MESTO ZA RAD I RADOST…

Škole u Finskoj

Deca se raspoređuju po školama po mestu prebivališta kako bi se izbegle socio-ekonomske razlike. Finci imaju mogućnost doživotnog permanentnog usavršavanja jer je obrazovanje, ma na kom nivuo, uvek i za sve besplatno, pa čak i u privatnim školama koje su takođe besplatne i koje rade po istom planu i programu kao i državne škole.

Didaktički materijali su odlični,a pošto je omasovljena upotreba kompjutera, mnogi udžbenici se štampaju i u elektronskoj formi.

Inače, kada se u 7:30 izjutra otvore škole u Finskoj, đaci veselo utrčavaju u školske hodnike, skidaju cipele i jakne, odlažu ih u svoje plakare, peru ruke i toliki je žamor gde se svako svakom javlja, svi se poznaju, imenom dozivaju nastavnike, javljaju im se, osmeh ne silazi sa lica, muzika se čuje dok ne počne čas i to je izvrstan pozitivan efekat na radnu atmosferu koja im prehodi.

Svako dete pronalazi svoje odeljenje, koje po finskim školama, ima svoje ime…najčešće su to pojmovi vezani za prirodu, imena biljaka, životinja itd. Deca sa smetnjama u razvoju stižu taksijem, koji plaća država, i nastava može da počne.

Učionice su prostrane i svetle sa mnogim pomoćnim sredstvima koja doprinose boljoj nastavi. Materijali nameštaja su trajni, a boje zidova pastelnih veselih boja.

U školama, pored redovnih učionica postoje i teretana, biblioteka, prostorije za razonodu, soba sa muzičkim sadržajima, soba za sekciju narodnih rukotvorina, studio za glumu, prostorija za naučna istraživanja, fotelje gde se učenici odmaraju čitajući, šah stolovi i mnogo toga još.

Bitna stvar je i ta, da škole imaju i razne životinje koje učenici hrane, ribice, kornjače, zeke itd…a mnogobrojno bilje sami đaci zalivaju i time se uče odgovornosti i ljubavi prema prirodi. Pored ovoga, sakupljaju i materijale za reciklažu što im širi ekološku svest.

Deci je dozvoljeno i da pomažu tetkicama ili u kuhinji ako to žele, i time se briše preterana hijerarhija. Kada je vreme za odmor, deci je dozvoljeno da idu napolje bez obzira da li je kiša ili sneg.

Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo.

Posle rada dolazi bogat topao obrok, često su recimo na meniju ćufte, pire, salata, hleb, a fascinantan je običaj da svi jedu za stolom na kome je uvek čist stoljnjak ili veliki salvet, na kome je obavezno vaza sa cvetom, tokom cele godine.

Obroci se mogu prilagoditi deci sa raznim potrebama, ali se to unapred najavi, pa se sprema i vegetarijanska hrana, hrana za određene bolesti, organska hrana…itd. Sami obroci su nutritivno izbalansirani i čine trećinu preporučene kalorijske vrednosti za dati uzrast.

Statistike kažu da deca u školama najviše vole da jedu mariniranog lososa, desert od borovnica, lazanje, vegeratijanske palačinke…U školi, nastavnici jedu zajedno sa decom .Kada se vreme za ručak završi, deca sklanjaju sve za sobom i odnose pribor na mesto gde se odlažu upotrebljeni sudovi, a takvu naviku posle prenose i u svojim domovima. Inače, Finska služi đacima besplatne obroke još od 1946. godine.

“Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.”

Škola se obično završava u periodu od 12:00 – 14:00 h zavisno od uzrasta. Kako roditelji mnoge dece rade do 17:00 h. škole deci mlađeg uzrasta daju mogućnost da ostanu u školi, a škole su zbog ovog problema, napravile za decu staijeg uzrasta i mnoga velika igrališta u blizini škole, koja su bezbedna od motornog saobraćaja i tu se oni rado druže.

Dobro je znati da ni finska deca nisu uvek anđeli, ali je bitan pristup kako se rešavaju problemi. Čim se kod deteta uoči pad zainteresovanosti ili kontinuirani pad u uspehu, odmah se kontaktiraju roditelji da se vidi uzrok tome, ili recimo, ako se uoči da je neko na putu ka porocima, škola odmah alarmira najbolje ustanove koje se bave tim problemom.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva, dok je u Srbiji često mišljenje da uspeh u životu zavisi od veze i kom političkom klanu pripadaš.

