SLIKAR I FOTOGRAF KOJI JE ZADUŽIO SRBIJU…

tamoiovde-logo

 SAMSON ČERNOV

Tokom Prvog svetskog rata i pre toga balkanskih ratova, postojalo je formacijsko zvanje u srpskoj vojsci „ratni slikar”. Ratni slikari ujedno su bili i fotografi, koje je po štabovima raspoređivao Obaveštajni odsek, čiji je šef bio potpukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

11709553_10204421721603219_1699455821796538787_nBili su u obavezi da snimaju vojne operacije i da ih predaju komandi koja je vršila odabir. Pri štabovima i jedinicama snimali su ratni slikari Vasa Eškićević, Dragoljub Pavlović, Mališa Glišić, Vladimir Becić, Dragomir Glišić, Branko Jevtović.

Pored ovih fotografa susrešćemo i ime Riste Marjanovića, koji je zvanično bio dopisnik „Njujork heralda” i „Ilustrasiona” iz Pariza koji je tokom Velikog rata čestvo veličao pobede srpske vojske ali i hrabrost srpskog naroda.

Među slikarima i fotografima susrešćemo ime jednog Rusa, Samsona Černova, koji je napravio možda najviše fotografskih dokumenata iz ratova od 1912. do 1918. godine i ne samo to, već i nekoliko dokumentarnih filmova i veliki broj umetničkih slika.

11241790_10204421722283236_8974697957120192344_nSamson Černov, koga pomalo i zaboravljamo, bio je bolji predstavnik Srba u svetu nego mnogi zvaničnici, svojim izložbama, predavanjima, fotografskom, umetničkom i filmskom aktivnošću, objektivno je izveštavao svet o događajima u Srbiji i na Balkanu.

Bio je ruski Jevrejin, koji je prema podacima srpske obaveštajne službe, u Rusiji imao suprugu i troje dece.

11709381_10204421719923177_1442768979929887861_nU Srbiju je došao kao fotograf ruskih listova „Novo vreme” i „Rusko slovo”, a kasnije je postao dopisnik i francuskog „Ilustrasiona”(L’Illustration).

Rođen je najverovatnije oko 1887. godine, a sa 17 godina pristupio je vojsci kao dobrovoljac u Rusko-japanskom ratu.

Na Balkan je stigao 1912. godine, da bi izveštavao o Prvom balkanskom ratu. Nije ni stigao da ode iz Srbije, a počeo je i Drugi balkanski rat.

11222527_10204421722483241_4995569398216595970_nSnimao je velike napore srpske vojske, patnje naroda i posledice bugarskih zločina nad vojskom i civilima. Pored toga, u Skoplju je snimao i prve srpske aeroplane.

U Drugom balkanskom ratu je osim fotografija snimio i ratni film „Bitka na Bregalnici”.

11659348_10204421721403214_2224241382907999168_nOd oko 400-500 fotografija iz balkanskih ratova, Samson Černov je složio priču koju je pokazao javnosti.

U avgustu 1913. godine organizovao je izložbu u Beogradu u Oficirskom domu (današnji SKC), a fotografije su potom videli i London i Pariz, gde je držao i predavanja i Srbiji i njenoj herojskoj borbi.

1891006_10204421722643245_2084000438465426379_nUpravo su te izložbe Samsona Černova stvarale novu sliku o Srbiji i jačale simpatije prema zemlji kojoj je bila potrebna podrška.

Izvor: Svetla Srbije/Donna Petrovic/facebook.com

____________________________________________________________________________________

KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

351919_Zlatan-Krst2

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

braca-limijer

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

botoric

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

hotelparizbotoric324523

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

plakat-Karadjordje

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

351919_BogdanovicDjoka

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel-Kasina-Hotel-Paris-i-bioskop-Beograd-1949

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

SVET UMIRUĆIH JEZERA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Velike vodene površine poput jezera trebalo bi trajno da budu sastavni deo nekog pejzaža, ali to nije uvek slučaj.

25675937352f6a17c4b1ba871131894_orig

Mrtvo more (Foto: Gusjer / Flickr.com)

Neka jezera prirodno dolaze i odlaze u zavisnosti od godišnjih doba, budući da se dotok vode menja tokom meseci.

Druga, međutim, kada nestanu, nestanu zauvek. Klimatske promene su najčešći razlog za nestanak subarktičkih jezera koja zavise od topljenja snega.

U svakom slučaju, predstavljamo vam neka jezera na svetu, koja više ne postoje ili koja će uskoro nestati.

