OVIH DANA-FELIX ROMULIANA…

tamoiovde-logo

Nekada moćan grad, koji se prostirao na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula, bio je rezidencija rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog.

 Unutar utvrđenja se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine. Podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.

_______________________________________________________________

Feliks Romulijana

Kasnoantička palata „Feliks Romulijana“ jedna je od najznačajnijih primera rimskog dvorsko-memorijalnog graditeljstva, zadužbina imperatora Gaja Galerija Valerija Maksimilijana (298-311 g.n.e.).

Palata je dobila naziv po majci imperatora Galerija- Romuli. Nalazi se nadomak sela Gamzigrad, 11 kilometara severozapadno od Zaječara.

Zbog svojih jedinstvenih arhitektonskih obeležja, ali i zbog lepote i kvaliteta sačuvanih umetničkij dela, na prvom mestu mozaika, kao i zbog činjenice da se radi o još uvek živom arheološkom nalazištu, Romulijana je 29. juna 2007. godine upisana u UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine.

Široj javnosti je manje poznata činjenica da je dve godine pre čuvenog Konstantinovog Milanskog edikta iz 313. godine, Galerije 30. Aprila 311. godine, doneo u Nikomediji edikt kojim je obustavljen progon hrišćana.

Pogranična tvrđava

Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan i obnovio u vidu pogranične tvrđave.

Po svojoj lepoti, veličini, očuvanosti i svetski značajnim arheološkim nalazima, palata nadmašuje ostale spomenike iz tog perioda u Trieru, Milanu, Solunu, Istanbulu i Nikomediji.

Mozaički tepisi koji su prekrivali podove palate predstavljaju najviši domet mozaičke umetnosti svoga vremena i renesansu mozaičke umetnosti poznohelenističkog razdoblja. Prvo mesto pripada jedinstvenoj predstavi boga Dionisa, zatim Venatori (Carski lovci na divlje zveri) i Lavirint.

Dva značajna eksponata sa kasnoantičkog lokaliteta: Glava Galerija, izrađena od crvenog porforita, skupocenog „carskog kamena“ i Pilastar od tufopeščara, na  kome su u medaljonima prikazani tetrarsi, izloženi su 2013. Godine u Koloseumu u Rimu, povodom proslave 1700 godina Milanskog edikta.

Sakralni kompleks na brdu Magura, na oko jedan kilometar udaljenosti od glavne kapije, sačinjavaju dva mauzoleja, Galerijev i Romulin. Na tom mestu je obavljen obred apoteoze, odnosno, tu su car u njegova majka uvedeni u red božanstva.

Kompleks na brdu Magura nije samo u svetu jedinstven spomenik, već je ujedno i poslednji svedok ovako obavljenog čina divinizacije vladara i članova njegove porodice.

Literatura: Brošura Zaječar- izdanje „CEKIT“ Zaječar

 Bora*S


Pročitaj: CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…


FOTO PLUS – klikom ns fotografiju do većeg formata 

MOJE PUTOVANJE PO SRBIJI S DVEMA ENGLESKINJAMA…

tamoiovde-logo

ENGLESKINJE A. P. IRBI I G. M. MAKENZI U TIMOČKOJ KRAJINI 1862. GODINE

Među sve brojnijim evropskim putnicima, misionarima, diplomatama i publicistima, koji su se početkom šezdesetih godina 19. veka počeli interesovati za težak položaj Slovena pod Turcima i za oslobodilačku borbu srpskog naroda, nalazile su se i dve radoznale, obrazovane i hrabre devojke iz Britanskog kraljevstva.

Jedan od retkih nezvaničnih listova u Srbiji početkom šezdesetih godina XIX veka: “Svetovid“ Aleksandra Andrića

One su već tada počele neobično da pomažu kulturni i politički razvoj Srba i nisu prestale to da čine sve do smrti: G. Mjur Makenzijeva je umrla 1874, a Adelina Pavlija Irbi 1911. godine. Plemenita aktivnost i mnogobrojna dobra dela Irbijeve-koja je imala sreću da poživi dugo i vidi mnoge plodove svoga rada-ostavile su dubokog traga, naročito kod naroda u Bosni.(1)

U vreme kada su počele da se interesuju za Balkan, Irbijeva i Mekenzijeva su, između ostalog, 1862. prošle i Timočkom krajinom. Na putovanju kroz Srbiju pratio ih je profesor Kragujevačke gimnazije Josif Veselić. Zajedničke doživljaje iz tog vremena, ovaj uzorni i kulturni radnik i ljubitelj starina izložio je u putopisu „Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama (od 13. avg. do 5. sept. 1862.)“, objavljenom septembra 1863. u beogradskom listu „Svetovid“.

Iz Carigrada preko Jedrena, Bugarske i Niša, Engleskinje su u Kneževinu stigle pre polovine avgusta 1862. i zadržale se u Kragujevcu.(2) Predvođene profesorom, obilazak zemlje počele su posetom Ćupriji i manastirima Ravanici i Manasiji, da bi 17. avgusta napustile ćuprijski i prešle u crnorečki okrug. Nakon obilaska Timočke krajine posetile su Požarevac i Smederevo i zatim Dunavom otišle za Beograd, gde su se zadržale duže. U svim mestima kroz koje su prošle pozdravljali su ih i pratili predstavnici vlasti, a u Smederevu i okružni fizikus dr Valenta, poznati lekar iz tog vremena.(3)

Deo teksta Josifa Veselića o njihovom zajedničkom putovanju kroz Timočku krajinu donosimo bez izmena; jedino su slova iz nereformisane, zamenjena odgovarajučim znacima Vukove auzbuke.

