ISTINITOST FOTOGRAFIJE…

tamoiovde-logo

(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)

_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________

milano1974-il-semiologo-roland-barthes-1Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.

Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.

Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.

Souvenir-Martin-Parr-Fotografia-y-Coleccionismo-1-800x650

Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991

Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.

U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.

Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.

U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.

Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.

U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.

Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.

Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.

Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.

263-54

Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)

Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.

Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.

On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.

Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.

077-weymouth-800x533

Martin Parr, Weymouth, England, 2000

Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.

Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.

Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.

Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.

1077680_1390295704527329_423755268_o-150x150

Author: Katarina Marković

Izvor: refoto.rs

_____________________________________________________________________________________

Advertisements

PREDMET ŽELJA MNOGIH…

TAMOiOVDE-logo

  NAJLEPŠE OSTRVO U EVROPI

World Travel Awards ponovo je proglasio Madeiru za najlepše ostrvo u Evropi zbog neverovatne prirode, prirodnih bazena od magmatskih stena, prelepih litice koje gledaju na okean i šarmantnih gradića.

T_023_funchal_large

Pogledajte zašto je predmet želja mnogih svetskih putnika.

Madeira, koja se nalazi u Portugaliji, najveće je ostrvo istoimenog arhipelaga, u kom se nalaze i Porto Santo i Desertas. Prosečna temperatura ovde iznosi 22 stepena leti i 18 zimi, što znači da je ovde gotovo večno proleće.

561c4e24890178905d2e798086838019

Ovde postoje prirodni bazeni od magmatskih stena, a kupatila Porto Moniz zapravo su niz prirodnih bazana koji kao da se stapaju s okeanom.

cfe2e9e3cf6cde104e38853cc233236d

Madeira je prepuna lepih plaža, kakva je Kaleta. Voda je čista i mirna – savršena za plivanje ili ronjenje i istraživanje morskih dubina, a popularni su i jedrenje i paraglajding.

7e77ecdadbb87af2073b62709894c433

Madeira je prepuna levada, sistema irigacionih kanala od kamena, koji presecaju ostrvo. Uz levade su obično i odlične staze za istraživanje unutrašnjosti ostrva. Najpoznatija levada je Levada do Caldeirao Verde, koja prolazi ispod vodopada.

aaf9c1ccfee660fdf0e5b882138bdb81

Najbolji način da se ostrvo istraži je obilazak brodom. Naravno, i pogled koji se pruža sa najviših delova ostrva je spektakularan.

39d75cffa372968464994fbfbd0a9028

Arhitektura najvećeg grada Madeire, Funšala, izgleda predivno gledano s mora. U Funšalu ima i prelepih starih crkava i šarenih pijaca…

4314dcf9aa46a1e9fcf09177735e53c5

Grad je takođe domaćin najvećeg vatromet spektakla koji se organizuje za svaki doček Nove godine.

9a7f645bc068d979af0c0d110f8b3ee6 Čak je dospeo i u Ginisovu knjigu rekorda.

140455643853e79a3ccf4bc459992898_300x200

Foto: Porto Bay Hotels & Resorts / Flickr.com

Madeira karneval jedna je od najvećih uličnih žurki u Evropi. Održava se svakog petka pre Vaskršnjeg posta.

179541257053e79a3e6df2e733313201_300x199

Foto: Jamie Neely / Flickr.com

FOTO: PININTEREST, FACEBOOK

Izvor:pressonline.rs/B92, BIZNIS INSAJDER /

_________________________________________________________________________________________________

„OKO SOKOLOVO” SIMBOL NEPOKORNOSTI…

TAMOiOVDE-logo

__________________________________________________________________________________

Početkom 1910. Dragutin Matić otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat…

spomenik-dragutinu-maricu-ispred-opstine-gadzin-han

Spomenik Dragutinu Matiću ispred opštine Gadžin Han (Foto M. Momčilović)

Njegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini.

Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu.

