MESTO OMNISENZUALNOG UŽITKA…

tamoiovde-logo

Šta je locus amoenus?

Locus amoenus, odnosno idealni pejzažmesto uživanjaprijatno mesto, vremenom je postao fiksiran i književni kliše, a kod Homera se tek pojavljuje. Kao topos opisa prirode podrazumeva prikaz lepote prirode kroz sva čula, te dočaravanje omnisenzualnog užitka. Karakteristično je i to što je ovakav prostor nužno irealan.

Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto.

Kako locus amoenus predstavlja uživanje za sva čula često sadrži i element erotičnosti, što se možda najbolje može videti u Odiseji gde je topološki aspekt često vezan za erotski.

Koji su elementi locus amoenusa?

Iz homerskog pejzaža kasniji autori su preuzeli neke motive koji su postali stalni deo dugog lanca tradicije. Na primer: željno mesto večnog proleća kao pozornica za blaženi život posle smrti, ljupki isečak iz prirode sa drvetom, izvorom i livadom, šuma, cveće. U tom dugom lancu tradicije idealnog pejzaža mesto takođe zauzima Vergilije.

Locus amoenus se razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača, čak mnogo detaljnije nego kod Homera. Od pesništva Homera, Teokrita i Vergilija dobio selocus amoenus (sa cvetnom livadom ad libitum).

Prvi locus amoenus u umetnosti

Odisej sa Kalipsom

Praoblik locus amoenusa je Kalipsino ostrvo u Odiseji. Ovo Homerovo delo poseduje topološku širinu. Naime, Odisej u svojim lutanjima posećuje brojna mesta. Svet je proširen do granica pojavnog. Kada u svojim putovanjima dođe na krajnji istok ili krajnji zapad, Odisej zalazi u irealne prostore na kojima se nalaze mitska bića i božanstva. Pored Kalipsinog ostrva Odisej dolazi i do ostrva Feačana, zemlje Kiklopa, Kirkinog ostrva, zemlje Lotofaga.

Ovi toposi Odiseje predstavljaju protoidile, a upravo je Ogigija protoidila osujećenog uživanja, prvo idilično mesto.

Međutim, Odisej darove koji mu se nude na idealnom mestu od strane prelepe nimfe odbija da bi se vratio svojoj ženi i rodnom mestu. Itaka je nesavršena, slično Penelopi, koja kao svaka obična žena stari i približava se smrti. Kalipsino ostrvo je mesto transcendencije i kao takvo njemu Odisej ne pripada. Svi oblici idile su za čoveka opasni jer je on u njima ontološki stranac.

Kalipsino ostrvo kao locus amoenus

Opis Kalipsinog ostrva zasniva se na prikazivanju lepote prirode kroz čula, što kasnije postaje opšte mesto locus amoenusa:

„…a ona unutra pevajuć’ lepo
uza stan tkaše, a zlatan u ruci beše joj čunak.
Oko njezine spilje ulistala bujna je šuma,
mirisna selvija, jablan i joha onde su rasli;
Na tom su drveću ptice dugokrile gradile gnezda:
sove, sokoli i one prolivene pomorske čavke,
što se staraju samo za morske poslove svoje.
Oko prostrane pećine bila se ovila onde
raskošna loza, na kojoj su rudeli grozdovi krupni.
Četiri vrela po redu izlivahu bistricu vodu,
Jedno kraj drugog blizu, al’ svako tamo i amo.
Ostalo behu polja mekotravna ljubica puna
i petrusina.“
(Iz Odiseje)

Ogigija kao mesto uživanja jeste „bajkoliko željeno mesto“ , ali baš ta njena bajkolikost i nestvarnost onemogućavaju egzistenciju kakva je svojstvena čoveku, što se i vidi u Odisejevom odlasku sa ostrva. Ostrvo sa sobom nosi i simboliku zaštite, izdvajanja iz ugroženosti, život-kao-fantazam nasuprot života-kao-iskustva.

Problematičnost idealnosti samog mesta je u tome što čovek, da bi bio idilično srećan na idealnom mestu, ne može više da bude čovek.

