KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

OČINSKA FIGURA…

tamoiovde-logo

Naravno, ne bilo fer kada bismo pisali samo o ulozi majke, a ne osvrnuli se na važnu ulogu koju otac deteta ima u njegovom psihičkom razvoju. U prethodnom članku smo naglasili kako majka u ranim periodima razvoja, zauzima veći „mentalni“ prostor u detetovoj psihi, te kako dete odmah oseća mnogo veću povezanost sa majkom nego sa ocem.

father-713690_960_720To je razumljivo i logično, jer je majka ta koja nosi dete i u čijem se organizmu dete razvija devet meseci.

Ona je ta koju prvo vidi, koja mu da prvi „zalogaj“ hrane (tj. gutljaj mleka), ona je ta koja ga prva drži u naručju i sa kojom je ono bukvalno nerazdvojno tokom prvih meseci života. Otac je u tim momentima prisutan i tu, ali ga dete još ne može „obraditi“ kao objekat kakav stvarno jeste.

To se dešava jer je dete, kao što smo videli, psihički spojeno sa majkom i nema predstavu čak ni da je ona odvojen objekat od njega. Štaviše, nema predstavu ni da uopšte postoji objekti izvan njegovog uma, tj. misli da je sve to što se dešava u stvari deo njegovog unutrašnjeg sveta.

Ovakva situacija, gde je isprva majka „glavna“, a otac malo manje glavna uloga u psihi deteta je sasvim prirodna i tu nema mesta za ljubomoru kod muškaraca. Da nije tako, čovečanstvno ne bi bilo tu gde jeste. Naime, biološki je predviđeno da majka, koja rodi dete i koja je iscrpljena od porođaja leži i odmara se,  dok u isto vreme ispunjava sve potrebe detetu koje je u tom prvom periodu krhko i potpuno nesposobno da se brine samo o sebi.

Otac, budući da je tada fizički jači i sposobniji od majke (jer nije prošao kroz porođajne muke), bivao je zadužen za nabavku hrane, zaštitu od prirodnih nepogoda i ostalih opasnosti, jednom rečju, obezbeđivanju uslova za život. Tako, na ocu je bila krucijalna odgovornost, a to je da se u tim trenucima brine ne samo o detetu, već i o majci, pa i svim ostalim članovima porodice koji se ne mogu brinuti sami o sebi.

U današnje vreme se situacija izmenila u odnosu na praistorijsko doba, te više nema tako striktnih podela rada i isključivo patrijarhalne sredine. Mada, pitanje i da li je i tada bilo striktnih podela rada, ali to je tema za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ono što je ostalo to je da se majka prva direktno brine za dete tako što ga doji, a otac se brine za njih oboje, direktno za majku, a manje direktno za dete (tako što ga presvlači, uspavljuje, itd.). Logično je da, dok ne dođe period da dete može jesti čvrstu hranu, otac ne može direktno hraniti dete.

Zadovoljavanje potrebe za hranom i vodom su jedne od najvažnijih stvari za uspešno preživljavanje i razvoj deteta, te će se dete, naravno, više vezati za onoga koji je za to direktno zadužen. Iako otac može biti zadužen i za to da majka preživi (ovde pričamo o starijim načinima življenja i govorimo o tipičnoj porodičnoj strukturi, u moderno vreme imamo dosta samohranih majki, te je tu situacija drugačija), dete toga nije svesno u ranim periodima svog života. Međutim, ako sve ide normalnim tokom, kasnije postaje svesno važnosti oca i vezuje se i za njega. U zavisnosti od specifične dinamike porodice, dete se može kasnije i više vezati za oca nego za majku.

Da vidimo sada kako sve to ide što se psihoanalitičkog pogleda na razvoj tiče. Kao što smo rekli, na početku majka i dete formiraju tzv. dijadu, to jest, simbiotičku povezanost jedno s drugim i to je nužno kako bi dete prešlo u narcističku fazu i steklo osnovu za dobro samopouzdanje. Međutim, ovaj simbiotički odnos ne može i ne sme predugo da traje, jer onda dete iz narcističke faze prelazi u pasivno-zavisnu interakciju sa majkom. Naime, ukoliko se dete ne odvoji na vreme od dojke, produžava i produbljuje taj “narcizam”. Time što dete nema priliku da postane svesno kako je ono odvojeno od majke, kako svoje potrebe da počne da zadovoljava samo, te kako treba biti nezavisnije, naglašava se za potpuna zavisnost od majke. Ovako se nagrađuje i gradi nesposobnost kod deteta i jedna slika sveta u kojoj ono nije odgovorno samo za sebe i gde su uvek drugi ti koji će mu pružiti to što mu treba.

To je osnov za, prvo, tzv. “razmaženost” kod deteta, što dalje dovodi do toga da dete uvek sve očekuje od drugih, pa kada ne dobije ono postaje agresivno ili pada u depresiju; drugo, to podstiče nisko samopouzdanje, usađuje strah kod deteta i osećaj nedovoljnosti, kao i osećaj nesposobnosti da se nešto uradi bez tuđe pomoći i podrške. Upravo je ovde otac, zajedno sa majkom, od ključne važnosti – on može i treba da služi kao jedan od faktora kojim će se “razbiti” ta simbiotika koja je odigrala svoju ulogu.

Njegovo pojavljivanje kao treći i zaseban objekat će oslabiti tu dijadu pretvaravši je polako u trougao, tj. trijadu. Ovim će se podstaći potreba za nezavisnošću kod deteta, te pomoći da se izgradi normalna i stabilna slika objekata oko sebe. Sada u igru ulazi treće “lice” koje komunicira sa detetom, ulazi u njegov život i donosi osveženje i novinu.

Dakle, vezanost sa ocem (tj. sa očinskom figurom) je nužna zbog izgradnje balansirane slike o sebi i izgradnje integriteta. U suprotnom, dete može postati “mamin sin” kada poraste i postati nesposobno da se veže za druge ljude i uvek će tražiti „mamicu“ u drugim ženama.

