SRPSKA ŠLJIVA KAO BREND…

tamoiovde-logo

 Čačanska lepotica najpopularnija, prastaroj srpskoj Požegači preti nestajanje

Srpska šljiva pravi je domaći brend među voćkama. Ona čini 40% stabala u Srbiji.

U Srbiji se gaji veliki broj sorti, od autohtonih, čiji je tipičan predstavnik šljiva požegača, prastara i autohtona srpska sorta šljive, pa do najplemenitijih.

Prva u julu kreče čačanska rana, ali i odomaćena nemačka sorta rutgešteter. Zatim sredinom meseca pristiže kalifornijska plava šljiva, a kraj meseca i ceo avgust rezervisan je za domaće sorte: timočanku, čačansku najbolju, čačansku lepoticu, čačansku rodnu…

U septembru nam stiže najbolja od najboljih, originalna, domaća, srpska šljiva požegača, ali, tu su i ruska šljiva i američki stenlej.

Od drugih sorti u Srbiji se po gde-gde gaje i: aženka, belošljiva, viktorija, drenovka, zelena renkloda, ilinjača, imperial, Italijanka, metlaš, Moravka, nansijka, papračanka (debeljača), prezident, sitnica, trnovača, fruškogorska bela, cimerova rana, crvena ranka, džanarika…

Procenjuje se da autohtone sorte, čiji prinosi osciliraju i lošijeg su kvaliteta, čine polovinu ukupnog broja stabala. Otkup šljive se kreće od osam odsto do 15 odsto ukupne proizvodnje, a veoma male količine se prodaju u svežem stanju.

I ne vole samo Srbi u Srbiji srpsku šljivu. Srpske sorte šljive su među vodećim u Češkoj, a jedna od najzastupljenijih je čačanska lepotica.

Ipak, autentična i najstarija sorta šljive sa naših prostora je čuvena požegača (madžarka, bistrica). Ova prastara odomaćena sorta, kroz istoriju je uvek bila najzastupljenija među sortama šljiva u Srbiji.

Smatra se najkvalitetnijom sortom šljive uopšte, mana su joj samo relativno sitni plodovi, ali veliki problem u njenom gajenju predstavlja izuzetno izražena osetljivost prema virusu šarke šljive, koja ugrožava sam opstanak sorte.

Deblo požegače je osetljivo na izmrzavanje, naročito na jugozapadnim položajima. Kruna je gusta, piramidalna, i odlikuje se velikom nosivošću. Grane su elastične i retko se lome pod teretom ploda. Može se kalemiti na dženariku i belošljivu. Kasno lista, naročito klonovi poznati u narodu kao poznice.

Cveta kasno i eksplozivno, a jedan pupoljak sadrži 1,3 cveta. Samooplodna je, pa može da se gaji u monosortnim zasadima bez oprašivača. Počinje da rađa u četvrtoj godini i, uz primenjenu punu agrotehniku, rađa redovno i obilno.

Smatra se da je u Evropu (Grčku) došla još pre nove ere. Nekada je bila vodeća sorta šljive kod nas. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra a na većim nadmorskim visinama i kasnije. U hladnjačama se plod može čuvati do mesec dana.

Šta dalje sa ovom sortom, velika je dilema ne samo kod proizvođača već i od naučnih institucija, upravo zbog njene preosetljivosti na virus šarke. Požegača je pronela slavu srpskog šljivarstva po svetu.

 Najveću ekspanziju imala je krajem 19. i početkom 20. veka. Tada se požegača u Srbiji proizvodila u velikim količinama, sušila, prerađivala u pekmez i rakiju i izvozila po celom svetu. Godine 1917. otkriven je virus šarke šljive u Ćustendilu u Bugarskoj i od tada počinje propast i nestajanje požegače kao sorte.

U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u njenim zapadnim delovima. Istočna, centralna i južna Srbija skoro da nemaju požegače i zdravih stabala koja imaju ekonomsku opravdanost gajenja.

U valjevskom kraju i ostalim delovima zapadne Srbije požegača se najviše gajila i širila šezdesetih godina prošlog veka. Tada su na imanjima zadruga pravljeni veći kompleksi zemljišta na kojima su podizani zasadi požegače. Pored zasada, u skoro svakoj zadruzi pravljene su i industrijske sušare za sušenje plodova. Sada tih zasada nema, oni su pokrčeni, zemlja vraćena bivšim vlasnicima, a sušare porušene ili van funkcije. Nestale su velike površine pod šljivom požegačom.

U proizvodnju je uvedena američka sorta stenlej, sorta krupnijeg ploda i tolerantna na šarku. Ona se brzo širila po Srbiji i sa sobom nosila virus šarke koji će se kasnije raširiti po celoj zemlji i doprineti ubrzanom propadanju požegače.

Kada svi Srbi jednoga dana budu stali pod jednu šljivu, kako kaže stara narodna izreka, ni ta šljiva, po svemu sudeći, neće biti srpska.

Izvor: opanak.net, zdravasrbija.com

_____________________________________________________________

Advertisements

BESMRTNO STABLO JABUKE…

tamoiovde-logo

Stablo Lozovke odbija da se preda

U ukrajinskom gradu Kroljevec nalazi se neobičan jabukar u kome je posađeno samo jedno stablo jabuke, staro 220 godina. Njeno stanište nazivaju i „kolonija jabukovog drveta” zbog desetina zasebno ožiljenih grana koje cvetaju i rađaju, što ovu voćku čini praktično besmrtnom.

1755Čini se da je drvo razvilo neobično efikasnu strategiju preživljavanja i sposobnost da opstane i narednih nekoliko vekova. Posađeno je i raslo kao obično stablo jabuke sve do prirodne starosti kada su grane počele da se spuštaju ka tlu.

Umesto da propada, drvo je počelo da razvija pojedinačne sisteme korenja iz grana koje su dodirivale zemlju. Pre pedeset godina je imalo devet ovakvih grana, a sada ih ima preko dvadeset.

Cveta i rađa svake godine, ali je zanimljivo da pažljivo štedi svoje kapacitete, pa svake godine cveta jedna polovina, dok druga odmara. Rađa plodove srednje veličine, nakiselog i blago oporog ukusa, stare lokalne sorte poznate kao Lozovka ili Kneževka.

canvasLegenda kaže da je drvo posadio princ Petar Sergejev iz plemićke porodice Meščerski. Njegov grob i spomenik se nalaze ispod drveta, gde je sahranjen 1848. godine. Od tada je, navodno, drvo počelo da stvara svoju koloniju.

Druga legenda kaže da je drvo ukleto, pa zbog toga izgleda kao žbun, a ne kao plemenito stablo.

индексNekoliko naučnih timova je detaljno proučavalo ovaj fenomen, ali nisu mogli da ponude konačno objašnjenje mehanizma preživljavanja stabla Lozovke.

Od 1972, drvo je proglašeno spomenikom lokalnog značaja, a 1998. godine je dobilo status nacionalnog simbola.

Izvor i galerija fotografija: medias.rs

__________________________________________________________________________________________

„PRLJAVO TUCE“- LISTA „NAJOTROVNIJIH“…

tamoiovde-logo

Lista voća i povrća najzagađenijeg hemikalijama

Pesticidi mogu dopreti i u plod, ali se najviše zadržavaju na kori voća i povrća, pa je treba temeljno prati. Najugroženiji su bebe i deca zbog manje telesne težine.

Jabuka ima najviše pesticida od svih ostalih vrsta voća i povrća, a slede jagode, grožđe, celer, breskve, spanać i slatka paprika, navodi Jutarnji list.

3645912_voce-i-povrce-vjpg

Lista voća i povrća najzagađenijeg hemikalijama

„Prljavo tuce“ – lista „najotrovnijih“

1. Jabuke – Od svih uzoraka jabuka koje su prošle test, 99 posto pozitivno je na pesticide; sadrže i do 56 različitih vrsta hemikalija.
2. Breskve – Čak 85,6 posto različitih vrsta breskvi na tržištu sadrži dve ili više vrsta pesticida, sa 57 različitih vrsta hemikalija.
3. Nektarina – Svaki uzorak uvezenih nektarina pozitivan je na neke vrste pesticida, a 90,8 posto njih sadržalo je dve ili više vrsta pesticida.
4. Jagode – U njima je otkriveno 13 različitih pesticida.
5. Grožđe – Na jednom uzorku pronađeno je čak 15 vrsta pesticida.
6. Celer – Kontaminiran sa 13 hemikalija.
7. Spanać – Sadrži različite kombinacije pesticida.
8. Slatka paprika – Gotovo 69,4 testiranih paprika sadržalo je više vrsta pesticida.
9. Krastavci – Različitim pesticidima tretirano 68%.
10. Čeri paradajz – Jedan uzorak zagađen je sa 13 različitih hemikalija.
11. Grašak – Jedan uzorak graška tretiran je sa 13 vrsta hemijskih sredstava.
12. Krompir – Krompir prosečne težine imao je više vrsta pesticida od bilo koje druge hrane.

