.

Postoji zbirka sorata na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i na Institutu za voćarstvo u Čačku, ali mislim da ni jedna od njih nije celovita. Poneko još iz entuzijazma skuplja i gaji stare sorte, ali ova svojevrsna banka gena je osiromašena i sužena, pa su pojedine osobine jabuka, krušaka ili drugog voća, sa njihovim mirisom, ukusom i drugim kvalitetima, zauvek izgubljene– kaže Karlo Slavić.
Aleksandra Isakov
Izvor:politika.rs

__________________________________________________________________________________________

Preporuke: JABUKA IZ RAJA IZAŠLA

                          DONEĆU TI DEST KILA

DIZANJE RUKE…

tamoiovde-logo

Šta nam je zajedničko sa žabama i slonovima?

Ruka je veza između naših misli i sveta oko nas. Mi, ljudi, koristimo ruke da ložimo vatru, šijemo jorgane, upravljamo avionom, pišemo, kopamo, uklanjamo tumore i izvlačimo zeca iz šešira. Ljudski mozak, sa svojom neograničenom kreativnošću, možda i jeste ono što našu vrstu čini posebnom. Ali, da nije ruku, nijedna velika ideja koju smislimo ne bi bila ništa drugo do pusta želja.

images-2012-06-dizanje_ruke_aps_173986203

Ilustracije: Brajan Kristi

A to što možemo da koristimo ruke za toliko mnogo radnji, treba da zahvalimo njihovoj izvanrednoj građi, odnosno anatomiji. Ispod kože ruke su izuzetno složen splet različitih tkiva.

Devet različitih mišića kontroliše samo palac. Neki od njih su pričvršćeni za kosti šake, dok drugi vijugaju do gornjeg dela ruke. Ručni zglob je pokretljivi snop kostiju i ligamenata, prožet krvnim sudovima i nervima. Nervi imaju svoje završetke u vrhovima prstiju. Ruka ima veliki raspon snage, od najfinije do ogromne.

Časovničar koristi ruke da pod mikroskopom postavlja opruge na njihovo mesto, a igrač bejzbola koristi istu anatomiju da baci loptu brzinom od 160 km na sat.

Ljudska šaka je toliko izuzetna da je 1833. godine znameniti škotski hirurg ser Čarls Bel posvetio čitavu jednu knjigu, „Šaka: njen sklop i vitalne funkcije, kao dokaz uspešne kreacije”. U to vreme već je počela da kruži teorija evolucije, ali Bel je smatrao da već i sam pogled na ljudsku šaku demantuje takve gluposti. „Ona je poslednji i najbolji dokaz principa adaptacije, dokaz promišljene Božje kreacije”, zapisao je u svojoj knjizi.

Samo je jedan problem u Belovoj tvrdnji. On nije objasnio zašto i druge vrste imaju ruke. Nema nikakve sumnje šta je pet prstiju na kraju orangutanove ruke. Ali u drugim slučajevima treba se zagledati malo pažljivije. Krila slepog miša, recimo, na prvi pogled deluju kao kožne opne. Ali, ispod toga, slepi miš ima isto pet prstiju kao orangutan i čovek, a ručni zglob mu se takođe sastoji od brojnih kostiju povezanih sa dugim kostima ostatka ruke.

U svojoj knjizi „Poreklo vrsta” Čarls Darvin je istakao ovu neobičnu podudarnost. „Ima li išta zanimljivije”, pita se on, „od toga da ljudska šaka, predviđena za hvatanje, šaka krtice za kopanje, konjska noga, delfinovo peraje i krilo slepog miša imaju u osnovi istu građu?”

Darvin je za to imao jednostavan odgovor. Mi smo u srodstvu sa slepim miševima i svim drugim životinjama koje imaju ruke, a svi smo ih nasledili od nekog zajedničkog pretka.
Da bi istražili evoluciju ruku, naučnici tokom poslednjih 150 godina tragaju za fosilima na svim kontinentima. Porede anatomiju ruku savremenih životinja. Proučavaju gene odgovorne za građu ruku. I svaki put nailaze na potvrdu Darvinove tvrdnje.

Naše ruke počele su da evoluiraju pre najmanje 380 miliona godina i to počevši od peraja. Ali ne od pljosnatih, žbicastih peraja zlatne ribice, već od mišićavih, snažnih peraja izumrlih predaka današnje ribe dvodihalice. U tim podrepnim perajama bilo je nekoliko krupnih kostiju koje odgovaraju kostima naših ruku. Vremenom su potomci ovih životinja dobili i sitnije kosti koje odgovaraju našim zglobovima i prstima. Prsti su kasnije postali odvojeni da bi životinje mogle da se hvataju za podvodnu vegetaciju dok se probijaju kroz nju.