Stoga, ta maskulinost i probitačnost, autoritet oca koji predstavlja oličenje muške snage i hrabrosti, usađuje kod deteta dovoljno samopouzdanja da se sutra nosi sa izazovima koje pruža život. I opet, da se ne bi pogrešno shvatilo, bez pravilnog odnosa majke sa detetom, ali i sa ocem, ovo se takođe ne može tek tako dogoditi. Majka svojom sada ženskom snagom i odlučnošću, mora sa svoje strane takođe podstaći tu nezavisnost i integritet kod deteta, sarađujući sa ocem u procesu detetovog osamostaljivanja.

Otac je takođe važan za izgradnju skladnog polnog i rodnog identita. Kao što smo videli, figura oca je potreba kako bi se inicirala Edipalna faza koja je ključna za razvoj seksualnog identiteta. U zavisnosti od pola deteta, maskulina slika i autoritet oca su tu ono što je nužno kako bi došlo do pravilne izgradnje sopstvene rodne slike. Ukoliko je dete muškog pola, otac je taj koji sinu uobičajeno pruža primer maskulinosti. Otac, samim svojim ponašanjem prema detetu (ali i prema majci) na neki način prenosi maskulinost na dete.

Prilikom razrešavanja Edipovog kompleksa, dete se identifikuje sa ocem i njegovom muškošću, te tako ima model na osnovu kojeg će i kod sebe izgraditi adekvatnu muškost. U to vreme ono stiče shvatanje o svom polu (falusna faza), a to mu omogućava i prisustvo oca (koji je istog pola kao i on). Izgradnja kompatibilnog rodnog identiteta je osnova za normalno kasnije vezivanje za suprotan pol i odnos prema ženama.

Frojd je smatrao da je jedan od glavnih “uzroka” homoseksualnosti nedovoljna aktivacija oca u detinjstvu deteta, ili čak njegovo odsustvo, što dovodi do konfuzije oko seksualnog identiteta. Dete, nemajući sa kim da se identifikuje i ko da mu bude model muškosti, prihvata seksualni identitet svoje majke, za koju je preterano vezano.

Neka istraživanja u tom domenu su pokazala da deca koja su odvojena od očeva pre svoje četvrte godina ne prihvataju tradicionalnu “mušku” ulogu, tj. ne bave se stvarima tipičnim za muškarce – manje su aktivni u sportu, manje su zainteresovani za seksualne odnose sa suprotnim polom, itd. Takođe, povučeniji su, imaju niže samopouzdanje i sniženu asertivnost (sposobnost da se zauzmu za svoj stav). Naravno, istraživanja ovakve vrste ne predstavljaju neki zakon i ne odnose se na sve ljude, već samo pružaju neku opštu sliku.

Takođe, dete može postati agresivnije nego obično i izrasti u večnog pobunjenika – nemajući adekvatan model muškosti i nekog sa kime bi imali “muško-muško” interakciju, dete prihvata feminin identitet. Međutim, ono se može pobuniti protiv te femininosti, i protiv te preterane zavisnosti i vezanosti za majku, te izgraditi preterano maskulinu (“mačo”) sliku sebe. Ova maskulinost je uglavnom površna jer predstavlja tzv. kompenzaciju, tj. mehanizam odbrane protiv sopstvene preterane femininosti. Napomenimo i to da se kompleks večnog buntovnika može izgraditi i tako što je otac suviše strog i autoritaran, te tako dete, buneći se protiv prestrogog oca, projektuje njega u sve figure autoriteta.

Što se ženske dece tiče, otac je isto tako bitan za razvoj seksualnog identiteta. Naime, prvi muškarac u svetu ženskog deteta je njen otac, te će interakcija sa njim uticati na njenu sliku o sebi, ali i o suprotnom polu, te na vezivanje za isti. Otac takođe predstavlja model maskulinosti za ženu – ukoliko je odnos sa njom adekvatan, ona će u sebi razviti femininost kao odgovor na tu maskulinost. Obrazac odnosa sa ocem i pogleda na njegovu muškost će se preneti na odnose sa ostalim muškarcima u njenom kasnijem životu, te na njeno mišljenje o muškarcima generalno.

Psihoanalitička teorija nam govori da, ukoliko se, na primer, otac ponaša prema ćerci ili majci (zapravo prema bilo kojoj ženi u porodici) grubo ili ako je maltertira, pa čak i zlostavlja, žensko dete će najverovatnije izgraditi sliku o muškom polu kao agresivnim grubijanima, te mrzeti muškarce jer projektuje svojeg nasilnog oca u njih. Međutim, isto tako postoji verovatnoća da će kasnije tražiti upravo takve muškarce – siledžije. S druge strane, ukoliko je otac slab i pasivan, to ne omogućava ženskom detetu da u potpunosti razvije femininost (jer nema “izazova” u formi muške energije), ili će pak da razvije preteranu maskulinost kao odgovor na slabu maskulinost oca.

To se opet može preneti na njen pogled na sve muškarce, te na njen odnos sa istima. Ovaj fenomen se naziva “kompleks oca” i to je obrazac ponašanja i odnosa žene prema muškarcima u odnosu na to kakva je odnos imala sa ocem. Takva dinamika može predstavljati jedno od objašnjenja zašto neke žene uporno ostaju sa svojim muževima koji ih maltretiraju, ili zašto neke žene uporno traže submisivne, pasivne i “slabe” muškarce.

Dakle, da bi se psihički razvoj i adekvatna slika o sebi stekla, detetu je potrebno da internalizuje oba roditelja. Isto tako, kako bi se novi život stvorio, potrebni su i muškarac i žena (naravno, u današnjoj tehnološkoj eri to i ne mora biti tako, mada je opet biološki nužno da se nekako spoje muške i ženske ćelije), te je takva celovita slika važna za zdrav pristup i tim stvarima.

Mi ovde ne zalazimo u konkretnu socijalnu situaciju danas, gde ima dosta istopolnih roditelja ili ljudi koji žele da odgajaju svoju decu sami, te nikako ne želimo da dajemo sud o tome da li je to dobro, loše, ovako ili onako. Ovde se samo naglašava kako psihoanalitička misao gleda na psihički razvoj deteta, te kako određena situacija može uticati na mentalni sklop. Isto tako, opisani efekti su mogući samo u adekvatnoj porodičnoj dinamici. Ukoliko je, na primer, osoba psihopata i zlostavljač ali je biološki roditelj, onda se, naravno, ovaj opisani efekat ne postiže, već se dešava nešto sasvim drugo što je veoma nepovoljno za dete. Sve ono što je pozitivno i dobro može dogoditi samo kada su ljudi pozitivni i dobri.

