ŽENA IZNAD VREMENA I NJEN HOD PO SNOVIMA…

TAMOiOVDE-logoMetak u glavu posle smrti muža

Jedna od najvećih intelektualki svoga vremena, profesorka, književnica, pesnikinja, esejista, prevodilac, filozof i mislilac, Anica Savić Rebac dobar deo svog često tragičnog života provela je u Skoplju.

341342_072118c1_f

Hasan i Anica Rebac

O ovoj gotovo zaboravljenoj, a izuzetno talentovanoj ženi s impresivnim književnim opusom, koju je slava stigla tek posle smrti, znalo se veoma malo. Tek njeno samoubistvo, koje je vremenom poprimilo obrise legendarnog čina ljubavi, pobudilo je pažnju tadašnje kulturne javnosti, čak i više od samoubistva pesnika Branka Miljkovića.

Intelektualna veličina Anice Savić Rebac decenijama zaokuplja makedonskog književnika i kritičara Danila Kocevskog.

Doktor univerziteta
Anica je bila među prvim ženama koje su doktorirale na Beogradskom univerztetu 1932. godine, a među prvim ženama je kao afirmisani pesnik i esejista primljena u Pen klub. Sa grupom beogradskih intelektualki 1927. godine osnovala je Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena i bila cenjena kao naučnica i u svetskim krugovima. Visoko su ocenjeni njeni prevodi poezije i proze sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, prevodila je i ovdašnje pesnike na nemački i engleski. Između ostalog, prevela je Njegoševu „Luču mikrokozmu“ na nemački i engleski jezik.

341343_072118c2_if

Anica Savić Rebac

– O Anici se veoma malo znalo iako je bila blistava ličnost i intelektualka izvan svog vremena. Čuo sam da je dobar deo svog života sa mužem Hasanom Repcem provela u Skoplju, pa sam počeo da istražujem i kopam po arhivama, bibliotekama i starim novinama. Tako sam i doznao gde je živela u Skoplju, u kom delu grada, gde je radila – kaže Danilo Kocevski. – Anica je verovala da je nakon odbranjene doktorske disertacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu čeka akademska karijera. Na skopskom Filozofskom fakultetu je bilo upražnjeno mesto docenta klasične filologije, ali ga ona nije dobila. Zaposlila se kao profesorka u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, a na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, dok je na fakultetu honorarno predavala grčki i latinski. U narednih desetak godina Anica je radila na čak šest mesta, neka i izvan Skoplja, a dva puta je i penzionisana.

LJUBAV JE SVETLOST
Kopajući po njenoj biografiji i istražujući, on je došao do zanimljivih podataka da se Anica u Skoplju družila sa britansko-irskom feministkinjom i književnicom Sesilijom Isabel Ferfild, poznatijom kao Rebeka Vest, a da joj se divio jedan od najvećih nemačkih pisaca svih vremena Tomas Man.

341345_072118c4_if

Tomas Man

– Anica je 1932. u Skoplju objavila zanimljivu knjigu „Pretplatonska erotologija“ o antičkom bogu Erosu u kojoj je razvila tezu da se božanska svetlost izjednačuje sa lepotom. Anica je smatrala da je lepota posebno obeležje božanske svetlosti, da poseduje trojstvo – lepotu, ljubav i saznanje.

U to vreme Tomas Man je pripremao svoj čuveni roman, tetralogiju „Josif i njegova braća“ prema motivima iz Biblije i Novog zaveta, a pošto je Anica znala da problematika o kojoj je pisala interesuje i nemačkog pisca, ona je prevela prvi deo svoje knjige i poslala ga Manu. On je bio fasciniran njenom tezom da je Eros pre svega svetlost, a da je svetlost lepota, a pošto je njemu baš to trebalo, direktno ju je citirao u svom romanu „Josif i njegova braća“.

Separat koji je primio od Anice i danas postoji u arhivu Tomasa Mana u Cirihu. Njene teze su ga toliko privukle da je na marginama i iznad njenog dela pravio beleške sa crvenim i plavim mastilom.