Pastoralna poezija nastavlja tradiciju

Već u helenizmu se stvaranje pesničkih dela pod drvećem uzdiže do poetskog motiva, a središnji strukturalni element pastoralne poezije je krajolik, okruženje. Pastiri žive i rade na otvorenom prostoru ili na selu. Čuvanje stada im ostavlja vremena za pisanje poezije. Takođe poseduju muzički instrument, pastirsku frulu koju je izmislio bog-zaštitnik pastira, Pan.

Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.

Drveće, šuma, prijatan hlad, ugodna pesma sa svirale – tu je sve potrebno za stvaranje mesta uživanja. Locus amoenus se i danas javlja u književnosti, ali i u umetnosti uopšte.

Sonja Todorović

Izvor: kultivisise.rs

________________________________________________________________

 

DAMA ŠUME…

tamoiovde-logo

Betula verrucosa – Obična breza

Breza je listopadno drvo koje pripada familiji Betulaceae. U prirodi je rasprostranjena u zapadnoj, severnoj i južnoj Evropi, Maloj Aziji, na Balkanskom poluostrvu, Sibiru i Kavkazu.

thumb_betula-pendula-250x190Drvo je visine do 30 metara, sa nepravilno jajastom prozračnom krošnjom. Starije grane su uspravne, dok su mlade viseće i spuštaju se gotovo do zemlje.

U martu, pre listanja, krase je žuto zelene cvetne rese. Tokom zime izuzetno lepo izgleda jer joj je kora na stablu i starijim granama sasvim bela i može se ljuštiti na listiće tanke poput papira. Dostiže starost do 100 godina.

Vrsta je koja voli svetlost. Vrlo je otporna na mraz. Na sušu i vrućine osetljiva je samo u prvim godinama života. Prve godine raste lagano, a posle se rast naglo ubrzava.

Drvo breze se upotrebljava u stolarstvu, kolarstvu, tokarstvu i rezbarstvu. Koristi se i za furnire,pravljenje veštačke svile i vune. Kod nas je poznata i prilikom izrade metli koje se koriste u poljoprivrednim i seoskim domaćinstvima.

Breza je omiljeno dekorativno drvo. Dekorativna je uvek – zimi zbog bele kore i povijenih grančica, u proleće pre listanja, kada su razvijene viseće muške cvasti, a u toku vegetacije zbog lepih oblika listova i prijatnog izgleda čitavog stabla. Pogodna je za pojedinačnu i sadnju u grupama, kao i za kombinaciju sa drugim vrstama, naročito četinarskim – smrčom, jelom, borom.

Lekovito dejstvo

Kao lekoviti delovi upotrebljavaju se list, pupoljci, rese i kora. Lišće se bere mlado, već u proleće, kada je u potpunosti razvijeno, ali može i tokom vegetacije. Lišće je specifičnog gorkog i oporog ukusa i mirisa koje treba osušiti u hladu i prozračnom mestu. Sok se iz drveta vadi krajem februara i marta. Kora se prikuplja u proleće i jesen.

Listovi i pupoljci breze sadrže saponin, tanine, eterična ulja, saharoze, betulin, smole, vitamin C. U brezinom katranu nalaze se gvajakol i krezol – supstance koje imaju lekovito i antiseptično delovanje, pa se često koriste protiv kožnih bolesti.

Breza je najcenjenija kao diuretik te se koristi za pospešivanje mokrenja, protiv kamenaca i bubrežnih bolova. Leči bolesti bešike.

Listovi breze smanjuju holesterol, čiste krv i deluju protiv bolesti jetre. Srčani edemi uzrokovani oslabljenom cirkulacijom, arterijskom hipertenzijom i aterosklerozom takođe se leče uz pomoć breze.

Breza se preporučuje i u lečenju gripa, prehlade i hroničnih upala sinusa. Snižava temperaturu, ublažava glavobolje i jača imuni sistem. Čajevi od lista breze su odlični protiv povišenog krvnog pritiska.

Razni biljni preparati od breze poboljšavaju cirkulaciju i razgrađuju trombove.