Većina stvari koje su prethodni put opisane u vezi majke i ovo što smo sada   izneli vezano za oca, odnosi se u suštini na oba roditelja. Majka i otac su najvažnije figure u detetovom životu i podjednako su, kao celina, važni za adekvatan psihički rast. Ukoliko je jedan od njih problematičan, čitava celina se menja i postaje problematična. Dakle, akcenat je na tome da se timskim radom i fer odnosima može postići povoljan kontekst za zdrav razvoj.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (9)

____________________________________________________________________________________________

EDIPOV KOMPLEKS…

tamoiovde-logo

U prethodnom tekstu pomenuli smo jednan interesantan i svakako provokativan koncept, Edipov kompleks. Nešto malo reči smo rekli tada, ali sada ćemo detaljnije razraditi ovu ideju.

Per_Gabriel_Wickenberg_-_Oedipus_och_AntigoneInače, Frojd je ideju o Edipovom kompleksu formulisao i na osnovu sopstvenih iskustava (tj. analizirao je samog sebe) te ga ovo čini još zanimljivijim za proučavanje. Iako je ovaj termin konkretno vezan za mušku stranu priče (jer je Edip bio muškarac), da ne bi komplikovali, mi ćemo iskoristiti priliku i da ovde govorimo o ženama (za žene je skovan naziv “Elektra kompleks”).

Osnovni principi ovog mehanizma su veoma slični kod oba pola. Radi uštede prostora, mi ćemo uglavnom pisati iz muške perspektive (jer je autor teksta muškarac pa mu je muška strana ove priče bliža i poznatija), uz naglašavanje gde se proces razlikuje kod žena.

 Edipov kompleks je dobio ime po Grčkom junaku Edipu. Zašto? Pa zato što je Edip, ne znajući ubio svog oca i oženio se sa svojom majkom. Naglašavamo ovo “ne znajući” jer Edip u trenutku venčanja sa svojom majkom nije znao da mu je ona majka, a takođe nije poznavao ni svog oca, čoveka koga je ubio.

Da se prisetimo sada šta u stvari predstavlja Edipov kompleks u psihoanalitičkoj teoriji razvoja čoveka. Prvo, napomenimo i to je ključan deo falusne faze – dete mora proći kroz ove stvari i uspešno ih razrešiti kako bi normalno nastavilo dalji razvoj. Isto tako, ovaj “manevar” u psihi je proizvod čisto detetove nesvesne fantazije i formiranja libidinalne, seksualne energije. Ništa od ovoga nije bukvalno tako i ne manifestuje se potpuno u svesti deteta.

Neuspelo razrešavanje Edipovog kompleksa može dovesti do neurotičnog sklopa ličnosti, homoseksualnosti, pa čak i pedofilije i sličnih “deformacija” u seksualnom nagonu. Kako god da se Edipov kompleks razrešio (ili ne razrešio) to će uticati na formiranje detetovih želja, potreba, očekivanja i aspiracija u seksualnom i ljubavnom životu, na njegov izbor partnera, i slično.

Ono što se zapravo dešava između 3. i 6. godine detetovog života to je da dete postaje svesno svojeg odnosa sa roditeljima, kao i njihovog međusobnog odnosa. Muška deca, koja su, ako se sve odvijalo kako treba, do sada trebala biti emocionalno vezana za majku, sada posebno “shvataju” da im je majka u suštini prvi i jedini objekat koji vole.

Ono po čemu se ova osećanja razlikuju od onih do ove faze razvoja, je to što sada dete polako postaje svesno svojih genitalija, tj. postaje svesno da je ono određenog pola. Isto tako, postaje mu jasno i da postoji drugi pol, a to su oni ljudi (žene i devojčice) koji imaju drugačije polne organe. Dakle, dete shvata da postoje polovi, te da postoji razlika između njih. Upravo tada, shvata i da su on i njegov objekat prema kojem je prvo osetio ljubav (majka) takođe različitih polova, te to znači da je majka u stvari njegova prva ljubav suprotnog pola. Ovaj psihički “manevar” je nužan kako bi dete ostvarilo i izgradilo svoj seksualni identitet, tj. izgradilo kompatibilne rodne i polne identitete.

Dalje, kada dete okrene svoju libidinalnu energiju prema majci, javlja se želja za “posedovanjem” majke, što je slučaj i sa svim objektima za koje vezan libido. Ono ima želju da stalno bude u prisustvu majke, da joj pokazuje svoju ljubav, ali i da ona njega voli i pridaje mu svu svoju pažnju. Ovaj princip važi i za žene, samo što je razlika u tome što žensko dete kasnije dobija želju i za posedovanjem očeve ljubavi. Međutim, sada se javlja problem. Na scenu stupa otac, koji se meša u “savršen” odnos majke i sina – on kvari par, ruši tu dijadu i pravi se trijada, trougao. Otac se sada pojavljuje kao neko ko oduzima majčinu ljubav i usmerava je ka sebi, tako je na neki način uskraćujući detetu.

Dete postaje svesno da njegov otac u stvari “poseduje” majku, jedinu ženu njihovom odnosu, spava sa njom, a i ona njemu pokazuje ljubav i pridaje pažnju. Detetu, logično, ovo počinje da smeta – ko je sada ovaj i zašto on krade meni moju majku? I što bi on imao više prava na nju od mene? Stoga, ono postaje ljubomorno na svog oca, počinje da mu zavidi… A ubrzo se javljaju i osećanja besa i agresivnosti prema njemu. Javlja se želja da se otac ukloni i izbaci iz slike, a majka vrati u dotadašnju savršenu dijadu, da bude samo detetova. Ova želja, kaže Frojd, često prelazi čak i u želju da se otac fizički totalno ukloni (ubije).

Sada, sve bi to bilo jednostavno da nema jedne “kvake” – otac je, naravno, prvo, mnogo jači i moćniji od malog i još nerazvijenog deteta, te bi svaki konflikt sa ocem bio automatski izgubljen. Ono postaje i toga svesno, postaje mu jasno da je ono u stvari slabije i nemoćno, te se još više oseća ozlojeđenim i besnim. To je i prvi “test” za Ego, koji se u ovoj fazi najviše i razvija, jer on, kao što smo napomenuli, funkcioniše po principu realnosti. Dakle, Ego je taj koji kaže “vidi, ti si mali i ne možeš se suprotstavljati ovom mnogo većem i jačem baji, iako bi ti to voleo”. Ego je taj koji je u ovom slučaju realan.