Dok god bude postojao takav stav, nikakve nam reforme školstva neće pomoći. Učenje jednostavno nikada ne sme da izgubi vrednost.

Niko ne može da bira kakav će se roditi, ali svako može da izabere kakav će čovek postati.

“Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva.”

Finski model obrazovanja

Obrazovanje u Finskoj fascinira sve stručnjake sveta, jer đaci ove zemlje već godinama postižu vrhunske rezultate u PISA testiranju, a neretko su i prvi u svetu. U Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, na svim nivoima obrazovanja, imaju bespalatne obroke, socijalno i zdravstveno osiguranje, a đaci tokom osnovnog školovanja dobijaju i besplatne udžbenike.

Školama je najstrožije zabranjeno da prikupljaju bilo kakav novac od roditelja. U petom razredu škola plaća čak i kampovanja, izlete, pozorišta…Osnovna škola traje 9 godina ( 6 + 3 ), a srednja škola 3 godine, mada oni koji žele mogu srednju školu da završe i za dve godine, a đaci koji imaju problema sa učenjem ili svakodnevne treninge mogu da idu po “sporijem programu” četiri godine.

Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore. Svi oni, da bi uopšte radili sa decom, moraju imati najmanje univerzitetsko obrazovanje. Zato je u Finskoj najteže upisati medicinu i Učiteljski fakultet.

Plate prosvetnih radnika su im nešto niže od državnog proseka, ali tu je kao nagrada, poštovanje koje to zanimanje nosi. Budući nastavnici tokom studiranja moraju imati praksu i u školama za odrasle, da rade u multikulturalnim sredinama, da se dobro služe savremenom tehnologijom, kao i da prođu trening za rad sa decom sa specijalnim potrebama.

Kako nije dobar nastavnik samo onaj ko odlično poznaje svoj predmet, dobar nastavnik mora da obavlja istraživanja i da piše naučne radove, kako bi olakšao i poboljšao metode u radu sa decom. Deca sa posebnim potrebama idu u iste škole sa ostalom decom, ali samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u razredu. Oni imaju i dodatnog učitelja-asistenta, koji im pomaže pri učenju, jer im je bitno da svi, osim obrazovanja, steknu i socijalnu inteligenciju.

“Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore.”

Nastavnici se doživljavaju kao prijatelji, pa im se obraćaju po imenu, a formalnije ophođenje se odnosi samo na direktora i dosta starije predavače. Nastavnici vole da ih đaci pitaju, da razgovaraju, da iznose svoje stavove i da te stavove brane.

Nadareni đaci, ukoliko brže reše zadatak, pomažu ostalima ako je nastavnik zauzet. Nastavnici tu nadarenu decu ne forsiraju, stave im do znanja da su donekle posebna, ali ne toliko da bi time obeshrabrivali druge.

Na svakih sedam nedelja svi đaci pišu šta je bilo dobro, šta smatraju da nije, šta bi trebalo da se poboljša u nastavnom programu, što je neka vrsta samoocenjivanja školskog sistema. Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je prmena praktičnih znanja veoma cenjena.

Kursevi su u matičnim školama, pa tako recimo nastavnik biologije, koji je često i doktor nauka, drži kurs iz botanike itd. Od šestog razreda do kraja srednje škole, deca imaju neke obavezne predmete, ali većinu predmeta biraju sami i prave svoj raspored, odnosno, svi važni predmeti se moraju pohađati, ali sami određujete da li želite niži ili viši nivo, u zavisnosti od interesovanja.

Jedan od obaveznih predmeta je “Finska “, gde uče o vrednostima, ljudima, ekonomiji Finske, društvu, partijama itd. Imaju razne projekte, recimo časove roka, popa itd.

“Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je primena praktičnih znanja veoma cenjena.”

Velika matura se polaže na kraju srednje škole i to iz četiri predmeta: finski, matematika, engleski i švedski (koji je obavezan jezik jer je u Finskoj jedan od dva službena jezika). Jedan ispit mora biti sa znanjem na naprednom nivou.

