RAD I GRAD…

tamoiovde-logo

Kako izgleda rad? Ko radi, za koga, zašto? Da li se rad i odnos prema radu menjaju?

Zašto nam se rad nekada predstavljao kao uzoran, neophodan i sa ljudskim licem, a danas kao poželjan, plaćen, do te mere uobličen, glaziran kao poslastičarski proizvod pripremljn za fotografisanje, bezličan i naizgled lagodan. Javno predstavljanje rada i radnika se očigledno ne slažu sa doživljenom realnošću i iskustvom.

U Boru su rad i radnici, kao i produkti njihovog rada toliko očigledni da ih je nemoguće spakovati i prikazati kao bombonjeru. Rad nije izgledao „poželjno“ već se učilo da je rad neophodan. Rad nije „izgledao“, nego je funkcionisao. Svi su morali biti uključeni u procese proizvodnje, u sisteme odlučivanja i upravljanja, svesni svog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i resursima. Višak vrednosti ulagan je u infrastrukturu grada i komunalni sistem, zdravstvo, prosvetu, kulturu i time se obezbeđivala održivost i ravnoteža.

Danas se tržišne transakcije obavljaju krajnje bezlično i obično „na klik“. Nikome nije u interesu ko, kako i u kakvim uslovima radi, ko sve učestvuje u proizvodnji i prodaji, kako se uopšte formira nekakva vrednost. Tržišni principi primenjeni prilikom društvene interakcije, koliko i na javnim dobrima, pokazuju nam koliko naše društvo pati od „društvene amnezije“, zaboravljanja kako se radilo i živelo, kako izgleda rad, kako se prikazuje život.

Izložene fotografije na platou Doma kulture su izbor iz fonda Zavičajnog odeljenja, institucionalnih i različitih privtnih kolekcija fotografske građe koje su digitalizovane u okviru projekta „Digitalizacije neknjižne građe, kulturne i  javne delatnosti Narodne biblioteke Bor“ koji se realizuje od 2007. Projekat je podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Opštine Bor.

Autori fotografija za period od 1905-1945, verovatno su bili Mihajlo i Dragoljub Marković, a u periodu od 1947. do 2004. fotografi su bili Đura Kolovratar, Dragoljub Mitić, Bajram Salijević i Ljubomir Markov.

Dragan Stojmenović

bibliotekar Zavičajnog odeljenja


Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________

ISTINITOST FOTOGRAFIJE…

tamoiovde-logo

(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)

_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________

milano1974-il-semiologo-roland-barthes-1Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.

Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.

Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.

Souvenir-Martin-Parr-Fotografia-y-Coleccionismo-1-800x650

Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991

Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.

U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.

Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.

U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.

Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.

U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.

Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.

Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.

Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.

263-54

Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)

Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.

Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.

On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.

Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.

077-weymouth-800x533

Martin Parr, Weymouth, England, 2000

Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.

Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.

Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.

Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.

1077680_1390295704527329_423755268_o-150x150

Author: Katarina Marković

Izvor: refoto.rs

_____________________________________________________________________________________

PREDMET ŽELJA MNOGIH…

TAMOiOVDE-logo

  NAJLEPŠE OSTRVO U EVROPI

World Travel Awards ponovo je proglasio Madeiru za najlepše ostrvo u Evropi zbog neverovatne prirode, prirodnih bazena od magmatskih stena, prelepih litice koje gledaju na okean i šarmantnih gradića.

T_023_funchal_large

Pogledajte zašto je predmet želja mnogih svetskih putnika.

Madeira, koja se nalazi u Portugaliji, najveće je ostrvo istoimenog arhipelaga, u kom se nalaze i Porto Santo i Desertas. Prosečna temperatura ovde iznosi 22 stepena leti i 18 zimi, što znači da je ovde gotovo večno proleće.

561c4e24890178905d2e798086838019

Ovde postoje prirodni bazeni od magmatskih stena, a kupatila Porto Moniz zapravo su niz prirodnih bazana koji kao da se stapaju s okeanom.

cfe2e9e3cf6cde104e38853cc233236d

Madeira je prepuna lepih plaža, kakva je Kaleta. Voda je čista i mirna – savršena za plivanje ili ronjenje i istraživanje morskih dubina, a popularni su i jedrenje i paraglajding.