Želje za uklanjanjem (ubistvom) oca su suviše ekstremne i stoga neprihvatljive za Ego, te se on onda služi raznim menhanizmima odbrane, prvenstveno potiskivanjem, kako bi te želje uklonio iz svesti. Drugi mehanizam koji se ovde javlja je projekcija – dete projektuje svoju mržnju i bes u oca, za kojeg sada misli da on njega mrzi i da želi on njega da ukloni. To je i logično, razmišlja dete, jer čim i on voli ovu ženu i želi da je poseduje znači da i on želi mene da ukloni. Stoga se u detetu javlja ogroman strah od oca, tj. strah od onoga što otac može učiniti sa njim kako bi sad on osigurao ljubav detetove majke a njegove žene. Na oca se gleda kao na rivala i misli se kako i on na dete gleda kao na rivala.

Jedan od glavnih strahova deteta vezano za to šta otac može učiniti kako bi nekako onesposobio svog rivala (dete). A šta on može učiniti? Jedna od glavnih iracionalnih “fantazija” detetovog nesvesnog je to da, ako ga ne ubije, otac može da ga onesposobi u seksualnom smislu – da mu odstrani genitalije. Genitalije su glavni “alat” preko kojeg se neki objekt može seksualno posedovati, te bi se otac tako “rešio problema” a ne bi morao da počini najgore zlodelo (da ga ubije). Ovaj momenat se u psihoanalizi naziva “kastracioni strah” i predstavlja ključnu fazu razvoja i razrešavanja zamršenog edipalnog klupka.

Šta se sada dalje dešava? Pogađate, upošljava se i treće oružje u arsenalu Ega, još jedan mehanizam odbrane, u ovom slučaju identifikacija. Pošto je dete shvatilo da je otac moćniji, da mu može nauditi, a da mu je u isto vreme i najljući rival i takmac za majčinu ljubav, šta mu sada preostaje? Pa da se “pridruži neprijatelju”, dakle ono staro “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Dete se sada identifikuje sa ocem, želi da bude on, ili barem kao on. Ako i ono postane tako moćno i jako kao njegov otac, onda će moći da se izbori za majku u pravom smislu.

Takođe, ako majka voli tog čoveka isto kao i njega (ili čak i više), onda mora da taj čovek nešto valja – hajde onda da ga kopiramo i budemo kao on. Još jedna stvar – ako bude kao otac onda će više da mu se svidi ocu i ovaj će ga manje posmatrati kao rivala. To znači da se smanjuje šansa da ga kastrira. Prosta logika. Ovaj momenat je ujedno i početak uspešnog razrešavanja Edipovog kompleksa, jer se uklanja kastracioni strah a dete, ugledajući se na oca (koji je muškog pola i predstavlja maskulinu energiju) počinje i samo da bude muškarac (sa psihološke tačke gledišta) tj. sa adekvatnom izgradnjom sopstvenog identiteta kao muškarca kojeg privlači suprotan pol.

Kada je reč o ženskoj deci, kod devojčica se takođe javlja želja za posedovanjem majke, ali to proizvodi problem i priča je malo komplikovanija. Naime, postajući svesna svog rivalstva sa ocem, te načina na koji on poseduje majku (budući da je muško i suprotnog je pola), postavlja se pitanje kako će se posedovati majka ako se nema adekvatni (muški) polni organ. Stoga, kod ženskog deteta se javlja tzv. zavist prema muškom polnom organu.

Budući da žena ima anatomski drugačije polne organe, tj. u odnosu na muški polni organ koji vidljivo “štrči” van, detetu sada vizuelno izgleda kao da uopšte nema polni organ. Nesvesno, javlja se pomisao da joj je organ oduzet, tj. da je već kastrirana – i da je to učinila majka. Ova fantazija čini da dete počne da mrzi majku zbog toga i oseća bes prema njoj. U isto vreme, njen libido se sada prebacuje na oca, sa kojim želi uniju (jer on ima penis a ona ga nema) i osvetu nad majkom. Taj momenat takođe predstavlja put ka uspešnom formiranju adekvatnog polno-rodnog identita i progresiju ka heteroseksualnoj femininosti kod žene, jer se javljaju tendencije ka posedovanju muškarca.

Razvijen ženski identitet, dakle to shvatanje kojem se polu pripada, nužno dovodi do kasnije identifikacije sa majkom jer je jasno da obe imaju iste polne organe, te da nisu antagonisti. Ovo dodatno učvršćuje seksualni identitet kod mladog ženskog deteta i predstavlja uspešan završetak faze Edipovog (tj. Elektra) kompleksa.

Jasno vam je sada, iz svega do sada navedenog, šta mogu biti posledice neuspešnog rešavanja Edipovog kompleksa. Što se muškaraca tiče, nerazrešeno rivalstvo između oca i sina rezultuje u fiksaciji za falusnu fazu, što detetu ne dopušta da se dalje uspešno razvija. Ukoliko se i otac sam postavi kao suviše agresivan, premoćan rival koji kažnjava i koji je strog, on u detetu još više “potpaljuje” kastracioni strah, a ujedno i bes. Tako, možemo dobiti čoveka koji je kao odrasla jedinka agresivan, neurotičan, preambiciozan a ujedno sa veoma niskim samopouzdanjem.

Ukoliko je otac neprisutan, dete nema mušku figuru sa kojom će se identifikovati, te to može predstavljati problem prilikom formiranja seksualnog identiteta. Identifikacija muške dece sa majkom može dovesti do formiranja feminiziranih crta. To, u ekstremnim slučajevima, može rezultirati u homoseksualizmu (u zavisnosti od toga kakva je majka) ili pak do preterane, lažne i naduvane maskulinizacije, što je rezultat bunta prema femininim crtama u samom sebi, ili kompenzovanja nepostojeće očeve figure (dete mora da “gradi” fiktivnog maskulinog oca u samom sebi).