Sada se već zna da je reč o Dragutinu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Vojni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.”

Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac.

Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja.

Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača.

Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat.

Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje:

– Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan…

Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad.

Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik.

Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao.

– A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja… Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”.

Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije. Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan.

Milan Momčilović

objavljeno: 28.07.2014.

Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

Preporuka:

tamoiovde.wordpress.com/biolog-oslikao-srpsku-golgotu/

tamoiovde.wordpress.com/knjiga-o-milutinu/

_______________________________________________________________________________________________

POGLED NA GOLUBARNIK…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

OVO JE NAJSTARIJA POZNATA FOTOGRAFIJA

Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.

 fotka_1381830061_670x0Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps. On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri.

Ekspozicija je trajala 8 sati.

Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nieps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904.

Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947.) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv.

Izvor: nadlanu.com

NA DRINI BRVNARA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________
Nacionalna geografija dovela Kineze u Bajinu Baštu

 Posle fotografije dana, postala je fotografija meseca sa 150.000 lajkova i deljenja. Do sada je kućica na Drini stekla popularnost ne samo na sajtu Nacionalne geografije, već i u Kini, čija je ekipa došla u Srbiju da napravi priču

 Jedna fotografija na sajtu Nacionalne geografije od avgusta Bajinoj Bašti i Srbiji obezbedila je veliku popularnost, pogotovo u Kini, pa je u to mesto stigla i ekipa kineske televizije da uradi reportažu o sada već čuvenoj kućici na Drini.

Posle fotografije dana, postala je fotografija meseca, sa 150.000 lajkova i deljenja. Do sada je kućica na Drini stekla popularnost ne samo na sajtu Nacionalne geografije, već i šire, a sve je počelo jednim slučajnim dolaskom u Bajinu Baštu.

– U više navrata sam dolazila, ali je nisam slikala, jer sam čekala da se stvore idealni uslovi za dobru fotografiju –  kaže umetnički fotograf iz Mađarske Irena Beker.

Tako je uz “Valtera” i Boru Milutinovića svojevrsni srpski brend u Kini postalo i ovo malo zdanje.

– U Kini je ova kuća vrlo popularna i ima mnogo ljubitelja, pa sam iz tog razloga i došla ovde –  ističe novinarka Čan Juan Liu sa kineske Si-Si-Ti-Vi.

Brvnara na steni simbol je istrajnosti čoveka u borbi sa rekom, koja ju je rušila šest puta, a zahvaljujući internetu stekla je svetsku popularnost, što je donelo slavu Bajinoj Bašti.

telegraf.rs

SEĆANJE NA ČE GEVARU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U ZNAK SEĆANJA NA  ERNESTA ČE  GEVARU, KOJI JE UBIJEN PRE 45 GODINA

Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili samo Če (šp. Ernesto Guevara de la Serna, Che; Rosario, 14. maj 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967 je bio je latinoamerički revolucionar, kubanskigerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Najpoznatiji revolucionar sveta, Ernesto Če Gevara, ubijen je 9. oktobra 1967. u bolivijskom selu La Igera, dan nakon što je zarobljen. Iako ima onih koji tvrde da je „ umeo da bude i svirep“, njegovu istorijsku važnost niko ne osporava.

Ilustracije radi, američki časopis Tajm proglasio je Čea „jednim od dvadeset najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi 20. veka“, a prema oceni Akademije umetnosti u Merilendu njegova fotografija, čiji je autor Alberto Dijaz, predstavlja „najpoznatiju fotografiju na planeti i simbol 20. veka“.