Citate iz knjige Anice Rebac veliki nemački pisac je ubacio u deo romana gde se mladi faraon Enhaton obraća svojoj majci opisujući Josifa, čijom je lepotom faraon bio iznenađen: „Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti… A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav“, ističe Danilo Kocevski i podseća da se Anica, koja je Manova dela prevodila, sa nemačkim piscem dopisivala od 1929. godine, a ta komunikacija je najintenzivnija bila 1937. godine. Anica mu se uvek obraćala sa „visokopoštovani maestro“, a u zaglavlju pisma je stavljala ime grada – Skoplje. Ispod svog potpisa navela bi ulicu gde je živela: Kraljice Marije br. 3. To je današnja ulica Ilindenska.

341347_072118c6_f

Danilo Kocevski

Danilo Kocevski navodi da su se dve velike intelektualke toga vremena – Anica Rebac i Rebeka Vest jedno vreme družile i da je Rebeka u nekoliko navrata između dva svetska rata, pogotovo 1936. i 1937. godine posećivala Skoplje i bila u gostima kod Anice.

– Rebeka Vest, koja je bila oduševljena Anicom Savić Rebac i njenim suprugom Hasanom, opisujući ih kao „stubove civilizacije“, ovekovečila ih je u svom lucidnom putopisu „Crno jagnje i sivi soko“. U knjizi su Anica i Hasan, Milica i Mehmed. Rebeka Vest u jednom svom zapisu kaže: „Jednom sam pokazala Denisu Sora, najmudrijem čoveku na svetu, pismo koje sam dobila od Milice. „Eto, vidim da vam piše iz Skoplja“, rekao je. „Doista, mi smo u mnogo boljem položaju nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima 20 ljudi, rasutih po svetu, a koji liče na ovu ženu, civilizacija je spasena.“

KREVET U UČIONICI
U leto 1941. godine Anica i Hasan postaju izbeglice. Iz Skoplja se vraćaju u Srbiju. Hasan, koji se u Prvom ratu borio sa srpskom vojskom i preživeo povlačenje kroz Albaniju, nije uspeo da se pridruži partizanima. Po povratku u Beograd Anica i Hasan su oboje bili bez posla i stana. Jedno vreme su stanovali u učionici Filozofskog fakulteta koju su rano ujutro napuštali da bi mogli da uđu studenti.

Biografi beleže da je u martu 1945. Anica postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo! Kao da se ponavljaju skopske godine kada su je stalno premeštali iz jedne škole u drugu. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu i predaje istoriju rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Dobijaju i stan.

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo, a u oproštajnom pismu Anici poručuje da se još jednom rodi, samo bi nju voleo. Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena, ali se kasnije, 7. oktobra 1953. u Beogradu ubila hicem iz pištolja. Pre nego što je sebi oduzela život, obavila je sve formalnosti u vezi sa grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je i testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj… Iako najavljeno, dugo i metodično pripremano, Aničino samoubistvo je izazvalo zaprepašćenje. Ipak, zapisala je Ljiljana Vuletić, ovo nije bio samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije.

Ljubav vere i nevere
Prijatelji i poznanici su govorili o njihovoj velikoj, vanvremenskoj uzajamnoj ljubavi Hasana i Anice, a jedna od njenih biografa Ljiljana Vuletić je zapisala: „Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivrečnosti i nepomirljivosti. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio inovericom.“

D. Lj. Joksić – Vesti | foto: D. Joksić

Izvor:vesti-online.com

_______________________________________________________________________________________________

ANICA SAVIĆ REBAC Hod po snovima

Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom
anica-savic-rebacSpasili ste mi život, ali ste pogrešili, jer ću pokušavati da se ubijem dok mi to ne uspe, izgovorila je Anica Savić-Rebac peskovitog avgusta 1953. godine, posle neuspelog pokušaja samoubistva. A pokušavala je na najuzbudljivije načine, sve dok i smrti upornošću nije dosadila 7. oktobra 1953. Život je okončala metkom ispaljenim pravac u srce, kojim je jedino umela i da živi. Ruka joj nije zadrhtala ni na tren. Svoj apstraktni, izmaštani svet punila je paganističkim duhovima, jeresima i dogmama, bogovima, anđelima, avetima, senima iščilelih vera i naroda, idejama oživljenim i začinjavanim helenskim mudrostima. I nije umela da živi sama jer, ostavljenoj, više se nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju, izobraženu u uporednu stvarnost u kojoj je rasla kao miomirisni mak u polju korova, trn u oku dežurnih kibicera zajedljive palanke. Zagazila je svesno u ambis čim je ostala bez svoje, pokazalo se, ipak tamne strane – supruga Hasana Repca; njegova senka toliko je bila gusta da nije uspevala sama da nastavi dalje.