Ukoliko je roditelj suviše posesivan ili se čak i umeša izvan normalnih granica u psihoseksualni razvoj deteta, može se desiti da dođe do fiksacije i preteranog vezivanja za roditelja i roditeljsku sliku, što će rezultovati u tome da dete kao odrasla osoba traži partnera koji veoma podsećaju ili da budu skoro identični kao njihov roditelj.

Nerazrešen Elektra kompleks u domenu majka-ćerka takmičenja za očevu ljubav može proizvesti ženu koja će konstantno imati potrebu da dominira na muškarcima ili da ih čak i mrzi (jer nije prešla preko svoje zavisti od muškog polnog organa). Neadekvatan odnos sa ocem može uveliko uticati na to kakve će muškarce sutra žena birati (i da li će ih uopšte birati), da li će biti zavodnica ili submisivna, i tako dalje.

Očigledno je, kao što smo više puta naglasili, da je Edipov kompleks jedna važna faza u psihoseksualnom razvoju deteta. Napomenimo još jednom i to da se ne slažu svi psiholozi po ovom pitanju, te da je ovo konkretno proizvod Frojdove (psihoanalitičke) misli. Iako je činjenica da smo svi različiti, te da stvari ne idu nužno istim tokom kod svih i da nisu fiksirane, znanje o ovom fenomenu i sagledavanje različitih mogućnosti nam može pomoći da postanemo svesni koliko je važna čitava dinamika u porodici, bilo na odnosu roditelj-dete, bilo na odnosu roditelj-roditelj.

Ljudi koji ovo čitaju mogu ovaj koncept shvatiti ili ne shvatiti, prihvatiti ili ne prihvatiti neke ideje ovde izrečene – suština je da je intelektualno bavljenje ovim i drugim kompleksnim fenomenima našeg uma može samo da koristi da proširimo svoje vidike i naterati nas da razmišljamo i formulišemo sopstvene stavove i teorije o fantastičnom radu nepregledne psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (7)

________________________________________________________________________________

MRAČNA STRANA UMA…

tamoiovde-logo

 Govorili smo već da teorija psihoanalize govori o ljudskom umu kao o tvorevini koja se  sastoji iz mnoštva delova. Isto tako smo pomenuli da je Frojd bio jedan od prvih koji je “otkrio” to da um poseduje više strana, mnoge kojih mi generalno nismo ni svesni da postoje. Stoga, posebno je interesantno to što se, prema ovoj priči, um može skoro jasno (istina, ne baš previše jasno) podeliti na dva dela – svesni um i nesvesni. Mi ćemo sada pokušati približiti čitaocima ovu misteriju koja se naziva nesvesni um.

flashlight-924099_960_720Istini za volju, nesvesno je jedna skoro sama po sebi paradoksalna tema za diskusiju. Kako govoriti o nečemu čega niste svesni? Veoma je teško govoriti o nečemu za šta ne znate da postoji, niti kako izgleda, niti šta je to zapravo o čemu vam taj neko traži da mu govorite.

To je isto kao da neko traži od vas da mu opišete “plavokvarcnog megaslona”. Naravno, ta stvar ne postoji, a iako negde tamo u nekoj zabiti univerzuma možda možete i naleteti na ovakvo bizarno stvorenje, opet ga sada ne možete opisati jer nemate blage veze šta je. Mogu ja da dođem i kažem vam “ja sam video plavokvarcnog megaslona i on postoji” i zahtevam da se vi pozabavite tim problemom. Možete pokušati, ali ćete na kraju shvatiti da je taj zadatak jednostavno nešto nemoguće.

Slična stvar je i sa nečim za šta znate da postoji ali ga ne možete  direktno osetiti, ni videti, ni čuti. Na primer, da li mi možete reći kako vi pokrećete svoju pinealnu žlezdu da radi i da li osećate šta ona trenutno radi u vašem organizmu? Ona postoji i zapravo obavlja mnoge od važnih uloga u vašem organizmu, ali nje ni njenog rada niste svesni, niti ga možete meriti, opaziti i osetiti.

Međutim, iako ne možete osetiti sve to direktno, možete na neki način videti posledice njenog rada, te tako znate i da je imate (verujte mi, da nemate ovaj mali organičić ne biste sada bili tu gde jeste i bili u mogućnosti da čitate ovaj tekst). Ista stvar je i sa nesvesnim delom vašeg uma – vi  znate da ga imate (ili vam bar govore da ga imate), ali ne možete u njega direktno zaviriti. Ono što možete, to je da se uverite u njegov rad preko nekih posledica i manifestacija u vašem umu ili ponašanju.

To može biti preko snova ili nekih osećanja za koja vam nije jasno odakle su, ali i kada napravite neki lapsus pa nekom kažete da je glup umesto da je gluv, a kasnije se ispostavi da tu osobu nešto i ne gotivite. Sve ovo je rečeno da bi vam bilo malo jasnije o kakvom ogromnom problemu se ovde radi. Zaista, kada ovako gledamo, pravo je čudo da je neko uopšte i uspeo “provaliti” da nesvesno postoji, pa još i da ga raščivija, analizira, opiše i shvati kako ono funkcioniše. Međutim, to su uradili Frojd i njegovi sledbenici.

Ono što je konkretno Frojd postavio u ranim fazama svoje teorije, to je da postoje tri dela uma – svesno, predsvesno i nesvesno (ili podsvesno). Dakle, nije dva (sa početka) nego tri, što komplikuje stvari, ali smo mi tako napisali radi lakše komunikacije (a i da ne prepadamo čitaoce odmah na početku. Sada već možemo).

U predsvesnom se nalaze sadržaji kojih čovek nije direktno svestan, ali ih može osvestiti ukoliko poželi. To su one stvari koje nam nisu trenutno bitne, pa ih mozak skloni malo u stranu kako nam ne bi zagušivale um i kako bi se mogli koncentrisati na nešto bitnije. Na primer, dobar deo sećanja se nalazi u predsvesnom delu (iako je određen deo u podsvesnom), te ih možemo prizvati u um kada god poželimo. Tako, ako nas neko pita šta smo jeli jutros mi ćemo potražiti malo po umu i prizvati sliku, miris i ukus jaja na oko, ili šta smo već jeli. Ta slika nam nije stalno u glavi ali je uvek “tu negde” ako nam zatreba. S druge strane, nesvesno, tj. naša podsvest, je ono što je ovde mnogo interesantnije. Ovde su stvari mnogo drugačije – apsolutno ništa što je u nesvesnom delu uma nam nije dostupno “kada nam se ćefne”.