Urmija, Iran

Ovo slano jezero nalazi se na severozapadnom uglu Irana i nekada je bilo najveće u državi. Međutim, zbog klimatskih promena se povuklo i to veoma brzo, a jedan od razloga za njegovo smanjenje je i loš sistem navodnjavanja koji rasipa vodu.

Osim toga, brane su odsekle jezero od dotoka sveže vode. U jezeru je ostalo svega pet procenata vode, u poređenju sa zapreminom pre oko 20 godina.

Vaijau, Havaji

153399021852f6a17d6fcd5842234070_v4 big

thtbln / Flickr.com

Jezero Vaijau nikad nije bilo veliko. To je jedino planinsko jezero na Havajima i površine je svega 6.900 kvadratnih metara. Maksimalna dubina iznosi oko tri metra.

Iako možda deluje nevažno, starosedelačkom stanovništvu Havaja ono je sveto. Prema mitu, ono je nekada bilo bez dna i predstavljalo je prolaz u spiritualni svet. Međutim, 2010. je počelo da s smanjuje, a u septembru prošle godine nije bilo veće od neke bare – pokrivalo je 115 metara kvadratnih dubine oko 30 cm.

Razlozi za to još nisu poznati.

Mrtvo more, Izrael

Mrtvo more zapravo je jezero koje puni reka Jordan. Ono nigde ne otiče, pa je zbog toga 10 puta slanije od severnog Atlantika i ne neguje nikakav život izuzev određenih mikroba.

Mrtvo more opstajalo je hiljadama godina zato što je količina vode koja je u njega ulazila bila približno jednaka količini isparavanja. Međutim, populacija u regionu je porasla i u toj jednačini došlo je do disbalansa.

Voda koja je nekada tekla u Mrtvo more sada je preusmerena u kuće i fabrike, pa manje od desetine sada ulazi u jezero u odnosu na period od pre nekoliko decenija.

Inače, vodostaj Mrtvog mora opada za oko jedan metar godišnje.

Skot, Florida

Ovo centralno jezero na Floridi potpuno je presušilo za samo dve nedelje u junu 2006. zbog ogromne rupe koja se pod njim otvorila.

Naučnici procenjuju da je 32 tone morskih životinja ostalo na suvom.

Stanovnici obližnjih naselja razmatrali su mogućnost da zatvore rupu, ali ih je priroda preduhitrila. Naslage gline su je zatrpale i sada se jezero ponovo puni.

Međutim, geologija Floride je takva da je tlo podložno otvaranju rupa, pa nije garantovano da će novo jezero opstati.

Aralsko jezero, Kazahstan i Uzbekistan

73009854352f6a17ea9e7e372747493_v4 big

Arian Zwegers / Flickr.com

Aralsko jezero bilo je četvrto na svetu po veličini slano jezero, dok nije počelo da se smanjuje u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka.

Od tada je devedeset odsto rečnog toka sa Tjan Šan planina u jezero bilo korišteno za navodnjavanje polja pirinča i pamuka.

Zbog toga je nivo jezera ubrzano počeo da pada. Ribarenje je zamrlo, a vrlo malo brodova sada njime plovi.

Osim toga, ogoljeno dno jezera postalo je izvor soli koju raznose vetrovi u okrugu od 300 km i koja zagađuje useve.

Pener, Luizijana

Ovo jezero zadesila je prava katastrofa 20. novembra 1980. kada je greškom probušen svod rudnika soli.

Jezero, zajedno sa platformom za bušenje, 11 barži i mnogim drvećem brzo je bilo usisano u nešto što je opisano kao džinovski vir.

Pukom srećom niko nije povređen tokom nesreće. Jezero je napunjeno slanom vodom iz obližnjeg Vermilion zaliva tokom čega je privremeno nastao najveći vodopad u državi.

Kačet 2, Čile

Ovo jezero visoko u Andima nestalo je preko noći 31. marta 2012. Međutim, to izgleda za njega nije ništa neobično – nestalo je i ponovo se napunilo više puta od 2008.

Jezero je glacijalnog tipa i nalazi se u glečeru Kolonija. Klimatske promene tope glečer, zbog čega je proopan tunel dug osam kilometara koji se naizmenično zatvara i otvara isušujući jezero i ponovo ga puneći.

Pre 2008. jezero je bilo relativno stabilno.

Kačuma, Kalifornija

Ovo jezero koje se nalazi u blizini Santa Barbare i popularno je mesto za rekreaciju tamošnjeg stanovništva. Međutim, ono je i ključni izvor pitke vode za 200.000 ljudi.

Ono je sada na svega 39,7 odsto svojih kapaciteta.

Kalifornija je suočena sa ozbiljnom sušom koja se neće uskoro okončati, a „opstanak“ Kačuma jezera je zbog toga pod znakom pitanja.

Jezero Čad; Čad, Kamerun, Niger i Nigerija

Nekada šesto najveće jezero na svetu, Čad je sada na svega 10 odsto svoje nekadašnje veličine. Naime, početkom šezdesetih počelo je intenzivno da se povlači zbog navodnjavanja i varljive klime.

Smithsonianmag.com / b92.net/

___________________________________________________________________________________________

Urmija – tužna bajka jezera koje nestaje

Iransko jezero Urmija tokom poslednjih desetak godina toliko je presušilo da se danas jedva razaznaju obrisi jednog od nekada najvećih slanih jezera na svetu.

135481449531c5f2737cfa837364413_640x427

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Već godinama nivo slane vode u Urmiji drastično opada, pa se danas u blizini istoimenog grada pre mogu videti napuštena, presahnula prostranstva nego vodeni sjaj.

 

1897669923531c5f34c7b18958086961_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Naučnici procenjuju da je Urmija izgubila čak osamdeset posto od svoje nekadašnje vodene površine, i danas zauzima svega hiljadu kilometara kvadratnih.

Smešteno četrdesetak kilometara od granice sa Turskom, ovo iransko blago bilo je centar plodne pokrajine kojom je dominirao grad Urmija.

1578451467531c5f3f8ac61053267136_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Danas jezero uglavnom obilaze turisti znatiželjnici koji uživaju u, koliko potresnim toliko i veličanstvenim prizorima.

Među njima je bio i fotograf Ebrahim Norozi koji je napravio seriju fotografija ovog umirućeg jezera.

1722948717531c5f4b7e9c5207435803_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1187221411531c5f5eb65b3788846429_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1655093912531c5f7702cd5448384877_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

126388804531c5f8293dcb815816285_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1913043845531c5f97de470677506281_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1893939953531c5fa02eec0570937311_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Jezero Urmija našlo se na Smitsonijanovoj listi jezera koja će, najverovatnije, uskoro nestati.

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRAZNIČNE AURORE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Polarna svetlost na švedskom prazničnom nebu

images-2013-186753456_389198917

Foto: Thinkstock

Božićni praznici su bili dodatno srećni za veterana fotografisanja polarnih svetlosti, koji je uslikao božićne aurore kako sijaju na nebu iznad švedskog Nacionalnog parka Abisko.

Video-snimak božićne polarne svetlosti snimio je fotograf Čed Blejkli. U sredu 25. decembra u 3 sata posle ponoći po lokalnom vremenu Blejkli je čekao da snimi događaj, nakon što je za isti čuo od prijatelja.

„Momentalno sam zgrabio opremu za snimanje i požurio do omiljenog mesta za slikanje polarne svetlosti, zamrznute obale jezera Tornetrask.“ rekao je Blejkli i dodao: „Brzo sam postavio kameru i oko 3:30 nebo je bilo prepuno crvenih i zelenih aurora, pravih božićnih boja.“

Aurore se javljaju kada naelektrisane čestice solarnog vetra dođu u kontakt sa Zemljinom gornjom atmosferom, izazivajući sjaj. Čestice se potom kreću prema Zemljinim polovima pomoću magnetnog polja planete, tako da posmatrači na većim geografskim širinama u regionima poput švedskog Nacionalnog parka Abisko mogu da vide zadivljujuću predstavu.

Na severnoj hemisferi, aurore su poznate pod imenom severna svetlost ili aurora borealis. Kada se pojave na južnoj hemisferi onda se nazivaju južna svetlost ili aurora australis. Zajednički naziv im je polarna svetlost.

„Sedeo sam satima gledajući kako aurore plešu iznad moje glave, što me je još jednom podsetilo kako je divno živeti i raditi u mestu koje je spektakularno kao Nacionalni park Abisko.“ rekao je Blejkli i dodao: „Gledajući u fotografije iz prethodnih godina, verujem da smo videli moćne aurore iznad Abiska za svaki Božić u poslednjih pet godina. Nadam se da se to neće promeniti iduće godine.“

Aurora Borealis. Christmas Day, 2013 in Abisko National Park. from Lights Over Lapland on Vimeo.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POGLED SA VRHA PIRAMIDE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________

Ruski fotografi se krišom popeli na piramide u Gizi da bi napravili ove spektakularne slike

327080_piramide-05_ff

Pogled od kojeg zastaje dah

   Ove nedelje, ruski fotograf Vadim Makorov i grupa njegovih prijatelja izazvali su internet senzaciju spektakularnim fotografijama čuvenih egipatskih piramida u Gizi.  Neverovatne fotografije nastale su tako što su je Mokorov i ekipa oglušili o zabranu penjanja na čuvene egipatske piramide u Gizi Da li je u pitanju velika avantura, ili samo zakonski kažnjiv bezobrazluk i nepoštovanje?

Makorov i još jedan fotograf, Vitalij Raskalov, uspeli su da se popnu na sam vrh piramide i da pri tom izbegnu da ih čuvari otkriju. Reakcije na fotografije koje su snimili sežu od oduševljenja, do indignacije i zabrinutosti za očuvanje ovog čuda drevnog sveta.

327079_piramide-04_ff

Fascinantni snimci prizora koji je
Ljudsko oko retko imalo prilike da vidi

U mejlu koji je uputio CNN, Makorov objašnjava razloge koji su ga naveli da se ogreši o propise i izvinjava se Egiptu, i ostatku sveta.

“Egipat me je oduvek privlačio. Od kako znam za sebe, san mi je bio da se nađem na vrhu Velike piramide u Gizi“, piše Makarov.

„Kad smo stigli u Kairo, moji prijatelji i ja smo odlučili da najpre odemo da vidimo piramide. Stigli smo uveče, taman na vreme za laserski šou.

Nema reči kojima bih mogoa da opišem oduševljenje koje sam osetio kad sam video da mi se san iz detinjstva ostvaruje“, piše Makarov.

Fotograf piše da je verovatno upravo to osećanje bilo ono što ih je navelo da se popnu na vrh piramide i da pogledaju panoramu čitavog kompleksa, pustinje i samog Kaira.

327076_piramide-01_ff

Makorov i drugari su se na piramidu
popeli neopaženo, po mraku

  Ono što se odozgo videlo bilo je sedmo svetsko čudo

„Već se potopuno smrklo i niko nije obraćao pažnju na nas. Penjali smo se najbrže i najtiše što smo mogli. Da bi se penjao uz velike kamene blokove prekrivene prašinom, čovek mora da bude jak i fizički spreman“, piše Rus.
Prema njegovim rečima, to je iscrpljujuće, ali pomisao da će biti svedoci nečeg spektakularnog gonila ih je napred. Do vrha im je trebalo oko 20 minuta, a od pogleda im je zastao dah.
„Ono što se odozgo videlo bilo je sedmo svetsko čudo. Pokušali smo da lepotu pejzaža ovekovečimo fotografijama, da bi i drugi mogli da vide ovu veličanstvenu panoramu“, navodi Makorov.

327078_piramide-03_ff

„Nikoga nismio hteli da uvredimo,
samo smo sledili san“

Naravno oni nisu bili prvi koji su se odvažili da se na piramidu popnu. Vrh piramide je bio prekriven natpisima na različitim jezicima, od kojih su neki bili stari i stotinama godina.

„Nakon što smo neko vreme uživali u pogledu, počeli smo da se spuštamo. Ispostavilo se da je to teže nego popeti se. Imali smo veliku sreću što nas nisu uhvatili. Da jesu, bili bismo u ozbiljnoj nevolji. Zbog toga želim da se izvinim zbog našeg penjanja. Nismo nikoga hteli da uvredimo.

Samo smo sledili san“, piše Vadim Makorov.

D.M. /Foto: Vadim Makorov, Vitalij Raskalov/blic.rs

NAJGUŠĆA GNEZDEĆA POPULACIJA SOVA UTINA NA SVETU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Nakon što su domaći i svetski ornitolozi utvrdili da se u Srbiji, tačnije u severnoj pokrajini Vojvodini, nalaze najveća zimujuća jata, a u Kikindi i najgušća gnezdeća populacija sova utina na svetu, Kikinđani, lokalna samouprava i Turistička organizacija Opštine Kikinde, prionuli su na posao: edukaciju lokalnog stanovništva konceptom podsticanja održivog razvoja ekološke sredine, promociju svetskog fenomena, a pre svega zaštitu i brigu o sovama.

 Radi zaštite ovog prirodnog fenomena i u cilju turističke promocije, u Kikindi i svih devet sela Opštine Kikinda obeležena su staništa sova, informativnim tablama koje podučavaju i podsećaju sugrađane na ovaj prirodni fenomen.
Zbog sve češćeg dolaska ornitologa iz celog sveta, ali i ljubitelja ptica, Kikinđani promovišu Kikindu kao najveće zimovalište sova na planeti na razne načine: vajari prave sove u terakoti, mladi naučnici broje i brinu o sovama, novinari prave reportaže, snimaju se emisije…

Turistička organizacija Opštine Kikinda je raspisala konkurs za idejno rešenje za logo sove što je  doprinelo vizuelnoj, komunikacionoj i motivacionoj funkciji koju ima svaki logo, a odabrani, osmišljen i dizajniran logo već puno doprinosi promociji i afirmaciji Kikinde kao turističke destinacije, jer je intencija autora bila da sintezom crteža sove i srca jasno izrazi privrženost sredine prema ptici koja je odabrala grad Kikindu za stanište.

“Ovo je gotovo poetski opisan suživot ljudi i ptica gde se jasno naglašava odgonetka na mistično pitanje zašto je sova utina odabrala baš naš grad”.

Turistička organizacija je pozvala u goste i čuvenog ljubitelja prirode,  Gospodina Jovana Memedovića koji je svojom emisijom “probudio” i hiljade gledalaca iz čitave Srbije.

Od 1. do 5. novembra 2011. Centar za zaštitu sova Srbije i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije iz Novog Sada, kao i Global Owl Project iz SAD-a, u saradnji sa Opštinom Kikinda i Turističkom organizacijom opštine Kikinda organizovali su  Međunarodnu konferenciju o istraživanju, monitoringu i zaštiti sove utine u Kikindi.
Prošlogodišnji  skup je bio sigurno izuzetna prilika da se naučnici i ljubitelji prirode okupe na jednom mestu, razmene iskustva i znanja, kao i konkretne predloge i metode za očuvanje ove specifične vrste. Pored naučnog doprinosa ove konferencije, postoji i društveni aspekt koji se tiče podizanja svesti ljudi o potrebama zaštite prirode putem medijske kampanje.

Ove godine nastavljena je promocija Kikinde, kao najvećeg staništa sova na planeti, posvećujući posebnu pažnju ovom fenomenu, te je organizovano niz aktivnosti u okviru programa:
NOVEMBAR – MESEC SOVA U KIKINDI!!!

kikinda04%281%29[1]Organizovana su predavanja na teme: Zašto su sove posebne? Ugroženost i zaštita sova u Srbiji? Kako je Centar za zaštitu sova Srbije dospeo u Kikindu? Svake srede u Centru za stručno usavršavanje Kikinda održavaju se projekcije filma “Sasvim prirodno”, a pripremljena je i izložba fotografija na temu “Sova” kikindskog fotografa Vladimira Petrovića….

U programe su uključeni učenici osnovnih i srednjih škola koji će 30. novembra u Centru za stručno usavršavanje Kikinda, imati mogućnost da prikažu i promovišu sove na originalan i svoj način. U predškolskoj ustanovi su se  takođe angažovali da skrenu pažnju i mališanima na posebnost Kikinde, koja je već u međunarodnim okvirima poznata kao prestonica sova ušara.

Ideja je da ovaj program “NOVEMBAR – MESEC SOVA U KIKINDI”, vremenom postane turistička manifestacija poznata i van Opštine i regiona.
Za Kikindu i sve njene građane zaštita sova i njihovih staništa, praćenje i promovisanje fenomena masovnog zimovanja znači puno, kako kroz razvijanje pozitivnog imidža, tako i kroz privlačenje turista i razvoj održivog turizma.

topsrbija.com

LINE AND SHADDOW…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________

FOTOGRAFISANJE  FOTOGRAFIJA

Na svečanom otvaranju 3. Međunarodnog  salona fotografije, (ovde) posetioci su imali zadovoljstvo, da na velikom platnu pogledaju i  samostalnu digitalnu projekciju fotografija Line and Shaddow, autora Zorana Mojsina.

S obzirom da štampanog  kataloga sa fotografijama Mojsinovim, na Salonu nije bilo (šteta baš!), odlučih da prilikom digitalne projekcije, sa mesta u sali na kojem sam se nalazio, tek zabeleške radi- fotografišem fotografije.

Nisam očekivao minimalnu i realnu uspešnost ovakvog „zahvata“, kad ono…

Nije da nije.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Autor: Bora*S

NEVEROVATNO JE GLEDATI IH…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Fotografija koju gledate je obišla i oduševila svet.

U moskovskom Zoološkom vrtu, ogromni orangutan poljubio je dečaka koji je prvi namestio usne kao da ga ljubi.
Majmun je oponašajući njegovu pozu prišao staklu i poljubio ga.

Hrabri dečak je potpuno smireno “podneo” emotivni susret kroz staklo sa ovom džinovskom životinjom.

– Bilo je neverovatno gledati ih – rekla je ruska fotografkinja Olga Dmitrieva, koja je ovekovečila ovu scenu.

Priču je objavio britanski Daily Mail.

Priredio: Bora*S