Breza se upotrebljava i kod bolesti izazvanih radijacijom.
Čajevi od listova i pupoljaka uspešno podmlađuju tkivo i ubrzavaju zaceljivanje bez ožiljaka čak I kod dubokih rana. Breza takođe poboljšava koncentraciju, jača pažnju i ojačava organizam.

Zanimljivosti

Religija starih Kelta zasnivala se na verovanjima u prirodne i natprirodne sile koje su u formi duhova nastanjivale staro drveće. Nadalje, verovali su da drveće dobija snagu i moć od sunca, koje se smatralo vrhovnim bićem. Kelti su drvo breze smatrali „damom šume“, a predstavljala je ponovno rođenje, početak i obnovu jer je breza drvo koje prvo dobija lišće nakon zimskog mrtvila. Takođe, brezu su povezivali s čistoćom i nevinošću. Izradili su i horoskop, a znakovi nose imena drveća. Osobe rođene u periodu od 24. decembra do 20. januara pripadaju znaku Breze.

Prema srpskom narodnom verovanju breza je prokleto drvo jer su Spasitelja šibali brezovim granama.
Od suve kore breze se prave lile – ritualne baklje koje se pale na Ivanjdan ili Petrovdan.
Iz debljeg drveta breze se u rano proleće toči sok koji se pije umesto vode.
Izvot: zelenasrbija.rs

____________________________________________________________________________________

PRIZORI SADAŠNJI I POTONJI…

TAMOiOVDE-logoBioluminiscentne pečurke

images-2013-Lockwood_2133542_398246450Na desetine bioluminiscentnih pečurki, čije zelene stabljike sijaju obasjane svetlom punog meseca, klija iz mrtvog debla.
Ova vrsta – Mycena lucentipes – raste na stablima cvetajućeg drveća u prašumama Brazila i Portorika.

Nepoznato je da li je jestiva.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

Večno svetleće gljive odnosno Micena lukaeterna rastu u ostacima Atlantske šume u blizini Sao Paola, Brazil. Emituju vrlo jarku žutozelenu svetlost 24 sata dnevno iz svojih gelom obloženih pora. Uzorak DNK te vrste gljiva koji je zapravo sinteza gena što potiču iz pet različitih regija omogućava naučnicima razumevanje porekla i razvoja bioluminiscentnih gljiva. Od 1.5 miliona vrsta gljiva na zemlji, samo je 71 vrsta poznato po svetlećim svojstvima, a Micena lukaeterna je jedna od vizuelno najupečatljivijih među njima.
Izvor:dnevno.hr

______________________________________________________________________________________________

DA LI STE ZNALI: SVETLEĆE PEČURKE

svetlece_pecurke_2-150x150

foto:neobično.rs

svetlece-150x150

foto:neobično.rs

svetlece_pecurke_5-150x150

foto:neobično.rs

„Lisičja vatra“ (Foxfire), takođe ponekad nazvana „vilinska vatra, vrsta je gljive koja svetli u mraku.
Iako nije poznato koja je svrha ovog svetla, pretpostavlja se da ono ima za cilj da privuče insekte da prošire svoje spore, ili da deluje kao upozorenje gladnim životinja, pa bi svetlost upućivala na to da je gljiva otrovna.

Na sugestiju Bendžamina Frenklina, ove su gljive bile korišćene kao osvetljenje na jednoj od prvih podmornica.
Zanimljivo je da je prvi pisani dokument o ovoj gljivi zabeležio još Aristotel, 382. godine pre nove ere, gde je opisao da je, za razliku od vatre, svetlost ove gljive hladna.
Iako je svetlo uglavnom slabo, u nekim slučajevima može biti dovoljno jako da pod njim može da se čita.
Ako vam je stigao visok decembarski račun za struju, ove svetleće pečurke dobar su način da smanjite potrošnju svoje električne energije.
Izvor:pokazivac.com

______________________________________________________________________________________________

Svetleće pečurke koje rastu u Japanu

timthumb.phpTokom kišnih sezona u delovima Japana po raznim šumama počinju da rastu svetleće pečurke. Hemijska reakcija u njima proizvodi enzim koji im omogućava da emituju svetlost. Naučnici još nemaju pravo objašnjenje za ovaj fenomen jer je skoro otkriven.

Izvor:neobicno.com

______________________________________________________________________________________________

Svetleće biljke bi mogle da zamene ulično osvetljenje
339850_svetleca-biljka_ffAmerički naučnici su genetski modifikovali biljke kako bi svetlele u mraku i koje bi uskoro mogle da zamene ulično osvetljenje, prenosi “Dejli mejl”.
Genetičari su u biljke preneli gene iz svitaca koji su zaslužni za svetljenje ovih insekata.

Naučni tim iz Kalifornije se nada da će uskoro moći da modifikuje i veće biljke i drveće kako bi u budućnosti predstavljali prirodnu alternativu električnim svetiljkama.

Za dobijanje svetlećih biljaka naučnici su iskoristili enzim luciferaza ( od latinskog lucem ferre – nosilac svetla) koji se nalazi u genima bioluminescentnih bića kao što su svici, neke vrste meduza, gljiva, bakterija…

Oni su zatim pomoću posebnog softvera u laboratoriji dizajnirali nove sekvence DNK sa ovim enzimom, koje su ubacili u agrobakterije – bakterije koje mogu da prenesu svoje gene na biljke.

Na taj način su naučnici uspešno napravili male biljke koje svetle, ali su im potrebna dodatna novčana sredstva kako bi genetski modifikovali velike biljke.
I. Kešanski

Izvor:blic.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

U SAMOĆI SMO LJUDI…

TAMOiOVDE-logo

U ČOVEČANSTVU SMO METEŽ

VUK

I

Kao da će kraj avgusta.

Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

IV
Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.
Uši sam zalepio lišćem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.

V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protiče reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom želje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.
Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt događa drugima.

VII
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka.
Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

X
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigosu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – nas zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.

XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.
Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII
Vuk je mahao glavom kao da nešto otresa.
Hteo je da kaže: ” Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i šalitru.”
I hteo je da kaže: “U ponekom još potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala što ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala što ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom”.

XIII
Jos uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: “Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kažem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad uzdišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija”.

XIV
I hteo sam da kažem: “Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svećan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi ”.
Hteo je, valjda, da kaže: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaže: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist”.

XV
Hteo sam da mu kažem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nesto čime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde žmureći. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da će živeti zato sto je bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strašno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja.
Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše.
Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.

XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će.
Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim,
da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.
Miroslav Antić

_________________________________________________________________________________________

DOBA NOVOG IZUMIRANJA…

TAMOiOVDE-logo

___________________________________________________________________________________________

Da li je raznovrsnost na Zemlji doživela svoj maksimum, i kako naučnici sa Stenforda gledaju na budućnost biodiverziteta?

izumiranjePlava planeta buja od života. Rezultati 3,5 milijardi godina evolucije svojom raznovrsnošću uljuljkuju u osećaj sigurnosti. Koralni grebeni i kišne šume, kao predstavnici biodiverziteta na Zemlji, svedoče o dobu njegovog vrhunca u čitavoj istoriji planete. Nikada nas nije bilo više.

Ipak, dok predstavu živo izvode nebrojeni učesnici, iza kulisa se krije manje optimistični obrt. Bez većih iznenađenja, glavnu ulogu će u ovome odigrati – čovek.

Stopa nestajanja

slonoviOd 1500. godine, 322 vrste kopnenih kičmenjaka više ne postoje, dok populacije preostalih vrsta pokazuju prosečan pad od 25%. Situacija nije bolja ni kod beskičmenjaka, gde 67% posmatranih populacija takođe nestaje velikom brzinom.

Velike životinje, koje čine megafaunu i uključuju slonove, nosoroge, polarne medvede i brojne druge vrste širom sveta, suočene su sa najvećim rizikom od izumiranja. Ova pojava se savršeno uklapa u kalupe prethodnih masovnih izumiranja.

Populacije velikih životinja rastu sporije i generalno imaju malobrojnije potomstvo. S druge strane, njihova veličina ih čini veoma poželjnim metama za lovce. Ukoliko bi se njihov opstanak doveo u pitanje, to bi uzdrmalo ne samo stabilnost ostalih vrsta već bi dramatično uticalo i na čoveka.