Ponovićemo još jednom, tamo se ništa ne vidi. Zato smo i nazvali ovaj članak “mračna strana uma”, upravo kako bi dali slikovit opis ovog domena (nismo stavili “mračan” da bismo nagovestili nešto što je loše, strašno, itd.). To je prostorija u kojem nema svetla i gde su vrata zatvorena za sva naša direktna pitanja. O svesnom delu nećemo sada govoriti.

U nesvesnom, kako govore psihoanalitičari, nalazi se svašta. Tu su naša najranija sećanja kada smo bili bebe i pili majčino mleko direktno iz dojke. Neki tvrde i da su tu sećanja čak i iz perioda kada smo bili u utrobi, pa i prilikom našeg rađanja, ali to je u najmanju ruku diskutabilno (ne kažemo da mislimo da sigurno nije tako). Tu su naše najdublje emocije, koje smo potisnuli jer su neprihvatljive i za nas i za druge. Tu su naše želje koje su, opet, potisnute jer su neprihvatljive za nas.

Na primer, dete može u nekom trenutku da oseća ogroman bes prema roditeljima, ali pošto je to neprihvatljivo za njega, ono ga potiskuje. Nije ništa čudno i ako se zajedno sa tim javi želja da se roditelj ubije, da ne postoji, da ode ili umre, međutim, ovo je tek potpuno neprihvatljivo za dečji ego i njegovo normalno funkcionisanje. Stoga, njegov um potpuno potiskuje i emociju i želju – ali to ne odlazi nikud, već ostaje u nesvesnom.

Naravno, očigledno je da je potiskivanje u nesvesno važan i nužan mehanizam kako bi čovek normalno funkcionisao i čak možemo reći da je jedan od najvažnijih, ukoliko funkcioniše kako treba. Kada je funkcija ega poremećena (u narodu, kada čovek “nije baš normalan”), onda potiskivanje “ne radi” dobro, pa se ovakve emocije ispoljavaju, te za takvu osobu na primer kažemo da je impulsivna ili slično. Ukoliko je i funkcija super-ega poremećena, tj. osoba nema adekvatno izgrađene moral i savest – onda, u sklopu sa ovim prethodnim, imamo recept za psihopatiju.

U nesvesnom su takođe i koreni naših nagona, instinkti života i smrti o kojima smo govorili u prethodnom tekstu (deo nesvesnog u kojem se nalaze nagoni naziva se “id”). Jedna napomena, o id-u egu i super-egu ćemo detaljnije razglabati u nekom od narednih tekstova, pa nećemo ovde ulaziti u dalju raspru.

Traume i strahovi su takođe čest sadržaj na koji možemo naleteti u mračnoj sobi naše podsvesti. Ovi događaji, tj. emocije su takođe nepoželjne, ali ne u smislu kao ove prethodne već zato jer su suviše jake i bolne da bi se čovek njima svesno bavio. Prejaka trauma iz detinjstva, koja je toliko stresna da bi mogla ozbiljno narušiti čovekovo mentalno zdravlje se potiskuje i zaboravlja. Čovek se više ne seća tog događaja, a njegov ego ne mora da se nosi sa nemilim prizorima, od kojih, kada bi se njima svakodnevno bavio, može “da se poludi” (narodski rečeno). Međutim, takve stvari, kao što ćemo kasnije videti, ipak u nekoj formi isplivaju na površinu i to u različitim oblicima, najčešće uzimajući neki oblik neuroze.

Karl Jung, veliki čovek i psihoanalitičar, koji je dosta toga doprineo psihoanalizi, dodao je i neke nove poglede na nesvesno. Naime, on je tvrdio da se nesvesno sastoji ne samo od potisnutih sadržaja koje je sama osoba potisnula, već i od sadržaja koje su potisnuli naši preci (zapravo, ne samo od potisnutih, već i od mnoštva svesnih iskustava naših predaka). Dakle, po njemu, naše nesvesno se deli na dva dela, individualno i kolektivno. Interesantno je da se kolektivni deo nesvesnog sastoji od prastarih slika, vizija i univerzalnih simbola koje osoba deli sa čitavom ljudskom vrstom – izgleda da su duboko u našem umu i umovi naših dalekih predaka!

Iz svega navedenog, možemo prvo, primetiti da je nesvesno neka vrsta “kontejnera” za sve sadržaje koji nisu poželjni ili suviše teški da bi se njima svesno bavili. Rekli smo i da se ove stvari ne mogu direktno videti, ali to ne znači da nisu tu. Štaviše, nesvesno ima ogroman upliv u naše svesno funkcionisanje i mi stalno ispoljavamo sadržaje iz tog domena.

Njegov sadržaj je vidljiv u snovima (za koje Frojd kaže da su glavno sredstvo ispoljavanja nesvesnog), ali i u omaškama, šalama (gde se, na primer, potisnuti seksualni impulsi ispoljavaju kroz seksualno nabijene pošalice i provokacije), iznenadnim reagovanjem na nešto što nema veze sa stvarnom situacijom (recimo, veliki bes zbog neke sitnice), na kraju i sa skoro svim našim psihičkim stanjima, bilo da su pozitivna ili negativna. Frojd je išao dotle da je nesvesno “optuživao” za bukvalno sve naše svesne misli, emocije i radnje – nema nijednog dela nas koji nije pod uticajem naše podsvesti.

Najvažnije, psihijatri i psiholozi su primetili da sve neuroze nastaju iz okeana nesvesnog, a simptomi psihičke disfunkcije su način da nesvesno komunicira sa spoljnim svetom. Potisnuta osećanja se moraju negde i nekad ispoljiti i uvek su tu negde pri površini. Uz prisustvo pravog “okidača” kao što su stres, neka ponovna trauma, izmena konteksta i načina života, negativni događaji, fizičke bolesti – mračni sadržaji isplivavaju na površinu.

Ako je sadržaj potisnutog veliki, ako je suviše duboko gurnut i ako nema gde da se adekvatno ispolji (na primer, “konvertovanjem” potisnute energije u sport, umetnost, posao, itd.), onda se energija akumulira u neurotični simptom i tako “oslobađa”.