 ROBNA MARKA „ČE“

Lik Če Gevare, rođenog u Argentini, najviše reprodukovana fotografija u istoriji savremenog sveta. Kako je „kapitalizovan“ lik slavnog gerilca Ernesta Gevare

 KAPITALIZAM guta sve, pa čak i najljuće neprijatelje, kakav je bio Ernesto Če Gevara, najslavniji gerilac 20. veka, koji je i danas, na pragu trećeg milenijuma, veoma tražena marka na svetskom tržištu postera, suvernira i raznih slikovnica sa likom argentinsko-kubanskog „geriljerosa“.
„Niko nije u stanju da izračuna, prebroji i proceni, piše ‘Los Anđeles Tajms’, u kolikim tiražima je štampan, crtan, vezen, slikan i reporodukovan lik Če Gevare, ali se bez bojazni može reći da niko u istoriji sveta nije dosegao tako nešto.“

 Če je svuda – na majicama i transparentima, patikama i flašama „koka-kole“ i votke, nose ga devojke na vrućim pantalonicama, mladi na kapama, vezu ga devojke na maramama od svile u Singapuru i Japanu, Maradona je njegov lik istetovirao na desnoj ruci, muralisti ga crtaju na zidovima, njegovi posteri su u spavaćim sobama i kancelarijama, na šoljicama za kafu.
Sve je počelo, kada je u avgustu 1967. godine, u Havanu neprimetno stigao italijanski levičarski izdavač Đanđakomo Feltrineli. Doputovao je iz Bolivije. Tamo je već buknulo „gerilsko žarište“ i počele su priče da gerilu predvodi Ernesto Gevara, kojem se tri godine gubio svaki trag.
Feltrineli je u Havani, po preporuci poznanika, dospeo do fotoreportera Alberta Korde, koji je za list „Revolusion“ često pratio Kastra i Čea. Kad je ušao u njegovu sobu, s namerom da zatraži od njega neki od Čeovih snimaka, primetio je na zidu Gevaran lik sa one, sada već prepoznatljive fotografije, i zatražio da mu, uz nekoliko drugih negativa, da i onaj na kojem je snimljena i ta fotografija.
Korda mu je rado izašao u susret i Feltrineli je otputovao za Milano, a da ni jedan ni drugi u tim trenucima nisu bili svesni u šta će se anegdota sa Čeovim snimcima izroditi.
Feltrineli je dva meseca kasnije, na vest da je Če Gevara uhvaćen i pogubljen, cele noći preturao po onim negativima i već ujutro je „izbacio“ na svetlo dana poster sa likom Če Gevare. Iskusni izdavački lisac, pored simpatija za gerilca sa Kube, osetio je nepogrešivim instintktom menadžera da će lavina protesta da krene na ulicama Milana, i da studenti i levičari neće tek tako olako preći preko pogubljenja revolucionara.
Tako se na ulicama Milana, iznad glava desetina hiljada demonstranata pojavio poster sa Čeovim likom. Narudžbine su stizale iz drugih gradova, čak i iz inostranstva… Pojavio se i Čeov dnevnik, krenula je legenda o njegovoj misterioznoj smrti, njegovom izgubljenom grobu i unakaženom lešu.
Legenda o gerili Če Gevare i njegovoj smrti u džungli Bolivije, zapljusnula je svet sa dalekih visova Anda i niko je više nije mogao da zaustavi. A onda je došlo „studentsko proleće“ 1968. godine i lik Če Gevare sa one Kordine fotografije postao je saputnik i idol mladih širom sveta.
Sve je bilo tu da se od Čea napravi ikona. Bio je romantičan i hrabar. Napustio je državne funkcije i privilegije da bi se borio za pravdu i slobodu. Ubili su ga mučki, Cija i bolivijska hunta, što je njegovoj smrti davalo oreol mučenika i heroja. Uz sve to, bio je mlad i lep.
Tako se legenda rodila, i danas se nastavlja. U centru pažnje kanskog filmskog festivala, prošlog meseca, bio je film Stivena Soderberga o Če Gevari. Ni prvi ni poslednji. Če je roba koja dobro ide. Če je marka koju kapitalizam prosto guta. „Čevolucija“ će da potraje.

SASVIM SLUČAJNI SNIMAK
SNIMAK sa Čeovim likom Korda je napravio slučajno, 5. marta 1960. godine, za vreme komemoracije žrtvama broda „Kubre“, koji je dan ranije eksplodirao u havanskoj luci. Govorio je Fidel Kastro. Na bini su, u prvom redu, bili Žan-Pol Sartr i Simon Bovoar. Korda je, kao reporter lista „Revolusion“, rutinski odradio posao – slikao je Kastra, goste i ceremoniju komemoracije u prvom planu. U jednom trenutku primetio je u prvom redu Če Gevaru, koji je na glavi nosio beretku s petokrakom. Nije odoleo. Podigao je aparat i sa daljine od desetak metara napravio snimak.
Sutradan, njegov list nije objavio taj snimak. Ali, taj snimak Čea je ušao u istoriju. „Napravio sam tu fotografiju sasvim spontano“, priča Korda. „Nisam se uopšte ljutio što nije ušla u novine i nje sam se setio zahvaljujući onom nemogućem Italijanu koji je odneo u Milano…“  

Borislav Lalić/ 14. jun 2008.  novosti.rs



GOLA GEVARA

Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“.

 Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“. Lidija je pozirala naga, noseći na glavi crvenu beretku, a preko grudi redenike koji su umesto municije bili napunjeni šargarepama, odajući na ovaj način svojevrsnu počast svom slavnom dedi. Predstavnik za štampu PETA izjavio je da kampanja „Vegetarijanska revolucija“ pokušava da spase životinje. Lidija Gevara je posle Riz Viterspun, Pamele Anderson i Džene Džejmson još jedna u nizu slavnih osoba koje su pokazale svoje čari zarad prava životinja. 

VN / 25. jun 2009



BETMEN I ŠERLOK SU ISTORIJSKI LIKOVI, ČE GEVARA NIJE…

Dvadeset odsto Britanaca veruje da su Šerlok Holms, Crna Guja, Betmen i Mis Marpl istorijske ličnosti.

Osim što svaki peti Britanac veruje da je lik Roana Etkinsona „Crna Guja“ istorijska ličnost, određeni deo britanske nacije veruje i da su Klark Kent (Supermen) i Indijana Džons „prave osobe“, pokazala je anketa britanske službe za javno mnjenje na sajtu AskJeeves.com.

 Da nisu samo fiktivni likovi realni petini Britanaca, govori podatak i da su „stvarni“ ljudi proglašeni za „izmišljene“. Među njima su Erin Brokovič i Če Gevara.

 Mali procenat ispitanika veruje da su Šerlok Holms, Herkul Poaro i Betmen zapravo bazirani na stvarnim likovima.

Vestionline

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OTVOREN „5. MEĐUNARODNI SALON FOTOGRAFIJE “ – BOR 2012.

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Sinoć, 20. marta, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvoren je „5. MEĐUNARODNI SALON FOTOGRAFIJA “ – BOR 2012.

Mnogobrojni posetioci i ljubitelji, imali su mogućnost da uživaju u lepoti 210 izloženih, od žirija, za ovu priliku, odabranih fotografija.

Na konkus za ovaj Salon, za četiri tematske celine, pristiglo je više od 11.000 radova  814 autora iz 62 zemlje.

Glavna „zadata“ tema za autore bila je “Žena-Woman” (a ko ili šta bi drugo), potom „Slobodna kolor-Free color”, ”Slobodna Crnobela-Free BW” i “ Eksperimentalna -Experimental”.

Petočlani žiri koji su činili majstori fotografije, Zoran Purger, Zoran Đorđević i Dragoslav Mirković iz Srbije, Dragan Prole i Milorad Košćelan iz Bosne, pored odabira izloženih fotografija na Salonu, dodelio je 66 nagrada za sve četiri kategorije.