To su rezultati istraživanja koje je sprovelo američko neprofitno ekološko udruženje EWG (Environmental Working Group), a zabrinjava podatak da se ostaci pesticida ne mogu potpuno ukloniti ni temeljnim pranjem.

Najnoviju listu „Prljavo tuce“ (Dirty dozen) za 2015. godinu stručnjaci EWG-a su napravili na osnovu analiza ostataka pesticida koju je sprovelo američko Ministarstvo poljoprivrede i FDA (Food and Drug Administration – Federalna agencija za hranu i lekove), što znači da reč je o uvezenom voću i povrću.

Konvencionalna metoda uzgoja voća i povrća koristi na stotine pesticida kako bi se uništile potencijalne štetočine i povećao prinos.

Naučna zajednica je mnoge pesticide povezala sa povećanom stopom karcinoma, neplodnosti, psihičkih poremećaja i slično, dok se za druge tek otkriva eventualno štetno delovanje, objasnila je za zagrebački dnevnik nutricionistkinja Darija Vranešić Bender.

Zbog toga je korisno znati koje namirnice sadrže više pesticida od drugih te kako postupati s namirnicama da bismo uklonili ili smanjili njihovu koncentraciju.

Jabuke

Na testu su skoro sve bile zagađene pesticidima

Biološki uzgoj

Opšte je poznata štetnost pesticida i za njih važi pravilo da treba izbegavati količinu koja je i hiljadu puta manja od one za koju je utvrđeno da je toksična.

Studija sprovedena u SAD 2009. godine otkrila je kako čak 40 posto američke dece ima nivo bar jedne vrste pesticida znatno veći od određene granične vrednosti hiljadu puta manje od toksične koncentracije.
Zbog manje telesne mase deca su posebno rizična populacija jer čak i male količine toksičnih pesticida mogu imati štetno dejstvo na njihove organe i organske sastave.

Budući da su bebe i mala deca posebno osetljivi na pesticide, poželjan je odabir hrane iz organsko-biološkog uzgoja.

Kako je hrana iz organsko-biološkog uzgoja skuplja od konvencionalno uzgojene, korisno je znati koje voće zadržava najviše pesticida, a koje najmanje, tumači nutricionistkinja Vranešić Bender.

Pranje vodom i ljušćenje

Iako pesticidi mogu dopreti i u voćku, najviše se zadržavaju na kori, odnosno površini. Tragovi pesticida u samom voću ili povrću termičkom će obradom će se verovatno razgraditi jer su novije grupe pesticida vrlo termolabilne.
Ipak, Darija Vranešić Bender za uklanjanje savetuje uobičajen tretman: temeljno pranje, guljenje, odnosno ljušćenje, ribanje četkicom, uklanjanje gornjeg sloja ispod kore.
Izvor:rts.rss (17. jun 2015)

_________________________________________________________________________________________

JABUKA JE IZ RAJA IZAŠLA…(Ovde)

DAČA ODSLIKAVA SAMU DUŠU RUSIJE…

tamoiovde-logoRusko leto

Dača odslikava samu dušu Rusije, kao i njenu kulturološku podeljenost.
images-2012-07-rusko_leto_aps_472902522U Rusiji svako ima svoju priču o dači. Ta priča može biti o nekom sećanju iz detinjstva, poput igranja loptom do kasnih sati zahvaljujući suncu koje kao da nikada ne zalazi, skupljanja šišarki od kojih miriše vatra za samovar ili plivanja u ledenom jezeru oivičenom zelenim vrhovima smreke.

Može biti i pomalo romantična – prva ljubav koja uvene sa godišnjim dobom ili procveta u brak. Ili neka dirljiva pripovest, čak priča o izbavljenju. Jedna starija žena priča kako je došla kući sa posla i zatekla muža u krevetu sa svojom najboljom drugaricom. Izbacila ga je napolje. Penzija se bližila, ostala je bez muža i pitala se šta sada da radi. Odgovor je bila dača koju je kupila za petsto rubalja, sa obližnjom šumom u kojoj je mogla da skuplja pečurke, sa jezerom i baštom. „Ta dača mi je spasila život”, kaže.

Poneka priča je protkana tugom, koja se prelama kroz prizmu tragične istorije Rusije. Nakon što se baka Natalije Ivanove, u to vreme mlada udovica sa dvoje dece, ponovo udala, njen novi suprug je kupio daču blizu Moskve. Kada je on nestao u staljinističkom logoru, ona je ostatak svog života provela u dači. „Nikada ništa nije sadila, čak ni cveće – svuda samo trava, koja je sve više bujala”, priseća se Natalija, moskovska spisateljica i urednica. „Fotografija iz detinjstva pokazuje da je trava bila znatno viša od mene.”

Slatka ili gorka, vesela ili mračna, priča se uvek odvija tokom leta. Uostalom, dača je letnjikovac.
I Boris Vješnjikov ima priče u vezi sa dačom. To su muške priče, sa prizvukom razmetanja. Jednom se suočio sa grupom tinejdžera koji su pili i puštali preglasnu muziku sa muzičkog uređaja u njegovoj naseobini sa dačama u blizini Valdaja, grada na severozapadu Rusije. „Pokupio sam ih nekoliko i pobacao u jezero. Fizička sila je jedini jezik koji oni razumeju.” Drugi put je jedan nabildovani tupan prekršio pravila ponašanja tako što je pustio svog psa da pliva u jezeru. „Pozvao sam svog zeta, rvača. I problem je rešen.”

Kada nije u dači, Boris taksira. Jednog dana, dok jurcamo putem, pokazuje mi kanal pored kojeg „dačniki” iz velikih gradova otvaraju vrata svojih automobila i izbacuju smeće. „Tako je u Rusiji danas”, gunđa. Ali Boris ima plan. Namerava da postavi nadzornu kameru kako bi uhvatio prestupnike.

Do tog momenta je Boris, šezdesettrogodišnjak ledenoplavih očiju, sa stomakom koji izgleda kao da je progutao košarkašku loptu i gomilom košulja s kratkim rukavima i tropskim motivima tipičnim za Maui, a ne za Moskvu, za mene bio samo Boris taksista. Sada otkrivam njegov drugi identitet. On je i predsednik Boris, preopterećeni vođa Njercija, zajednice od oko hiljadu dača u Valdaju.

Borisovo kraljevstvo, carstvo dača, ruski je fenomen. Svaki treći Rus poseduje daču. U moskovskoj oblasti, gde ih ima oko milion, petak veče označava početak dača-špica, u kom zakon inercije nalaže da auto zaustavjen u dača-saobaćaju ostaje da stoji veoma dugo.

Dača se kroz rusku kulturu neprekidno provlači još od vremena kada je Petar Veliki delio svojim dvoranima zemlju na periferiji Sankt Peterburga (reč „dača” je izvedena iz ruskog glagola „dati”). Dača je pozornica na kojoj se odvija drama (ili komedija) ruskog leta. Leto je u Rusiji dragoceno i kratko; zima, beskrajna. Period vegetacije u tajgi oko Sankt Peterburga traje kratka četiri meseca. U zapadnoj Evropi on se proteže na osam i više meseci. Petina Rusije je iznad arktičkog kruga. Više od polovine te teritorije je neprekidno okovano ledom. Dolazak proleća, a potom i leta, predstavlja neku vrstu bajke. Tlo se raskravljuje, a i duša.

Zajednica dača je Rusija u malom, sa njenim pričama o ljubavi, gubitku i patnji, trvenjima, sa suprotstavljenim pričama od kojih svaka deluje kao istinita, dok prave „istinite priče” zapravo nema, i sa potocima votke i prilikama za korupciju. (Opštinske vlasti nezakonito prisvajaju imanja i prodaju ih preduzimačima koji ih cepkaju i prave na njima dače.)