anica-savic-rebac-pesme-150x150

Krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe: Anica Savić Rebac

IZBIRLJIVA MELANHOLIJA REČI

Ljubav je jedino kadra naše pustinje prevesti u oaze.
Izabrala je. Iako ne biramo mi na koji način i kada ćemo na onaj svet; smrt je ta otmena izbiračica. Ponekad verujemo zaslepljeni gordošću i samoljubljem da držimo sve konce čvrsto pripijene uz prste, ali se ubrzo pokaže da su i tako pažljivo obmotani zamršeni u nerazmrsiv Gordijev čvor. I tada nastupa sve iz početka – ili s kraja. Nada. Vera. Glupost. Patnja. Dobro. Lepota. Tragizam.

A Anica Savić-Rebac je u srpskoj književnosti pravi primer s tragičnim ishodom.
Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom.

Gradeći slobodne ideje i osećanja slobodnim stihom, prednjačila je u postupku koji pomera granice i vremena i prostora, ruši omeđena stanja krčeći put ka novom.
Većina njenih pesama fatalističke recepcije slutnje i nadanja, nastala je u mladosti kada je i najpre moguće iskreno se čuditi i diviti životnoj snazi, kada se živi očima i srcem, a ne nametima svakodnevice i navikama, kada usrećavaju široki horizonti istim intenzitetom koliko i uski, a radoznalost ne posustaje, jer nekim teralačkim i tragalačkim unutrašnjim porivom Anica je znala da poezija ne trpi teoretisanja, zadatosti, naročito ne utege steknutog ali i nametanog znanja. A ona ga je iz dana u dan nemilosrdno gomilala, iako svesna da učenost i logika iskrenosti i spontanosti škode, i da uprkos želji da bude i ostane, ipak gubi privilegiju – Pesnika.
Okrenula se naučnom radu.

I baš tom autohtonom iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, neretko izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Anica svesno razgrađuje monotoniju svakodnevnog i očekivanu, od uobičajenosti, harmoničnost u konstruisanju stihova, potom i lakom prevodnicom prevodi ih u snove, da bi po njima bosonoga, bestežna hodala. Njena poezija je prkosno neuslovljena, izuzeta od regionalnog, lokalnog ili bilo kog i kakvog prostora osim ličnosnog, jer – verovala je – umetnost ne sme biti sama sebi svrha, ona svojom plemenitom misijom prelazi u više sfere, obesvetilački međuprostor, ničije ništa, nulto stanje odakle nastupa uvek prkosna istina. Poezija.

NEDOSANJAN ŽIVOT
Zar vi ne znate koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrtvi?, zavapila je u jednom pismu upućenom Milanu Kašaninu, ta krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe. I nikada, kao njena saputnica i sapatnica Isidora Sekulić, nije uspela da sakupi dovoljno hrabrosti, poistoveti umetnost i život, i živi u inat Jednim. Sredina joj nije dopuštala, sputavala je i saplitala na svakom majušnom koraku. Nije uspevala da joj se odupre. Ili nije želela. Zalazila je sve dublje, sve dalje u bivše, nestale svetove i religije, gubila se u sopstvene meandre lavirinta, u odlučnom odbijanju prilagođavanja na pogubnu palanačku filozofiju, ali i psihologiju. I taj veštački konflikt umetnosti i života, crpljenje snova i atmosfere stvarnog, bivali su kob Aničinog života, uostalom kao i mnogih naših, pa i svetskih pesnika, jer tu ne bi smelo biti potiranja niti nadvladavanja.

