VARDŽIJA, BLAGO KRALJICE TAMAR…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovni podzemni grad isklesan u stenama: Vardžija, blago kraljice Tamar

U drugoj polovini XII veka, u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, izgrađen je pećinski grad, manastir i tvrđava, a ceo kompleks Vardžije je sadržao 13 nivoa i 6.000 stanova.

vardija_366107422

Foto: Profimedia

Vardžija je naselje pećinskog manastira u južnoj Gruziji, iskopan u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, 30 kilometara od Aspindža. Glavni period kontrukcije se dešavao u drugoj polovini XII veka.

Podzemne dvorane planinske kraljice, isklesane su od čvrstog kamena, a Vardžija svojim izgledom podseća na ambijent iz filma Gospodar prstenova. 

Međutim, ovaj kompleks pećine, manastira i palate koji nisu sagradili patuljci, već Gruzijci za svoju bajkovitu kraljicu Tamar.

Ponekad iz teških okolnosti nastaju podvizi mitskih razmera. Kasnih 1100-ih godina, srednjovekovno kraljevstvo Gruzije je pružalo otpor navali mongolskih hordi, najrazornijoj sili koju Evropa nije videla to tada. Kraljica Tamar je naredila izgradnju ovog podzemnog svetilišta 1185. godine i kopanje je počelo na planini Erušeti, koja se nalazi južno od zemlje blizu grada Aspindža.

Kada se završila izgradnja, ova podzemna tvrđava je sadržala 13 nivoa i 6.000 stanova, sobu za kraljicu prestola i veliku crkvu sa spoljnim zvonikom. Pretpostavlja se da je jedini pristup ovom uporištu preko skrivenog tunela čiji se ulaz nalazi u blizini obale reke Kura. Međutim, 1283. godine, samo jedan vek nakon što je Vardžija izgrađena, zemljotres je bukvalno razorio ovo mesto. Razbijen je planinski nagib i uništeno je više od dve trećine grada.

Ipak, manastir je postojao sve do 1551. godine kada ju je Tahmasp razorio. 

Danas ovo mesto održavala mala grupa monaha. Oko 300 stanova i dvorana se i dalje može posetiti, a u nekim tunelima sa starim cevima za navodnjavanje i dalje može da se pije voda.

Izvor: nationalgeographic.rs

Pogledajte ostale fotografije

________________________________________________________________________________

UPOZNAJTE KOVLON…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Najprljaviji, najopasniji i najgušće naseljen grad na svetu!

 kovlon-290x221U utvrđenom gradu u Kovlonu, u Hongkongu, živelo je gotovo 50.000 ljudi, zbijenih u samo nekoliko blokova, odnosno 350 zgrada, izgrađenih na površini od 210 x 120 metara.

Kada se napravi računica, to je gustina naseljenosti od 1.270.000 stanovnika po kilometru kvadratnom.

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

kovlon-2-290x231kovlon-3-290x185Ovaj grad ima dugu istoriju koja se proteže čak do dinastije Song (960-1279), kada je na ovom mestu napravljena ispostava za upravljanje trgovinom solju.

Međutim, ona nije bila održavana narednih nekoliko vekova, a od 1668. godine tamo je stalno bilo stacionirano 30 stražara. Kasnije, tokom raznih ratova, grad je pripadao Britancima, koji su izgradili i ojačali odbrambeni zid oko njega, ali je potom grad-tvrđava ustancima ipak vraćen u kinesku kontrolu.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

kovlon-4-290x187kovlon-5-290x186Međutim, 1898. godine potpisan je ugovor kojim je Hongkong iznajmljen Britaniji na 99 godina. U ovom gradu je tada živelo oko 700 stanovnika, a Kini je dozvoljeno da raspolaže Utvrđenim gradom pod uslovom da se ne meša u odbranu britanskog Hongkonga. Iako su Britanci tvrdili da oni imaju pravo na korišćenje grada, nikada se nisu previše mešali u to šta se dešava u njemu. Pred Drugi svetski rat grad je potpuno uništen od strane Japana, ali je Kina nakon kapitulacije Japana uspela na silu da povrati svoja prava na ovo naselje, tako što se mnoštvo kineskih izbeglica uselilo u grad i britanske vlasti nisu uspele da ih isele, te su rešili vremenom da se drže podalje od njega.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

kovlon-7-290x185kovlon-8-290x187Tada u gradu počinje da vlada totalna anarhija. U okolini Kovlon je bio poznat kao “grad tame”, jer su u njemu bez vlasti (kineske i britanske) i sa minimalnim mešanjem policije, počeli da cvetaju kriminal, kocka i prostitucija, i njime su vladale kriminalne grupe, trijade. Policajci su u grad ulazili samo u velikim grupama, a početkom sedamdesetih godina, organi reda iz Hongkonga izvršili su preko 3500 racija, i pritom uhapsili preko 2500 kriminalaca i zaplenili nekoliko tona narkotika. Nakon toga, snaga trijade počinje da slabi, a 10 godina kasnije, stopa kriminala je stavljena pod kontrolu.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