Upravo na tom mestu i dobrom interpretacijom simptoma, tj. “dekodiranjem” nesvesnog kod osobe, stručan psihijatar ili psiholog će naći materijal za rad i tako pomoći osobi da prevaziđe psihičke teškoće.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (3)

Prethodni članak: POKRETAČI ČOVEKA

____________________________________________________________________________________

POKRETAČI ČOVEKA…

tamoiovde-logo

            U ovom tekstu ćemo nastaviti putovanje u dubinu ljudskog uma, onako kako je to Frojd činio i onako kako to čine danas stručnjaci koji sebe nazivaju psihoanalitičarima. Dakle, danas ćemo svi zajedno igrati ulogu psihoanalitičara i kroz nju pokušati da odgovorimo na jedno od najvažnijih i najintrigantnijih ljudskih pitanja – ko smo mi i šta nas pokreće?

            polarity-460731_960_720Svi ljudi, bez obzira na to ko su, šta su, odakle su, šta piju i jedu, imaju jednu univerzalnu potrebu, a to je da što bolje spoznaju svoju okolinu, kako bi što efikasnije preživeli i što bolje živeli.

Osnovna ljudska težnja se sastoji u tome da upozna i sebe samog, da zna šta hoće, kada to hoće i zašto to hoće, da zna šta drugi hoće od njega, te da istražuje oba ta domena do one tačke do koje će biti zadovoljavajuća za njega; istina, kod nekih je ova potreba zamaskirana nekim drugim prioritetima, ili se pak očituje u nekim drugim potrebama.

Ipak, ono što definiše čoveka kao razumno biće, sa svom svojom inteligencijom i (koliko je meni poznato) najrazvijenijem mozgu na planeti, je prirodna i urođena – radoznalost. Ta radoznalost ga je terala i gurala napred van pećine i šuma u gradnju sela i gradova, u istraživanje i razvijanje nauke, osvajanje vrhova i dubina mora, sada i kosmosa, a u buduće verovatno i drugih planeta.

Međutim, ista ta radoznalost ga tera i da istražuje sebe i da se zagleda u dubine svoje duše, svog uma, tela i duha. Iz te radoznalosti i istraživanja samog sebe proizašle su mnoge misli i teorije koje čovek ima sam o sebi. Mada se nekako čini da paradoksalno da čovek, pored toga što mora da istražuje svoju okolinu, mora da istražuje i sebe, to se nekako postavilo jedno od krucijalnih problema. Zar nije nekako logično da bi čovek trebao da savršeno dobro poznaje samog sebe, jer je valjda sam sebi najbliži?

Kada je reč o okolini i spoljašnjosti, prirodi i svemiru, on te oblasti istražuje zato što su nepoznate. Da li to onda znači da, usled toga što i dalje ima potrebu da istražuje sebe, da “gura nos” u ambis i ponor svog beskrajnog uma, te da i dalje stvara samo nekakve “teorije”, pretpostavke i hipoteze o sebi – a da o fizici planeta ima čvrste zakone, znači da sebe ne samo što i dalje ne poznaje, već da je možda čovek najveća nepoznanica u univerzumu? Po svemu sudeći izgleda da je tako, a sa tim bi se složio i sam Frojd, koji je upravo to i tvrdio kada je otpočinjao sa radom na svojoj teoriji. Zapravo, tek nas je on osvestio koliko mi u stvari nemamo pojma o sebi.

Naime, jedno veliko otkrovenje za čovečanstvo i za samog čoveka kao istražioca koji želi sve da upozna je to da postoji jedan deo u njemu koji je izvan njegovog “vidokruga”. To je deo uma koji ne može da se vidi, u koga ne može da se direktno pogleda, koji je sam po sebi neshvatljiv i nerazumljiv samom čoveku u čijem se umu nalazi. To je jedna mračna strana čoveka, jedna podzemna reka čije postojanje samo možemo videti prema izvorima koji izviru tamo negde u planini.

Taj deo čoveka, ta iskonska i stalna nepoznanica je njegova podsvest, to jest njegovo nesvesno. Upravo je Frojd bio taj koji je stavio naglasak i uperio prst u ovaj deo uma, naglašavajući njegov ogroman značaj i ujedno zadavši sebi zadatak da ga upozna i otkrije. Koliko god da je Frojd u ovome bio uspešan i koliko god da je rasvetlio mnoštvo aspekata u ovom domenu, mnogo toga je i dalje potpuna nepoznanica.

U svakom slučaju, Frojd je načinio ogroman pomak u psihološkoj misli, jer nas je ubedio u par stvari. Svako od nas, bez obzira na pol, sposobnosti, inteligenciju, poreklo ili bilo šta drugo, ima svesni i nesvesni deo uma. Jedno bez drugog ne ide i ova podela je suštinska. Dalje, sve (ili skoro sve) što se nalazi u svesnom delu uma, ima duboke korene u nesvesnom delu uma. Stoga, svaka naša misao, pa i akcija, proizvod su nečega što se kuva u našem nesvesnom.

Na primer, ukoliko idete u kupovinu i kupite majicu određene boje, za to postoji čvrst razlog, razlog kojeg ste možda svesni, a možda i ne. Možda ste majicu kupili jer znate da želite istu majicu kao i vaš prijatelj, ali možda ste majicu kupili “onako” jer vam se svidela. Ako vas neko pita, ne postoji poseban razlog zašto ste je kupili. Međutim, psihoanalitičari se tu ne bi složili: po njima, postoji tačan razlog zašto ste baš tu boju odabrali, samo što vama vaš um nije to otkrio.

Dakle, bili vi njega svesni ili ne, razlog postoji. Ništa, ama baš ništa, što neko kaže, uradi i pomisli, nije iz čista mira (tvrdio je Frojd). On je, naime, smatrao da je svako čovekovo ponašanje u potpunosti već unapred određeno iz “komandnog centra” koji se nalazi u podsvesti. Tamo su zameci svih stvarnih čovekovih osećanja, misli, stavova, uverenja, i slično. Čovek je, tako, samo u iluziji da vrši neke svesne izbore i da tačno zna zašto nešto misli i radi, dok je stvarna slika da je neka sila u njegovoj podsvesti već odredila kako i šta će se desiti. Zanimljivo, zar ne? Malo i zastrašujuće, mora se priznati.