Iako je u kritičarskim, ali i čitalačkim krugovima nisu smatrali značajnom književnom pojavom, a nepravedno je docnije bila skrajnuta i na naučnom planu, Anica nikada nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledavaju. Prihvatala ih je kao neminovnost, osluškivala sa zebnjom, često s premnogo bola ih zadržavala, utiskivala i pronosila kao usijani žig posred čela.
Ali, nije odustajala. Pisala je. Jer pisati za Anicu je značilo živeti u punoj ljubavi, u vezivom, neraskidivom i ostvarivom jedino kroz drugoga, iz sebe same, uspevala je tek uzgredno.
Pisanje je bilo potpuna formula, nepotpuno isanjanog života Anice Savić-Rebac…
Piše Laura Barna
Izvor:pecat.co.rs

_______________________________________________________________________________________________

Život Anice Savić-Rebac

Anice-Savic-Rebac

Anica Savić-Rebac

Godine 1892. 04. oktobra, u kući Milana i Julijane Savić u Novom Sadu, rođena je kćer Anica. Od malih nogu je, zahvaljujući ocu, koji je bio sekretar, a potom i urednik „Matice Srpske”, bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima toga doba.

Milan Kašanin piše: „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom…”.

Njen prvi prevod, Bajronovog dela „Manfred” objavljen je kada je imala samo 13 godina. Uporedo sa prevođenjem, ova darovita Novosađanka je objavljivala i svoja dela. Iz njenog pera su izašle drame: „Nijova”, „Ifigenija” i „Poslednja sveštenica Palade Atine”, inspirisane antikom, kao i pesme: „Pan” i „Renesans”.
U proleće 1921. godine udaje se za službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Hasana Repca. A godinu dana nakon venčanja, mladi bračni par se seli u Beograd, gde se Anica zapošljava u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji. Devet godina kasnije sele se u Skoplje, gde Hasan dobija premeštaj.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorirala je 1932. godine. Nakon toga objavljuje brojne eseje. Bila je opčinjena Njegoševom delom „Luča mikrokozma” i upravo je ona zaslužna što je ovo delo prevedeno na engleski i nemački jezik. Dopisivala se sa brojnim evropskim ljudima od pera kako bi „Luča” postala poznata širom Evrope i sveta. Tomas Man je njene odlomke uneo u svoja dela, a čuvena Rebeka Vest je pisala o njoj kao „srpskoj filozofkinji i poetesi”.

Nažalost, samo u svojoj zemlji ova vrsna Srpkinja nije imala podršku za ono sto je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna.

Izvor:saznajlako.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

<

p style=“text-align:justify;“> 

PREVER, KIŠA I LEPO VREME…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Na današnji dan, 4. februara, rođena su dva književna velikana,  francuski pesnik Žak Prever (1900.g.) i srpski pisac Borislav Pekić (1930.g.).

U Valjevu su 1804, od strane turskih dahija pogubljeni znameniti srpski narodni glavari Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin.(ovde)

Umrli su, 1901, Svetozar Miletić, srpski političar i gradonačelnik Novog Sada, a 198o, Stojan Aralica, srpski slikar.

Da, 2004.godine, osnovana  je globalna mreža Facebook.



ANARHISTA, ODMENTIK, SANJAR...

images ŽAK PREVER (ovde) u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima.

Svojevrstan moralista i kritičar društva, ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.

Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.

ŽAK PREVER je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis.

 Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.

Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera.

Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.

Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).

Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.

Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.

Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone.

Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.

Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.

Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.

Zbirke pesama:„Reči“, „Priče“, „Druge priče“, „Veliki prolećni bal“, „Čari Londona“, „Predstava“, „Kiša i lepo vreme“, „Priče od škriljca“, „Zbrda zdola“, „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“, „Sunce noći“.

Filmografija:„Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“, „Stvar je svršena“.

Jednočinke:„Hitler dolazi na vlast“, „Drama na dvoru“, „Bitka kod Fontenoa“, „Sitroen“.


BARBARA

Govori: DRAGAN STOJNIĆ

golubplav

imagesivtangiADRIJEN
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg …
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala …
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO

Iv Tangi-Dosao sam kao sto sam obecaoTo lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

                                                                                 VRT

imagesivHiljade i hiljade godina
Ne bi dovoljne bile
Da iskažu
Onaj trenutak večnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Jednog svetlog julskog jutra
U bašti Emine u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja se u zvezde računa!