Radi se na tome da svi imaju laptope na nastavi, kao i pametne table. Država zaista ulaže mnogo u obrazovanje, ali im se to vraća na najlepši način. Jedna su od najrazvijenijih zemalja sveta i nema odliva mozgova. Svi stručnjaci su tu da pomognu zemlji koja je na najlepši način ulagala u njih.

Naravno, nisu ni u Finskoj pošteđeni nekih sitnijih problema. Jedan od problema je nedovoljno aktivno učenje stranih jezika, jer Finci odlično govore engleski, svi moraju znati i švedski uz finski, pa su za sve ostale vanškolske jezike totalno nezainteresovani.

Kao i svuda, i u ovoj zemlji postoje problematična i hiperaktivna deca, pa se od takve dece prave zasebna odeljenja kako ne bi ometali one koji su željni znanja, a sa njima rade posebno edukovani stručnjaci koji su u stanju da sa njima izađu na kraj.

U skladu sa državnom politikom Finske, školovanje na finskim univerzitetima je besplatno za domaće studente i državljane Evropske unije. Ipak istraživanja su veoma skupa, pa u pomoć priskaču mnoge kompanije, kao što je Nokia, pa svaka od kompanija izdvaja oko 15000 evra u te svrhe. Finska u obrazovanje jednog stanovnika godišnje uloži oko 1500 evra.

“Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.”

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Reforma obrazovanja je u Finskoj počela sedamdesetih godina, posle dosta proučavanja, ali su promene išle korak po korak Nisu želeli radikalne skokove i rezove, kako bi se izbegao stres. Tako se to radi, kada se vodi računa o svakom detalju, pogotovu kada je u pitanju obrazovanje, esencija svakog društva.

Autor: Tarja Mitrovic 
*Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska.

Izvor: ozonpress.net

__________________________________________________________________________________________

MESTO PO MERI ČOVEKA…

Grad u kome je plata 1.200 evra, kirija 15 evra, kriminala nema, a policija ne postoji

Marinaleda je gradić u Andaluziji na jugu Španije koji na površini od 25 kilometara kvadratnih broji oko 2.700 stanovnika.

Stanovnici Marinalede ne boje se da izraze svoja politička uverenja. Umesto bleštavih reklama i brendova – ulična umetnost u obliku grafita i murala sa porukama podrške i solidarnosti sa zemljama poput Kube i Venecuele.

Ulice nose nazive slavnih boraca za radnička prava kao što su Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda.

Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, odluke u ovom gradiću donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi.

Dok je nezaposlenost u Španiji 27 odsto, u Marinaledi je ostvarena gotovo puna zaposlenost. Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja – a čeka se i po dve godine. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, au naredne dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250.

Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi 1.200 evra mesečno. Možda vam se ne čini puno, ali kad se pogleda cena stanovanja koja kod njih iznosi 15 evra mesečno, jasno je da se sa takvom platom može sasvim pristojno živeti.

Grad stanovnicima omogućava pristup besplatnom internetu. Fascinantan je i sportski sadržaj u ovom gradu sa jedva 2.000 stanovnika – dva fudbalska terena, košarkaški teren, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatno na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja karta).

U ovom gradu ljudi sami sebi grade kuće, a jedan od njih je i David Gonzalez Molina. Nakon što je najmanje dve godine proveo kao registrovani građanin Marinalede, od lokalnih vlasti dobija materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi, počeće da plaća 15 evra mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala. Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu u izgradnji.

Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost da se tako profitira.

Jednom mesečno u gradu se obeležava tzv. „Crvena nedelja“, kada neko na plenumu iznese ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili lepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama. Grad ima i svoju televiziju i radio-kanale, a nedavno je gošća u studiju bila i ćerka Čea Gevare.

Policija ovde ne postoji. – Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četiri i sedam policajaca. Ali mi ih ne želimo ovde. Jer baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi, jer se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije – objašnjava gradonačelnik.

Izvor:ludimagazin.net

______________________________________________________________________________

Svet u kojem zivimo

______________________________________________________________________________

POREZ NA SUNCE…

Globalistička globa

Svetski političari puni su fraza o borbi protiv globalnog zagrevanja i ekološkim, obnovljivim izvorima energije (umesto zagađivača poput uglja, nafte, gasa, drva…). Energija vetra, sunca, vode – sve je to (na rečima) ono što treba razvijati

Međutim, na delu – stvari i ne stoje tako, pogotovo kada je u pitanju Evropska unija. Setimo se nedavnog slučaja slovenačkog penzionera Jožea Prapera.