Prvobitne ruke su bile mnogo neobičnije od savremenih. Neke vrste su imale po sedam prstiju, a druge čak osam. Ali, u vreme kad su kičmenjaci počeli da se kreću po kopnu, pre oko 340 miliona godina, broj prstiju sveden je na pet. Naučnici još uvek ne znaju zašto nikada više nije vraćen prvobitni broj prstiju.
Ipak, među savremenim vrstama postoji velika raznolikost u obliku šake, počev od delfinovih peraja i orlovih krila do ruku lenjivca koje liče na kuke.

Pažljivim proučavanjem živih vrsta, naučnici su počeli da uviđaju molekularne promene koje su dovele do dramatično različitih varijacija. Shvatili su da su, i pored spoljnih razlika, sve ruke u suštini iste. Postoji čitava mreža raznih gena koji su odgovorni za građu šake, a sve šake su nastale varijacijama tih istih gena. Neki od njih oblikuju zglob, drugi produžavaju prste. Dovoljna je i najmanja promena u tim genima pa da prsti postanu duži, da neki od njih potpuno iščeznu ili da se nokti pretvore u kandže.

Otkriće ove molekularne podloge u evoluciji ruku omogućilo je naučnicima da dublje spoznaju Darvinovu genijalnu teoriju. Ma koliko krilo lešinara i lavlja šapa spolja izgledali različito, razlika među njima je minimalna – malo više jednog proteina tamo, malo manje drugog proteina ovamo. Darvin je mogao jedino po spoljnim obeležjima da uoči da sve ruke potiču od zajedničkog pretka, a današnji naučnici otkrivaju i unutrašnja obeležja na molekularnom nivou.

 Autor: Karl Zimer
Ilustracije: Brajan Kristi

Žabe su evoluirale u hiljade vrsta sa udovima prilagođenim za razne aktivnosti. Neke vrste koje žive u vodi dobile su plovne kožice da bi mogle da plivaju. Žabe gatalinke koriste duge prste sa širokim vrhovima za penjanje. One na vrhovima prstiju čak imaju i sićušne lepljive diskove koji prianjaju uz glatke površine, kao što je list, na primer.

 Ilustracije: Brajan Kristi 
Ilustracije: Brajan Kristi

Domaća mačka: Mačkama rastu uske, krive kandže. Ligamenti koji se protežu duž mačjih šapa služe da kandže stoje uvučene. Kad hvata plen, mačka se odbacuje stražnjim nogama i pruža prednje šape. Mišići duž prednjih šapa se tada zgrče i izbace kandže poput noža skakavca. Kandže se zarivaju u plen, a mačka prebacuje sopstvenu težinu na stražnje noge dok prednjim šapama prinosi plen ustima.

Pogledajte ostale slike: nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/

Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________________

IGRA PRESTOLA NA TERMITSKI NAČIN…

tamoiovde-logo

Čak ni šestonogi kraljevi i kraljice koji žive pod zemljom nisu imuni na vladarske mahinacije.

images-2013-12-600450_termitikraljica_528667211

Foto: Profimedia

Kod jedne vrste azijskih termita, kraljica isključuje svog partnera iz procesa proizvođenja naslednika – tako što klonira samu sebe!

Kako je to moguće?

One se jednostavno kloniraju, kako bi napravile nove kraljice. Da bi eliminisala kraljeve gene, kraljica pravi posebna jajašca koja nemaju ulaz za semenu tečnost.

Životi termita Rericulitermes speratus su idealni za pretapanje u filmsku trilogiju.

Priča počinje osnivanjem nove kolonije od strane jednog para termita, kralja i kraljice. Oni se pare na uobičajen način i pune koloniju radnicima, njihovom decom. Niko se ne pari osim kraljevskog para. Svi u ovom skromnom podzemnom kraljevstvu znaju svoje mesto.

Kraljica može da živi više od 11 godina, a kako stari, red stvari postaje zamršen. Nove buduće kraljice se javljaju u koloniji i počinju da proizvode svoje mlade.

Ko je otac? Kralj – ali on se ne pari sa svojim kćerima; nije toliko dramatično. Sekundarne kraljice su u suštini klonovi svoje majke, napravljene od jajašaca bez ikakve semene tečnosti.