UVELO LIŠĆE

ivtangiŽelela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

DOBRA MLADA VREMENA


Reke su bile bistre

more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

NARANDŽA

Iv Tangi-Ruka u oblaku Patent – zatvarač skliznuo je na slabine
i sretna oluja tvog ljubavnog tela
usred mrklog mraka
prosula se odjednom
I haljina padajući na uglacani parket
nije napravila veći šum
od kore narandže kad padne na tepih
Pod nogama
Mala sedefna dugmad krckala su kao semenke

Crvena narandžo
divni plode
vrh tvojih grudi
ucrtao je novu liniju sreće
na mom dlanu
Crvena narandžo
divni plode

Sunce noći.

                                                                         REKA

Iv Tangi-Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini
ali on je bacio
jedan kamičak
hladni kamen ljubomore
na odsjaj
tvoje lepote
što je igrala gola na reci
u velesjaju leta.

ŠKOLA UMETNOSTI

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od hartije
I baci je
U staklenu zdelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvet
Kratkotrajni lokvanj
I deca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvet uvenuti neće
Taj iznenadni cvet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima

                                                          I TO MI JE NEKA RAZONODA 

imagesivtaI to mi je neka razonoda pisati

i to mi je neka razonoda sanjati
Eto taj list
bio je potpuno beo
pre nekoliko sekundi
Ni minut
jos nije prošao
A evo na šta liči.

Slike: Iv Tangi

Izvori: Žak Prever-izabrane pesme “ Neke stvari i ostalo“,Vikipedia, Google foto,You Tube



Priredio: Bora*S


TAMNOOKI ZA PRIJATELJSTVO, SVETLOOKI ZA LJUBAV…

TAMOiOVDE______________________________________________________

SVETLOOKI ZA LJUBAV

Dok tragamo za utočištem u kestenjastim očima, pažnju nam ipak najviše privlače svetle, premda u njihove „vlasnike“ nemamo mnogo poverenja, pokazuju nova istraživanja, ali i stara verovanja

OCIOči su ogledalo duše kaže stara izreka. Zaista, šta mislite o novom prijatelju ili prijateljici koje ste stekli? Kakve ima oči? Da li ste odmah osetili poverenje? Ili ste, pak, i dalje oprezni? Neko bi, vraćajući se na pomenutu izreku, kazao da jedan deo utiska o osobi koju upoznajemo u značajnoj meri zavisi od očiju. A kada smo kod očiju i lica uopšte, stvari postaju zanimljive. Kako i ne bi? Oko je nesumnjivo najsnažniji i značenjima najbogatiji telesni simbol. Ono je izvor (na hebrejskom ajin, označava i oko i izvor) saznanja, moći i želje.

Verovanje da zlonameran pogled može da nanese štetu onome na koga se spusti zajedničko je za gotovo sve civilizacije. Stoga nije čudno što oči privlače toliku pažnju. I neka nova naučna istraživanje tiču se boje očiju i uticaja na druge ljude.

Dakle, izvesno je sledeće: svetle (plave ili zelene) oči na prvi pogled doprinose utisku da se toj osobi može manje verovati. To su nedavno, posle obimnog ispitivanja, zaključili češki psiholozi. Ruku na srce, taj zaključak i nije najnoviji. Eto, od kako se zna za fotografiju, u unutrašnjosti Srbije zaključivali su ko je kakav na osnovu očiju: kada osoba s izuzetno svetlim očima na fotografiji „izađe” tako da joj se oči provide, onda se te osobe valja kloniti! Takve „providne” oči su, najblaže rečeno, loš znak. I za tu osobu, a i za njenu okolinu!

Koje lice uliva poverenje?

Narodno verovanje podudara se sa rasprostranjenim mišljenjem da ljudi inače tragaju za takozvanim toplim očima. Onima u koje bi bezbedno utonuli. Uz blagotvorno osećanje prijatnosti i poverenja.
Da li svetloplava može da bude topla boja? Ne zvanično, ali možda bi i mogla. Međutim, stvar je u tome što je kod plavookih zenica lako uočljiva, odnosno jasno vidljiva.

Pored ostalog, taj kontrast između zenice i dužice jasno pokazuje da li je zenica raširena (što inače svedoči o osećaju prijatnosti i zadovoljstva). Ukratko, kod svetlookih nema prevare. Mi vidimo da li oni uživaju u našem društvu ili ne. Kod onih čije su oči kestenjaste ta razlika nije baš uočljiva, stoga njihov pogled izgleda toplije… Jednobrazno i umirujuće. Crno plave ili crno svetlozelene kombinacije deluju veoma privlačno, kao što ćemo videti, ali nepouzdano, za šta takođe postoji još objašnjenja. Kontrast privlači, ali istovremeno izaziva sumnju.