On je na krov porodične kuće postavio malu solarnu elektranu i – zato će morati da vrati novac koji je primao poslednje tri godine. Naime, tokom te tri godine on je proizvodio struju, čime je zadovoljavao polovinu kućnih potreba za energijom. Ovaj penzionisani elektroinženjer iz Vuzenice izjavio je da se nada da će pravladati razum i da mu penzija ipak neće biti oduzeta i objašnjava da ga niko nije obavestio da se vlasnici mini elektrana zakonom tretiraju kao „mali preduzetnici”, „što je nespojivo sa statusom penzionera”.
Dobra namera da promoviše obnovljive izvore energije time što je prvi u svom kraju postavio solarnu elektranu – obila mu se o glavu.

Bez obzira na to što je proteklih godina plaćao poreze i doprinose na elektranu (koja, uzgred, mesečno prizvede struje u vrednosti od svega 100 evra), ostaće bez penzije, ukoliko na sudu ne dokaže da na nju ima pravo, ili ako se u međuvremenu ne donese zakon koji bi proizvodnju energije iz obnovljivih izvora dopuštao i penzionerima.
Ni u Španiji nije ništa bolje što se tiče odnosa prema ekološkim izvorima energije.

Prošle jeseni najavljeno je uvođenje novog poreza na solarnu energiju, a vlasnici solarnih panela više neći smeti da prodaju višak energije, tako da su, kažu, mnogi investitori u ovoj oblasti dovedeni na ivicu provalije. S obzirom na to da je vlada ove države donedavno podsticala upravo razvoj solarne energije, mnogi su odlučili da investiraju u ovu oblast. Međutim, ispostavilo se da su se takvi ljudi našli – pred finansijskim kolapsom.

Najavljeno je i da će vlada Španije sprečiti ljude da proizvode sopstvene solarne panele – tako što će svi paneli biti povezani na državnu mrežu, a svako ko to odbije mogao bi da plati ogromnu globu.

A evo i najnovijih vesti: putem Španije idu i Nemačka i Austrija. I ove države su poslednjih godina davale subvencije ljudima koji su koristili solarne panele. Mnoštvo njih je prihvatilo pomoć i nabavili su skupe kolektore, a i mnogi privrednici su radili na tome da svoja postrojenja „priključe” – na sunce. Austrija „menja ploču”: doneta je odluka da se počne sa naplaćivanjem „poreza na sunce”, koji će iznositi 1,50 evrocenti po kilovat satu. Oni koji umeju da „čitaju između redova” zaključili su da je to od početka i bio plan: podstaći ljude da pređu na obnovljive izvore energije, a zatim im to – naplatiti. Priča se da će uskoro sličan porez biti uveden i u Nemačkoj (ma, gde bi Merkelova…).

U stranoj štampi navodi se da su Austrijanci šokirani potezom, jer se osećaju prevarenim: „Prvo su nas namamili da se prebacimo na kolektore za sakupljanje besplatne sunčeve energije, a sada žele da nam tu energiju naplate”.
Gde je kraj? Beskrupulozni vladari sveta verovatno će naći još načina da naplate narodu porez na život. Zašto ne bi bili uvedeni porez na vodu i na vazduh? Jedino je to još preostalo…
Spomenka Milić

Izvor:vizionarski.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________

BOLJE IKAD NEGO NIKAD…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„Njujork tajms“ dao ispravku na vest iz 1853.

Bolje ikad nego nikad, smatrali su urednici u „Njujork tajmsu“ i 161 godinu kasnije objavili u svom listu da se čuveni rob sa plantaža pamuka u Luizijani ne preziva „Northrop“, a ni „Northrup“ kako piše, već „Northup“.

Solomon Nortup

Njujork tajms je 1853. godine objavio članak o Solomonu Nortupu, crncu čija je epopeja inspirisala britanskog reditelja Stiva Mekvina da snimi Dvanaest godina ropstva, koji je pre par dana ovenčan Oskarom za najbolji film.

U tekstu se, međutim, potkrala greška, zapravo dve, i to obe u prezimenu, a renomirani list je objavio ispravku sa 161 godinom zakašnjenja.

