FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

10b

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom. U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija
Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.
Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor
Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.
Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.
Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

24cyvpg

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi
Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.    Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.
Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

    Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder

Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs

Advertisements

KAKO SAM USPEO…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________

Očekivao sam ovu priču. 

 Zorana sam upoznao na Crnovrškom maratonu, septembra 2012.godine. Rekao mi je da ima zanimljivu priču , no zbog nedostatka vremena, ona je za mene ostala tajna. No, ostalo je i obećanje Zoranovo, da će je sam ispisati i dostaviti mi. Prošlo je nekoliko meseci od tog susreta i evo, pre nekoliko dana Zoran je  ispunio obećanje. Uz njegovu saglasnost, prenosim OVDE orginalan sadržaj (osim naslova i sitnijih tehničkih intervencija) iz mejla koji sam dobio.

Zahvaljujem Zoranu na ispunjenom obećanju i zanimljivoj priči, koja je lična, iskustvena, iskrena i poučna.

Njena objava, nema za cilj da reklamira ili preporučuje bilo koji proizvod, način ishrane, postupanja ili određenu životnu filozofiju

Bora*S_______________________________________________________________________________TAMOiOVDE

Boro,

upoznali smo se  na crnovrskom polumaratonu i obecao sam da cu vam poslati tekst o sebi. Kao sto vidite iz prilozenog od moje velike debljine, preobratio sam sebe u atleticara.

Voleo bih ukoliko zelite da publikujete moj clanak u vasem listu. Unapred hvala, drugarski pozdrav!

 Zoran Pantic iz Vitkovca (Minicevo)

 OD TELESNE TEŽINE OD 125 kg, DO ATLETIČARA

3

Zoran Pantić

   Pošto sam na svom primeru uspeo da napravim burne psiho-fizičke promene, samim tim sam skrenuo pažnju mnogim poznanicima. Često me pitaju, sa čudjenjem ,,kako je to moguće, kako sam uspeo da od ogromne gojaznosti pretvotim sebe, bukvalno u atletičara?’’

   Želim i osećam potrebu da se obratim javnosti i da ovim putem ohrabrim gojaznu populaciju i da poručim da je put do vitke linije i te kako moguć.

Samo treba iskreno hteti i biti istrajan u borbi protiv loših životnih navika.

Kako sam počeo

clip_image002

Ovakav sam bio…

Bio sam uživalac mnogih poroka koje nam na žalost nameće i servira tzv. savremeni život. Konzumirao sam 50 cigareta dnevno, često i više, uživao sam u raznim alkoholnim pićima često u obilnijim količinama, konzumirao sam svu hranu, naročito masnu, jaku, začinjenu…

Bio sam pravi gurman.

Sa 20 godina već  sam imao povišen krvni pritisak. Najpre sam na svu sreću uvideo loše posledice obilnog konzumiranja alkohola, pa sam u decembru ’94. totalno prestao da konzumiram sva alkoholna pića. Poroci u smuslu nezdrave hrane i cigareta ostaju i dalje u ogromnim količinama. Avgusta 2002. dostižem telesnu težinu od 125 kg, (što se može videti iz priložene fotografije). 

Jak apetit ka nezdravoj hrani, koji vodi u sunovrat.

 U jesen 2002. na sreću postajem samokritičan, razmisljajući o svom zdravlju i svojoj porodici. Čvrsto i na ličnu inicijativu rešavam da promenim svoje loše životne navike i iskreno poželim da smršam. Bez ikakvih preparata, bez bilo kakve hemije, bez ničijih saveta i ničije pomoći, totalno samoinicijativno, totalno zdravim, prirodnim putem. Pristupio sam  borbi protiv samog sebe i protiv viška kilograma. Kao i svaki početak i ovaj je bio ne baš lak.

Najpre sam smanjio hranu. Sve je išlo naporno, teško, bile su promene ali ne tako značajne sve dok nisam stvorio svoj prirodni čaj koji sam nazvao ,,Pantićev čaj’’.  Ovaj  čaj  mi je sigurno mnogo pomogao u istrajnoj borbi protiv viška kilograma. Kao da sam otkrio čarobnu formula u borbi protiv gojaznosti. Kilogrami su počeli da se tope i nestaju. To mi je dalo jos veći podstrek u daljoj borbi.

Ubrzo rešavam da ostavim cigarete. Pušenje sam ostavio odjednom, čvrstom, čeličnom odlukom. Pošto sam bio veliki nikotinski zavisnik (50-ak cigareta dnevno) totalno sam šokirao svoj organizam prestankom pušenja. Bila je to surova borba sa samim sobom . Imao sam ogromne krize ali moja volja za zdravijim životom bila je od svega jača. Dobro razumem pušače, poručujem im da čvrstom i istrajnom odlukom i uz pomoć mog čaja cigarete mogu ostati u zaborav. Tako sam te godine uspeo da ostavim cigarete i da smršam 40 kg za relativno kratko vreme.