7e77ecdadbb87af2073b62709894c433

Madeira je prepuna levada, sistema irigacionih kanala od kamena, koji presecaju ostrvo. Uz levade su obično i odlične staze za istraživanje unutrašnjosti ostrva. Najpoznatija levada je Levada do Caldeirao Verde, koja prolazi ispod vodopada.

aaf9c1ccfee660fdf0e5b882138bdb81

Najbolji način da se ostrvo istraži je obilazak brodom. Naravno, i pogled koji se pruža sa najviših delova ostrva je spektakularan.

39d75cffa372968464994fbfbd0a9028

Arhitektura najvećeg grada Madeire, Funšala, izgleda predivno gledano s mora. U Funšalu ima i prelepih starih crkava i šarenih pijaca…

4314dcf9aa46a1e9fcf09177735e53c5

Grad je takođe domaćin najvećeg vatromet spektakla koji se organizuje za svaki doček Nove godine.

9a7f645bc068d979af0c0d110f8b3ee6 Čak je dospeo i u Ginisovu knjigu rekorda.

140455643853e79a3ccf4bc459992898_300x200

Foto: Porto Bay Hotels & Resorts / Flickr.com

Madeira karneval jedna je od najvećih uličnih žurki u Evropi. Održava se svakog petka pre Vaskršnjeg posta.

179541257053e79a3e6df2e733313201_300x199

Foto: Jamie Neely / Flickr.com

FOTO: PININTEREST, FACEBOOK

Izvor:pressonline.rs/B92, BIZNIS INSAJDER /

_________________________________________________________________________________________________

OKO SOKOLOVO…

TAMOiOVDE-logo

„OKO SOKOLOVO” SIMBOL NEPOKORNOSTI

Početkom 1910. Dragutin Matić otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat…

spomenik-dragutinu-maricu-ispred-opstine-gadzin-han

Spomenik Dragutinu Matiću ispred opštine Gadžin Han (Foto M. Momčilović)

Njegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini.

Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu.

Sada se već zna da je reč o Dragutinu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Vojni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.”

Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac.

Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja.

Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača.

Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat.

Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje:

– Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan…

Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad.

Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik.

Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao.

– A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja… Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”.

Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije.

Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan.

Milan Momčilović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 28.07.2014.


Preporuka:

tamoiovde.wordpress.com/biolog-oslikao-srpsku-golgotu/

tamoiovde.wordpress.com/knjiga-o-milutinu/


 

POGLED NA GOLUBARNIK…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

OVO JE NAJSTARIJA POZNATA FOTOGRAFIJA

Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.

 fotka_1381830061_670x0Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps. On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri.

Ekspozicija je trajala 8 sati.

Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nieps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904.

Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947.) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv.

Izvor: nadlanu.com

NA DRINI BRVNARA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________
Nacionalna geografija dovela Kineze u Bajinu Baštu

 Posle fotografije dana, postala je fotografija meseca sa 150.000 lajkova i deljenja. Do sada je kućica na Drini stekla popularnost ne samo na sajtu Nacionalne geografije, već i u Kini, čija je ekipa došla u Srbiju da napravi priču

 Jedna fotografija na sajtu Nacionalne geografije od avgusta Bajinoj Bašti i Srbiji obezbedila je veliku popularnost, pogotovo u Kini, pa je u to mesto stigla i ekipa kineske televizije da uradi reportažu o sada već čuvenoj kućici na Drini.

Posle fotografije dana, postala je fotografija meseca, sa 150.000 lajkova i deljenja. Do sada je kućica na Drini stekla popularnost ne samo na sajtu Nacionalne geografije, već i šire, a sve je počelo jednim slučajnim dolaskom u Bajinu Baštu.

– U više navrata sam dolazila, ali je nisam slikala, jer sam čekala da se stvore idealni uslovi za dobru fotografiju –  kaže umetnički fotograf iz Mađarske Irena Beker.

Tako je uz “Valtera” i Boru Milutinovića svojevrsni srpski brend u Kini postalo i ovo malo zdanje.

– U Kini je ova kuća vrlo popularna i ima mnogo ljubitelja, pa sam iz tog razloga i došla ovde –  ističe novinarka Čan Juan Liu sa kineske Si-Si-Ti-Vi.

Brvnara na steni simbol je istrajnosti čoveka u borbi sa rekom, koja ju je rušila šest puta, a zahvaljujući internetu stekla je svetsku popularnost, što je donelo slavu Bajinoj Bašti.

telegraf.rs