Njujork tajms je, inače, poznat po tome što redovno donosi korekcije na članke koje objavljuje na svojim stranicama. Ovog puta je to učinio za tekst koji je napisan samo dve godine nakon njegovog osnivanja.

Ispravka u kojoj se navodi kakve su greške napravljene pre 161 godinu…

U članku objavljenom 20. januara 1853, ime Solomona Nortupa, slobodnog crnca koji je nakon otmice bio primoran da 12 godina radi kao rob na plantažama pamuka u Luizijani, pogrešno je napisano prezime – „Northrop“ i „Northrup“.

Originalni tekst iz 1853. godine

Znači, dve različite greške su načinjene, jedna u podnaslovu, a druga u tekstu, jer se zapravo piše „Northup“.

Grešku je primetio i redakciji prijavio jedan čitalac koji je konsultovao onlajn arhive Njujork tajmsa. List je odmah reagovao i objavio ispravku pod parolom „bolje ikad nego nikad“.

Znak u gradu Saratoga

Mekvinov film je u nedelju, na svečanoj dodeli Oskara u Los Anđelesu osvojio tri nagrade – za najbolji film, najbolju žensku epizodnu ulogu i najbolji adaptirani scenario.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

PLAĆANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Otvoren kafić u kome je sve besplatno… osim vremena

U Londonu je počeo da radi prvi kafić u kome je sve besplatno, osim vremena koje tamo gosti provedu, a minut košta tri penija. Reč je zapravo o ruskom lancu kafića „Ziferblat“ koji je sad dobio svoj prvi objekat u Britaniji.

Kafić „Ziferblat“

Naziv kafića je kovanica iz ruskog i nemačkog jezika i označava brojčanik sata.
Ideja je u tome da gosti kafića uzmu budilnik sa ormara kad uđu i podese vreme, a alarm će da se oglasi po njegovom isteku.

Ne postoji minimalno vreme koje gosti mogu da provedu u kafiću. Gostima su na raspolaganju kafa, razni napici, biskviti, voće, povrće, surfovanje po internetu, pa čak i to da sami u kuhinji pripreme sebi hranu ili skuvaju kafu.

Gosti mogu da odsviraju i poneku notu na klaviru, prenosi „Gardijan“, a sat vremena sve onoga što kafić nudi košta funtu i 80 penija.

Vlasnik „Ziferblata“ Ivan Mitin otvorio je 10 kafea u Rusiji u protekle dve godine i sada želi da širom sveta primeni svoju ideju.

„Ljudi u Londonu su mnogo spremniji za ovaj koncept koji su odmah shvatili“, kaže Mitin, podsećajući da je u njegovim kafićima moguće da se gosti opuste kad operu sudove.

Ostaje da se vidi da li će se „primiti“ ova ideja i da li je poželjno da uz vas stoji sat dok pijete kafu i opominje vas kad vreme istekne; za neke je to možda opuštanje, a za druge stres.

Tanjug / blic.rs

___________________________________________________________________________________________

 

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

---

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

LIČNI PEČAT REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

Najveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM? U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

---

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

Reditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

---

Sve o mojoj majci

Sve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

---

Priredio: Bora*S

UTOPIJA ILI NE, MARINELADA POSTOJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Marinaleda – najbolje mesto za život u Španiji

Iako prosečna plata ne deluje impresivno po evropskim standardima, 1.200 eura mesečno je više nego dovoljno, ako znate da mesečni najam iznosi svega 15 eura mesečno.

Foto:panosart-in-color.blogspot.com

  Mali grad Marinaleda na jugu Španije mnogi smatraju najboljim mestom za život.

  Prostire se na 25 kvadratnih kilometara, i ima oko 2.700 stanovnika.

 Andaluzijski grad je ukrašen grafitima i muralima, kojima se podržavaju komunističke zemlje kao što su Kuba i Venecuela.

 Ulice su nazvane po Federicu Lorci i Pablu Nerudi, a odluke se donose po principima neposredne demokratije, na sastancima koje nedeljeno posećuje od 300 do 400 ljudi.