Prvi deo

Kiša je padala, i mi odemo između brda i planina neprestanom šumom.Ovako putujući ostavismo na strani neku „ledenicu“ za koju se govori, da u sred leta u njoj ima leda; zatim prođemo veliki prostor prazan, gdi nigde nikoganismo mogli živa ugledati. U tome putu stanu Engleskinje, te i mene sa nekim napitkom onako mokra ponude, i ja sam ga tim radije primio, što smo već po kiši jedno tri sata putovali, i gotovo sam nazebao bio.

Ja sam sve rado snosio, ali mi je bilo žao za naše putnice što su onako žestoko iskisle bile. Kad al najedanput se nešto malo razvedri, kiša stade i mi na nekim njivama ugledamo nekoliko stada ovaca, a psi započeše nas goniti, dok nas gazda nije odbranio. Za tim pređemo vodu „Vrelo“ zvanu, i odemo veseli, što je kiša stala, preko planine na Kunjak pored „Crvene boje“ na Sušicu veliku, dođemo na malu Sušicu, gdi smo naše umorene konje nešto malo odmarati morali i već smo se započeli dogovarati o našem konaku. Dogovor je naš tim pre nuždan bio, jer smo već i sami uvideli da onu grdnu prostoriju i pustinjuizmeđu sela Jelovca i Podgorca nemožemo na našim umornim konjima preći, a sve da nisu umoreni bili, neverujem da bi se i u najdužem letnjem danu za jedno posle podne od dva sahata pa do noći moglo preći, jer od Jelovca do Podgorca bit će barem osam sati.

Počem smo dakle naše konje odmorili, i već se dogovorili, da u šumi prenoćimo, udarimo preko Javorovog vrha, koji Vlasi zovu: „Tilva kupać“ i išli smo sve samom šumom i to krivudajućim amo tamo putem preko obaljeni grmova i drveća, koje je nestašna pastirčad na mesti ispresecala, a i vetar je dosta grmova i drveća obalio na samu stazu i put, koim se u onako čestoj šumi prolaziti mora. Ovakvim načinom i ovako putujući došli smo do tako zvanog kladenčića, premda vode u kladencu ni od leka ne beše. Ovde pri kladenčiću u sred bukove šume manastira Manasije, mi smo vatru na tri strane naložili, a svakij si predstaviti može, da drva žalili nismo, tim manje što takova na sve strane obaljena leže, niti ih kogod sabira i kupi, no tako obaljena trunu i u zemlju se pretvaraju.

Pri jednoj su vatri naše putnice svoje krevete na federe razapele, a ja sam kod druge vatre svoj dušek koji su mi Engleskinje dale, namestio, a pri trećoj su se smestili naši pratioci. Ovako smo se pod vedrim nebom u sred šume na čistini u zdravom vazduhu odmarali, al  kad oko pola noći ja prvi osetim kišu, i na to razbudim putnice, koje su dobro zaspale bile, i mi bi se zaista na ovom zdravom i punom mirisa mestu odmorili bili, da nas kiša nije zbunila, koja je koja je do četiri sata posle pola noći po malo tek padala, a posle je sve jača i jača bivala.

Najposle nam ništa drugo neostade, no da naše putovanje produžimo zbog čega smo se na put  na novo spremili i oko 6 sati iz šume krenuli. Od našeg kladenčića udarimo na Štrbinu, atar Podgoričkij i Jelavičkij, posle dođemo u nebrojene livade na mesto „Pojenje“ zbog pojenja konja, stoke, marve i goveda tako nazvano, jer od onoga vremena o kojem sam spomenuo pa do onoga mesta slabo ili barem redko gdi vode ima.U vodi gdi je ovo pojenje, ima bakarna žica, a to posvedoćava onaj žućkasti skorup, koji se na vrh iste vode nalazi.

Odavde pa do sela Podgorca već nije više tako daleko, ali nam se opet zbog pljuska velike kiše daleko učinilo..

Na ovom mučnom putu one su više puta po nekij napitak iz svoje staklene tikvice, koja je lepo opletena bila,uzimale, a mene su nudile, osobito kad bi po nekij put zbog velikog pljuska pod nekij grm ili hrast stali bili, da se koliko toliko od kiše  zaklonimo i malo sačuvamo.Tako putujući ostavili smo sela Valakonje, koje je već u okr. Crnorečkom srezu Zaičarskom sa jedno 247 k. i 1317 duša, zatim pak Boljevac pa desno s one strane Timoka i najposle vrlo kamenitim i iskrivudanim putem i po najvećoj kiši stigli smo u 10 sati pre podne u selo Podgorac, gde nas je mesntij paroh g. Petar Milenković  vrlo lepo dočekao i ugostio.