Ovakva vrsta „bezgrešnog“ začeća naziva se partenogeneza.

Mnogobrojni insekti i ponekad određeni gušteri, ajkule i drugi kičmenjaci ga koriste. Kćeri bez oca, koje pravi kraljica termita nisu zaista njeni klonovi, zato što nemaju isti sadržaj gena. Polovina majčinih gena ide u jajašce i oni se dupliraju kako bi nadomestile nedostatak semene tečnosti.

Vremenom ove „sekundarne kraljice“ preuzimaju reprodukciju u koloniji od svoje majke. To nije sistem u kojem je kralj naročito srećan. Svojim kloniranjem, kraljica umanjuje genetsku zaostavštinu kralja.

Kako joj to prolazi nekažnjeno?
Naučnici su otkrili strukturu kraljevskog nasleđivanja kod Reticulitermes speratus 2009. godine, ali je način na koji kraljica proizvodi kćeri bez oca ostala misterija.

Telo ženskog termita čuva semenu tečnost svog partnera i ubacuje deo u svako jaje dok leže, tako da se čini da ne postoji način da se spreči oplodnja.
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

PRIZORI SADAŠNJI I POTONJI…

TAMOiOVDE-logoBioluminiscentne pečurke

images-2013-Lockwood_2133542_398246450Na desetine bioluminiscentnih pečurki, čije zelene stabljike sijaju obasjane svetlom punog meseca, klija iz mrtvog debla.
Ova vrsta – Mycena lucentipes – raste na stablima cvetajućeg drveća u prašumama Brazila i Portorika.

Nepoznato je da li je jestiva.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

Večno svetleće gljive odnosno Micena lukaeterna rastu u ostacima Atlantske šume u blizini Sao Paola, Brazil. Emituju vrlo jarku žutozelenu svetlost 24 sata dnevno iz svojih gelom obloženih pora. Uzorak DNK te vrste gljiva koji je zapravo sinteza gena što potiču iz pet različitih regija omogućava naučnicima razumevanje porekla i razvoja bioluminiscentnih gljiva. Od 1.5 miliona vrsta gljiva na zemlji, samo je 71 vrsta poznato po svetlećim svojstvima, a Micena lukaeterna je jedna od vizuelno najupečatljivijih među njima.
Izvor:dnevno.hr

______________________________________________________________________________________________

DA LI STE ZNALI: SVETLEĆE PEČURKE

svetlece_pecurke_2-150x150

foto:neobično.rs

svetlece-150x150

foto:neobično.rs

svetlece_pecurke_5-150x150

foto:neobično.rs

„Lisičja vatra“ (Foxfire), takođe ponekad nazvana „vilinska vatra, vrsta je gljive koja svetli u mraku.
Iako nije poznato koja je svrha ovog svetla, pretpostavlja se da ono ima za cilj da privuče insekte da prošire svoje spore, ili da deluje kao upozorenje gladnim životinja, pa bi svetlost upućivala na to da je gljiva otrovna.

Na sugestiju Bendžamina Frenklina, ove su gljive bile korišćene kao osvetljenje na jednoj od prvih podmornica.
Zanimljivo je da je prvi pisani dokument o ovoj gljivi zabeležio još Aristotel, 382. godine pre nove ere, gde je opisao da je, za razliku od vatre, svetlost ove gljive hladna.
Iako je svetlo uglavnom slabo, u nekim slučajevima može biti dovoljno jako da pod njim može da se čita.
Ako vam je stigao visok decembarski račun za struju, ove svetleće pečurke dobar su način da smanjite potrošnju svoje električne energije.
Izvor:pokazivac.com

______________________________________________________________________________________________

Svetleće pečurke koje rastu u Japanu

timthumb.phpTokom kišnih sezona u delovima Japana po raznim šumama počinju da rastu svetleće pečurke. Hemijska reakcija u njima proizvodi enzim koji im omogućava da emituju svetlost. Naučnici još nemaju pravo objašnjenje za ovaj fenomen jer je skoro otkriven.

Izvor:neobicno.com

______________________________________________________________________________________________

Svetleće biljke bi mogle da zamene ulično osvetljenje
339850_svetleca-biljka_ffAmerički naučnici su genetski modifikovali biljke kako bi svetlele u mraku i koje bi uskoro mogle da zamene ulično osvetljenje, prenosi “Dejli mejl”.
Genetičari su u biljke preneli gene iz svitaca koji su zaslužni za svetljenje ovih insekata.