Dok se Španija bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama, kao i nezaposlenošću od 27 %, u Marinaledi gotovo svi rade. Mnogi bi naravno hteli da se dosele, ali lista za čekanje je toliko duga da treba biti strpljiv i preko dve godine. Planirano je da se izgradi oko 250 kuća u naredne dve godine, a do sada ih ima 350.

Foto: inlandandalucia.com

U Marinaledi je internet besplatan, kao i upotreba košarkaškog, teniskog, odbojkaškog ,skvoš i fudbalskih terena.

Jedino što se plaća jeste godišnja naknada za bazen. Marinaleda ima i crkvu, ali stanovnici retko učestvuju u crkvenim aktivnostima.

Kada dobijete dozvolu da napravite kuću, od lokalne vlasti dobijate potreban materijal, a tek nakon izgradnje plaćate 15 eura mesečno za refundaciju troškova materijala.

Ako neko ne zna da izgradi kuću, dobiće kao ispomoć profesionalne građevinare i arhitekte. Nije dozvoljena prodaja kuća, a da bi se poboljšao život u gradu, obeležava se Crvena nedelja, kada se iznose ideje za unapređenje Marinalede.

Grad ima svoju televiziju i radio kanale, a gost je bila i ćerka Ernesta Che Guevare.

Foto:rojters

 Policija ne postoji, a gradonačelnik Huan Manuel Sancez Gordiljo to ovako objašnjava: „Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četvoro i sedmoro policajaca. Ali, mi ih ne želimo ovde. Jer, baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi i što se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije“.

Gordiljo je, inače, sam po sebi vrlo kontroverzna ličnost. On je u avgustu 2012. organizovao pljačke u supermarketima, i ukradene namirnice delio siromašnima, a onda je krenuo u tronedeljni marš, kako bi ohrabrio borce protiv mera štednje.

Izvor teksta:gdeinvestirati.com

---

---

Ekskluzivni intervju TRNN-a sa  „Robin Hud“ gradonačelnikom

https://www.youtube.com/watch?v=GlfCbpe1zA0#at=181

Priredio i naslovio: Bora*S

OTVOREN „5. MEĐUNARODNI SALON FOTOGRAFIJE “ – BOR 2012.

TAMOiOVDE_______________________________________________

Sinoć, 20. marta, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvoren je „5. MEĐUNARODNI SALON FOTOGRAFIJA “ – BOR 2012.

Mnogobrojni posetioci i ljubitelji, imali su mogućnost da uživaju u lepoti 210 izloženih, od žirija, za ovu priliku, odabranih fotografija.

Na konkus za ovaj Salon, za četiri tematske celine, pristiglo je više od 11.000 radova  814 autora iz 62 zemlje.

Glavna „zadata“ tema za autore bila je “Žena-Woman” (a ko ili šta bi drugo), potom „Slobodna kolor-Free color”, ”Slobodna Crnobela-Free BW” i “ Eksperimentalna -Experimental”.

Petočlani žiri koji su činili majstori fotografije, Zoran Purger, Zoran Đorđević i Dragoslav Mirković iz Srbije, Dragan Prole i Milorad Košćelan iz Bosne, pored odabira izloženih fotografija na Salonu, dodelio je 66 nagrada za sve četiri kategorije.

Grand prix za najbolju fotografiju „A Teacher“ dobio je Tan Nguyen Minh iz Vijetnama, a dobitnik FIAP značke za najboljeg autora  je Mark Meir Paluksht iz Izraela.

Pokrovitelji Salona su FIAP, PSA i Foto savez Srbije a organizatori Fotoklub Bor i Muzej rudarstva i metalurgije Bor.

Salon su otvorili Zoran Purger,predsednik žirija, Slađana Đurđekanović, direktor Muzeja i Zoran Mojsin ispred Fotokluba Bor.

Specijalni gost je bio Stevan Ristić, delegat FSS-a.

Svi koji nisu sinoć bili u mogućnosti da uživaju u lepoti izloženih fotografija imaju priliku da to učine u narednih nekoliko dana.

Autor: Bora*S

---

---

DA. NE BI ME BILO BRIGA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________

Da su me ukrali Cigani

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gde stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.

Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa srećne zvezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.

Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu

da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.

Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porekla.

Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sete;
imao bih svoj šator i medveda na lancu,
svoju zvezdanu kuću, konja i hleb u rancu.

Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Miroslav Antić

---