Za vreme ručka Engleskinje su sa g. Petrom  Parohom mnogog i raznog razgovora imale, osobito o Crnogorcima, i o nekim predelima. One su ispitivale i za Vlase o svačemu, pa i o samom broju njinom, i kako žive. Na sva pitanja lepo, i dobro znao ij je višehvaljenij Sveštenik izvestiti, i toga radi toliko su ga zavolele, da su mu obećale poslati portreta Mirka i sadanjeg Knjaza Crnogorskog i jošt neki drugi slavni muževa fotografirana.Mi smo od našeg puta kroz i kroz mokri bili, i zato je nužno bilo, da se, da se u ugrejanoj sobi odmorimo, a naroćito da naše mokre stvari dobro osušimo. I zato ja idem u svoj kvartir u primiritelnom sudu, budući da kod rečenoga sveštenika malo je mesta za konak bilo.

Počem sam se preobukao i sve svoje stvari, pa i ono nekoliko knjiga, koje sam sa sobom imao, povadio iz torbe i po sobi razturio, da se što skorije prosuši, i sam sam malo legao na krevet da se odmorim. (4)

Pred veče otidem našim putnicama, te sam ij posle malo prethodnog razgovora u srbskom jeziku, a naroćito u ćitanju kako srbskom tako i hrvatskom poučavao. Posle toga mi je ona plava izjavila: da ona sumnja, da ćemo sutra moći u Zaječar koje zbog toga, što joj nije najbolje, a kojeg opet i zbog vremena. Posle ovog razgovora ja preporučivši se odem i ovo veče provedem sa starim moim poznanikom g. Petrom Parohom, koji je 1856.god. samnom gotovo po celom okr. Crnorečkom proputovao i razmotrio drevnosti u razvalinama nalazeće se. Mi smo se s osobitim čuvstvom sećali našeg prvog poznanstva, a osobito i onoga, kad smo u pešteru pri Podgorcu nalazeću se ulazili. Najposle okončavši naše razgovore ja se oprostim sa g. Popom i odem na moj kvartir, gdi sam se dobro odmorio.

Pre nego što sam ja 19. Avgusta ustao, ranim jutrom javile su mi Engleskinje preko svoga dragomana Mihla, da ćemo se toga dana u Podgorcu zadržati, a ovo je meni dobro došlo, jer i tako sam naumio bio isto selo malo obširnije pregledati, a počem je iz jutra bila velika magluština i rđavo kišno vreme, to sam si ja o istome selu Podgorcu ovo pribeležio: Podgorac je selo vlaško u Okr. Crnorečkom, srezu Zaječarskom sa 586 preko 300 duša i 740 por. glava. Osim parohijalne crkve ima ovde škola, u koju Vlasi vrlo slabo i rđavo svoju decu šilju. Ovo je najveće selo u celoj Srbiji; a posle dolazi Izvor sa 513 kuća gdi Srbi i Bugari među sobom složno žive, zatim dolazi Zlot selo vlaško sa 445 kuća. U Podgorcu su dve parohije, a ima i primir. sud, u kojem sam ja ovo beležio. Preko puta od primir. suda ima jedna četvorougaonim kamenom lepo ozidana česma, na kojoj je gore čardaklija.

Izvori i česme ovde su ćeste, i uobšte vode su vrlo dobre. Crkva koja ima u dužini 8 f. a u širini preko 4 fata pokrivena je ćiramidom, a inače je vrlo prosta i gotovo prazna. Zvonara je sasvim kvarna i na njoj su dva zvona. Kuće su obšte prilične i ponajviše su kamenitim belim ploćama pokrivene, koje se u mestu „Bogovinja“ koje za jedan sahat od Podgorca odstoi, gdi su ornice i više nji nekij zabran, vade. U istom selu ima 4 mehane. I ove Engleskinje prilježno su beležile, i sa svojom osobitom veštinom i oštroumijem i samim sviom pogledom na jednu ili na drugu stranu već su imali vredan i dostojan predmet za svoj tobolac i za beleženje.

One su i mene samoga često na ovo il na ono podsetile, kao što sam i ja njima pri njinom putovanju pomagao. Ovoga istoga dana posle ručka ja sam ij gotovo celo posle podne u srbskom jeziku nastavljao, a i po neke su beleške od mene iz moi zapiski crpile i ja sam ijm upravo pokazao, kako se ovo il ono selo, brdo, planina i t.d. ima napisati. Ovako odmorni i oporavljeni sutra dan u osam sati oprostimo se sa g. Parohom Petrom, posedamo na konje i ispraćeni Vlasima preko polja „Zabeo“ k severu, ostavimo s desne strane mnoge planine, između koji se dobro vidi „Rtanj“, zatim Lisovska planina i Šaška, pa i Vrška čuka, gdi je Parlator i granica, a s leve strane vidosmo Banjsku planinu, Stol,i onako jašući po prostranom predelu pređemo Zlotsku reku i stignemo u selo Sumrakovac u okr. Crnorečkom sr.Vražogrnačkom, gdi smo u primir. sudu i to na avlii pod jedno drvo, pa su kako Engleskinje tako i mi posluženi bili po  našem srbskom običaju, a kmet je seoskij i grožđa nam nabavio. Putnicima je u avliji nalazeći se „macko“ na kojem krivci kaznjeni bivaju, u oči pao, i odma su belešku učinile.