Naučni tim iz Kalifornije se nada da će uskoro moći da modifikuje i veće biljke i drveće kako bi u budućnosti predstavljali prirodnu alternativu električnim svetiljkama.

Za dobijanje svetlećih biljaka naučnici su iskoristili enzim luciferaza ( od latinskog lucem ferre – nosilac svetla) koji se nalazi u genima bioluminescentnih bića kao što su svici, neke vrste meduza, gljiva, bakterija…

Oni su zatim pomoću posebnog softvera u laboratoriji dizajnirali nove sekvence DNK sa ovim enzimom, koje su ubacili u agrobakterije – bakterije koje mogu da prenesu svoje gene na biljke.

Na taj način su naučnici uspešno napravili male biljke koje svetle, ali su im potrebna dodatna novčana sredstva kako bi genetski modifikovali velike biljke.
I. Kešanski

Izvor:blic.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

ZAŠTO, PITAJU SE MNOGE ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Evolucija (švaleracije) je kriva za sve
Pitanje je prastaro – šta to tera mnoge muškarce da varaju svoje žene? Može da se pita i obratno, ali ovde se bavimo samo muškom naravi. Jedan psiholog tvrdi da ima konačni odgovor. Zapravo, 27 odgovora.

0,,15817269_303,00Zašto, pitaju se milioni žena koje uhvate svog partnera u prevari i laži.

Isto pitanje je psiholog Martin Stjuart čuo hiljadama puta. „Bavio sam se opštim istraživanjem problema u emotivnim vezama. Ali dok sam radio na tome, od žena sam non-stop slušao: Mi samo hoćemo da znamo zašto nas muškarci varaju. Tako sam odlučio da to bude moja tema“, priča u razgovoru za DW Stjuart, šef odseka psihologije na katarskom koledžu Doha.

Studija je psihologa odvela u Veliku Britaniju gde je razgovarao sa 500 muškaraca u potrazi za odgovorom na jednostavno žensko pitanje. Čak 45 odsto njih je počinilo prevaru nekada u životu, 27 odsto priznaje da vara aktuelnu partnerku. I skoro svi su imali izgovore, nabraja Stjuart: Došlo mi je na tacni! Nemamo dovoljno seksa u vezi! Pa to je samo seks, i dalje volim svoju devojku! „Sa psihološkog gledišta, ovo nisu razlozi“, kaže Martin Stjuart.
Pravi razlozi, tvrdi psiholog, nalaze se u teoriji evolucije.

Osnovna ideja je da ponašanje današnjih jedinki ima duboke korene u prošlosti. Pravo pitanje bi, kaže naš sagovornik, bilo: zašto su muškarci u prošlosti varali? Na počecima ljudske vrste neko ponašanje je imitirano samo ukoliko je osiguravalo opstanak rase. Za muškarce je itekako imalo smisla da oplode nekoliko žena – tako su obezbeđivali da njihovi geni prežive.

Uzmi sve što ti život pruža

0,,17672793_404,00

Stjuart planira da obavi slično ispitivanje sa ženama u glavnoj ulozi

Stjuart tvrdi da je evolucija stvorila različite vrste mozgova kod muškarca, da su svi manje-više skloni preljubi, ali iz raznih razloga. „Postoji 27 tipova muškaraca i žene bi trebalo da budu svesne sa kojim od njih su u vezi. Neki su skloniji varanju od drugih“, kaže ovaj psiholog.
Jedan tip je recimo oportunista – on nije u stanju da propusti ni jednu priliku koja mu se nudi. DW je razgovarao sa nekoliko Britanaca koji svi tvrde da su verni. Među njima je i Pol (40) koji ipak poznaje nekoliko idealnotipskih oportunista.

„Okolnosti su povoljne, božićna žurka recimo. Imaš brzopotezni seks gde god, jednostavno oboje su spustili gard, i to se desi! Na kraju se samo to i može reći – desilo se“, kaže Pol.