Dača je mesto za umovanje, kontempliranje o životu, za zabavu, za negovanje porodičnih i prijateljskih odnosa, a u skorije vreme je postala simbol upadljivog, prekomernog troškarenja ruskih skorojevića. Ona je pokazatelj promene sistema vrednosti u Rusiji, ali istovremeno slavi vrednosti koje ostaju nepromenjene.

Borisova dača je, poput mnogih u Valdaju, zapravo baštenska parcela sa kolibom. Ovakve parcele, prvobitne veličine od šest sotki (0,06 hektara), potiču iz sovjetske ere, iz programa raspodele zemljišta koji je omogućio Rusima da izdrže posleratne nestašice hrane koje su dodatno bile pogoršane katastrofalnim posledicama centralizovanog upravljanja poljoprivredom. Privatizacija iz 1990. godine omogućila je vlasnicima da kupe zemlju i da se prošire preko šest sotki, ali je krajolik ostao zbrka priljubljenih boravišta. Pri dekorisanju dača vlasnici pokazuju naklonost prema zastarelim kalendarima, rasparenom keramičkom posuđu, slikama medveda u šumi i čipkanim zavesama koje vise na ulaznim vratima kao odbrana od komaraca.

Na suprotnom kraju ovog spektra nalaze se kotedži (vikendice), kako zovu „dvorce” koje su sagradili novopečeni ruski bogataši, supertrošadžije postkomunističke ere. Mnoga naselja sa tim nabudženim letnjikovcima – ima ih oko pet stotina oko Moskve – istisnula su tradicionalne dače i ponekad postaju primarna prebivališta. „Oligarsi odu do Loare, vide dvorce i kažu: ’Treba mi jedan ovakav’ ”, sarkastično primećuje Konstantin Kovaljov Slučevski, lokalni istoričar. Enterijeri naginju ka ranom Las Vegasu: mermerni stubovi koji ništa ne podupiru, pozlata debela kao maskara neke animir-dame. Okolo su visoki zidovi od kamena ili cigle, ponekad sa puškarnicama, koji kao da treba da omoguće strelcima da ispale zapaljene strele na svakog seljaka dovoljno glupog da pokuša da uđe unutra. „Njihovi vlasnici nemaju duše”, primećuje tužno Konstantin.

U Valdaju nema mnogo predimenzioniranih kotedža, ali tu je dača koju koristi predsednik Rusije Vladimir Putin, koji s vremena na vreme svrati helikopterom. Boris uporno tvrdi da tokom Putinovih poseta ronioci patroliraju jezerom ispred zdanja, koje ima tursko kupatilo, rusku banju, kinesku čajdžinicu i finsku saunu. To je možda istina, pa opet, možda i nije. Nije lako znati kada Borisa, koji veruje u anđele, a na svom levom ramenu ima tetovažu koja prikazuje đavola kako svira gitaru, treba shvatati ozbiljno.
Ponos Valdaja (od 16.000 stanovnika) njegov je nacionalni park površine 160.000 hektara. Teren, blago brdovit, prekriven brezama i istačkan sa 200 jezera, prostire se preko rečnog sliva koji napajaju dve velike reke: Dnjepar i Volga. Hladan, zelen, tih, predstavlja idilično utočište od gradske vreline. Prema neformalnom popisu na osnovu prodaje hleba, leti se populacija udvostručava.

Iako je od Moskve ka jugu udaljen samo oko 365 kilometara i 290 kilometara od Sankt Peterburga ka severu, ta dva grada, ako se Valdaja pita, mogu biti i na Mesecu. Na „dačnike” iz velikih gradova se gleda kao na vanzemaljce koje je najbolje izbegavati, kao što je, kada se prolazi šumom, najbolje izbegavati koprive koje žare. Iako mislim da greši, Boris tvrdi da samo ljudi iz grada zagađuju njihovu okolinu; lokalci nikada ne bi bili tako nehajni.

U pitanju su kulturološke razlike, kaže Maksim Semjonov, urednik Valdajskog nedeljnika. „Prošlost našeg sela je još uvek prisutna. Naša prva višespratna zgrada je sagrađena tek pre četrdeset godina.” Ljudi iz grada, objašnjava Maksim, daču smatraju mestom za opuštanje. „U Valdaju se dača povezuje sa naporanim radom i ozbiljnim baštovanstvom.” Nadežda Jakovljeva, žena umilnog glasa i nežnih crta lica koja vodi lokalni muzej, pruža još dokaza. Ona pokazuje fotografiju izleta Moskovljana u Valdaju iz 1839. godine. „Sa francuskim vinom i sendvičima”, kaže žalosno. Hoće da kaže da navike i stavovi današnjih Moskovljana nisu ništa bolji. „Ne hrane se zdravo. Oni leže u ležaljkama za ljuljanje i ne brinu o lošem vremenu kao mi. U njihovom povrtnjaku, zvanom supermarket, uvek će biti plodova.”

U Borisovoj zajednici Njerci oko trideset odsto od hiljadu dača je u vlasništvu ljudi iz Sankt Peterburga ili Moskve. „Oni imaju agregate i pumpe”, kaže sa primesom zavisti Raisa Stepanova, knjigovođa u penziji. Ona nema ni jedno ni drugo. Po pravilu, dače nemaju tekuću vodu i struju. Raisina mala drvena dača, ofarbana u tri nijanse žute, stoji tik pored jedne breze. Pre bi se reklo da se oslanja na nju. Iza je poljski ve-ce.

Reč-dve o pravilima oblačenja u naselju dača u Valdaju: žene favorizuju dvodelne kupaće kostime koji izgledaju kao da su iz pedesetih, samo izbledeli, ili pamučne kućne haljine, a muškarci spido gaćice, ponekad uparene sa gumenim čizmama. (Zašto muškarci u Rusiji nose spido kupaće? „Ne znam, ali je to tako ruski”, kaže Melisa Koldvel, socijalni antropolog na Univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu. „Jednom sam umalo oslepela tokom šetnje kroz jedan sanktpeterburški park suočivši se sa onim što mi je delovalo kao da su hiljade sredovečnih muškaraca izašle da se sunčaju u svojim spidovkama.”)

Nina Marmaševa, Raisina najbolja „letnja” drugarica, pridružuje nam se na letnjoj supi zvanoj šči, spravljenoj sa kiselim zeljem. Nina, snažna žena s kosom boje paprike, me nije zagrlila – pre bi se moglo reći da me smrskala privivši me na svoje grudi. Na stolu se pojavljuju čašice. Raisa ih puni domaćom rakijom. Uskoro su žene veselo pripite, a Nina tumara po Raisinoj bašti i počinje da skida bube zlatice sa lišća krompira.

Teško je reći da li Raisa svoju baštu obrađuje zato što voli baštu ili zato što jednostavno voli da radi. Raisa, kojoj je 68 godina, pravi đubrivo iz komposta, navodnjava biljke kofama vode iz bunara, a svoje prinose vuklja kući u cegerima, autobusom. Kada se leto okonča, ima više od 200 tegli zimnice. „Svake godine kažem da je bilo dosta, da neću više da sadim. Ali onda, na proleće, ipak posadim.”

„Pa zašto ne usporite malo?” predlažem. „To ne deluje baš preterano opuštajuće.”

„Mene opušta” , kaže Raisa.

Ali za različite generacije dača ima različito značenje. Nedavno je njena kćerka, koja ima dvoje dece, kupila kuću u gradu. „Muči se”, kaže Raisa. „Ponudila sam da prodam moju daču da joj pomognem.”

„Ne, ne možeš da je prodaš”, odlučno je rekla njena ćerka. „Ako ništa drugo, još uvek mogu da dođem ovamo sa decom da ih odvedem na kupanje.”

images-2012-07-ruske_dace_aps_662539414U Valdeju je Josif Staljin imao tajnu daču koju verovatno nikada nije koristio. Jedna priča kaže da je ovaj paranoidni diktator bacio pogled na daču – poznatu kao objekat broj 201 – na kraju pustog puta na kraju poluostrva i rekao nešto poput: „Ne pada mi na pamet da odsedam u toj mišolovci.” Ali istoričarka Valdaja, Galina Zimina, pretpostavlja da Staljin, koji je imao dvadeset drugih dača širom Sovjetskog Saveza, jednostavno nije stigao da tu odsedne. „Znaćemo kada nam bude dostupno više dokumenata iz Staljinovih arhiva”, kaže ona.

Staljin je 1935. godine naredio da se izgradi kolonija dača za pisce u mestu Peredelkino, u blizini Moskve. U sovjetska vremena predstavnici političke i kulturne elite bili su nagrađivani kućama na selu. Umetnici, partijske vođe, čak i kosmonauti, imali su svoje letnjikovce. Dača je predstavljala šargarepu, kontrast gulagu, koji je bio štap. „Peredelkino je bio Staljinov način da drži pisce pod kontolom”, kaže istoričar Konstantin. „Mogao je sve da ih drži na oku na jednom mestu.”

U radnoj sobi na drugom spratu svoje dače, u zelenoj hladovini Peredelkina, Boris Pasternak je napisao roman „Doktor Živago”, za koji je 1958. godine osvojio Nobelovu nagradu. Prihvatio ju je. „Ponosan, zapanjen, zbunjen”, napisao je Švedskoj akademiji. Sovjetska država je mislila drugačije. Žestoka kampanja protiv njega, mogućnost izgnanstva, pretnja porodici (tajna policija je opkolila njegovu daču) prisilila ga je da je se odrekne. Može se samo zamisliti njegov bol. Zguren, prekriven blatom, obrađivao je svoj vrt u Peredelkinu. „Priroda ga je vratila u život”, kaže kustos njegove dače, Irina Samohina. Njegova kapa od tvida, karirani šal i crni ogrtač još uvek vise na zidu, kao da se upravo vratio iz šetnje. Pasternak je voleo da pešači preko polja u blizini svoje dače, naročito preko onog koje je vodilo do crkve u kojoj se molio. Danas je to polje prekriveno novosagrađenim kotedžima.

„Njerci nije jednostavan skup vikendica”, kaže mi predsednik Boris dok sedim na tremu njegove dače diveći se pogledu na jezero. Njegova snaja, koja suši beli luk, donosi nam tanjir pržene ribe, seckani krastavac i krompir posut mirođijom iz bašte. Ne nahraniti gosta u ruskoj dači nezamislivo je.

„Njerci je porodica”, kaže on. „Kad moj komšija tuguje, tugujem i ja. Kada sam ja veseo i on je.” Ponavlja uobičajenu frazu: „Nema sukoba. Svi se dobro slažu.” Prilično istinito, mada sitne zađevice koje nagrizaju dobrosusedske odnose kapnu povremeno kao voda iz slavine. Za razliku od utvrđenih dača iz moskovskih predgrađa, Njerci je zajednica sa niskim ogradama ili bez njih, ali međe imanja su ipak bitne. Teško dačniku čija loza krastavca odluta centimetar na javni prostor ili na susedno imanje.

Kada se razgovor okrene ka Katji, komšinici Raise Stepanove, nastupi blago zahlađenje. Katja živi pored staze koja vodi do jezera Njerci. „Njena bašta se neprestano sve više približava jezeru”, žali se Raisa. „Samo sebe može da krivi ako joj pogaze useve.” Zagrebite po nesuglasicama i odmah ćete naići na pitanje međa. Kada je potrebna arbitraža, Boris nastupa sa stubom za premer kako bi mapirao parametre spora.

Koja je kazna za prekršioce?

„Globa”, kaže Boris. „Ali hajde probaj da nađeš nekoga ko će da plati globu.” Lice mu se smrkava. Boris bi rado da neko drugi preuzme neplaćeno mesto predsednika naselja, ali niko neće time da se bavi.
Za Ruse zemlja je sveta, gotovo mistična, što predstavlja nasleđe paganskih verovanja i seljačke tradicije. Filozof Nikolaj Berđajev je taj odnos nazivao „religijom grude”. Dača pruža priliku da se zaroni u tu grudu i da se bude bliže prirodi. „Pred kraj dana ja sam umorna i pod stresom”, kaže mi jedna žena iz Valdaja.

„Odem u baštu, dodirnem zemlju i loše stvari nestanu.”

U junu zemlja rađa krastavce i mirođiju, kao i bundevu, grašak i mladi luk. Jul je rezervisan za bobičasto voće: crne, crvene i bele ribizle, borovnice, kupine, maline, ogrozd i divlje jagode finog mirisa koji podseća na leto čak i više od smolastog, oporog mirisa bora. Avgust donosi pečurke (za blagu kišu kažu da je ona „od koje rastu pečurke”): cenjeni bjeli, ili bela pečurka i bolete, koje rastu blizu breza i mogu da se suše. I krompir – uvek krompir. Valdajska bašta je nezamisliva bez njega, mada je jeftiniji kada se kupi nego kada se gaji.

Galina Jerceva, ekonomista u gradskoj upravi, gaji krompir sa porodicama svojih sinova i zetom. „Zašto? To nam je u krvi”, kaže ona. Sugerišem da je to možda genetsko sećanje povezano sa gladnim vremenima, poput onog posle Drugog svetskog rata kada su ljudi prebirali po poljima u potrazi za trulim krompirima da bi ih mešali sa korovom i pravili brašno. Galina se slaže. Njena šestogodišnja unuka se igra u bašti. Pitam da li ona ima ikakvu sklonost ka gajenju krompira. „Teško”, odgovara Galina.

Uzgajanje hrane možda je i instikt koji se prenosi sa generacija na generacije koje su znale za težak rad, ali nastupa mlađa generacija koja nema ni takvo sećanje, ni takvo interesovanje. „S obzirom na to da je privreda jaka, mislim da će u budućnosti dača biti samo investicija i da će služiti za zabavu, a ne kao izvor hrane”, kaže Tatjana Njefedova, istraživač sa Instituta za geografiju u Moskvi. I dok dača od savršenog mesta za savesno dirinčenje u sovjetskoj eri prerasta u utočište za čistu zabavu, dekorativne stvari zauzimaju mesto praktičnih: cveće umesto krompira, gipsani patuljci umesto luka.

U sovjetska vremena dača je bila i mesto za beg iz zajedničkih stanova. U svetu u kome reč „privatno” nije postojala u rečniku i u kome su stanovi pregrađivani draperijama, a ne zidovima, dača je pružala priliku da se malo odahne i pobegne od znatiželjnih očiju. „Dača nema adresu”, kaže Konstantin. „U detektivskim filmovima kriminalac se uvek krio u dači, gde nisu mogli da ga pronađu. Dača je predstavljala slobodu.”

Sada kada je Gvozdena zavesa pala i kada mogu da putuju gde im je volja, Rusi su otkrili i svet izvan dače. Godine 2011. tri puta više Rusa je putovalo u inostranstvo na letnji odmor nego 1997. godine. „Kada je naša kćerka bila mala, dolazila je u daču”, kaže Tatjana. „Sada više voli Hrvatsku.” „Lepo je otići, ali kod kuće je najbolje”, kaže ruska poslovica. Ponekad nam je potrebno da se malo distanciramo da bismo cenili ono što nam je pri ruci. Hoće li prosperitetnija i ka svetu otvorenija generacija mladih Rusa prihvatiti ovaj koncept i negovati domaćinske dače svojih roditelja? Naravno, Boris, koji dobro poznaje Njerciji, ima priču i o tome.

Jednoga dana njegova tridesetogodišnja ćerka Vladislava došla je da, nakon putovanja u inostranstvo, poseti dom. „Ona putuje svuda”, kaže Boris. „Egipat, Italija, Turska.” Ovog puta, Vladislava, koja radi u reklamnoj kompaniji i živi u Sankt Peterburgu, otišla je u udobnu, uređenu Švajcarsku. Ali Vladislava se zasitila švajcarke perfekcije. Sada čezne za porodičnom toplinom razbarušenog i neuređenog Njercija. Sedi na tremu porodične dače i zuri u spokojni, zeleni oval jezera Njerci. Ljudi se opruženi sunčaju na napola potopljenim dokovima, čija je površina ispucala od zimskog leda. Lokvanji plutaju poput žutih krunica. „Ženevsko jezero”, kaže ona ponosno, „pa to je samo bara.”
AUTOR: Keti Njumen

Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

JEDAN DAJE, A DRUGI UZIMA…

tamoiovde-logo1Pola veka rasprave o smislu „Dobrog drveta”

Šta je Šel Silverstin hteo da poruči i na koga je mislio pišući o drvetu i dečaku, i da li je izdanje namenio deci ili odraslima

drvo.png„Dobro drvo” (The Giving Tree) priča o drvetu koje nesebično daje i o dečaku sa neiscrpnom listom želja, koja ove godine slavi pola veka od objavljivanja, našla se u gotovo svim izborima za najbolju dečju knjigu, ali je istovremeno i nezaobilazni naslov na listama najmanje omiljene literature.

Izdanje koje je do sada štampano u 8,5 miliona primeraka širom sveta i prevedeno na brojne jezike, ne prestaje da intrigira čitaoce i izaziva sasvim suprotstavljene reakcije.

Šta je pisac Šel Silverstin (1930–1999) hteo da poruči knjigom napisanom u manje od 650 reči, koju je svojom rukom i ilustrovao, na koga je mislio pišući o odnosu dečaka i drveta i kome je zapravo namenio ovo izdanje – deci ili odraslima – pitanja su na koja daju odgovor, svako na drugačiji način, brojna tumačenja njenog sadržaja.

O višesmislenosti „Dobrog drveta” govori i reakcija izdavača kada im je Silverstin odneo rukopis. Nekoliko njih ga je odbilo pod izgovorom da je knjiga previše tužna da bi bila namenjena deci, a suviše jednostavna da bi je čitali odrasli. Zato je prvo izdanje objavljeno u samo 7.000 primeraka. U to vreme Silverstin je radio za magazin „Plejboj”, gde je objavljivao ilustracije i putopisne reportaže.

Kasnije je često bio u situaciji da brani knjigu, što mu je oduzimalo energiju, pa bi tada govorio da je to samo odnos između dvoje ljudi gde jedan daje, a drugi uzima.

Kada su ga jednom, po ko zna koji put pitali da objasni pravi smisao knjige, cinično je odgovorio da je to priča o dečaku i drvetu.

Da li je „Dobro drvo” najdvosmislenija knjiga objavljena u poslednjih 50 godina?

Dečak je najpre svakodnevno dolazio u posetu drvetu, jeo njegove plodove, ali kako je postajao stariji, bio je i sve zahtevniji, a drvo mu se nesebično davalo dok od njega nije ostao samo panj.

Kritičari u tome vide priču o sebičnosti, narcisoidnosti, jer u opisanom odnosu nedostaje ravnoteža: dečak ni na koji način nije pokazao zahvalnost drvetu zbog onoga što je od njega dobio.

Pojedini čitaoci u raspravama navode da nikada ovu knjigu ne bi čitali svojoj deci, jer deluje loše na njihovu nezrelu ličnost: kraj je mogao da bude srećniji samo da je drvo znalo da postavi granice.

Za one koji vide ovu knjigu kao dirljiv i sentimentalni prikaz bezuslovne ljubavi roditelja prema deci, poruka kritičara jeste da taj model roditeljstva nije dobar.
A. M.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

Knjigu „Dobro drvo” možete pročitati  Ovde / tamoiovde.wordpress.com/

______________________________________________________________________________________________

DOM ZDRAVOG I DUGOVEČNOG NARODA…

tamoiovde-logoDOLINA HUNZA

Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

14_1

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa mnogo fizičke aktivnosti. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje.

Dolina Hunza
Dolina Hunza nalazi se na severu Pakistana blizu granice sa Kinom. Pruža se između dva najviša planinska masiva na Zemlji: Hindukuša i Karakoruma. Ova oblast je veoma bogata rekama, pritokama reke Inda, koje obrazuju duboke doline.
14_2 Ovo je udaljena, zagonetna i opčinjavajuća oblast, kako zbog lepote svojih pejzaža, tako i zbog izrazite dugovečnosti svojih žitelja. Politički gledano, dolina Hunza je najseverniji deo Pakistana, a njeni stanovnici su većinom muslimani. Narod doline Hunza, koji se drukčije naziva narod Burušaski, danas broji oko 87.000 duša. Sve do 1947. godine, kada su pripojeni Pakistanu, Burušaski su živeli samostalno u okviru male autonomne himalajske kraljevine u okviru britanske imperije.

Na čelu kraljevine nalazio se mir (lokalni naziv za vladara), koji je 1947. svoju zemlju stavio pod okrilje Pakistana. Do doline Hunza se stiže dugim i starim putem koji polazi od Islamabada.

14_3 Geografska izdvojenost omogućila je stanovnicima doline Hunza da očuvaju prirodne životne navike tokom nekoliko hiljada godina. Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana, koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa puno fizičke aktivnosti.

Zdrave navike Hunza

Istaknuti američki kardiolozi, lekari Tumi i Vajt posetili su ovu oblast 1964. godine i izvršili razna istraživanja koja su bila objavljena u časopisu Ameriken Hart Džurnal (E. G. Toomey, P.W. White, „A brief survey of the heart of aged Hunzas“, American Heart Journal, 68:842, 1964.), jednom od najpoznatijih specijalizovanih časopisa posvećenih bolestima srca i krvnih sudova. Pošto su ispitali 25 ljudi starosti od 90 do 110 godina, ova dva lekara došla su do zaključka da su svi ispitani imali normalan krvni pritisak, nivo holesterola i rad srca.

Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje. Oni su utvrdili da narod Hunza ima jednostavan režim ishrane zasnovan na svežem i suvom voću, orašastim plodovima, mahunarkama i žitaricama. Oni troše mleko u jako malim količinama, a najveći broj njih svega jedanput do dvaput godišnje okusi meso.
Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.

Ishrana Hunza
Žitarice
14_4 Značajan deo ishrane Hunza čine žitarice: ječam, proso, pšenica i heljda. Od celog zrna ovih žitarica pravi se brašno. Ono se koristi za izradu beskvasnog hleba zvanog „čapati“, koji Hunze obavezno jedu uz svaki obrok. Hleb od celog zrna, pored skroba, koji predstavlja glavni sastojak belog brašna i hleba, sadrži klicu i omotač ili mekinju. Klica je posebno bogata vitaminom E, koji predstavlja snažan antioksidans i na taj način značajnu antikancerogenu materiju.

Jedan od recepata za proizvodnju „čapati“ hleba glasi:
– 2 šolje brašna od celog zrna pšenice samlevenog na kamenom mlinu (pošto većina nas nema mogućnosti da brašno dobije služeći se kamenim mlinom možemo upotrebiti integralno brašno koje nam je na raspolaganju) ili mešavina od više vrsta brašna dobijenih od celog zrna;
– ½ čajne kašičice soli od povrća (mi se možemo poslužiti morskom solju) – so od povrća dobija se na taj način što izaberemo neko povrće (najčešće korenasto), recimo celer, operemo, oljuštimo i narendamo ga, a zatim pomešamo sa morskom solju u zapremini 1:3 i stavimo u posudu sa poklopcem da odstoji 20 sati; potom, mešavinu istresemo u tepsiju, stavimo u pećnicu i sušimo na temperaturi od 80 stepeni, sve dok ne očvrsne; osušenu mešavinu izvadimo, prohladimo i što sitnije sameljemo; čuvamo u dobro zatvorenoj staklenoj tegli;

– do 1 šolje hladne vode.

Pomešati brašno i so. Dodati vodu i mešati dok se ne napravi kruta jufka. Malo pobrašnjaviti površinu za mešenje i mesiti dok jufka ne postane glatka i elastična. Pokriti mokrom krpom i ostaviti da odstoji 30 minuta. Nakon što je odstojala, jufku kidati i oblikovati loptice veličine 2-3 cm. Loptice razvući oklagijom tako da se dobiju tanki krugovi, čiji prečnik može da iznosi i do 18 cm. U blago zagrejanu pećnicu krugove poređati na pleh ili rešetku, koje treba prethodno malo nauljiti (možemo se služiti i papirom za pečenje). Često okretati. Od jedne jufke dobija se oko 20 „čapatija“.

Voće i povrće
8719861_origVoće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku. Takođe, konzumira se osušeno jezgro kajsije. Hunze koriste sveže jezgro kajsije za dobijanje ulja. Jezgro se melje na kamenom mlinu, a zatim se dobijena masa pritiska između ručnog kamena i ravne kamene ploče da bi se dobilo ulje. Ovo ulje se koristi za kuvanje ili kao preliv za salatu od zelenog povrća.
Ono služi i kao losion za lice i kosu.

Međutim, njegova upotreba nije česta. Kajsija služi za pripremu okrepljujućeg napitka na taj način što se u svežem stanju, nakon što se raseče i ukloni koštica, potopi u vodu da omekša, a zatim se izvadi i samelje ili narenda i ponovo pomeša sa vodom.
Prilikom pripreme slatkih jela oni uopšte ne troše šećer, a poznato je da je voće bogato složenim ugljenim hidratima, koji za razliku od rafinisanog belog šećera, deluju blagotvorno na ljudski organizam. Povrće koje Hunze najradije upotrebljavju u ishrani: pasulj, grašak, leblebije, šargarepe, paštrnak, krompir, bundeva, zelena salata i spanać.

Orašasti plodovi

Od orašastih plodova najviše troše orahe, a u manjoj meri lešnike i bademe. Hunze od badema prave ulje, po recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno, koje koriste za kuvanje. Kao obroci često se javljaju kombinacije voća ili salata sa orašastim plodovima. Orašasti plodovi sadrže polinezasićene (linolinska i linoleinska) i mononezasićene (oleinska) masne kiseline koje su zdrave i neophodne u čovekovoj ishrani, ali ih treba trošiti umereno. Nasuprot njih nalaze se zasićene masne kiseline, kojima obiluju namirnice životinjskog porekla, koje su nepotrebne i često štetne po ljudski organizam.

Namirnice životnjskog porekla
14_6Mora se priznati da Hunze nisu strogi vegetarijanci. Međutim, upotreba namirnica životinjskog porekla jako je štedljiva.

Meso se gotovo isključivo jede za praznike, poput Kurban bajrama, i nekih proslava, poput rođenja ili venčanja. U tim retkim prilikama kada se jede meso, ono se služi u skromnim porcijama, isečeno na male komade i prethodno dugo kuvano u ključaloj vodi. Budući da su većinom muslimani, Hunze slede religijsku zapovest da ne konzumiraju krv sadržanu u životinjskom mesu. Ova zapovest potiče iz Biblije, a Bog ju je preko Mojsija dao i jevrejskom narodu.

Muslimani su ovu zapovest prihvatili, jer Mojsija (Musu) smatraju Božjim prorokom. Činjenica je da životinjska krv i mast sadrže štetne materije za čovekovo zdravlje: ureinsku ili mokraćnu kiselinu, zasićene masne kiseline, holesterol, štetne bakterije i viruse, kao i razne parazite.

Od mesa, Hunze najčešće konzumiraju piletinu, mada su sa uzgojem kokošaka kasno otpočeli, zatim ovčetinu, a najređe govedinu. Kao goveđe meso, koristi se meso jaka. Razumljivo je da se goveđe meso retko koristi jer u ovim planinskim predelima goveda predstavljaju pravo blago, kao tegleća marva.

Religijska zapovest Hunzama zabranjuje konzumiranje svinjetine. Brojne naučne studije pokazale su da svinjsko meso predstavlja jedno od najnekvalitetnijih i po čovekovo zdravlje najopasnijih vrsta mesa. Većina Hunza konzumira meso samo za vreme religijskih praznika.
Mali deo Hunza konzumira meso jednom u toku nekoliko meseci ili jednom mesečno, a najređi su oni koji to čine jednom nedeljno. Upotreba jaja je veoma štedljiva. Jaja se najviše koriste prilikom pripreme nekih varijanti „čapati“ hleba. Od mlečnih proizvoda najčešće troše malo kozjeg mleka i sira, a jako retko maslac. Takođe, Hunze pripremaju i mlečni napitak sličan jogurtu, služeći se tradicionalnom recepturom. Poput upotrebe jaja, konzumiranje mlečnih proizvoda je štedljivo. Hunze koje češće konzumiraju namirnice životinjskog porekla to čine gotovo isključivo u toku zimskih meseci, i dalje u srazmerno malim količinama.

Hunze troše vrlo malo soli, a često se spremaju jela u kojima ona uopšte nije sadržana, izuzev „čapati“ hleba. Takođe, poznati su po tome što temeljno žvaću hranu i ne jedu između obroka.
( Autor: Nikola Vujošević )
Izvori: atlantidaforum.com (vesti011.com )

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________
Izvor fotografija u galeriji:bebamur.com
Priredio: Bora*S

RASTUĆI SPOMENIK LJUBAVI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Zasadio 6.000 hrastova u obliku srca kao uspomenu na preminulu suprugu

hrastovi-u-obliku-srca-02Vinston Hoves je pre 15 godina zasadio 6.000 stabala hrasta u obliku srca kao uspomenu na svoju preminulu suprugu Dženet.

Ovaj prelep spomenik ljubavi se nalazi na njegovoj livadi u Južnom Glosterširu u Engleskoj i godinama je bio skriven od očiju javnosti dok ga slučajno nije otkrio jedan pilot balona na vruć vazduh koji je krstario širom zemlje i uslikao ga.

hrastovi-u-obliku-srca-03Kada je Vinstonova supruga preminula, on je pažljivo isplanirao i zasadio hrastove, a donji deo srca je usmeren ka kući u kojoj je Dženet provela detinjstvo.

Puno visokih narcisa okružuju ovo srce i daju mu topao žuti okvir koji je vidljiv iz aviona.

Pilot aviona je rekao da često putuje balonom Velikom Britanijom, ali da je ovo najlepši prizor koji je video sa visine.

__________________________________________________________________________________________

 ekokuce.com

__________________________________________________________________________________________

P.S.

Verujem da ste nakon ovog saznanja razneženi i moguće, setni.

No, budite srećni da ste zdravi i živi, da volite i da ste voljeni. Moguće da i u vašu čast već raste, makar jedno drvo.

P.S. & Naslov: Bora*S

PLAĆANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Otvoren kafić u kome je sve besplatno… osim vremena

U Londonu je počeo da radi prvi kafić u kome je sve besplatno, osim vremena koje tamo gosti provedu, a minut košta tri penija. Reč je zapravo o ruskom lancu kafića „Ziferblat“ koji je sad dobio svoj prvi objekat u Britaniji.

TamoiOvde-420788_ziferblatlondon008_f

Kafić „Ziferblat“

Naziv kafića je kovanica iz ruskog i nemačkog jezika i označava brojčanik sata.
Ideja je u tome da gosti kafića uzmu budilnik sa ormara kad uđu i podese vreme, a alarm će da se oglasi po njegovom isteku.


Ne postoji minimalno vreme koje gosti mogu da provedu u kafiću. Gostima su na raspolaganju kafa, razni napici, biskviti, voće, povrće, surfovanje po internetu, pa čak i to da sami u kuhinji pripreme sebi hranu ili skuvaju kafu.

Gosti mogu da odsviraju i poneku notu na klaviru, prenosi „Gardijan“, a sat vremena sve onoga što kafić nudi košta funtu i 80 penija.

TamoiOvde-420792_ziferblat008_hsVlasnik „Ziferblata“ Ivan Mitin otvorio je 10 kafea u Rusiji u protekle dve godine i sada želi da širom sveta primeni svoju ideju.

„Ljudi u Londonu su mnogo spremniji za ovaj koncept koji su odmah shvatili“, kaže Mitin, podsećajući da je u njegovim kafićima moguće da se gosti opuste kad operu sudove.

Ostaje da se vidi da li će se „primiti“ ova ideja i da li je poželjno da uz vas stoji sat dok pijete kafu i opominje vas kad vreme istekne; za neke je to možda opuštanje, a za druge stres.

Tanjug / blic.rs

___________________________________________________________________________________________

 

AZIJSKA ZEMLJA ČUDA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________

Čisto more, peščane plaže, mnogo ostrva, ali i kišne šume, plantaže čaja, ruža i leptira, kao i stotine šarenih festivala, sve to možete naći u Maleziji.

Ova multikulturalna zemlja koja je u ekspanziji omiljena je destinacija mnogobrojnih turista iz celog sveta.

70229_andylawson--zicara-na-langkaviju_af

foto: Andylawson/flickr.com

  Malezija je mlada država koja je nezavisnot stekla 1963. godine, nalazi se u jugoistočnoj Aziji na obali Južnoj kineskog mora. Iako je vidljiv uticaj nekadašnjih evropskih kolonijalista, Malezija je sačuvala svoj specifičan duh i šarm, kao i raznovrsnost.

Zemlja je podeljena na dve teritorije, Zapadnu koja se nalazi na poluostrvu Malezija, a koja je odvojena Južnim kineskim morem od Istočne Malezije, koja obuhvata Sabah i Saravak na ostrvu Borneo i ostrvo Labuan. Malezija se graniči sa Tajlandom, Singapurom, Indonezijom i Brunejom.

 

108037_malezija--rameez-sadikot_af

foto: Rameez Sadikot /flickr.com

Jedna od glavnih atrakcija ove zemlje su upravo kontrasti i različitosti, kako u narodima i rasama koji tu žive, tako i u prirodi, koja obiluje predivnim plažama, skrivenim ostrvima, čistim morem sa bogatim živim svetom, ali i gustim prašumama koje kriju drugu vrstu uzbuđenja.

Većinu stanovništva u Maleziji čine Malajci, oko 60 odsto, slede Kinezi i Indusi, a prisutne su i druge etničke grupe.

Kuala Lumpur

108023_kuala-lumpur--jakub-michankow_af

Kuala Lumpur l foto: Jakub Michankow/flickr.com

  Glavni i najveći grad je Kuala Lumpur, u kome svakodnevno niču nove moderne zgrade od metala i stakla. Poznat je po kulama Petronas, visokim 452 metra, kao i visokom telekomunikacionom tornju Menara Kuala Lumpur, odakle se pruža fenomenalan pogled na grad.

108029_kampung-baru--basl_af

Kampung Baru l foto: BasL/flickr.com

U gradu je očuvana i najstarija četvrt Kampung Bahru iz 1899. godine, u kojoj se nalaze autentične drvene malajske kuće, čist kontrast modernim neboderima.

 

Kuala Lumpur je i grad za šoping, a pravo mesto za to je centralni market, gde se može naći originalna muzika, rukotvorine i zanimljiva umetnička dela različitih etničkih grupa. Upravo u centru grada se nalaze luksuzni hoteli, veliki šoping centri i moderne zgrade.

108024_trzni-centar--roberto-dangelo_hl

Tržni centar l foto: Roberto Dangelo/flickr.com

Ako želite da pobegnete u neki drugi svet, posetite četvrti Mala Kina i Mala Indija, koje su potpuno drugačije od ostatka grada.


U glavnom gradu Malezije treba videti i Kraljevsku rezidenciju, najstariju džamiju u gradu Jamek  i zatvor Pudu.

  Ako ste u prilici posetite Batu pećine, popularnu turističku atrakciju u mestu Selangor, severno od glavnog grada. Postoje tri glavne pećine do kojih vodi 272 stepenika.

  Veliku atrakciju predstavlja i statua Hindu božanstva koja se nalazi ispred stepenica. Tu se svake godine tokom praznika Thaipusam okupi više hiljada vernika. Pećine su na visini od 100 metara, a dok se penjete stepenicama zabavljaće vas majmuni, koji traže hranu.

 

108031_cameron_af

Cameron Highlanding Resort

Na oko 3,5 sata vožnje od Kuala Lampura, u Pahangu, nalazi se Cameron Highlands Resort, na nadmorskoj visini od 1500 metara. Prošetajte divnim selima, obiđite farme leptira, jagoda i pčela, kao i plantaže čaja. Možete sesti u jednu od stilizovanih kafana i opustiti se uz šolju čaja i pecivo. 

108026_dzamija-masjid--sham-hardy_af

Foto: Sham Hardy/flickr.com

 Mnogobrojni parkovi su utočište ugroženim životinjskiom vrstama. U parku Kuala Gandah postoji sirotište za slonove, gde ako želite možete da ih hranite, kupate ili jašete. U centru Mantang u Savaraku, organiztuju se pešačke ture gde avanturisti mogu da iskuse izazove i lepote divljeg sveta.


Penang
Jedna od 13 malezijskih država je i Penang, ostrvo severozapadno od Malezijskog poluostrva. Ono je pravi izbor za ljubitelje feonmenalnih plaža sa belim peskom, okružene zelenim palmama i drugim tropskim rastinjem.
Kaže se da ostrvo ima najstarije džungle na svetu.

108027_georgetown--achilli-family_af

Georgetown l foto: Achilly Family/flickr.com

Glavni grad je Džordžtaun preko koga je ovo ostrvo mostom povezano sa malezijskim poluostrvom. Grad je 2006. godine uvršten na UNESKO-vu listu svetske baštine. Bio je važan trgovinski centar, a u njemu je vidljiv kolonijalni britanski stil, pomešan sa budističkim i hindu hramovima.

108030_kek-lok-si--phalinn-ooi_af

Kek Lok Si l foto: Phalinn Ooi/flickr.com

U skoro svakoj ulici možete uživati u prelepoj arhitekturi zgrada i hramova, a najpoznatiji je budistički hram Kek Lok Si. Tu se nalazi sedmospratna pagoda Deset hiljada buda, posvećena kineskoj boginji milosrđa Kvan Jin, posetite i Hram zmija, a ako želite da dobijete proročanstvo idite do Hrama sudbine. U mnogobrojnim radnjama možete kupiti neki suvenir, prodaje se srebro, čipka, skulpture, indijski začini i drugo.


Langkavi

108032_langkavi--khalzuri-yazid_af

Langkavi l foto: Khalzuri Yazid / flickr.com

Najposećenija turistička destinacija je ostrvo Langkavi, koje se nalazi u istoimenom arhipelagu, na jugozapadu Malezije. Neke od najlepših plaža na svetu se nalaze upravo na ovom ostrvu, a jedna od njih je i plaža sa crnim peskom. Možete rentirati skuter ili automobili i obići ostrvo, ili se popeti žičarom na planinu Mačinang, drugu najvišu na ostrvu.

 

108033_langkavi--jelle-oostrom_af

foto: Jelle Oostrom/flickr.com

Zaronite u bogat mosrki svet u vodama oko ostrva, a izuzetna destinacija za ronjenje je ostrvo Sipadan.

Ne treba propustiti ni posetu nacionalnom parku Kinabalu, u malezijskoj državi Sabah na ostrvu Borneo, koji predstavlja fascinantnu geološku istoriju. Većina turista poseti i centar za orangutane u Sepiloku, ostrvo kornjača i naravno centar za kišne šume, gde možete videti neverovatne primerke retkog bilja od orhideja, begonija, do raznih vrsta ananasa i kaktusa.

 Ko želi može i da prošeta stazama kroz kontrolisanu džunglu, bez straha od opasnih životinja. Tu možete videti razne vrste drveća i mnogobrojne ptice. Ako ipak želite nešto mirnije i urbanije, posetite neki od mnogobrojnih akva parkova.

  Kuhinja

108036_kuhinja--charles-haynes_hl

foto: Charles Haynes/flickr.com

Ne propustite da probate njihove specijalitete, jer mnoštvo različitih rasa pruža i raznolikost ukusa.  Osnova Malezijske kuhinje je pirinač, a razni začini čine da jelo bude veoma ukusno. Ovde se jede i raznovrsno meso.

 

Samo ne zaboravite da dok malezijski muslimani izbegavaju svinjetinu, dok je Kinezi često koriste. Piletina je pristupačna i jeftina. Piletina “kampung”  se gaji i priprema na poseban način u seoskim domaćinstvima.

  Popularna je i govedina, osim kod hinduističke i budističke populacije.

Kozje meso je na ceni, a od njega se prave umaci, kari i supe. Ne treba zaboraviti ni morske plodove, kojih ovde ima u izobilju od škampa, račića, puževa, hobotnica, lignji do sveže ribe, koje se mogu naći na lokalnim pijacama. 

108034_durian--hafiz-issadeen_af

Durian l foto: Hafiz Issadeen/flickr.com

 Zbog stabilne i povoljne klime voće i povrće je dostupno tokom cele godine. Uživajte u voću i povrću koje nikada niste probali. Okusite durianu, liči, mango, longanu i rambutanu.

  U Maleziji će naročito uživati ljubitelji šopinga, jer se ovde mogu naći dobro urađene kopije garderobe, patika i ostalih “krpica” poznatih marki po niskim cenama.

superodmor.rs/ A.Vasic

NAJSKUPLJE KNJIGE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________

DESET NAJSKUPLJIH KNJIGA NA SVETU 

Za vas smo sastavili spisak od deset najskupljih knjiga ikada prodatih.

Nakon što ih pogledate, idite na tavan da proverite imate li kakvih zaboravljenih prašnjavih tomova — možda ste milioneri, a da toga niste ni svesni.

knjige11. The First Book of Urizen, William Blake — $2.5 milion

Prvi put odštampana 1794. godine, knjiga The First Book of Urizen jedno je od glavnih dela (a neki kažu i najvažnije) iz Blakeovog opusa. Jedan od samo osam preostalih primeraka prodat je na aukciji u Njujorku (Sotheby’s), 1999. godine, za $2.5 miliona jednom privatnom kolekcionaru.

__________________________________________________________________________________________________________________________________

knjiga22. The Tales of Beedle the Bard, J.K. Rowling — $3.98 miliona

Pre nego što je ova knjiga izašla u ogromnom tiražu za masovno tržište, J.K. Rowling je načinila sedam originalnih primeraka, koje je autorka ispisala i ilustrovala svojom rukom. Šest primeraka je podelila prijateljima i urednicima, ali je 2007. godine jedna od sedam knjiga stavljena na aukciju. Ugrabio ju je Amazon.com za neverovatnih $3.98 miliona, što čini ovaj primerak najskupljim modernim rukopisom ikad kupljenim na aukciji.

Novac od prodaje knjige doniran je za humanitarnu  kampanju The Children’s Voice.

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

knjige33. Geographia Cosmographia, Claudius Ptolemy — $4 miliona

Prvi štampani atlas sveta, i prva knjiga na svetu u kojoj se nalaze ugravirane ilustracije, Ptolemyjeva Cosmographia iz 1477. godine prodata je na aukciji u Londonu (Sotheby’s) 2006. godine za £2,136,000 (tadašnjih $4 miliona).

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

knjige44. Traité des arbres fruitiers, Henri Louis Duhamel du Monceau — $4.5 miliona

Knjiga Traité des arbres fruitiers autora Henri Louis Duhamel du Monceau, koju su ilustrovali Pierre Antoine Poiteau i Pierre Jean François Turpin — $4.5 miliona

Definitivno najskuplja knjiga ikad napisana o voćkama (sadrži šesnaest različitih vrsta!), primerak ovog vrednog seta od 5 svezaka ilustracija i teksta prodat je za oko $4.5 miliona 2006. godine.

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

knjige55. The Gutenberg Bible — $4.9 miliona

Primerak Gutenbergove Biblije Prodat je 1987. godine za tada rekordnih $4.9 miliona na aukciji u Njujorku (Christie’s). U svetu postoji samo 48 ovih knjiga, koje su prve odštampane pokretnom presom.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

knjige66. First Folio, William Shakespeare — $6 miliona

Iako je originalna cena knjige First Folio bila jedna funta (dve do tri ako si hteo kožni povez ili neki drugi ukras), očuvani primerci su sada među najskupljima kod kolekcionara knjiga. Procenjuje se da je ostalo samo 228 komada (od prvobitno 750). Suosnivač Microsofta Paul Allen 2001. godine kupio je jedan primerak za $6,166,000 na aukciji u Njujorku.

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

knjige77. The Canterbury Tales, Geoffrey Chaucer — $7.5 miliona

Prvo izdanje iz 15. veka prodato je za £4.6m (tadašnjih $7.5) u Christie’s u Londonu 1998. godine. Od 12 poznatih primeraka prvog izdanja iz 1477. godine, ovaj je najduže ostao u privatnim rukama, originalno kupljen za £6, a kupio ga je grof Fitzwilliam na rasprodaji John Radcliffeove biblioteke u Christie’s 1776. godine.

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

knjige88. Birds of America, James Audubon — $11.5 miliona

Knjiga Birds of America autora John James Audubona, koja je 2010. godine prodata za $11.5 miliona, nosi naslov najskuplje štampane knjige na svetu.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

knjige9

9. The Gospels of Henry the Lion, Order of Saint Benedict — $11.7 miliona

Njenu izradu naručio je Henry the Lion, Vojvoda od Saksonije, za oltar Djevice Marije u Katedrali u Brunswicku, a kupila ju je nemačka vlada na aukciji u Londonu 1983. godine za £8,140,000, (tadašnjih $11.7 miliona). Sa 266 stranica, uključujući 50 ilustracija preko cele stranice, knjiga se smatra remek delom romanesknog krasnopisa iz 12. veka.

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

knjige1010. The Codex Leicester, Leonardo da Vinci — $30.8 million

Najpoznatiji od da Vincijevih naučnih žurnala, ova beležnica u kojoj je na 72 stranice veliki mislilac svojom rukom ispisao razmišljanja i teorije o sve od fosila, kretanja vode do toga zbog čega mesec svetli. Rukopis je prvi put kupljen 1717. godine Thomas Coke, koji je kasnije postao grof od Leicestera, a zatim ju je, 1980. godine, otkupio kolekcionar Armand Hammer (koji je 14 godina bio vlasnik rukopisa, pa je knjiga nosila njegovo ime).  Bill Gates je 1994. godine kupio žurnal na aukciji za $30,800,000, čime je to postala najskuplja knjiga ikad kupljena. Gates je skenirao ovu knjigu za screensaver za Microsoft Plus! za Windows 95.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Izvor: buka ( 02.03.2013.)/ http://www.flavorwire.com

LJUDI KOJI TRČE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

NAJBOLJI TRKAČI NA SVETU: BOSONOGI INDIJANCI IZ PLEMENA TARAHUMARA

305690_tarahumara-02_f

Član plemena Tarahumara jezdi prostranstvima Sijera Madre

U Kanjonu bakra, koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku, živi indijansko pleme Tarahumara, čiji pripadnici sebe nazivaju “Raramuri”, tj. “ljudi koji trče”.

305695_tarahumaras1_ff

Život pripadnika plemena Tarahumara nije se menjao vekovima

Osim po tome što su izbegli španske osvajače u 16. veku i sačuvali kulturu stanovanja u pećinama, poznati su po smirenosti i nadljudskoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj trčeći prelaze velike razdaljine na negostoljubivom terenu.  Zabeležen je slučaj jednog istraživača koji je 10 sati na mazgi jahao planinom Sijera Madre, dok je pripadnik plemena Tarahumara istu razdaljinu pretrčao za svega 90 minuta.

U čemu je tajna ovih ljudi? Kako uspevaju da pretrče tolike razdaljine, a da se ne povrede i umore?

Jedan od razloga što u obući malo čvršćoj od „japanki“ mogu da pretrče toliko kilometara po stenovitom terenu, jeste što su istrenirani da ne štede svoja stopala, tvrde naučnici.

– Postavljena obuća s vazdušnim jastucima apsorbuje udar, umesto da se to događa prirodnom kompresijom zglobova.

Tako naše noge postaju ukočene i neelastične – kaže dr Nikolas Romanov, specijalista za tehnike trčanja koji je trenirao britanske olimpijce.

Tarahumarosi jačaju stopala od malena

305693_tarahumara-05_f

Trkači iz plemena Tarahumaros trče ili u improvizovanim sandalama…

305692_tarahumara-04_ff

… Ili sasvim bosi

   Tarahumare jačaju svoja stopala odmalena tako što, trčeći kroz šumu, jedni drugima nogama dodaju drvenu loptu. Svaki dan kada napuste pećine, odrasle Tarahumare odlaze u nepoznato jer nikada ne znaju koliko brzo će morati da trče jureći zeca, koliko će drveta za ogrev doneti kući ili kakve ih opasnosti vrebaju dok se pentraju za vreme zimske oluje.

Ali, među njima nema obolelih od dijabetesa, vaskularnih bolesti i raka creva, za šta je delom zaslužna i njihova ishrana.

Žive u svetu bez ubistva, samoubistva i surovosti

305694_tarahumara-06_f

Naučnici traže odgovor na pitanje: Koja je tajna najboljih trkača na svetu?

Toni Ramirez, američki stručnjak za hortikulturu, decenijama je istraživao ishranu Tarahumara.

– Sve što oni jedu i vi lako možete da nabavite. Pretežno se hrane pasuljem, voćnim sokovima, ljutim papričicama, divljim zelenim povrćem, kukuruzom i čijom – kaže Ramirez.

Pored domaćeg piva, omiljeno piće Tarahumara je napitak koji se dobija rastvaranjem semena čilija u vodi, uz dodatak šećera i malo soka od limete. Ove minijaturne semenke su bogate omega-3 masnim kiselinama, belančevinama, vlaknastima materijama i antioksidansima.
Njihova prirodna nepovredivost, međutim, nije isključivo posledica fizičkog zdravlja.

Tarahumare su ovladale tajnom sreće i žive u svetu bez krađe, ubistva, samoubistva i surovosti – navodi se u studiji „Nešnel džiografika“ iz 2008.

VIDEO >http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FnwIKZhrdt4#!

izvor:www.blic.rs