U ovom selu ima 180 kuća i 224 por. glave; zatim jedna kapela u kojoj se nesluži služba Božija, nego se samo krštava. Posle jedno po sata našega odmora odemo drumom preko ćuprije niz reku Timok a posle kosom uz breg, ostavimo Osnić, gdi ljudi imaju svoje zabrane a i obštinske šume, i pređemo preko Gamzigradske reke. Na jedno dobar po sata pred Gamzigradom vidi se granica srbsko-turska, gde se na kraj planine i dve karaule i parlator ugledati može.

Planina pak vodi vencem preko Tuke i zove se Šaška i polovinom je granica. Od turske karaule pa do kule Ljutice Bogdana ima tri sata. Na Šaški ima nekoliko naši karaula a turska je samo jedna i to na Tuki, a druga je je već čak na Radijevcu.

Kanicov crtež zidina Gamzigrada

Ovako putujući, beležeći i razmišljajući na jedan čerek sata spazili smo mnoge razvaline i ostatke mnogoorazglašenog Gamzigrada, koji je u jednoj lepoj ravnici i oko njega ima brežuljaka, na kojima se takođe nalazi stari razvaljeni zidina, iz koi se zaključiti daje, da su u ono doba kao neke predstraže morale biti. Sada su oko Gamzigrada njive i polja a i iznutra u njemu ima livada i obrađeni zemalja, na koima ponajviše kukuruz se viđa, a pre nekoliko godina, kad sam ja prvi put dolazio u Gamzigrad sa sadanjim Protom Zaječarskim, nije ništa bilo iznutra zasejano i mi smo na konjima kroz korov i trnje preko stena i obaljenog kamenja prolazili, diveći se mnogobrojnom rastenju „beli slez“ zvanom.

Posle toliko vekova i toliki razni katastrofa zidine Gamzigrada postoje u naokolo sa 20 kula ima oko 70 fati, a u širini 60f. i samo po 4 kule, koje su sve okruglaste formr, i sa dužine u pola su sačuvane. Ispod Gamzigrada teče neka reka, koja je negda veća i znatnija mogla a i morala biti.

Međutim u narodu se pripoveda: da su bila dva brata Gamza i Kosta, koji su imali sestru Vidu, a bili su vrlo imućni, pa su se dogovorili,te su sazidali tri grada, i to: Gamzigrad, Kostolac i Vidin.

Kad su ovi gradovi podignuti bili, onda je trebalo između nji granicu postaviti. No da bi ova dva brata tim lakše do svoje namere došli, oni su sa sestrom Vidomdogovore ovako:ko od nji iz ova tri gradapre s guskama dalje dođe, to će onda,gdi se oni sastanu granica biti, ali braća sestru obmanu,  jer su oni iz Gamzigrada i Kostolca s guskama na konjima pošli, dok je međutim njina sestra Vida guske pred sobom terala, pa je zato i manje prostora zemlje mogla preći. Ovako se videći prevarena, jer je njenoj braći veći deo zemlje zapao, ona je svoju braću, kao što se kaže, proklela ovim rečima: „Gamza brate! u gradu ti se zmije legle, a tvoj brate Kosto! grad se razvalio i tako razorio., da mu se i temelj teško poznati može“.

I zaista mi sada vidimo i jedan i drugi grad u ostatcima i razvalinama.

Od prvog ima dosta ostataka, a od drugog vrlo malo, tek se ponešto primećava i vidi, da je nekij grad morao biti. Vidin, grad na Dunavu blizu srbske granice, kao što je poznato i dabas postoi, ali koliko je ipak istine u ovome pričanju, to je naravno teško opredeliti. Engleskinjama su se ove razvaline mnogo dopadale, i govorile su, da takovi ostataka iz prošlosti, kao što je Gamzigrad, u Engleskoj samo jedan ima, jer su ostale ruine i ostatci manje sačuvani, pa zato govore one, trebalo bi da srbsko pravitelstvo osobito vnimanje obrati na ruine i ostatke prošlosti, a to ne samo na najstarije, nego i na one novije, koji zasecaju u povesnicu srbsku, kao što je n.pr.i onaj konak u manastiru Voljevači iz vremena Karađorđevog.(5)

Dr. Života Đorđević

Kraj 1. dela

NAPOMENE

1 Vlastoje Aleksijević, Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića  Karadžića, sa XV, st.155-158.-Narodna biblioteka, Odeljenje posebnih fondova, R. 425; G. Mjur Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, Beograd, 1868; Steva Milovanov, Mis Adelina Pavlija Irbi-srpska dobrotvorka-Stražilovo, Novi Sad,1886, br. 45, st.1569-1574; M. Sv. Vulović, Mis Adelina Pavlija Irbi.-Srpske crkva. Kalendar za prestupnu 1912. godinu, Beograd, 1911, st.123-125; Arkadije Varađanin, Umrla je mis Adelina P.Irbi.-Letopis Matice srpske, Novi sad, 1911.sv.283,st. 78; Julka Jonić, Mis Adelina Irbi.-Žena, Beograd,1911, br.9, st.558; Mis A.P.Irbi- Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 1911, br.36, st.561;Petar Marković, Mis Adelina Pavlija Irbi, Sarajevo, 1921; Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd,1929; Vasa Čubrilović, Bosanski ustanak 1875-1878, Beograd, 1930, st. 388, 416; Vasa Čubrilović, Mis Irbi u Bosanskom ustanku.- Pregled Sarajevo, 1933, knj.IX, sv.119,st.627-630; Stanoje Stojanović, Istorija srpskog naroda u srednjem veku. Izvori i istoriografija, Beograd 1937,knj.I, O izvorima,st.114-115. Plemenita Adelina Paula Irbi 1883+1911. O stogodišnjici rođenja, Sarajevo, 1938

2.Telegram Miloša Piroćanca Iliji Garašaninu od 27.VII 1862.-Arhiv Srbije, fond Ministarstva unutršnjih dela, 1862, prezidijal; V. Aleksijević, nav. rukopis,XV, šematizam za 1862. godinu, st.50; Josif Veselić, Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama(od 13. avg. do 5. sept. 1862).- Svetovid, 3.IX 1863, br. 97, st.1; G.M.Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, nav. delo, XII,1, 90-99; Milan Đ. Milićević, Spomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1888, st.32; Lazarević, nov. delo 57-58; Ljubomir Durković- Jakšić, Prilog proučavanju propagandnog rada za oslobođenje i ujedinjenje Jugoslovena, 1860-1862. god.- Istorijski zapisi, Titograd, 1964, knj. XXI, sv.1, st.34.

3  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid, 3. IX 1863, br.97, st.1-3; 24. IX, 105,3.

4  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid 10, IX 1863, br.100, st. 1-2.

Priredio za: Bora*S

Nastavak sledi…

_________________________________________________________________________________

LEKOVITI DRAGULJ SRBIJE…

tamoiovde-logo

 GAMZIGRADSKA BANJA

Lekoviti biser na istoku Srbije, Gamzigradska banja se nalazi 220 km jugoistočno od Beograda, a 11 km zapadno od Zaječara. Leži na 150 m nadmorske visine u meandarskoj dolini donjeg toka Crnog Timoka, na samim njegovim obalama, nedaleko od magistralnog puta Zaječar-Paraćin, kojim se ostvaruje dobra saobraćajna veza u svim pravcima.

524deb06c01def4049c6aaafce7043bd_L

foto:cekit

Gamzigradska banja je pod uticajem kontinentalne klime, a mikroklima je složena, sa odlikama kontinentalnog i podplaninskog podneblja.

Okružena je šumovitim brežuljcima i predstavlja vrlo ugodan i tih kutak za lečenje, odmor, rekreaciju, lov i ribolov, sa uvek svežim i čistim vazduhom, nedirnute prirode, pun zelenila i cveća, uređenim parkom, udaljen od urbane sredine.

Priroda je podarila više izvora termomineralnih, koje se ubrajaju u zemnoalkalne-hiperterme, odnosno akroterme.

Nije slučajnost što se rimski car Gaj Galerije Valerije Maksimilijan u III veku n.e. podigao svoju luksuznu palatu baš na ovom mestu. Istoričari ga opisuju kao čoveka koji je patio od reume.

Arheološke iskopine njegove carske palate ’’Felix Romuliana’’nalaze se 4 km od Gamzigradske banje i predstavljaju izuzetnu turističku atrakciju sa svojim kulama i zidinama, mozaicima i skulpturama od mermera i porfira.

Izgradnja i uređenje kupatila počinje 1920.godine. Godine 1978. izgrađena je i otpočela sa radom moderna SPECIJALNA BOLNICA ZA REHABILITACIJU i to na samoj obali Crnog Timoka na prirodnim izvorima termomineralne vode čija je temperatura od 32 do 42°S sa dubine od 303 m.

Specijalna bolnica je specijalizovana za rehabilitaciju oboljenja perifernih krvnih sudova (organski poremećaji arterijsjih krvnih sudova, funkcionalni poremećaji arterijskih krvnih sudova, oboljenja perifernih venskih krvnih sudova, oboljenja limfnog sistema) i vibracionu bolest.

Takođe vrši opštu rehabilitaciju (bolesti vezivnog tkiva, zglobni oblici reumatizma, vanzglkobni obllici reumatizma, ortopedske bolesti i posttraumatska stanja, anomalije dečjeg uzrasta, neurološka oboljenja, ginekološka oboljenja).

gamzigradska_banja_bolnicaU Specijalnoj bolnici postoje dva zatvorena bazena sa termomineralnom vodom (veliki za odrasle i mali za decu) koji su okruženi zidnim mozajcima i impresioniraju svojim umetničkim izrazom i svojom veličinom (rad akademika prof. Srbinovića).

Termomineralna voda se koristi i u mineralnim i galvanskim kadama, lokalnim kupkama (četvorećelijske kupke, Haufeove kupke, naizmenične kupke), zatim za podvodnu masažu i za ginekološko orošavanje.

Specijalna bolnica primenjuje i elektroterapiju najsavremenijim aparatima (galvanske, dijadinamične, interfentne, eksponencijalne i visokofrekventne struje, mikrotalasna i kratkotalasna diatermija, ultrazvuk i dr.). Oboljenja krvnih sudova primenjuju se na principu promene pritiska “Vasculator” i “Vacusac”.

Fototerapija se obavlja ultravioletnim i inrfraruž lampama. Kinezi terapija i radna terapija sprovode se u moderno i raznovrsno opremlojenim salama. Termo-terapija je zastupljena parafino terapijom. Terapija hiperbaričnom oksigenacijom obalvlja se u jednomesnoj hiperbaričnoj komori. Posebno je zastupljena dijagnostika i ispitivanje funkcije perifernog krtvotoka, srca, pluća i perifernih nerava i mišića.

Izvor: srbijuvolimo.rs

____________________________________________________________________________________

ISKUSTVA PROŠLOSTI – PORUKE BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Arheološka iskustva i antropološke poruke Dragoslava Srejovića

dsrejovic-iskustvaproslostiGodina 1931. zabeležena je u istoriji arheologije po nizu značajnih događaja: Artur Evans je otkrio kraljevski grob blizu Knososa; iskopavani su kraljevski grobovi u Uru; otkriveno je patricijsko blago u Pompejima; istraživani su Jerihon i Lemnos; nađeni su najstariji grčki mozaici u Korintu; nastavljena su iskopavanja u Ras Šamri, a u Kragujevcu je rođen Dragoslav Srejović.

Nekoliko Srejovićevih senzacionalnih otkrića prenele su skoro sve svetske agencije: Lepenski Vir, arhivolta sa natpisom Felix Romuliana, carski mauzoleji i 99 zlatnika na Maguri kod Gamzigrada, Galerijev porfirni portret, zlatni nakit u Šarkamenu. Krajem 1996. godine svetske agencije i arheološki časopisi objavili su tužnu vest: umro je Dragoslav Srejović.

Zašto je Srejović bio poznat i cenjen kao jedan od najvećih arheologa današnjice? Odgovor na to pitanje delom je sadržan i u ovoj knjizi. U Srejoviću su se skladno slili: radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste, intuicija pronalazača.

On je bio veliki arheolog ne samo zbog velikih otkrića, već isto tako i zbog manjih otkrića ali njihovih izvanrednih opisa i tumačenja. O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.
Kad se pitam šta najviše cenim u svom delu, mislim da je to deo kojim se približavam filozofiji istorije. Mislim da je to nešto čemu će težiti u budućnosti sve nauke. Ono što je egzaktno, ono što se može proveriti ogledom, daleko je od toga da bude istinito. Istine se nalaze iza stvari, a ne u stvarima“ (Flogiston, br. 2, 1995, str. 153).

Ime Dragoslava Srejovića mnogima je poznato po mezolitskim i kasnoantičkim otkrićima i studijama. Između Lepenskog Vira i Gamzigrada, dva vrhunca ljudske civilizacije, prošlo je više hiljada godina, i nemirnih i spokojnih, i stvaralačkih i rušilačkih, i bezimenih ljudi i velikih vladara. Radoznalost je Srejovića navodila i na neolitsku umetnost i religiju, eneolitske lokalitete, nalaze iz bronzanog i gvozdenog doba, a onda preko antike dovela do ranovizantijskog perioda. Kakva je to Arijadnina nit koja mu je pomagala da se snađe u lavirintu praistorijskih i ranoistorijskih epoha, u poharanom muzeju ljudske delatnosti i kreativnosti tokom više hiljada godina, u kome su se vreme i ljudsko zlo utrkivali ko će više i bolje uništiti ono što su generacije s mukom ili radošću stvarale? Odgovor nije nimalo jednostavan.

Počnimo od Srejovićevog porekla i detinjstva – od trgovačke, patrijarhalne porodice u kojoj se znao red, poštovao rad i nalazilo vreme za knjigu i druge duhovne vrednosti. A onda oktobar 1941. godine u Kragujevcu, koji će u Srejoviću, tada dečaku a kasnije kao zrelom čoveku, ostaviti duboki trag, antropološki bol i osećaj poraženog humanizma. Zatim dolazi bolest koja će, poput velike stene što reci menja tok, promeniti životni tok Srejovića. A sve to vreme – knjiga, muzika, bioskop, pozorište – želja da se nauči mnogo raznovrsnih stvari, da se shvati svet. Studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenog profesora Miloja Vasića još više će uticati na Srejovića da se potpuno i predano posveti nauci. I kao da je profesor predao štafetnu palicu arheologije svome učeniku. Može se slobodno reći da su upravo njih dvojica i obeležila srpsku arheologiju XX veka. Period od diplomiranja do postavljanja za asistenta (od 1954. do 1958. godine)
Srejović koristi za proširenje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje nekoliko zapaženih članaka sa različitom tematikom. Od 1958. godine počinje blistava arheološka karijera: veliki broj arheoloških lokaliteta od paleolita do kasne antike, studije i članci, senzacionalna otkrića, arheološke izložbe. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, a posebno, razume se, iz književnosti, zaokupljala je njegovu pažnju i njegovo vreme.

Ni danas mi nije potpuno jasno kad je stizao sve to da pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da nije propustio ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove a ni značajne izložbe.

Tako je rasla Srejovićeva intelektualna i duhovna piramida koja je, nažalost, ostala nezavršena u odnosu na to kako je on zamislio. Posmatrao sam ga godinama izbliza, bio svedok i učesnik u mnogim situacijama, ali mi je ostalo čuđenje: kakva neverovatna lakoća velikana, kakva skromnost, kakva mudrost!
Srejović je celog života proučavao prošlost: „…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvajali i za koju nismo znali daje nosimo u sebi…“ (.Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).

On nije tretirao arheologiju kao nauku o starinama već kao nauku o čoveku stvaraocu, pa se zbog toga i njegova interesovanja za čoveka pružaju u raznim pravcima.
Iskopavajući na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. to mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. Srejović nije bio nikada pesimista nego mudar čovek. Arheologija mu je podarila mudrost kojom je on neštedimice zračio oko sebe.
Široka kultura je omogućila Srejoviću da potpuno shvati arheologiju i arheološko vreme, a arheologija mu je uzvratila plemenitim darom da razume i ovlada svojim ovozemaljskim vremenom.
Govorio je da ne treba u životu sve videti ni saznati, a niti žaliti za tim – čovek mora da postavi svoje granice.

Najveće antropološke istine do kojih je Srejović decenijama dolazio, on nije izrekao, jer nije stigao. A one, koliko mije pričao, nisu prijatne ljudskom uhu. Međutim, zbog tih i takvih saznanja on nije bio mizantrop.
Naprotiv, smatrao je da je čovek jadno i slabo biće i da mu treba, kad god je to mogućno pomoći.
I kao što je umeo da u obilju arheoloških informacija odabere samo one važne, tako je i u svakodnevnom životu umeo da svet i ljude posmatra posebnom arheološkom optikom i tumači ono što se zbiva oko nas i sa nama. I zato se za njega može reći daje bio Felix Srejović.
U tekstu „Iskustva prošlosti – poruke budućnosti„, kojim se ova knjiga završava a koji ujedno predstavlja i jedan od poslednjih tekstova koji je Srejović napisao, stoji nimalo ružičasta prognoza budućnosti čovečanstva: „…čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost„.
Iako je istorija bila učiteljica arheologiji, Srejović je jedan od retkih ljudi koji su iz arheologije prešli u istoriju. 

I sada je on istorijski arheolog čije će delo proučavati i arheolozi i istoričari.
 Vidojko Jović /Izvor: rastko.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…

tamoiovde-logo

IZVANREDNO ARHEOLOŠKO NALAZIŠTE U SRBIJI

dsc00097U selu Gamzigrad kod Zaječara, nalazi se Feliks Romulijana (Felix Romuliana), carska palata rimskog imperatora Gaja Valerija Galerija Maksimilijana, podignuta u 3, i 4. veku naše ere. 

Feliks Romulijana je 2007. godine uvrštena u Listu svetske kulturne baštine. Ovaj arheološki lokalitet i predivnu građevinu poslednjih godina poseti više od 40.000 turista.

dsc00106 Lokalitet je otvoren za posete, od 08,oo do 20,oo časova (od 01.aprila do 30. novembra).

Organizovane posete,   ugovoraju se  preko Narodnog muzeja Zaječar (OVDE), koji je osnovan  1951.godine, kao muzej kompleksnog tipa.

Nastao je sa idejom da dočara dug i događajima bogat život na prostoru Zaječara

 Uvod /Foto:Bora*S


  FELIKS ROMULIJANA

U širenju Rimske imperije, reka Dunav je imala značajnu ulogu, a, istovremeno, bila je i njena granica. Najveći deo limesa, odnosno, granice, bio je na teritoriji današnje Srbije, gde su podizani utvrđeni gradovi, odakle se Rim branio od varvara. Zahvaljujući geografskom položaju, u Srbiji se, posle Italije, nalazi najviše spomenika koji datiraju iz Rimskog carstva. Takođe, petina ukupnog broja svih imperatora, rođena je u današnjoj Srbiji.

Feliks Romulijana je u istočnoj Srbiji, nedaleko od sela Gamzigrad i jedan je od arheoloških lokaliteta na 600 kilometara dugom putu rimskih careva kroz Srbiju, kako je nazvan turistički program, koji pobuđuje veliko interesovanje turista u svetu.

 To je rimski grad, u kome je u drugoj polovini trećeg veka rođen budući imperator Gaj Valerije Galerije Maksimilijan, naslednik cara Dioklecijana.

Sagrađen je na visoravni koju sa tri strane okružuju livade, a sa četvrte reka Crni Timok. Kada su pre dva veka započela arheološka istraživanja, stručnjaci su smatrali da je reč o vojnom logoru, a onda se ispostavilo da je Gamzigrad raskošna palata, koja spada među malobrojne reprezentativne spomenike dvorske arhitekture Rimske imperije.

Da je reč o carskoj palati, arheolozi su potvrdili krajem prošlog veka, kada su otkrili uklesan natpis Felix Romuliana.

2Od tog trenutka, istorija se sa sigurnošću mogla rekonstruisati. Rimski imperator Galerije, rođen je i sahranjen u priobalnoj Dakiji, kako se nekada zvao ovaj deo Srbije, u mestu koje je po svojoj majci Romuli nazvao Romuliana. Pored palate, arheološki lokalitet obuhvata i obližnje brdo Magura, jer su iskopavanja pokazala da je to sveti breg, na kome je, poslednji put u Rimskom carstvu, izvršen čin apoteoze, uzdizanja Galerija i njegove majke među bogove.

Imperator Galerije je vladao po uzoru na cara Dioklecijana, pa je planirao da, kada se povuče sa prestola, život nastavi u palati, koju će sagraditi u kraju odakle je poticao.

Gradnja je počela posle pobede, koju je izvojevao nad Persijancima 298. godine. Iz tog perioda je unutrašnje utvrđenje kompleksa, palata u severozapadnom delu i mali hram.

 3Već početkom sledećeg veka, Galerije, kao jedan od najvećih moćnika Rimskog carstva, započinje gradnju mnogo impozantnijeg utvrđenja, koje obuhvata i već izgrađen prostor.

Novi objekti imaju još raskošniju dekoraciju, sa puno simbolike, koja je rađena od raznovrsnih materijala.

Feliks Romulijana se izdvaja od drugih carskih palata iz toga doba po očuvanosti i specifičnom arhitektonskom sklopu, sa dva odbrambena bedema, skulpturama imperatora Galerija, Jupitera i Herkula, kao i prekrasnim mozaicima.

U Narodnom muzeju u Zaječaru, čuva se mozaik neobično skladne kompozicije i jasnog kolorita, za koji stručnjaci kažu da je jedna od najlepših predstava Dionisa, kao mita o večito mladom božanstvu.

Po umetničkim dometima mozaika i dekorativne arhitektonske plastike, Gamzigrad predstavlja vrhunsko dostignuće kasne antike, kao perioda u kome se centri moći pomeraju sa zapada na istok. (glassrbije.org)


 400758_518856938161448_1415207470_nMAGURA

Istočno od glavne kapije carske palate Felix Romuliana, na oko 1 km udaljenosti, nalazi se sveto brdo Magura.

Na ovom sakralnom kompleksu nalaze se dva mauzoleja i dva spomenika u obliku tumula,koji označavaju mesto konsekracije ličnosti sahranjenih u mauzolejima, odnosno mesto gde su imperator Galerije i njegova majka Romula sahranjeni i uvršćeni među bogove.

Arheološka istraživanja obavljena su u periodu između 1989. i 1993. godine, a Magura je jedino mesto na svetu za koje postoje naučne potvrde da je Galerije, bio poslednji imperator nad kojim je obavljen obredni čin apoteoze.

(facebook.com)


KAKO DO TAMO

Zaječar – Felix Romuliana – Boljevac

 Iz Zaječara krenite prema Boljevcu putem E761. Do Felix Romuliane ima oko 10km. Na 7. kilometru skrenite levo i vozite još 3km. Ispred Vas se pojavljuje Felix Romuliana. Ukoliko dolazite iz pravca Boljevca, idite putem E761, gde prolazite kroz selo Valakonje. Nakon 25km od Boljevca skrenite desno prema Gamzigradu. Od skretanja ima još oko 3km do Felix Romuliane.

ZANIMLJIVOSTI

Govedar – Imperator

 Galerije je rođen negde oko 250. godine, od majke varvarke koja je 245. godine, ispred naleta Karpa, pobegla sa leve obale Dunava u Priobalnu Dakiju i udala se za čuvara stoke, zbog čega je kasnije Galerije dobio nadimak Armentarije (lat. armentarius, Govedar), nadimak koji ga je pratio i kada je postao imperator.

Istakavši se kao hrabar vojnik u Aurelijanovim i Probovim jedinicama, Galerije je bio zapažen od Dioklecijana, koji ga je usinio i proglasio za cezara, a kasnije mu dao za ženu svoju kćerku Valeriju. Kada su 305. godine, posle povlačenja s vlasti Dioklecijana i Maksimijana, Galerije i Konstancije I Hlor  postali avgusti, trebalo je da zajedno vladaju dvadeset godina, posle čega bi, po Dioklecijanovom političkom programu uspostavljanja tetrarhije (četvorovlašća), ustupili titulu i vlast cezarima, Severu i Maksiminu. Međutim 306. godine Konstancije Hlor iznenada umire u Britaniji i Galerije postaje prvi poglavar Rimske Imperije.

(ajmonegde.com)


 Priredio: Bora*S


FOTO PLUS- Klikom na fotografiju do većeg formata 

MOJE VREME U „TORLACI“

tamoiovde-logo

Nekako mi se „omilio“ Knjaževac poslednjih meseci. Često bivam TAMO.  S razlogom. Pored ostalih, evo  još jednog  -„TORLACI “

Po tmurnom, no prijatnom danu,  putem iz  Zaječara ka Knjaževcu, posle mesta Minićevo, skrećem levo, ka selu Jakovac.

Na nekoliko stotina metara od puta, u šumovitoj kotlini Grbulovačkog potoka, stručno i arhitektonski lepo za čula, “ušuškano“ niz objekata, koji čine turističku celinu pod nazivom ETNO KUĆA „TORLACI“.

Konaci, kujna, restoran, sala za stručne skupove, kafe-klub, bunar, pečenjara, “jezerce sa ostrvcetom“, natkrivena ugostiteljska bašta, uređeni travnjaci i smisleno unaokolo raspoređeni starinski predmeti i oruđa…

Iz kujne po želji gosta: razna pečenja, gulaš, jela od divljači, kavurma, čvarci, gibanica…

Taman posla da  ljubitelji dobre kapljice ostanu uskraćeni za doživljaj. Nadaleko su poznata knjaževačka vina i rakije.

Kada se dobro okrepite, odmorite, možete u rekreativnu šetnju, lov, ribolov, na planinarenje, a ako pak volite da obilazite atraktivna mesta, u neposrednoj blizini su Babin zub, Suvodol, Etno muzej Ravna, Gamzigrad, Sokobanja, Rtanj…

Ne, nije ovo marketing – ovo je moja impresija koju delim OVDE.

Autor: Bora Stanković

___________________________________________________________________