Drugi tip je manipulator. Stjuart ga definiše kao čoveka koji svaku situaciju pokušava da okrene u svoju korist, spreman je da obmane porodicu, partnerku i prijatelje, samo kako bi imao momentalnu satisfakciju. Ben iz Londona nam kaže da se nekoliko puta svađao sa prijateljem za kojeg misli da je manipulator. „On tvrdi recimo da, ukoliko ne zna dečka devojke sa kojom želi da se smuva, onda i nije važno što ona ima dečka.“

Ima nade za žene
Ipak Martin Stjuart nije ostavio ženski rod bez tračka nade. Njegova studija zaključuje da negde tamo postoje i dostojni muškarci. „Jedan primer je mister sigurni. Njegov cilj je da se uhvati u koštac sa svojim vrlinama i manama kako bi živeo pristojno. Postoje i vizionar, mislilac, porodični čovek…“
Za kraj pitamo Stjuarta kojem tipu on pripada? „O ne! To svi hoće da znaju, ali nikada nećete to izvući od mene!“
Autor: Lindzi Meling, London / nr
Urednik: Jakov Leon
Izvor:www.dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

KAD ŽENA ISTOVREMENO IMA VIŠE MUŽEVA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Poliandrija – bračna zajednica u kojoj jedna žena ima više muževa

Kada se pominje poligamija, većina najpre pomisli na bračnu zajednu jednog muškarca i više žena, što se zapravo naziva poliginija.

Draupadi_and_PandavasPostoji i drugi oblik poligamije, koji se naziva poliandrija i predstavlja bračnu zajednicu jedne žene sa više muškaraca i takav odnos u mnogim društvima, kroz istoriju, nije uopšte bio neobičan.

1. U indijanskom plemenu Seneka se smatralo normalnim da žena ima dva muža.

Na severozapadu Severne Amerike u plemenu Tlingita, žena je pored muža mogla da ima i ljubavnika i to je obično bio dever. Slično je bilo i kod stanovnika Aleutskih ostrva.

2. Kod Eskima na Grenlandu je česta pojava bila da žena ima dva, pa i više muževa.

3. Kod Orang Tanijana na Malajskom poluostrvu žene su mogle da imaju i po četiri muža istovremeno. Slično je bilo i kod plemena na ostrvu Borneu u Indoneziji.

4. Na Maršalskim i Markeškim ostrvima, prema izveštaju iz 19. veka, skoro svaka žena je imala dva muža, koji su međusobno bili braća ili prijatelji, ali je žena mogla uzeti i nekog drugog kao pomoćnog muža.

5. Na Tibetu, gde žene uživaju veliku slobodu, ali i za još neka plemena centralne Azije i severne Indije, karakteristična je tzv. bratska poliandrija, gde bračni ugovor brata koji je oženjen, istovremeno je i ugovor njegove braće.

6. Bratska poliandrija je sredinom 19. veka bila zastupljena i kod indijskih Sika. U Pendžabu su se udrživala braća, polubraća i rođaci, pa i ljudi koji nisu u srodstvu kako bi oženili jednu ženu. Tada oni sjedinjuju i svoja imanja. Sama bračna prava bi se regulisala na razne načine, na primer, ukoliko je jedan od braće često odsutan na putu, prilikom njegovog kratkog boravka, on bi imao prioritet. Deca su pripadala najstarijem bratu, ali bi i druge nazivali očevima i bila bi ponosna ukoliko bi imala veći broj očeva.

7. Kod Toda iz Indije, braća bi zajednički prosili mladu, a prvu bračnu noć bi zajedno proveli u šumi. Deca su pripadala svoj braći, osim onog koji napusti kuću, a prema nekim izveštajima, prvo troje dece bi pripadalo najstarijem, drugo troje mlađem i tako redom.

8. U opisu iz 1402. godine žene Gijanča na Kanarskim ostrvima su imale po tri muža od kojih je svaki imao obavezu da se stara o ženi, ali i o mužu koji će ga zameniti.

9. U plemenima Lele, Kvilu i Kasaji u jugoistočnom Kongu jedna žena bi postajala tzv. “seoska žena” (hohombe) i samo bi ona imala pravo da živi sa više muškaraca. Ona bi bila oslobođena težih poslova i uživala opšte poštovanje, kao i njena deca.

10. Poliandrija je bila prisutna i u Evropi. Prema Polibiju u Sparti je više braće imalo zajedničku ženu. Takođe, poliandrija se spominje i u tradiciji germanskih naroda, ali i u irskim legendama. Bratska poliandrija je bila poznata kod Gorala u Poljskoj, ali i kod starih Rusa. U prilog tome svedoči uredba kneza Jaroslava iz 11. veka koja izričito zabranjuje takve odnose.

Izvor:zanimljiveinformacije.com

___________________________________________________________________________________________

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

10b

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom. U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija
Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.
Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor
Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.
Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.
Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

24cyvpg

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi
Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.    Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.
Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

    Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder

Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs