SNAJA I ZET KAO NOVA DECA…

tamoiovde-logo
Kao jedan od najčešćih razloga za razvod braka u našoj zemlji navodi se „mešanje roditelja” druge strane. Ovu pojavu porodični terapeuti nazivaju „problem sa granicama” i smatraju je posledicom što roditelji ne gledaju na novu zajednicu u koju je stupila njihova ćerka ili sin kao na odvojenu celinu, već kao na produžetak njihove već postojeće porodice. Zato ne priznaju postojanje granice između roditeljske, primarne porodice i novonastale, sekundarne porodice.

formule-zivljenja

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Jedan od razloga za nastanak ovog problema jeste u tome što naši roditelji – uostalom kao i većina roditelja u južnoj Evropi – teško priznaju svojoj odrasloj deci da su zaista odrasla.

Definicija deteta je da je to osoba do svoje napunjene 18. godine, a nakon toga ona jeste nečiji odrasli sin ili ćerka. Za razliku od deteta, odrasla osoba je sposobna za samostalni život tako da nije zavisna od roditelja.

Međutim, mnogi roditelji gledaju na osamostaljivanje sina ili ćerke kao na neku vrstu emotivne izdaje, kao na napuštanje, kao na poruku da su postali beskorisni. Zato često upućuju psihološku zabranu odvajanja: Šta ti fali kod nas? Da te nismo nečim uvredili?

Kada odraslo „dete” stupa u brak, roditelj sa ovakvim stavom vidi priliku da svoju porodicu proširi za jedno novo „dete” – snahu ili zeta. Tako roditelji sami sebi dodeljuju pravo da se „mešaju” za dobro dece ili deteta.

Mladi su često u konfuziji uloga: postojećim ulogama sina ili ćerke, pridodate su uloge muža ili žene, kao i oca ili majke. Pojavljuju se situacije u kojima osoba koja je u različitim ulogama treba da izabere da li će biti dobra ćerka ili dobra žena.

Kada nastanu transgeneracijski konflikti pravilo je da svako treba da uredi odnose sa svojom primarnom porodicom i tako odbarani „granicu” sekundarne porodice. Greška je kada on pokušava da bude podjednako dobar sin i dobar muž, pa se povlači i zahteva da konflikt rasprave ona i njegova mama. U toj situaciji će se mama osećati nepoštovano od snaje, a snaja nezaštićeno od strane muža.

Nekada je potrebno odabrati stranu jer se ne može biti istovremeno i dobar sin (ili ćerka) i dobar muž (ili žena). Ukoliko su odnosi između supružnika dovoljno dobri, sasvim je razumljivo da će se prednost dati sekundarnoj porodici, a ne primarnoj.

Svaki dobar roditelj treba da prihvati kao prirodnu i ispravnu činjenicu da će njegovom voljenom, sada već odraslom detetu, neko drugi postati važniji od roditelja. Mudar roditelj pristupa novonastaloj zajednici poštujući njenu privatnost i već uspostavljene odnose u njoj. Test roditeljske mudrosti je stepen tolerantnosti prema odlukama koje mladi donose, a koji se ne sviđaju roditeljima.

Autor: Zoran Milivojević

Izvor: politika.rs/nedelja, 31.01.2016.

__________________________________________________________________________________

Advertisements

IDEALNO JA…

tamoiovde-logo

Gotovo da nema psihoterapijske škole mišljenja koja ne naglašava koliko je važno za kvalitet života i emocionalno zdravlje neke osobe da ona prihvati samu sebe. Prihvatanje sebe nastane nakon što neko oceni samoga sebe da je dovoljno dobro, vredno ljudsko biće. Prihvatanje sebe je temelj ostalih važnih osećanja prema sebi: samoljubavi, samopoštovanja, samopouzdanja…

Ilustracija Srđan Pećenićič

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa. Mlada osoba sebe prihvata ili ne prihvata, na osnovu odnosa prihvatanja ili neprihvatanja koji prema njoj imaju oni s kojima je bliska, roditelji i drugi, a posebno vršnjaci koji čine njenu grupu.

Stiče se utisak da je mladim generacijama sve teže da sebe prihvate. To je povezano s tim što im je sve teže da prihvate vršnjake. Razlog je u tome što im različiti mediji neprestano nude idealne predstave o savršenim, lepim, bogatim i srećnim ljudima i njihovim srećnim životima.

Te predstave bude želju da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom. Posledično, rađaju nezadovoljstvo samim sobom. Želeti da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom, znači da se ne želi da se bude ono što neko u stvarnosti jeste.

Mladi su se oduvek ugledali na nekoga ko im se sviđa, prema kome imaju pozitivan odnos i žele da budu kao taj neko. Nije isto ugledati se na stvarnog čoveka i za uzor uzimati medijski stvoren imidž neke muzičke ili filmske zvezde. Ta razlika između stvarnog i nestvarnog postaje razlika između ostvarivog i neostvarivog.

Odličan primer su predstave fizičkog izgleda i lepote. Kad mlada osoba gleda lepo lice na fotografiji u časopisu može da se divi lepoti te osobe, potpuno nesvesna da to nije slika stvarnosti, zato što je fotografija ulepšana kompjuterskim programima. A kada je časopis pun fotografija različitih nestvarno lepih ljudi, jedino što većina mladih osoba može da zaključi jeste da su više ili manje ružne.

Posledica ovakvih uticaja jeste da osoba formira predstavu o sebi kakva bi trebalo da bude pa da bude zadovoljna sobom. Ova predstava – idealno Ja – u stalnom je sukobu s manje vrednim stvarnim Ja te osobe. Stepen nepodudarnosti ove dve predstave odgovara stepenu nezadovoljstva sobom. Na najrazličitije načine ljudi pokušavaju da postanu svoje idealno Ja, ali to uspevaju izuzetno retko, ostajući nezadovoljni sobom.

Idealno Ja je skup uslova koje je neko, pod uticajem medija i drugih ljudi, postavio sebi, pogrešno verujući da mora da ih ispuni da bi živeo srećno. Rezultat nije sreća, već borba sa osećanjem niže vrednosti. Najbolje je odbaciti sve te uslove i sebe prihvatiti bezuslovno jer je to najkraći poznati put do srećnog života.

Autor: Zoran Milivojević

Formule življenja

Izvor: politika.rs  /20.12. 2015.

_________________________________________________________________________________

ŽIVI LJUDI, MRTVE DUŠE…

tamoiovde-logo

Beleške na manžetnama

Nakon što sam u Teatru Majakovski u Moskvi imao priliku da pogledam Gogoljeve Mrtve duše ukazala mi se ponovo prilika da pogledam istoimenu predstavu u režiji Ljubosava Majere.

Николай_Васильевич_Гоголь

Foto:sr.wikipedia.org

Dugo sam nakon odgledane Majerine predstave razmišljao o viđenom, ali ne o tome kakva je bila predstava, mada bi se i o tome moglo govoriti, već o rediteljevoj zamisli da se u predstavi spoje u jedno – živi ljudi Dostojevskog i mrtve duše Gogoljeve. Sama pomisao o spajanju u jednu celinu dijametralno suprotnih stavova o čoveku i životu, onako kako su to videli Dostojevski i Gogolj, celu priču čini veoma interesantnom.

Problem čoveka? Želja da se on razume? Šta je istinito u čoveku – večno u ljudima? Koji je smisao života? – samo su neka od pitanja do čijeg odgovora nam nauka malo šta može pomoći. Neki odgovori na postavljena pitanja se kriju na jednom drugom mestu.

Kriju se, koliko god to bilo čudno, u proznoj književnosti. Jedan od mogućih puteva koji bi nam mogao dati odgovor na sva ta i slična pitanja vodi nas od Dostojevskog do Gogolja. Bar ja tako mislim. Dostojevski, kako ga je nazvao Š.Cvajg „psiholog nad psiholozima“, uspeo je da osvetli čoveka do najsitnijih njegovih psiholoških pora, bežeći od konformizma dajući odgovore kako razumeti čovekovu prirodu. S druge strane, Gogolj je pokazao svetu ljude koji u sebi gase „božiju iskru“, ljude s mrtvom dušom.

Kada kažem da je Dostojevski težak za čitanje ništa novo nisam rekao. Do takve konstatacije će doći svako ko se lati čitanja njegovih dela. Težak je zato što njegovi junaci na svom životnom putu idu iz krajnosti u krajnost. U njegovim delima čovek juri samog sebe izlažući se psihološkim lomovima, mučenjima koja idu do granica sopstvenog uništenja. Ruku na srce niko od nas ne voli bol i strah. Niko od nas nije spreman na oduševljeni zanos mučeničkog niza – život, osećanja i strašni haos u sebi – sve u isto vreme. Naučne norme tu ne mogu pomoći.

Heroji Dostojevskog su u svojim postupcima i nelogični i razdvojeni i mučenici koji se u isto vreme bore sami sa sobom, koji ne žele živeti po jednoj ustaljenoj formuli života, koji se rukovode principom „sitosti“, koji žive život svih. Ali oni su istiniti. To je ono što se meni čini interesantnim i strašnim u isto vreme. Istina! Po toj istini nije vredno pokazivati čoveka po nekom tamo standardu, civilizacijskom ili bilo kom drugom, već razgolićenog bez maski i maskiranih kostima. Istina o nama.

Lepotu i dostojanstvo čoveka Dostojevski nije video u konkretnim životnim ispoljavanjima. Naprotiv, lepota se po Dostojevskom čuva kada se posle mnogobrojnih borbi sa nečastivim duša očisti i sačuva. Unutrašnji dijalozi, spor čoveka sa samim sobom, menjanje pozicija u tom sporu, odlaganje pronalaženja tačke preloma su upravo elementi koji vode pročišćenju duše i njenom spasenju. Protivurečnosti su sastavni delovi te borbe i one upravo usložnjavaju čitanje Dostojevskog.

Svega toga ima na pretek u svim njegovim delima. Toga ima kod svakog od braće Karamazov, ima i kod Raskoljnikova i kod Katarine Ivanovne i kod Kneza Miškina i kod Nastasije Filipovne i kod Rogozina i kod Stavrogina i kod Darje Pavlovne i kod Smerdjakova i kod Sonje…Borba različitih misli i motiva, postojanje samospoznaje su muke svih junaka Dostojevskog. Ko uspe da te muke preživi dolazi do zdravog i harmoničnog života duše svoje, do glavne ugodnosti čovekove. Dolazi do „duševnog mira“! Ima li išta lepše od te ugodnosti? Nema! Dostojevski je svetu pokazao da se do „iskre božije“ dolazi korak po korak. Da put nije nimalo lak. Da je svako rešenje, rešenje za sebe. Da je ta iskra nepresušna samo je treba u našoj duši pronaći i upaliti.

S druge strane, drugi genije Gogolj tu „božiju iskru“ u svojim delima kroz svoje junake gasi. On prikazuje ljude u kojma obitava mrtva duša. On je to tako jako i surovo prikazao da nije ni čudo što njegov roman „Mrtve duše“ cenzura nije dopustila. Evidentno je da se Gogolj kroz sam naslov romana do krajnjih granica drskosti poigrao rečima. Čak i sa stanovišta pravoslavlja sam naslov ovog Gogoljevog dela deluje provokativno.

Duše ne mogu biti mrtve. Jevanđelje kaže da je to bogohuljenje. Kontrapunkt Dostojevskom je odmah primetan. Međutim, sam Gogolj se potrudio da kroz heroje roman-poeme opravda njen naslov. I, čini se, da je uspeo u tome. Sobakevič, Pljuškin, Korobočka, Nozdrjov, Manjilov, Čičikov, a uz njih i junaci drugih Gogoljevih dela kao što su Hljestakov, Akakij Akakevič, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič, Dobčinski i Bobčinski kao i mnogi drugi predstavljaju zlosutne beživotne voštane figure koje predstavljaju oličenje ljudskog ništavila. Večni Gogoljevi mrtvaci!

Kod Gogolja nema ljudskih likova, kod njega se pojavljuju „njuške i ružna lica“. Zasigurno da je na ovakav odnos prema ljudima uticalo i njegovo užasno detinjstvo. Ponešen uspomenama iz takvog detinjstva nije ni čudo što kod njega nema pozitivnih likova. Sa takvim svojim stavom Gogolj je sam sebe doveo do samog ludila i stradanja, u isto vreme nemoćan da tu može išta promeniti.

Pokušaj da u svojoj roman – poemi „Mrtve duše“ drugi tom, kojeg je sam zapalio i uništio, kod svojih junaka unese elemanat pozitivnog i optimističnog ostao je bez uspeha Njegovo mentalno stanje nije dopuštalo tako nešto. Personaža po kojoj je Gogolj otelovljenje demona često puta se mogla čuti. Za mnoge ona i danas ima jako značenje. U takvu krajnost ja nisam spreman ići. Pre bih rekao da je postojanje jake volje ali i nemoći za promenama bila zla kob koja je ovog genija pratila do kraja njegovog života.

Ako za Dostojevskog mogu da kažem da je on kroz duboko stradanje spoznao i uvideo čovekovu ćud i njegovo aktivno delovanje ka pronalaženju duševnog mira, kod Gogolja se sve urušava osim bezdušnosti. Duše nema!
Dostojevski je bio ubeđen da u čoveku ipak postoji dobrota. Po njemu zlo je u drugom planu ali sa željom da izbije u prvi plan i da dominira u čoveku. Život stvara i budi to zlo u čoveku. Tu leži borba između dobra i zla. Borba između boga i demona.

Kod Gogolja su ostali samo poročni ljudi koji formalno žive. Borbe nema jer je Faustov peti čin napisan. Ostali su Gogoljevi živi mrtvaci! Ono što je posebno interesantno jeste saznanje da se Gogolj nije zadržavao na njegovom vremenu već je išao ka budućnosti. Jedna vrsta predskazanja. Zbog toga me ne čudi osećanje koje je postalo karakteristično za savremenog čoveka, osećanje po kojem smo formalno živi dok nam duša lagano umire.
Radovan Zubac
Izvorjasatomic.org

_______________________________________________________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski književnik, rođen je na današnji dan, 20. marta 1809. godine. 

_______________________________________________________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski pisac, rodom iz Ukrajine a poreklom iz Poljske, kao da je u svom genetskom kodu nosio celokupnu slovensku tradiciju na kojoj je izgradio svoj osobeni književni stil.

RD3-300x225Sa njegovom pojavom na literarnoj sceni u Rusiji prestaje period imitiranja zapadne književnosti, a započinje pravac koji će kritičari kasnije nazvati ruskim realizamom, iako se sam Gogolj nikada nije u potpunosti uklapao ni u jedan od poznatih književnih šablona.

On je na svetlost dana izvukao odbačene, obične, nesrećne, nevažne, male likove. Njegov stil je utoliko osobeniji što na njega gotovo da nije uticao niko, a on je uticao na čitavu seriju vrhunskih pisaca, među kojima su najvažniji Dostojevski, koji je najdoslednije nastavio sa promovisanjem kao glavnih junaka poniženih i uvređenih“ i Kafka, koji je svoje priče temeljio na apsurdnom, grotesknom i bizarnom.

Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licemerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca!″ (Nikolaj Gogolj – Mrtve duše“)

Iste godine kada i Edgar Alan Po, 1. aprila 1809. godine rodio se Nikolaj Gogolj u Soročincima, kozačkom selu u Mirgorodskom srezu Poltavske gubernije u Ukrajini. Baš kao da se obijica nisu slučajno rodila u isto vreme, kao da ih je sudbina namenila da na različitim stranama sveta istovremeno obogaćuju i menjaju uspavanu, klišeiziranu literaturu, da unesu svež dah i otvore nove horizonte budućim piscima. Ono što je, možda, još zanimljivije, obojica su umrli relativno mladi i pod misterioznim okolnostima, i kod obojice dela se oslanjaju na groteskno, bizarno, mračno i magično.

Nikolajev pradeda, Jan Gogolj-Janevski, studirao je na univerzitetu u Kijevu i toliko mu se dopao život u Ukrajini da je rešio da napusti svoju rodnu zemlju, Poljsku i preseli se u region Poltave. Nikolajev deda, Afanasij, kao i otac, Vasilij, izjašnjavali su se kao Poljaci, ali je Nikolaj izbacio iz svog prezimena dodatak – Janevski, tvrdeći da je nepotreban, te da se on oseća kao pravi Ukrajinac.

Vasilij Gogolj, Nikolajev otac, bio je zanimljiva ličnost, državni činovnik i pisac-amater. Nikolaj je verovatno od njega nasledio dar za pisanje, ali je presudan uticaj na razvoj njegove ličnosti imala majka, veoma religiozna i maštovita žena. Kao dete, Nikolaj je bio povučen i sklon sanjarenju, a na njegovu psihu duboko je uticala smrt mlađeg brata.

 “Šta je naš život? Dolina gde su se jadi nastanili. Šta je svet? Gomila ljudi koji ne osećaju.” (Nikolaj Gogolj)

1828. godine Gogolj je završio osnovnu školu u kojoj se nikada nije odlikovao dobrim ocenama, ali je uspevao da zasmejava svoje vršnjake izvrsnim imitacijima predavača. Nije se mnogo družio, ali je ipak zasnovao doživotno prijateljstvo sa nekim od školskih drugova. Kažu da je vrlo brzo razvio mračnu i tajanstvenu ćud, pomešanu sa bolnom samosvešću i beskrajnom ambicioznošću. Iste ove godine preselio u Peterburg sa željom da postane glumac i pisac, pa je u tu svrhu napisao romantičnu poemu “Hans Kihelgarten”, pod pseudonimom V. Alov i izdao je o svom trošku. Umesto očekivane slave i pohvala, njegovo delo je uglavnom ostalo neprimećeno, a nekolicina kritičara koja se oglasila toliko su ga iskritikovala da je Gogolj otkupio sve dostupne kopije i spalio ih, zaklinjući se da više nikada neće pisati pesme.

Maja 1831. godine upoznao se sa čuvenim ruskim pesnikom, Aleksandrom Puškinim. Ovo poznanstvo prerašće u pravo prijateljstvo i duboko će uticati i na Gogoljev život i karijeru, jer mu je Puškin dao sižee za dva najvažnija dela koja će napisati: “Mrtve duše” i “Revizora”. Nakon Puškinove smrti, kao da je i Gogolj umro. Njegova inspiracija je presahnula, verovatno jer je po prirodi bio veoma nesiguran i bez Puškinove podrške više nije imao hrabrosti da se bavi teškim životnim pitanjima ni u literaturi ni u sopstvenom životu.

“Ne krivite ogledalo što vam je lice na njemu izobličeno.” (Nikolaj Gogolj)

Iste godine kada je upoznao Puškina, 1831. objavio je zbirku pripovetki “Večeri na salašu kraj Dikanjke” i ovoga puta dobio hvalospeve i kritike i čitalaca. Bile su to priče o đavolu, vešticama i drugim demonskim ili fantastičnim likovima iz ukrajinskog folklora, ali saopštene u maniru realizma, što im je davalo osobenu i do tada u Rusiji nepoznatu boju. Praznici određuju sižee i likove ovih pripovetki, a njihova posebna atmosfera, sama po sebi čudna mešavina religioznog ushićenja i straha od smrti, izvode život iz uobičajene kolotečine i nemoguće čine svakodnevnim. On je tražio da mu se šalju narodna predanja, običaji, skaske, legende, koje je književnom metodom preobražavao u pripovetke.

scrn_big_1-300x200 Glavni junak ove zbirke, kao i većeg dela Gogoljevih radova je đavo, ali koga on tretira na osobeni način, karakterističan za slovenske narode: đavo nije bauk, već on može biti i pobratim, sa njim se može pogađati (dam ti – daš mi), on je aktivni i ravnopravni učesnik i pokretač radnje, iako ga Gogolj, baš kao i običan narod, često psuje i grdi.

Sva ta natprirodna bića, kao što su veštice, đavoli, vile, rusalke toliko su srođeni sa seljacima, da ponekad izgleda kao da su im oni stari poznanici. Dakle, Gogoljev stil se gradi upravo na temelju narodnih pripovetki, koje su gotovo po pravilu fantastičnog karaktera, ali granica na kojoj prestaje predanje i nastaje Gogoljeva priča jeste oblik koji im on daje. On nije prost prepisivač, nije ni sakupljač narodnih umotvorina. Svestan da postoji rudnik koji do tada nije eksploatisan, Gogolj koristi narodna predanja da bi ih obojio novom bojom i prilagodio vremenu u kojem je živeo. Ona su podloga, a ne cilj sam sebi. Ona su put do zaključka, do onoga što sam pisac želi da kaže.

“Ja sam obično bio pre melanholičan, sklon meditiranju. Kasnije su se tome pridružile bolest i depresija. I upravo ta bolest i depresija behu razlog onog vedrog raspoloženja koje se pojavilo u mojim prvim delima: da bih razonodio samog sebe ja sam bez daljeg cilja i plana izmišljao junake, stavljao ih u smešne situacije – to je poreklo mojih pripovesti.” (Nikolaj Gogolj)

1-300x226Druga osobenost Gogoljevih radova jeste humor – jedna posebna vrsta ironije, toliko posebna i drugačija da su joj kritičari čak i darivali ime njenog autora – “gogoljevska ironija”. Njen koren je u satiri, ali je Gogolj pojačava svojom omiljenom metodom – kontrastom: u jednom delu rečenice nešto ili neko se i previše hvali, kako bi se u drugom delu saopštila zapravo prava istina, koja će tako postati još uočljivija i snažnija. Recimo:
“Onde je samo jedan jedini valjan čovek – javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja.”
Ili: “Dobar kozak. Voli ponekad da ukrade i slaže bez ikakve nužde, ali je kozak bez mane.”
Ili: “Filozof je pripadao onoj vrsti ljudi u kojih se, kad ih dobro nahranite, budi snažna ljubav prema bližnjima.”

1834. godine Gogolj je uzalud pokušavao da se zaposlio na Kijevskom univerzitetu kao predavač istorije. Odbijen je kao nestručan, uprkos urgiranju Puškina i ruskog ministra obrazovanja, Sergeja Uvarova.
1835. godine ruska flota uništila je otomansku u Sinopskoj bici, u Americi se rodio Mark Tven, a Gogolj izdao zbirku pod naslovom “Arabeske”, koja se sastojala od eseja, kritike umetnosti, delova romana i tri kratke, maestralne priče: “Portret”, “Nevski prospekt” i “Zabeleške jednog ludaka”. Oštri realizam romantika koji niti može da se prilagodi svetu u kojem živi niti da iz njega pobegne izbija iz svake pore ovih radova. Same arabeske su nastale na Istoku, gde Koran zabranjuje predstave životinja i ljudi. S obzirom na to, naslov knjige je sasvim prikladno izabran: u njoj nailazimo uglavnom na figure bez lica.

U “Zabeleškama jednog ludaka” heroj je krajnje frustrirani činovnik koji postaje ospednut bolesnom idejom o sopstvenoj veličini. Koristeći se vizijama ludaka, Gogolj pokazuje besmislenost nastojanja i prazninu sveta, slikovito pokazujući da, doduše, i običan čovek može da ostvari svoj san i postane, recimo, kralj, ali u ludnici.

U “Nevskom prospektu” pokušava da naslika kontrast između ideala i uobičajnih pogleda, pomoću dva mladića koji su u potrazi za ljubavlju; jedan je nepopravljivi romantik, a drugi u devojci vidi samo objekt svoje telesne požude. Iako je ovde suprostavio već uobičajeni par (romantični sanjar protiv vulgarnog avanturiste) Gogoljeva osobenost se vidi u kraju same priče: obe ljubavne priče završavaju se banalno, na Nevskom prospektu, na trgu svetske taštine. Kako god okreneš, sva nastojanja su apsurdna i besmislena, jer ma koji pristup imao kraj je isti. Razlikuje se samo njegov doživljaj.

“Istinski efekat se nalazi u oštroj suprotnosti, lepota nije nikada tako upadljiva i reljefna kao u kontrastu.” (Nikolaj Gogolj)

U “Portretu” on pokušava da napiše svoju verziju “Fausta”. U ovoj priči umetnik prodaje dušu đavolu za novac, jer Gogolj postaje sve zabrinutiji moralnim načelima spisateljske veštine, što će postati njegova prava opsesija pred kraj života, kada će želeti da piše samo dela kojima će prosvećivati ljude. Zaključak ove priče je sumoran, ali verovatno tačan – zlo je neiskorenjivo iz ovog sveta.

“Nikad ništa nisam stvarao u mašti i nisam imao tu osobinu. Dobro mi je polazilo za rukom samo ono što sam uzimao iz stvarnosti, iz podataka kojima sam raspolagao… moja mašta me dosad nije obdarila nijednim izuzetnim karakterom i nije stvorila ni jedne stvari koju moj pogled nije negde uočio u prirodi.” (Nikolaj Gogolj)

Nakon velikog uspeha i ove zbirke, Gogolj konačno uspeva da ostvari svoju želju i postane predavač istorije, ali na univerzitetu u Peterburgu. Ipak, ova avantura nije potrajala ni godinu dana; niti je on voleo svoj posao, niti su ga voleli učenici.

Iste godine kada je izdao “Arabeske” izdao je još jednu fantastičnu zbirku pripovetki “Mirgorod”. “Mirgorod” se sastojao od četiri priče i bile su slične onim pričama iz “Večeri na salašu kraj Dikanjke”, ali su otkrile snažan jaz između Gogoljevog romantičarskog eskepizma i njegovog inače pesimističnog pogleda na život. Najpoznatija priča iz ove zbirke svakako je “Taras Buljba”, ljubavna priča koja se zbiva u vreme Ukrajinsko-Poljskih ratova u XVI i XVII veku, i koja je protkana fantastičnim opisom kozačkog sveta. Gogolj se, generalno, u svojim delima služi različitim sredstvima pomoću kojih dočarava cilj svog kazivanja. On koristi hiperbole (kad junak zahrče na livadi trava se povija), kontrast, igra se dvosmislenošću reči, a sve to boji svojom tipičnom ironijom. Iz Gogolja izvire satira sama od sebe, čak i kada on to ne želi. Atmosfera u njegovim pričama je groteskna, bizarna, apsurdna, često na ivici horora i fantastike.

dva-ivana-225x300“Priča o svađi dva Ivana” prepuna je gorčine prema niskosti i vulgarnosti postojanja. On se koristi prvenstveno jezičkim efektima, igra se rečima, daje neobičane opise kojima, zapravo, za mnoge neprimetno, najtačnije predstavlja osobine svojih likova: “Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore”, čime slikovito ukazuje da su oba lika kao lice i naličje jedne iste stvari.

Čak i idilični motiv iz priče “Starovremske spahije” u kojem opisuje život starog bračnog para na selu, podriven je satirom, jer se svrha njihovih života svodi na prežderavanje.

Ova, 1835. godina ispostaviće se kao najuspešnija u njegovoj karijeri, jer je osim dve zbirke pripovedaka, objavio i svoje dramsko remek-delo “Revizor”. Delo se bavi varalicom koga su pobrkali sa pravim revizorom i koga državni činovnici obasipaju pažnjom i pokornošću kako bi prikrili korpuciju i nepoštenje. Cenzor je prvo odbio dramu, ali nakon apela samog cara dao dozvolu da se stavi na pozorišni repertoar. Uspeh dela je bio je momentalan i neverovatan.

“Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene – kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost.” (Nikolaj Gogolj)

revizor-195x300 1836. godine Španija je priznala nezavisnost Meksika, koji su španski konkvistadori osvojili 1526. godine razorivši državu Asteka, a Nikolaj Gogolj je objavio grotesknu priču “Nos”, koja se bavi bežanjem nosa sa jednog uvaženog lica i insistira na nezavisnom postojanju.

Priča je groteskna i bizarna, ali je prenesena na veoma detaljan i realističan način. Možda se u njoj najbolje primećuje Gogoljev osobeni metod po kojem u jednoj rečenici, u jednom opisu spaja uzvišeno i banalno, želeći da ukaže kako na besmislenost ljudskog postojanja tako i svih nastojanja generalno, ali sve to putem humora, pomoću gorke ironije.

Ipak, uspeh “Revizora” toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji da su putem novina vršili na njega svakodnevni, strašan pritisak, pa se Gogolj preselio u Rim, gde je i ostao, uz manje prekide, sve do 1842. godine.

Prijala mu je atmosfera u Italiji, ukusna i donekle patrijahalna, religiozna. Ovde se upoznao i družio sa ruskom emigracijom, pesnicima, slikarima i krugom ljudi oko princeze Volkonski, koja se nalazila u egzilu.
1842. godine na planini Sent Helen u američkoj državi Vašington izbila je prva vulkanska erupcija u Sjedinjenim američkim državama čiji je datum izbijanja evidentiran, a 21. maja iste godine Gogolj je objavio svoj najvažniji roman, “Mrtve duše”, kojim je uzvratio udarac učmaloj i korumpiranoj ruskoj birokratiji.

Nekada je pisana reč, očigledno, imala mnogo veću moć nego danas. A ko zna, možda je ima i danas, samo je mi ne primećujemo, jer više nema nezavisnih, istinskih mislilaca, već jedino sistemskih. Danas velika većina radi u korist sistema, čak i kada navodno piše protiv njega. To vam je kao kada osnujete hevi-metal bend i u pesmama pljujete pop kulturu, a zapravo vam je cilj isti – da postanete slavni i bogati; samo ste se rešili za malo drugačiji put – da kritikujete ono čemu težite. Zato su danas sve promene samo kozmetičke.

“Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život… On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom… on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta…” (Nikolaj Gogolj – “Mrtve duše”)

0035-048-Pavel-Ivanovich-CHichikov-199x300Čitaoci su uživali u ovom duhovitiom romanu, ne sluteći da ga sam autor smatra samo prvim delom trilogije, koju je zamislio nalik na Danteovu “Božanstvenu komediju”. Po toj zamisli, trilogija se sastojala iza tri različita dela, sfere kojima putuje ljudska duša: pakao, čistilište i raj. U ovom prvom delu (ostala dva su ostala samo u fazi zamisli) on reflektuje feudalnu Rusiju, sa kmetstvom, birokratskim nepravdama, banalnostima, glupostima i iskvarenošću.

Heroj romana je Čičikov, doterani prevarant koji želi na brzinu da se obogati. On dolazi na ideju da od različitih zemljoposednika kupi duše nedavno preminulih kmetova, čija smrt još uvek nije regristrovana kod zvaničnika. Čičikov namerava da iskoristi ove “duše” kao jemce za zajam od države, da bi se nakon toga preselio u neku udaljenu guberniju kao poštovani zemljoposednik. Sami zemljoposednici su zadovoljni njegovom ponudom, jer im nudi mogućnost da se otarase obaveze plaćanja poreza na ljude koji im više ne privređuju.

Gogolj izvanredno prikazuje tužno stanje ruske države u kojoj se ljudi kupuju i prodaju kao stoka, a prevaranti slave kao vešti ljudi.
“Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine.” (Nikolaj Gogolj – “Mrtve duše”)

Iste godine objavio je i svoja sabrana dela, sa dodatkom drame: “Ženidba” i pripovetke “Šinjel”.

Pripovetka “Šinjel” je takvo remek-delo da je Fjodor Dostojevski izjavio da je celokupni ruski realizam proizašao “ispod Gogoljevog šinjela”. Na prvi pogled tema ove priče je prozaična. Običan niži činovnik, bez ikakvih odlika kojima bi se isticao, čije vrhunsko zadovoljstvo je prepisivanje izvesnih akata, (“Malo je reći da je služio revnosno – ne, on je služio s ljubavlju. Tu, u tom prepisivanju, njemu se je priviđao neki njegov svet, šarolik i ugodan. Na licu mu je zračio užitak. Neka slova voleo je više od drugih, i kad bi ona došla na red topio bi se od radosti: i smeškao se i namigivao i micao usnama tako da se činilo da mu na licu možeš pročitati svako slovo koje ispisuje.”), sanja o kupovini novog šinjela. Kada napokon ostvari svoj san i kupi šinjel, ukradu mu ga dok se vraćao kući nekom mračnom ulicom. Od silne tuge činovnik umire. Naizgled jednostavan siže, jednostavna želja, u sebi krije mnoštvo značenja i tumačenja.

akaki-300x202Činovniku, Akakiju Akakijeviču Bašmačkinu, šnajder otkriva da je nemoguće dalje krpljenje njegovog starog šinjela i da mora kupiti novi.

On je u početku užansut tom idejom, jer: “Kako ga kupiti? – mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi.”

Proces odevanja kroz koji prolazi Akakije – šivanje i navlačenje šinjela, u stvari je postepeno razgolićavanje njegovog duha i uvlačenje u novu odoru. Kad je konačno obukao novi šinjel našao se u najsvečanijem raspoloženju, njemu se čini kao da se ponovo rodio. Na poslu, gde su ga uvek posmatrali sa omalovažavanjem, sada su mu ukazivali poštovanje i čak je jedan činovnik rešio da napravi zabavu u čast njegovog novog šinjela. Ali, po povratku sa zabave, Akakija napade lopov i krade mu tu novu, neprocenjivu odoru.

Uzalud se Akakije žalio policiji, tražio pomoć od visoke ličnosti… Sve je bilo uzalud i on umirući od tuge, pada u trans u kojem ima razna priviđenja. Ali, ono što ovu priču izdvaja iz žanra realizma i oblači je u novo ruho, čineći je novom i drugačijom, jeste njen kraj. Po Petrogradu se proširio glas da se kod Kalinskog mosta javlja mrtvac u liku činovnika i krade šinjele. Taj duh je živeo sve dok jedne večeri nije skinuo šinjel sa visoke ličnosti i tako zadovoljio pravdu.

„Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove.” (Nikolaj Gogolj)

Tokom 1840-tih Gogolj je postajao sve ubeđeniji da treba da pročisti svoju dušu i sve više je padao pod uticaj crkve. Proleća 1848. godine išao je na hodočašće u Jerusalim, ali uzalud. Nigde nije pronalazio duhovnu egzaltaciju, smisao i nažalost, u ovom periodu pao je pod uticaj sveštenika Matveja Konstantinovskog. Izgleda da je ovaj sveštenik u Gogolju ojačao strah od pakla, koji je ovaj nosio u sebi od malih nogu, insistiranjem na grešnosti u njegovim delima.

Želeći da se iskupi, Gogolj počinje da piše propovedničke radove i objavljuje “Odabrane pasuse iz korespodencije sa prijateljima”, u kojima savetuje svoje prijatelje kako da idu stazom pravednika. Njegova transformacija je bila tolika da ga je i jedan od njegovih najvećih poštovalaca, ugledni književni kritičar Bjelinski, oštro kritikovao i nazvao propovednikom biča i zaštitnikom mračnjaštva i represije.

Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu.” (Nikolaj Gogolj)

Čini se da je sveštenik Konstantinovski nad Gogoljem praktikovao neku vrstu duhovnog sadizma. Po njegovom naređenju, Gogolj je spalio kompletan rukopis drugog dela “Mrtvih duša” 24. februara 1852. godine. Nekoliko dana kasnije Nikolaj Gogolj umire, izgladneo od preterano strogog posta i mučen osećanjem grešnosti.

“Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom… Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete.” (Nikolaj Gogolj)
AUTOR: Dragan Matić  (vojvodinakafe.rs)
Izvor:ruskidom.rs

_______________________________________________________________________________

Mrtve duše

Mrtve duše (rus. Мёртвые души) je roman Nikolaja Vasiljeviča Gogolja objavljen 1842. godine. Ubraja se u jedno od najpoznatijih dela ruske književnosti 19. veka.

200px-Dead_Souls_(novel)_Nikolai_Gogol_1842_title_page

Prvo izdanje iz 1842.

Sam Gogolj je zamislio delo kao epsku poemu u prozi i kao prvi deo trilogije koju nikada nije završio. Drugi deo koji je navodno bio napisao, uništio je neposredno pred smrt. Iako se roman završava u sred rečenice (poput Sternovog Sentimentalnog putovanja), smatra se da je delo kompletno u svojoj postojećoj formi.

Naziv dela
U Rusiji je pre reforme o emancipaciji kmetstva iz 1861. godine vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju seljake (kmetove) koji će im obrađivati zemlju. Oni su smatrani vlasništvom vlastelina koji su ih mogli kupovati, prodavati, zalagati kao bilo koji komad lične svojine.

Kao merna jedinica za seljake korišćena je reč „duša“, na primer, “ šest seljačkih duša“.

Radnja romana zasnovana je na „mrtvim dušama“ (tj. mrtvim seljacima) koje se u državnim spisima i dalje vode kao žive. Na drugom planu, naziv dela se odnosi i na mrtve duše Gogoljevih junaka.

Izvor:sr.wikipedia.org

__________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

DUHOVI LJUBAVNE PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Retko neko iz prve pronađe osobu sa kojom može da ostvari lepu i stabilnu ljubavnu vezu.

Duhovi-ljubavne-proslosti.gif

(Srđan Pečeničić)

Većina ljudi pokušava, pa kada nije zadovoljna kvalitetom veze raskida i nastavlja da traži dalje. Kako se ovaj ciklus ponavlja, većina ljudi koji ulaze u neku novu vezu ima neku svoju ljubavnu istoriju iza sebe.

Pitanje koje se postavlja jeste: Koliko je bitna nečija ljubavna prošlost za sadašnju ljubav i vezu? Koliko osoba treba da se raspituje kod partnera o njegovoj ljubavnoj i seksualnoj prošlosti?

Na ovo pitanje ne postoji jednostavan i univerzalan odgovor. Kao i u mnogim drugim stvarima, zavisi od čoveka do čoveka. Nekim ljudima partnerova prošlost uopšte nije važna. Oni su usredsređeni na sadašnjost i na budućnost. Smatraju kad nešto nije u redu da će se to odraziti na vezu i videti u sadašnjosti. I zato biraju da se ne raspituju o partnerovoj prošlosti, takođe odbijajući da odgovaraju na partnerova pitanja o svojoj prošlosti.

Sa druge strane, postoje ljudi kojima je partnerova prošlost veoma važna. Oni ne samo da ispituju partnera i insistiraju da pregledaju fotografije iz njegovog života, već se mogu raspitivati i kod drugih ljudi o tome kako se njihov partner ranije ponašao u svom ljubavnom životu.

Iza ovakve radoznalosti stoji pretpostavka da se partner lažno predstavio, da uopšte nije takav kakvim se predstavlja, tako da je potrebno otkriti i analizirati prošlost da bi se otkrio njegov pravi karakter, kao i namere. Iako osoba na ovaj način pokušava da se zaštiti od toga da bude zavedena, prevarena, iskorišćena, ostavljena i povređena, najčešće ovakvo raspitivanje samo raspiruje sumnju.

Logika koja vodi ka čeprkanju po nečijoj prošlosti takva je da onaj koji istražuje može samo dokazati da je drugi loš, a ne i da je dobar. Tome se pridružuje i osećanje ljubomore, jer, kada osoba sazna da je njen partner ranije bio sa nekom konkretnom drugom osobom, ona može živopisno zamišljati kako je to tačno izgledalo, zbog čega se može vrlo neprijatno osećati. Nekada to može postati patološka preokupiranost i ljubomora na nešto što se dešavalo pre mnogo godina. To svakako kvari vezu, jer umesto da ih je u odnosu dvoje, sećanje na trećeg čini da ih je u odnosu zapravo troje.

Što se tiče partnerove prošlosti, izgleda da je najvažnije da li je prošlost zaista prošlost. Jer ako nije, ako postoje neki „nezavršeni poslovi”, bilo u smislu još uvek tinjajuće zaljubljenosti bilo neke prikrivene povređenosti, mržnje i osvete, tada se može desiti da kroz neki splet okolnosti prošlost iznenada oživi i postane sadašnjost. I zato nije važno kakva je, već da li je zaista prošlost.

Zoran Milivojević/politika.rs

___________________________________________________________________________________________

ŽENA TREBA DA OHRABRI MUŠKARCA…

TAMOiOVDE______________________________

Ako pokažete osobi da vam se sviđa, nećete izgubiti na vrednosti, već ćete samo pokazati da imate dobar ukus, istice uvaženi psihoterapeut dr Zoran Milivojević

TamoiOvde-a522a6005d1cb428ea34ef1769cd7452_MZbog čega je tako teško postalo naći pravog partnera, koje su najčešće greške žena u emotivnim odnosima i zašto savremeni muškarci izbegavaju emotivno vezivanje, otkriva dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, autor „Formula ljubavi”, kao i niza drugih knjiga o najvažnijim odnosima na svetu – muško-ženskim.

Zbog čega najčešce dolazi do ljubavnih nesporazuma?

Žene su 80 odsto naših klijenata. One se ne ustežu da traže pomoć, za razliku od muškaraca, koji gaje različita uverenja, kao što su: „Onaj ko je pametan, sam ce rešiti problem” ili „Psihologe traže samo slabići”.

Generalno gledano, postoje dve vrste problema zbog kojih se najčešce dolazi kod psihoterapeuta: prvi – namera da se reše česti konflikti parova koji vec žive zajedno i drugi – nemogućnost da se pronađu odgovarajući partneri. Ponekad osoba ima takva očekivanja koja teško ko može da ispuni. Zato se i javlja nezadovoljstvo.

Da li je onda osnovano poređenje da su muškarci sa Marsa a žene sa Venere?

Sve je manje razlika koje potiču iz nekadašnjih polnih uloga. Već od šezdesetih godina 20. veka takva podela nema funkciju, jer ima muškaraca koji su, uslovno rečeno, „ženstveniji” od žena i obratno. Kultura sve više ide ka androginiji, odnosno ka stvaranju muško-ženskog karaktera, tako da se razlike brišu. Naučno je potvrđeno da muškarcima u zapadnoj kulturi opada testosteron, što se povezuje sa masovnom upotrebom pesticida. Sa druge strane, devojčice ranije ulaze u pubertet. Zbog toga se može zaključiti da neki ljudi nisu ni sa Marsa, ni sa Venere, već da dolaze sa Saturna.

Zbog čega se savremeni muškarci sve manje udvaraju i preuzimaju doskora ženske uloge, postaju pasivni, neodlučni i čekaju da im se udvaraju žene?

Žene u poslovnom domenu sve više pokazuju odlučnost, energičnost, odgovornost, a privatno žele da im se muškarci udvaraju. To može pomalo da zbuni muškarce jer ne prepoznaju jasne signale da li da krenu u akciju ili da budu pasivni. Sa druge strane, uvreženo je shvatanje da ako žena pokaže muškarcu da joj se dopada da će on misliti da je „laka”. Mi ih učimo da će osoba, ako joj pokažete svoju naklonost, misliti da imate dobar ukus.

Ljudi vole kada se drugima sviđaju, čak i ako im oni nisu dragi. Zato žena treba da ohrabri muškarca pogledom. Onda kada je pogled uzvraćen, trebalo bi da se nasmeje, što muškarcu daje jasan znak da postoji interesovanje sa njene strane. Jer žene koje se stide, koje u sebi imaju ranjivu devojčicu, upućuju signale koje muškarci ne prepoznaju kao takve. Na primer, žena se žali da joj nije uzvraćena naklonost muškarca koji joj se dopada. Mi je pitamo da li mu je pokazala da joj se sviđa, a ona odgovara: „Naravno, pozvala sam ga da mi pomogne da popravim kompjuter!” Muškarac je dešifrovao njene signale na drugi način i zato nije došlo do uzvraćene emocije.

zoran-milivojevic-foto-b-pe

foto: Politika

 Zašto veliki broj muškaraca ne želi da se emotivno veže?

 Postoje tri razloga. Prvi je iskustvo iz primarne porodice, u kojoj su gledali kako se mama i tata stalno svađaju. Zato su zaključili da je zajednicki život pun nesporazuma i obmana.

 Drugi razlog je usmerenost kulture ka uživanju. Ne žele da odrastu, jer misle da će im život biti preozbiljan i naporan i zato žele da budu večiti mladići. A vezati se za nekoga i imati decu definitivno je znak odrastanja.

I, treci razlog je precenjivanje seksa. Na žene se gleda kao na seksualne objekte, koji stalno moraju da izazivaju želju za strašcu i seksom, a priroda ljudskog odnosa je da to može da bude samo u prvih nekoliko meseci. Ako seksualnost nije praćena emotivnim vezivanjem, onda se vrlo brzo seli na drugu osobu. I tako u beskraj.

 Zbog toga takvi muškarci dočekaju 50–55 godina vrlo usamljeni, kada više nisu seksualno poželjni. Takođe, zbog visokih kriterijuma, nije mali broj žena koje nisu uspele da pronađu partnera, a u godinama su kada im otkucavaju poslednji minuti biološkog časovnika. Nisu srećne ni one žene koje imitiraju muškarce, menjajući često partnere.

Seks bez emocionalnog vezivanja nema taj kvalitet koji ostvare osobe koje u seksualnom odnosu izražavaju duboku emotivnu pripadnost.

Da li postoji univerzalna formula ljubavne sreće?

Mi smo, kao civilizacija, ljubavne odnose prilično zakomplikovali. Ono šta je ljubav (emocionalno vezivanje, osećanje da vam je neko važan i da imate osećaj pripadnosti), generalno gledano, nije ništa posebno. Svako ima pravo da voli i da bude voljen.

Dokumentarni filmovi o primitivnim plemenima najbolje pokazuju kakva je ljubav bez kulturnih konstrukcija. Mi smo od ljubavi napravili centar uživanja – romantičnog i seksualnog – i to prvo u literaturi a onda i na filmu. Upili smo predstave o ljubavi, koja treba da nas usreći, izazove ekstazu i koja će da traje do kraja života.

Ako se tome još doda predstava o podeli polnih uloga, postaje teško verovatno da nađemo partnera koji će se uklopiti u takve predstave. Posledica svega toga jeste sve više razočaranih ljudi.

Grad je pun izuzetnih mladih žena koje su same jer ne mogu da nađu muškarca koji bi želeo da se veže, jer on ne veruje u ljubav. Konačan ishod je sve manje dece i stvaranje zatvorenog civilizacijskog kruga. To je dovoljno alarmantan razlog da počnemo da se menjamo.

Intervju POLITIKA: Žena treba da ohrabri muškarca [objavljeno: 06/03/2009]

Intervju: dr Zoran Milivojević/Intervju vodila: Zorica Karanović
Izvor:milivojevic.info

____________________________________________________________________________________

RAVNA DUŠA…

tamoiovde-logo

RAVNODUŠNOST

Tačno je da ljudi uvek nešto osećaju, ali to što mogu uvek da osete nisu osećanja, odnosno emocije.

Untitled-1

Ilustracija Srđan Pečeničić

   Različite osećaje u našem telu uvek možemo da registrujemo, ali osećanja doživljavamo samo povremeno, u nekim situacijama. Da li ćemo doživeti neko osećanje ili ne, ne zavisi od situacije već od toga kako smo je mi shvatili i ocenili.

 Emocije doživljavamo onda kada ocenjujemo situaciju kao veoma važnu. Ako smo je ocenili kao važnu na negativan način, zato što mislimo da je u njoj ugrožena neka naša vrednost, tada ćemo osetiti neprijatno osećanje. A ako situaciju ocenjujemo kao važnu na neki pozitivan način, rezultat će biti prijatno osećanje. Što smo situaciju ocenili kao važniju, to će i osećanje biti snažnije.

 Šta osećamo onda kada ne procenjujemo da smo u nekoj važnoj situaciji?

Tada i ne razmišljamo o svom doživljaju, a ako obratimo pažnju, tada možemo da primetimo da ne osećamo nijednu emociju. To osećanje neosećanja je ravnodušnost.

 U našem jeziku ravnodušnost često ima negativno značenje.

Ovaj pojam primenjujemo da bismo opisali nekoga ko bi trebalo da nešto oseća, ali on to ne oseća. Njemu „ravna duša” znači – ravnodušan je. Zato neki to osećanje neosećanja opisuju kao smirenost.

 Kada je neko ravnodušan u odnosu ne neku konkretnu situaciju, on pokazuje da ne smatra da ta situacija ugrožava njegov sistem vrednosti. Kada neko ravnodušno posmatra kada jedna osoba maltretira drugu ili muči životinju, on pokazuje da ne saoseća sa žrtvom, da mu je svejedno kako se ona oseća i šta će biti sa njom. Zato je nekada ravnodušna reakcija izraz pasivnog neprijateljstva.

 Ravnodušnost može da bude način izražavanja prezira. 

 Kod nekih ljudi, ravnodušnost je povremena reakcija na neke osobe ili neke situacije, tako da je zovemo situaciona ravnodušnost. Kod drugih, ravnodušnost može da bude pretežni odnos prema životu, prema svetu i okruženju, tako da je zovemo strukturna ravnodušnost ili apatija.

Pojava apatije je znak da neko nema više želja, da ne vidi važne ciljeve pred sobom, da više nije emocionalno povezan sa svetom, da mu više ništa nije važno.

Ovoliko „ravna duša” može biti znak da je neko odustao od života.

Zato je apatija veoma težak poremećaj koji je sastavni deo teške duševne bolesti – šizofrenije.

 Kada se u nekom društvu ili zajednici, tokom dužeg vremena događa veliki broj negativnih stvari, tada ljudi koji su deo tog društva, a da bi se zaštitili od vlastitih neprijatnih emocija, počinju da podižu pragove svoje osetljivosti. Rezultat je da pripadnici zajednice kolektivno oguglaju – da ono što ih je ranije uzbuđivalo, više nema tu moć.

Zato je društvena i politička apatija jednog društva veoma važan znak da tom društvu treba pomoć.

 Zoran Milivojević/politika.rs

MASKA ILI JAVNO JA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________

FORMULE ŽIVLJENJA

Ljude možemo razlikovati na osnovu toga da li smo sa njima bliski ili držimo distancu.

Untitled-1.jpg1

Ilustracija Srđan Pečeničić

  Prvi čine naš intimni socijalni svet, a oni drugi spadaju u javnost.

  Sa bliskim ljudima možemo da se ponašamo spontano, da sa njima delimo naše uspehe i brige.

  Između nas i bliskih ljudi postoji neka vrsta ljubavi: erotska, rođačka, prijateljska. Odnosi su stabilni i čvrsti jer se dobro poznajemo i prihvatamo jedni druge. U bliskim odnosima iskrenost se podrazumeva.

  Ako se u javnosti ponašamo kao što se ponašamo u bliskim odnosima, mogu nastati dva problema. Ili ćemo svojom iskrenošću uvrediti nekog drugog ili će tu iskrenost neko iskoristiti da bi na našu štetu ostvario svoj cilj. Zato je važno da se u javnosti zaštitimo od drugih i da druge zaštitimo od sebe. Način da to postignemo je da naučimo da u javnosti nosimo psihološku masku. Nositi masku je samo po sebi, osim u retkim izuzecima, negacija bliskosti. Osobe koje u bliskosti nose masku i pretvaraju se da su bliske dobijaju etikete kao „dvolične” i „licemerne” (onaj koji meri, namešta lice).

 Međutim, kada iz sveta bliskosti izađemo na ulicu, uđemo u javnost, maska postaje obavezni deo komunikacije. Kulturna komunikacija jednostavno nije moguća ako ne nosimo maske. Dok ljubav spada u bliskost, ljubaznost spada u javnost. Ljubazni smo kada se prema nepoznatoj osobi ponašamo kao da je volimo, iako ne osećamo ljubav. I zato su maske sasvim legitimni deo naše ličnosti – čine naše javno Ja, koje nam omogućuje da pozitivno komuniciramo sa ljudima sa kojima nismo bliski.

 Sasvim je drugo pitanje da li je ta maska takva da informiše ili da dezinformiše. Noseći masku i pripadajući kostim, ljudi se na određeni način predstavljaju jedni drugima. Cilj je da kod drugih stvore određenu sliku o sebi. Ako su u tome uspešni, tada će se drugi prema njima ponašati na predvidljiv način.

 Ličnost možemo uporediti sa prodavnicom koja ima izlog.

Nepoznati ljudi koji prolaze ulicom primećuju šta je u izlogu. Ukoliko su zainteresovani zastanu, pažljivije pogledaju u izlog, ako prepoznaju nešto što ih zanima, uđu u prodavnicu. Isto tako nosimo naše izloge i predstavljamo se drugima. Pretpostavka je da ono što ima u izlogu ima i u prodavnici. U velikoj većini slučajeva je zaista tako. Ali, nekada ima u izlogu, a nema u prodavnici ili obrnuto – glavna delatnost prodavnice nije predstavljena u izlogu.

 Poznavanje koncepta maske pomaže da se smanji naivnost i kod odraslih i kod dece. Svi smo psiholozi koji pokušavaju da razluče šta je nečija maska, a šta je onaj drugi deo ličnosti.

Zoran Milivojević/.politika.rs

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

10b

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom. U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija
Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.
Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor
Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.
Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.
Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

24cyvpg

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi
Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.    Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.
Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

    Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder

Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs

KAKO SAM USPEO…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________

Očekivao sam ovu priču. 

 Zorana sam upoznao na Crnovrškom maratonu, septembra 2012.godine. Rekao mi je da ima zanimljivu priču , no zbog nedostatka vremena, ona je za mene ostala tajna. No, ostalo je i obećanje Zoranovo, da će je sam ispisati i dostaviti mi. Prošlo je nekoliko meseci od tog susreta i evo, pre nekoliko dana Zoran je  ispunio obećanje. Uz njegovu saglasnost, prenosim OVDE orginalan sadržaj (osim naslova i sitnijih tehničkih intervencija) iz mejla koji sam dobio.

Zahvaljujem Zoranu na ispunjenom obećanju i zanimljivoj priči, koja je lična, iskustvena, iskrena i poučna.

Njena objava, nema za cilj da reklamira ili preporučuje bilo koji proizvod, način ishrane, postupanja ili određenu životnu filozofiju

Bora*S_______________________________________________________________________________TAMOiOVDE

Boro,

upoznali smo se  na crnovrskom polumaratonu i obecao sam da cu vam poslati tekst o sebi. Kao sto vidite iz prilozenog od moje velike debljine, preobratio sam sebe u atleticara.

Voleo bih ukoliko zelite da publikujete moj clanak u vasem listu. Unapred hvala, drugarski pozdrav!

 Zoran Pantic iz Vitkovca (Minicevo)

 OD TELESNE TEŽINE OD 125 kg, DO ATLETIČARA

3

Zoran Pantić

   Pošto sam na svom primeru uspeo da napravim burne psiho-fizičke promene, samim tim sam skrenuo pažnju mnogim poznanicima. Često me pitaju, sa čudjenjem ,,kako je to moguće, kako sam uspeo da od ogromne gojaznosti pretvotim sebe, bukvalno u atletičara?’’