kovlon-9-290x186kovlon-10-290x188Grad je najveću izgradnju doživeo upravo kada su u njemu vladale trijade. Sve objekte je vodom napajalo samo osam cevi, a toliko je gusto i visoko bio izgrađen da u neke delove sunčevi zraci nikada nisu dospevali. Grad je u periodu bezvlašća bio poznat i visokoj stopi samoproklamovanih lekara i stomatologa, koji su mogli da rade bez straha od krivičnog gonjenja usled neadekvatnog lečenja i grešaka.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

kovlon-11-290x185kovlon-12-290x174Međutim, iako je grad bio smrdljivo, odvratno mesto, gde su se pacovi slobodno šetali, i gde je kanalizacija neprestano curila, meštani su ga branili do poslednjeg dana. Veliki procenat stanovnika nije se bavio kriminalnim radnjama i trudio se da poboljša uslove života u naselju, te su i pokušavali da vode sasvim normalne živote i bave se svojim zanatima.

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

kovlon-13-290x141kovlon-14-290x181Ali, 1987. godine napravljeni su planovi da se Utvrđeni grad ipak uništi, što je učinjeno do kraja 1994. godine, kada su i poslednji stanovnici pristali da se presele.

Naredne godine na ovom mestu otvoren je istoimeni park. Grad nije u potpunosti sravnjen, i danas su vidljivi samo neki delovi starog grada-tvrđave.

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

kovlon-15-290x459kovlon-17-290x425Bivši stanovnici ovog grada kažu da im najviše nedostaje prijateljstvo koje je ovde bilo veoma snažno.

Članovi porodice Heung, koja je brojala šest članova, nakon preseljenja sa ove lokacije izjavili su: “Živeli smo siromašno, ali smo bili srećni“. A najstarija ćerka istakla je: “Najbolje vreme smo proveli u prvoj kući, iako su sobe bile toliko male da nismo imali mesta ni za sto za ručanje. Jeli smo sa daske koja je bila postavljena preko mašine za štrikanje i kreveta. Svi smo se slagali, i bilo je super imati toliko dece sa kojima možete da se igrate.”

 

Tekst:Life Content/ Izvor: svet.rs

KAKVI SMO LJUDI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

images

Foto: frama.ba

 “Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

  Zar je nada u tome da sve prođe?”

 


MEŠA SELIMOVIĆ (Tuzla, 26. april 1910 – Beograd, 11. jul 1982)

Bio je  istaknuti srpski i jugoslovenski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka.

 250px-MesaSelimovic_Serbian_Literature_Great_Men_StampsBiografija

Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao:profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“,

Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd.

Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

 Priznanja i nagrade

Bio je biran za:predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU.

Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije:

NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.

Dela

Posle prve knjige, zbirke pripovedaka „Prva četa“ (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman „Tišine“ (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka „Tuđa zemlja“ (1962) i kratki poetski roman „Magla i mjesečina“ (1965).

Derviš i smrt“ (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška.

Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

Roman „Tvrđava“ (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. „Tvrđava“ je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija“ zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i „Tvrđava“ je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.[1]

Nakon romana „Ostrvo“ (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede dela: „Djevojka crvene kose“, „Pisci, mišljenja i razgovori“, „Za i protiv Vuka“, „Krug“ i „Sjećanja“ (1976). Ovo poslednje delo je autobiografsko. U njemu Meša S. opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su na njegov život uticale i ostavile neizbrisiv trag.

 Nacionalna pripadnost

 U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testimentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976.

Selimović piše: „Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ‘Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.“.

Spisak dela:

Uvrijeđeni čovjek (1947), Prva četa (1950), Tuđa zemlja (1957), Noć i jutra (filmski scenario) (1958), Tišine (1961), Magla i mjesečina (1965), Eseji i ogledi (1966), Derviš i smrt (1966), Za i protiv Vuka  (1967), Tvrđava (1970), Ostrvo (1974), Krug (1983).   Izvor:sr.wikipedia.org

CITATI i ODLOMCI

* “Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju utvare i život, pa nema ni čistog sećanja, ni čistog života.”

 * “Ljudi preziru sve one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; Navikni se na prezir ako želis mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu…”

* “Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

 * “Krijemo ljubav, tako je i ugušimo.”

* „Moral je zamisao, a život ono što biva.Više je štete nanešeno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.“

 * “Tako je bolje, bez slatkih riječi, bez praznog smiješka, bez varanja. Sve je lijepo dok ništa ne tražimo, a prijatelje je opasno iskušavati. Čovjek je vjeran samo sebi.”

 * “Nekad i sad – to su dva čovjeka.”

 * “Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun prijetnji.”

 * „Stvari ne mogu da se kažu dok ne postoje. Pitanje je samo, treba li da se kažu.“

KAKVI SMO LJUDI

 Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

14535592104fc3598da71c9883366607_origPametni su ovo ljudi.

Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje.

A sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!  

Izvor: b92.net


prolaznost zivota

foto:pismenizadaci.blogspot.com

* „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro.

 Treba da misliš, da čezneš, da voliš.“


Povodom godišnjice rođenja Meše Selimovića,

priredio : Bora*S