Zoran Pantic na Podgorickom maratonu sa atleticarima iz Kanade i sa Kube

Zoran Pantić na Podgorickom maratonu
sa atleticarima iz Kanade i sa Kube

Promene mog fizičkog izgleda postaju čudne svima pa i meni samom. Neki čak i prestaju da me prepoznaju na ulici. Osetio sam ogromno olakšanje na sopstvenim nogama, a moje opšte zdravstvene kontrole su savršene.  I dalje sam uzimao svu  hranu u umerenim količinama i redovno pijem svoj ,,Pantićev čaj”. Težinu od 85 kg odrzavam od 2010-te.

  U leto 2010-te rešim da se okrenem totalno zdravoj ishrani.  Načisto prestajem da jedem hleb, sve testenine, meso, jaja… Prestajem da uzimam proste sećere, završio sam sa kolačima, sokovima, i jos mnogo toga. Konzumiram totalno zdravu hranu: voće, povrće, žitarice, uljarice, koštunjavo voće, mlečne proizvode, maslinovo ulje, čaj… Težinu sam smanjio na željenih 75 kg, što znači da sam smršao 50 kg. I dalje su mi opšte zdravstvene kontrole savršene a nova vegetarijanska kuhinja mi izuzetno prija i osećam porast fizičke energije u svom telu.

Februara 2011-te godine osetio sam potrebu da ubacim pojačanu fizičku aktivnost u svom životu, jednostavno sam osetio da imam viška fizičke energije. Uprkos brojnim obavezama i poslu, počinjem rekreativno da se bavim sportom, trčanjem, popularnim džogiranjem i to redovno i vrlo disciplinovano. Već posle 8 meseci treninga uspevam da istrčim veće kilometraže.  Na nagovor mojih prijatelja i porodice odlazim na “Beogradski maraton” u aprilu 2012-te godine. Rekreativno i totalno amaterski istčcao sam polumaraton sa totalnom lakoćom i zadovoljstvom. Osećam da to mogu mnogo bolje i česće.

Zoran Pantic( desno) sa Niskog polumaratona

Zoran Pantić sa Niskog polumaratona

    Već maja iste godine istrčao sam “Niški polumaraton” za 1:35 h i tom prilikom zauzeo 6-to mesto u kategoriji kao totalni amater među profesionalnim trkačima. Zatim mi se dežavaju i  neke fizičke povrede u poslu, ali uprkos svemu tome i dalje nastavljam sa trčanjem. Septembra 2012-te  istrčavam “Crnovrski polumaraton” u Boru. Nailazi i sportska povreda tetive. Ni to me nije zaustavilo, istrčao sam polumaraton u Podgorici. Tako sam prošle godine istrčao 4 polumaratona.

I dalje, redovno treniram trčanje. Bez obzira što sam veteran moje ambicije su ultramaratoni.

 U zdravom telu, zdrav duh

Samim tim kada čovek sredi i dovede u neku  normalu svoje psiho-fizičko stanje i sam duh se sređuje, pa je valjda i otuda izreka “u zdravom telu zdrav duh”.

Živimo u vremenu savremenih komunikacija i modernog života, uz sve to nam se nameću bezbroj drugih životnih navika koje nas odvode daleko od osnovnih, prirodnih obrazaca življenja.

Ne smemo u tom moru obaveza ni slučajno zapostaviti sebe i svoje bližnje, kao ni svoju okolinu i prirodu. Uprkos brojnim obavezama, poslovima, uprkos burnom tempu koji prati savremeno žovečanstvo moramo što česće i redovnije najpre zarad samih sebe da treniramo toleranciju prema okruženju, samokritiku, da gajimo i negujemo ljubav prema bližnjima kao i prema čitavom čovečanstvu. Da poštujemo svoje nasleđe, religiju i identitet.

S obzirom da je čovek deo prirode samim tim njoj pripada, pa s toga, kada je god to moguće provedimo vreme družeći se sa prirodom, kao sa najboljim drugom. Budimo odgovorni i čuvajmo prirodu kao i čitavu planetu. Na taj način poštovaćemo čitavo čovečanstvo.

Sa Oliverom Jeftic po zavrsetku Podgorickog maratona

Sa Oliverom Jeftic
po zavrsetku Podgorickog maratona

 Naučimo da prepoznamo sreću, kako u velikim tako i u malim stvarima.

Isto kao i neophodnu hranu uvedimo i fizičku aktivnost u svojim životima. To su po meni neka načela osnove za razvijanje zdrave svesti i zdravog duha, a zdrava svest i zdrav duh su osnove za kvalitetniji i srećniji život.

Eto, to je jedna moja životna etapa i neko moje nesvakidašnje životno iskustvo. Od ogromne gojaznosti i mnogih poroka preobrazio sam sebe u atletičara i doveo sebe na atletsku stazu.

Izuzetno bi me usrećilo to, ako svojim primerom pokrenem ljude ka zdravijoj strani zivota!

Poručujem da ne postoje ciljevi koji nisu ostvarivi, samo treba ovladati pozitivnom energijom, čvrsto verovati u sebe i  biti istrajan. To je po meni pravi put do svakog cilja.

 Zoran Pantić