   Želim i osećam potrebu da se obratim javnosti i da ovim putem ohrabrim gojaznu populaciju i da poručim da je put do vitke linije i te kako moguć.

Samo treba iskreno hteti i biti istrajan u borbi protiv loših životnih navika.

Kako sam počeo

clip_image002

Ovakav sam bio…

Bio sam uživalac mnogih poroka koje nam na žalost nameće i servira tzv. savremeni život. Konzumirao sam 50 cigareta dnevno, često i više, uživao sam u raznim alkoholnim pićima često u obilnijim količinama, konzumirao sam svu hranu, naročito masnu, jaku, začinjenu…

Bio sam pravi gurman.

Sa 20 godina već  sam imao povišen krvni pritisak. Najpre sam na svu sreću uvideo loše posledice obilnog konzumiranja alkohola, pa sam u decembru ’94. totalno prestao da konzumiram sva alkoholna pića. Poroci u smuslu nezdrave hrane i cigareta ostaju i dalje u ogromnim količinama. Avgusta 2002. dostižem telesnu težinu od 125 kg, (što se može videti iz priložene fotografije). 

Jak apetit ka nezdravoj hrani, koji vodi u sunovrat.

 U jesen 2002. na sreću postajem samokritičan, razmisljajući o svom zdravlju i svojoj porodici. Čvrsto i na ličnu inicijativu rešavam da promenim svoje loše životne navike i iskreno poželim da smršam. Bez ikakvih preparata, bez bilo kakve hemije, bez ničijih saveta i ničije pomoći, totalno samoinicijativno, totalno zdravim, prirodnim putem. Pristupio sam  borbi protiv samog sebe i protiv viška kilograma. Kao i svaki početak i ovaj je bio ne baš lak.

Najpre sam smanjio hranu. Sve je išlo naporno, teško, bile su promene ali ne tako značajne sve dok nisam stvorio svoj prirodni čaj koji sam nazvao ,,Pantićev čaj’’.  Ovaj  čaj  mi je sigurno mnogo pomogao u istrajnoj borbi protiv viška kilograma. Kao da sam otkrio čarobnu formula u borbi protiv gojaznosti. Kilogrami su počeli da se tope i nestaju. To mi je dalo jos veći podstrek u daljoj borbi.

Ubrzo rešavam da ostavim cigarete. Pušenje sam ostavio odjednom, čvrstom, čeličnom odlukom. Pošto sam bio veliki nikotinski zavisnik (50-ak cigareta dnevno) totalno sam šokirao svoj organizam prestankom pušenja. Bila je to surova borba sa samim sobom . Imao sam ogromne krize ali moja volja za zdravijim životom bila je od svega jača. Dobro razumem pušače, poručujem im da čvrstom i istrajnom odlukom i uz pomoć mog čaja cigarete mogu ostati u zaborav. Tako sam te godine uspeo da ostavim cigarete i da smršam 40 kg za relativno kratko vreme.

Zoran Pantic na Podgorickom maratonu sa atleticarima iz Kanade i sa Kube

Zoran Pantić na Podgorickom maratonu
sa atleticarima iz Kanade i sa Kube

Promene mog fizičkog izgleda postaju čudne svima pa i meni samom. Neki čak i prestaju da me prepoznaju na ulici. Osetio sam ogromno olakšanje na sopstvenim nogama, a moje opšte zdravstvene kontrole su savršene.  I dalje sam uzimao svu  hranu u umerenim količinama i redovno pijem svoj ,,Pantićev čaj”. Težinu od 85 kg odrzavam od 2010-te.

  U leto 2010-te rešim da se okrenem totalno zdravoj ishrani.  Načisto prestajem da jedem hleb, sve testenine, meso, jaja… Prestajem da uzimam proste sećere, završio sam sa kolačima, sokovima, i jos mnogo toga. Konzumiram totalno zdravu hranu: voće, povrće, žitarice, uljarice, koštunjavo voće, mlečne proizvode, maslinovo ulje, čaj… Težinu sam smanjio na željenih 75 kg, što znači da sam smršao 50 kg. I dalje su mi opšte zdravstvene kontrole savršene a nova vegetarijanska kuhinja mi izuzetno prija i osećam porast fizičke energije u svom telu.

Februara 2011-te godine osetio sam potrebu da ubacim pojačanu fizičku aktivnost u svom životu, jednostavno sam osetio da imam viška fizičke energije. Uprkos brojnim obavezama i poslu, počinjem rekreativno da se bavim sportom, trčanjem, popularnim džogiranjem i to redovno i vrlo disciplinovano. Već posle 8 meseci treninga uspevam da istrčim veće kilometraže.  Na nagovor mojih prijatelja i porodice odlazim na “Beogradski maraton” u aprilu 2012-te godine. Rekreativno i totalno amaterski istčcao sam polumaraton sa totalnom lakoćom i zadovoljstvom. Osećam da to mogu mnogo bolje i česće.

Zoran Pantic( desno) sa Niskog polumaratona

Zoran Pantić sa Niskog polumaratona

    Već maja iste godine istrčao sam “Niški polumaraton” za 1:35 h i tom prilikom zauzeo 6-to mesto u kategoriji kao totalni amater među profesionalnim trkačima. Zatim mi se dežavaju i  neke fizičke povrede u poslu, ali uprkos svemu tome i dalje nastavljam sa trčanjem. Septembra 2012-te  istrčavam “Crnovrski polumaraton” u Boru. Nailazi i sportska povreda tetive. Ni to me nije zaustavilo, istrčao sam polumaraton u Podgorici. Tako sam prošle godine istrčao 4 polumaratona.

I dalje, redovno treniram trčanje. Bez obzira što sam veteran moje ambicije su ultramaratoni.

 U zdravom telu, zdrav duh

Samim tim kada čovek sredi i dovede u neku  normalu svoje psiho-fizičko stanje i sam duh se sređuje, pa je valjda i otuda izreka “u zdravom telu zdrav duh”.

Živimo u vremenu savremenih komunikacija i modernog života, uz sve to nam se nameću bezbroj drugih životnih navika koje nas odvode daleko od osnovnih, prirodnih obrazaca življenja.

Ne smemo u tom moru obaveza ni slučajno zapostaviti sebe i svoje bližnje, kao ni svoju okolinu i prirodu. Uprkos brojnim obavezama, poslovima, uprkos burnom tempu koji prati savremeno žovečanstvo moramo što česće i redovnije najpre zarad samih sebe da treniramo toleranciju prema okruženju, samokritiku, da gajimo i negujemo ljubav prema bližnjima kao i prema čitavom čovečanstvu. Da poštujemo svoje nasleđe, religiju i identitet.

S obzirom da je čovek deo prirode samim tim njoj pripada, pa s toga, kada je god to moguće provedimo vreme družeći se sa prirodom, kao sa najboljim drugom. Budimo odgovorni i čuvajmo prirodu kao i čitavu planetu. Na taj način poštovaćemo čitavo čovečanstvo.

Sa Oliverom Jeftic po zavrsetku Podgorickog maratona

Sa Oliverom Jeftic
po zavrsetku Podgorickog maratona

 Naučimo da prepoznamo sreću, kako u velikim tako i u malim stvarima.

Isto kao i neophodnu hranu uvedimo i fizičku aktivnost u svojim životima. To su po meni neka načela osnove za razvijanje zdrave svesti i zdravog duha, a zdrava svest i zdrav duh su osnove za kvalitetniji i srećniji život.

Eto, to je jedna moja životna etapa i neko moje nesvakidašnje životno iskustvo. Od ogromne gojaznosti i mnogih poroka preobrazio sam sebe u atletičara i doveo sebe na atletsku stazu.

Izuzetno bi me usrećilo to, ako svojim primerom pokrenem ljude ka zdravijoj strani zivota!

Poručujem da ne postoje ciljevi koji nisu ostvarivi, samo treba ovladati pozitivnom energijom, čvrsto verovati u sebe i  biti istrajan. To je po meni pravi put do svakog cilja.

 Zoran Pantić