Naravno, Frojd nije bio nekakav mistik koji je svoju teoriju izlagao u maglovitim pretpostavkama i opskurnim frazama, već se nije zadržao na ovakvom objašnjenju iz kojeg nekom može delovati kao da svima nama vlada neka mračna sila u dubini naših umova i da smo svi samo njeni pasivni robovi. On je napravio korak dalje i, kao temeljan naučnik i doktor kakav je bio, pokušao da razjasni, osvetli i razume šta se tu tačno dešava. Pitanja koje je on postavio bila su: šta je nesvesno i od čega se ono sastoji? Šta tačno čoveka tera da radi to što radi, da bude takav kakav jeste? Od čega se sastoji ličnost i koji su mehanizmi na kojima počiva rad naših umova?

Rana psihoanalitička teorija kaže da čoveka pokreću prvenstveno njegovi instinkti, ta arhaična, biološka struja koja postoji u svima nama. Postoji mnoštvo instikata, a jedan od glavnih pokretača svih živih bića, pa i čoveka, je instikt za preživljavanjem.

Zaključak je da je čoveku pre svega najvažnije da on sam preživi, da bude zdrav, da se ne povredi, to jest da se sačuva od smrtne situacije. Iako mi i svesno želimo sebi sve najbolje, taj instinkt za preživljavanjem je duboko usađen u našu anatomiju, pa je samim tim i nesvestan – pokreće se automatski i maltene se ne može kontroliše. Usko povezan sa instinktom za očuvanjem sebe je drugi veoma važan pokretač – instinkt za očuvanje i produžavanje vrste, instinkt stvaranja.

U suštini, ovaj instinkt čini deo nas koji nas “tera” da tražimo partnera i prenesemo genetski materijal na naše potomstvo. Logično je da i ovaj instinkt predstavlja nekakav deo instinkta za preživljavanje, jer tako na neki način nastavljamo da živimo kroz svoje potomstvo (kao što i naši preci žive kroz nas).

            Ovde ne treba više pojašnjavanja – razumljivo je da nas nešto motiviše i gura da idemo dalje i borimo se za sebe i da će sve što radimo imati koren u ovome. Frojd, naravno, ovde nije ništo potpuno novo rekao. Međutim, ono što je on tu dodao, a što je već malo strano i kontra-intuitivno, to je da čoveka pokreće i jedna druga sila; ta sila je skoro isto tako jaka kao i ova prva, a predstavlja njenu suštu suprotnost – to je instinkt smrti, ili instinkt uništavanja. Naime, isto tako kao što čovek u dubini sebe ima usađenu potrebu da živi, radi i razvija se, tako ima i potrebu, bolje reći težnju, da miruje, čak i da se vrati “nazad” u stanje mirovanja, u stanje neorganskog (odakle je i došao). Ovo je već, priznaćete, nešto o čemu možda i ne razmišlja prosečan čovek kada se baci na analiziranje sebe.

Razumljivo je da čoveka pokreće da živi, ali da ga nešto u njemu, nešto biološki, pokreće ka smrti? Možda je takav zaključak malo i bizaran, međutim, ako malo bolje razmislimo, shvatićemo da postoji mnoštvo situacija gde čovek kao da hrli u smrt, kao da želi i priziva smrt. Samoubistvo sigurno nije pokrenuto instinktom ka životu, već nečim sasvim suprotnim. Ubistvo takođe, iako u nekim, veoma uskim, situacijama može služiti kao sredstvo za preživljavanje (ako je u odbrambene svrhe), ono predstavlja izraz motiva za uništenjem drugoga, isto kao što ratovi (kojih i dalje ima i oduvek ih je bilo) potiču iz destruktivne težnje, težnje ka uništenjem materijalnog sveta. Alkoholizam i drogiranje takođe predstavljaju neku vrstu sporog samoubistva, pokušavanja vraćanja u status quo, iz stanja nemira u neko stanje maltene “neorganskog” mirovanja.

Psihoanalitička teorija kaže da kod čoveka, instikt smrti proizilazi iz težnje ka vraćanju u matericu, u sigurnost majčine utrobe, kada je sve bilo mračno, toplo, mirno i stabilno. Rođenje na neki način predstavlja nagli prelazak iz tog stanja nirvane u “ludilo” i haos spoljnog sveta, gde su sva čula odjednom nadražena i gde je malo ljudsko biće, nespremno prvi put kročilo. Ovaj trenutak inače, sa razlogom predstavlja veliku traumu za bebu, te neki teoretičari tvrde da je ova, tzv. primarna trauma pri rođenju, koren svih kasnijih anksioznosti, strahova i fobija.

Da li se čovek, nakon rođenja, ikada potpuno adaptira na ovaj, spoljni svet, ostaje pitanje za debatu. Ipak, ukoliko ovako gledamo na stvari, nameće nam se zaključak da spoljni svet, ova realnost u kojoj živimo, predstavlja stanje konstantnog nemira – te je onda razumljivo što u svima nama postoji i neki skriveni otpor prema njemu, pa i težnja da pobegnemo iz njega u neko mirnije stanje postojanja.

Da zaključimo: sve što se u čoveku odvija i što se kasnije manifestuje u spoljašnjošti kroz ponašanje, reči, gestove i dela, proizvod je borbe i konflikta između ove dve suprotstavljene sile. Svakako da o ovoj situaciji ima još dosta toga da se kaže, mada mi ovde nemamo mnogo mesta za neku još dublju priču.

Iz svega navedenog, očigledno je da psihoanaliza nije nimalo naivna stvar za proučavanje, a posebno ukoliko je želimo prihvatiti kao okvir kojim ćemo objašnjavati čitav čovekov unutrašnji život. Ukoliko vam je ovo do sada kompleksno, znajte da nismo ni zagrebali površinu; stoga se pripremite, jer ćemo to učiniti u narednim tekstovima.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (2)

Prethodni članak: FROJDOVSKI POGLED

________________________________________________________________________

POVEZANOST DUŠE I TELA…

tamoiovde-logo

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

42257274456ded9ee12107999375706_w640

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

________________________________________________________________________________