Postoji još jedno zanimljivo narodno objašnjenje. Većina novorođenčadi ima plavkaste oči. A ima li šta lepše i slađe od bebe? One su slatke, ko im se ne bi divio, ali mi ne znamo šta one misle! I nemamo u njih poverenja!

   U pomenutom istraživanju čeških univerzitetskih profesora, čiji je cilj bilo da odredi koja su lica (uključujući i oči) ona što kod drugih izazivaju osećanje poverljivosti i sigurnosti, učestvovalo je više hiljada ispitanika. Dva su činioca uzeta u obzir: boja očiju i oblik lica. Ispostavilo se da ljudi tamnih očiju i okruglastog lica – kako muškarcima, tako i ženama – već pri prvom susretu ulivaju više poverenja. Više od plavookih ili zelenookih. Muškarci okruglastog lica i punih usana su oni kojima se prijatelji radije poveravaju, ali i prijateljice. Što se utiska koje ostavljaju žene, tu oblik lica nije važan. Mogu da budu i duguljasti i okruglastog lica. Privlačnije su žene sa svetlim očima.

   Da li to pokazuje da su pri prvom susretu oči važnije od oblik lica? Da bi i to ispitali, praški istraživači dobrovoljce su podvrgli još jednom testu, pokazujući im ovoga puta ista muška lica, ali sa drugačijom bojom očiju. Kod muškaraca, pobedio je oblik lica. Naposletku, jednako su bili poverljivi i plavooki i tamnooki!
Dakle, oblik lica je ono što nam uliva poverenje kod muškaraca. Statistike pokazuju da muškarci tamnih očiju imaju oblija lica, deblje usne (sa uglovima češće podignutim uvis), krupnije oči, bliže postavljena obrve, Muškarci plavih očiju, u proseku, imaju uža lica, veće čelo, manje usne. Uglovi njihovih usana u većem broju slučajeva okrenuti su nadole. Ali, treba imati u vidu – to su samo statistike.

Da li su plavooke neverne?

Kako onda i u Severnoj Evropi, tamo gde veći deo stanovništva ima plave oči, i dalje vlada nepoverljivost prema ženama koji imaju plave oči? Zašto se njima ne može verovati, niti se na njih osloniti na prvi pogled? Odgovor se izgleda krije u privlačnosti, odnosno seksepilu. Plave oči nesumnjivo prizivaju seksualnu pažnju mogućih partnera. Više nego tamnooke. U tome je njihova prednost. Ipak, iako se više dopadaju, manje im se veruje!
Zašto?

RIMSKI LEK ZA BISTRE OČI

SLIKA13,1Da bi jedan tako moćan „telesni instrument” bio lep i privlačan, treba o njemu voditi računa. Ne samo uz pomoć šminke, razume se. Kraj obale Toskane u Italiji more je nedavno vratilo zanimljiv tovar, u kojem je nađen i stari lek za oči. Potiče iz vremena Plinija Starijeg. Tečnost je bila zatvorena u vrlo tajanstvene cilindre prečnika između četiri i pet centimetara. More ih je izbacilo na obalu… Nije bilo teško izračunati njihovu starost: potiču iz vremena između 140. i 120. godine pre nove ere. Dok su u Rimu uživali u bogatstvu posle pobede u Trećem punskom ratu, jedrenjak koji se vraćala sa putovanja po Sredozemlja zahvatila je oluja i on je potonuo u zalivu Varati, nedaleko od današnjeg mesta Piombino. U ostacima olupine koja je posle toliko vekova najzad isplivala, nađeni su vrlo zanimljivi predmeti, između kojih i kutija sa lekovima.

   Naučnici s Univerziteta u Pizi objavili su hemijsku analizu pomenutog leka za koji se veruje da pomaže „čišćenju” očiju. Lako je zamisliti da su mornari patili od različitih oblika očnih infekcija, premda je sasvim mogućno da su lek nosili i na obalu. Zanimljivo je da tim starim sredstvima za lečenje očiju morska voda nije naškodila. Hemičari sa Univerziteta u Pizi bili su veoma iznenađeni kako su te „pilule” sa tečnošću tako dobro očuvane. Jedan od glavnih sastojaka leka je cink koji u svojim tekstovima pominju Teofrast i Plinije Stariji. Istraživači iz konzervatorskog odeljenja „Smitsonijana” u SAD takođe su pre izvesnog vremena pronašli slične lekove, ali mislili su da je reč o tabletama za lečenje stomačnih tegoba. Izveštaji, odnosno uputstva koja potiču upravo iz Plinijevog pera, dali su dodatno objašnjenje. Bili su to lekovi za oči! Nešto kao današnje kapljice.

SLIKA13,2

—————–

   Naime, prema brojnim istraživanjima, mladićima su najprivlačnije devojke višeg rasta, sa oblinama na svom mestu i – plavim očima. I plava kosa doprinosi ukupnom utisku, odnosno privlačnosti. To je stara priča. Norveški naučnici nedavno su takođe istraživali ovu slabost takozvanog jačeg pola. Profesor Bruno Leng i njegovi saradnici, pokazali su dobrovoljcima slike devojaka različitih boja očiju, Ispostavilo se da su plavooki mladići u najvećem broju slučajeva odabirali plavooke devojke. Zašto su njima lepše devojke sa svetlim očima od onih koje imaju „tople” oči?

   Smatraju da je to svojevrsni genetski zov. Par plavookih roditelja ima veću priliku da dobije (takođe) plavooko dete i tako podsvesno drži pod prismotrom vernost svoje partnerke. Ako se iz veze svetlookih rodi dete tamnih očiju, onda može da dođe do neprijatnih pitanja o vernosti. Dakle, podsvesna ljubomora, strah od nevernosti, takođe igra ulogu u izboru izgleda partnera. Eto još jednog dokaza da se svetlookima ne veruje. Trebalo bi isto da važi i za parove s tamnim očima. Ukoliko im se rodi plavooko dete…. Preostaje mogućnost da se nađe neki plavooki pradeda!

   Razume se, uz naučna istraživanja postoje i brojne predrasude o tome kakvi su ljudi određene boje očiju. Doktor Tatjana Mrđa, specijalista oftalmolog, inače redovni saradnik „Zabavnika”, kaže da boja očiju sa oftalmološke tačke gledišta nema veze sa karakterom osobe. Ali, upućuje na metodu alternativne medicine, iridologiju. To je oblast alternativne medicine (poznate još u drevnoj Kini i staroj Grčkoj) koja se zasniva na uverenju kako se na osnovu boje, linija i mrlja u dužici (šarenici) može da govori o zdravstvenom stanju određene osobe. I utvrditi od kojih će bolesti oboleti! Za one koji se bave iridologijom boja oči je, dakle, nesumnjivo važna. A još više, promena u boji očiju.

   Nezavisno i od iridologije, prema odavno ustaljenim predrasudama, osobe kestenjastih, tamnih očiju su prijatne, hrabre i inteligentne.   Premda… mogu biti i lenje! Plavookima međutim svi redom zavide! Jer, oni su navikli da su stalno u središtu pažnje! Zato i misle da im sve pripada. Sevaju svojim plavim očima kao da gađaju Amorovim strelama! Zaključak? Lako su zaljubljivi!

   Žene sa zelenim očima? Razni narodni kalendari i priručnici za hiromantiju označavaju zelenooke žene kao pakleno ljubomorne. Ne daje se objašnjenje zašto su takve. Ali je navodno pouzdano da su strastvene! Muškarci sa zelenim očima? Obični hvalisavci. Najčešće sami sebe hvale. Njima je bitno samo da im se drugi dive. Oni su zapravo rođeni zavodnici. Baš kao i žene. Možda čak i veći zavodnici od plavookih. Kako uostalom kaže stara gradska pesma koja navodi na pomisao da su zelenooki i slatkorečivi, odnosno blagoglagoljivi:

 pesmica

 A veliki francuski pesnik Pol Valeri, doduše, ne dajući nikakvu prednost boji očiju, napisao je sledeće:
   „Kad bi pogled mogao da oplođuje ili ubija, ulice bi bile pune trudnica i leševa!

Autor: Mirjana Ognjanović

Izvor:politikin-zabavnik.rs  broj: 3181     2013