Grand prix za najbolju fotografiju „A Teacher“ dobio je Tan Nguyen Minh iz Vijetnama, a dobitnik FIAP značke za najboljeg autora  je Mark Meir Paluksht iz Izraela.

Pokrovitelji Salona su FIAP, PSA i Foto savez Srbije a organizatori Fotoklub Bor i Muzej rudarstva i metalurgije Bor.

Salon su otvorili Zoran Purger,predsednik žirija, Slađana Đurđekanović, direktor Muzeja i Zoran Mojsin ispred Fotokluba Bor.

Specijalni gost je bio Stevan Ristić, delegat FSS-a.

Svi koji nisu sinoć bili u mogućnosti da uživaju u lepoti izloženih fotografija imaju priliku da to učine u narednih nekoliko dana.

Autor: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________


______________________________________________________________________________________________________________

MAJA „MAGRIT“- ARHITEKTA, PLETILJA, FOTOGRAF, BLOGER…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Maja Vučeković poznata i kao Magrit za sebe kaže da je arhitekta ali i pletilja i fotograf amater. Pletenjem se aktivno bavi već duži niz godina i spremna je da ovu drevnu hipstersku veštinu prenese i na druge.

Pletenje je među poslednjim hipsterskim trendovima i veoma popularno među mladim devojkama poslednjih godina. Kad si ti sama počela da se baviš time?

-Pletenju me je naučila mama kad sam imala oko 5 godina, a moj prvi rad ponosno je koristila za uvijanje posude sa testom, dok narasta. Kasnije me je upravo postojanje stranih pletačkih blogova i sajtova pokrenulo da i ja pokrenem svoj, a dobijanje novih prijatelja samo podstaklo da nastavim time da se bavim. Uvek sam volela da radim rukama, tako da je pletenje samo čekalo da mi postane opsesija !

Da li bi za sebe rekla da poseduješ eksperte veštine ili uvek postoji mogućnost za poboljšanja. Da li to znači da bi mogla da ispleteš sve što zamisliš?

-Mislim da među pletačima postoje izvesne grupacije, tako da postoje oni koji pletu uglavnom čarape, drugi džempere, treći kape… Tako sam ja možda ekspert za kape i džempere, ali nisam za čipkane šalove. I ne nameravam da postanem…
Postoje strani časopisi i televiziske emisije koje uvek donose vesti o novim tehnikama i materijalima, a uvek se radujem kad mogu nešto novo da probam ili pokušam. Naročito volim da istražujem Ravelry – sajt svetskih razmera, sa preko milion članova, na kome imamo i našu grupu i forum Serbia.

Koji ti je omiljeni rad koji si uradila i najteži poduhvat?

-Mislim da najviše volim bež kapu, jer je mekana i ima motive lišća (na slici ispod). Mišljenja sam da, ako niste zadovoljni nekom pleteninom, bolje da poparate nego da je kao takvu nosite, ili poklonite. Najtežeg poduhvata … zapravo nema. Svaki rad koji je bio težak, zamoran ili “nije išlo” sam prekinula i ostavila po strani, do boljeg raspoloženja.

Iako si arhitekta po profesiji, baviš se i pletenjem na neki način, organizuješ kurseve i podučavaš pletenje. Kako i kad si došla na ovu ideju?

-Mislim da mi je arhitektura samo pomogla u shvatanju ove veštine. Oboje su sklop tehnike i lepote. Na ideju za kurseve sam došla sasvim spontano, podučavajući poznanike… Nisam očekivala više od 3 zainteresovana polaznika. I sama sam prijatno iznenađena koliko mladih ljudi se i dalje interesuje!

Kako je kurs organizovan ?

-Prijave su za sada preko e-mail adrese skola.pletenja@gmail.com.
Kurs se sastoji iz 3 dela, početnog, srednjeg i naprednog, a časovi se održavaju jednom nedeljno, kako bi se dalo vremena za vežbu kod kuće. Između svakog dela pravimo dvonedeljne pauze, tako da ukupno kurs može trajati i 4 meseca.

Koliko bi trebalo vremena početniku sa prosečnim veštinama da nauči da solidno plete?

-Sve zavisi od polaznika, od njegove želje i spremnosti da vežba. Na kraju početnog kursa svi savladaju osnovne tehnike, a mogu isplesti šal. Kasniji kursevi su dopuna tehnikama, te na kraju naprednog već pletemo kape, rukavice … Kasnije organizujemo i tematske časove. 

Šta bi savetovala početnicima ?

-Savetovala bih da ne očekuju od sebe da budu sjajni pletači već na prvom času. Da se opuste, uživaju, jer pletenje nije takmičenje. Sasvim suprotno, na druženjima uvek razmenjujemo nova iskustva.

Osim što omogućava da se urade stvari po svojoj meri i ukusu koje su još koristi pletenja?

-Relaksacija 🙂 Druženje… Da budete drugačiji od ostalih, ili imate sjajne poklone.

Izlagala si stvari i na poslednjoj decembarskoj Modi za poneti. Šta si imala u ponudi i kako je reagovala publika?

-Na „Modi za poneti“ nastupale smo kao Grupa Zaplet, a tu se nećemo zaustaviti! Zadovoljne smo, u ponudi smo imale razne zimske aksesoare, ali smo se potrudile da budu moderni, različitih boja, a i funkcionalni. Publika je reagovala jako veselo i lepo, oduševljeno da se i takvi proizvodi mogu kupiti, a i naručiti.

Domino magazin

ISTORIJA U KREMU IRENE KANTAKUZIN…

tamoiovde-logo

Naše nasleđe je uzbudljivo štivo u kome ima obrta kao u dobrim detektivskim romanima, ističe autorka „Blaga Srbije” Tamara Ognjević

Narod nije kriv što slabo poznaje sopstvenu kulturu: Tamara Ognjević

Šta kažete na to da se umesto putem godina, datuma, pravaca i svega ostalog što prosečnog čitaoca i turistu odmah natera da zatvori knjigu ili potraži prvi tržni centar, o kulturnim i istorijskim spomenicima Srbije piše i govori putem upečatljivih detalja? Zašto tekstovi o Lepenskom viru ili ture na ovom nalazištu ne bi počele konstatacijom da je ovaj lokalitet „najstarija metropola u Evropi”?

Ova pitanja godinama okupiraju istoričarku umetnosti, književnicu i direktorku Artis centra Tamaru Ognjević koja novom knjigom „Blago Srbije”, u izdanju Mladinske knjige Beograd, pokušava da promeni sliku o istoriji i kulturi kao o hermetičkim disciplinama.

– Naš narod nije kriv što slabo poznaje sopstveno nasleđe i što je za njega sve manje zainteresovan. Moglo bi se reći da zato najveću „krivicu“ snosimo pre svega mi koji se nasleđem bavimo, jer najčešće pišemo previše stručne i, za širu javnost, nezanimljive tekstove i knjige – primećuje naša sagovornica.

 „Blago Srbije” zato predstavlja pokušaj da uz pomoć oko sto priča i hiljadu fotografija popularizuje istoriju i kulturu od praistorije do pedesetih godina prošlog veka – nalazišta, crkve, manastire, palate, dvorce, letnjikovce, spomenike, zadužbine…

– Istorija srpskog tla je uzbudljivo štivo u kome ima obrta kao u dobrim detektivskim romanima, a da pri tom nisu u pitanju bune i ratovi. Da biste spomenike kulture ili pojedine umetničke tvorevine učinili intrigantnim, treba da znate kako su nastajali i za kogu su pravljeni.

Naša sagovornica u ovom izdanju piše o ličnostima koje su naručivale slike, gradile crkve i živele u dvorcima. Želela je da odgovori na pitanje – ko su bili ti ljudi?

Nastavite sa čitanjem