Zabeležen je i uznemirujuć trend u nestajanju beskičmenjaka. U poslednjih 35 godina, ljudska populacija se udvostručila, dok je broj beskičmenjaka, poput buba, leptira, pauka i crva, opao za 45%.

Insekti oprašuju oko 75% useva na svetu, što čini oko deset odsto ekonomske vrednosti svetskih zaliha hrane. Oni takođe igraju ključnu ulogu u procesu kruženja hranljivih materija i raspadanja organske materije, što podstiče i pomaže produktivnost ekosistema. Nestajanje ovih vrsta bi sasvim sigurno stavilo ogroman znak pitanja na budućnost čovečanstva.

Čovek kao katalizator

koralZaintrigiran neituitivnom slikom biodiverziteta, profesor biologije sa Univerziteta Stenford, Roberto Dirzo, zajedno sa svojim kolegama se ozbiljno posvetio perspektivi trenutno postojećih vrsta životinja u našem ekosistemu.

Imajući u vidu činjenicu da je do danas nestalo 98% dokumentovanih vrsta, situacija u kojoj se biodiverzitet nalazi možda ne zvuči zabrinjavajuće. Otkad je nastao život na Zemlji, planeta je preživela nekoliko masovnih izumiranja i uspešno se zalečila i oporavila.

Poslednji među njima odigrao se pre 66 miliona godina, i odneo je sa sobom tri četvrtine biljnog i životinjskog sveta, uključujući i dinosauruse, te nas uveo u eru kenozoika, doba sisara, u kom i danas živimo. U poslednjih 540 miliona godina, desilo se ukupno pet ovako dramatičnih događaja, koji su sa lica Zemlje zbrisali preko polovine živog sveta.

Ipak, postoji jedna suštinska razlika između prethodnih pet, i šestog događaja, na čijem se pragu nalazimo. Dok su oni bili izazvani prirodnim, planetarnim procesima ili katastrofalnim udarom asteroida, šesto masovno izumiranje može biti posledica isključivo – čovekovog delovanja.

Žrtve antropocena

čovekMada i dalje nije zvanično odobren od strane naučne zajednice, termin „antropocen“ zauzima sve više prostora u geološkoj hronologiji. Skovan je osamdesetih godina prošlog veka, a odnosi se na opseg ljudskog uticaja na Zemljin ekosistem.

Drugim rečima, ukoliko komisija Geološkog društva iz Londona da kredibilnost ovom terminu, antropocen će biti korišćen kao ime za epohu u kojoj je čovek svojom aktivnošću izvršio ogroman uticaj na klimu, biodiverzitet i, što je naročito kontroverzno, izumiranje vrsta.

Početak epohe će najverovatnije biti doveden u vezu sa industrijskom revolucijom, mada postoje stanovišta da ga treba povezati sa mnogo ranijim događajem, poput procvata poljoprivrede u neolitu.

„Mnogo toga ostaje nepoznato u pogledu izumiranja u antropocenu“, kaže profesor Dirzo, „ovi nedostaci u znanju ometaju našu sposobnost da predvidimo i limitiramo njegove uticaje. Jasno je, međutim, da je izumiranje životinjskih vrsta sveprisutna komponenta šestog planetarnog masovnog izumiranja, kao i glavni pokretač globalnih ekoloških promena.“

Tekst: Nevena Grubač

Izvor:elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

ŠUMADIJA, NASLEĐE I PUTOKAZ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Zašto se Šumadija smatra srcem Srbije

Šumadija nije zemlja državotvornih Šumadinaca koji u srcu nose šajkaču i opanke. Nije ni zvuk Dugićeve frule ni Krnjevčeve harmonike, niti reč koja budi prkos i ponos. Nije pesma Dobrice Erića ni baštinik običaja. Ni kuća koja mami gostoprimstvom, osvaja humorom i zrači slavnom prošlošću. Ni snaga zvona sa Oplenca, ni nepokorena kolevka bundžija i državnika, ni oblast šljive i prepečenice. Ni zemlja slobodara i stoletnih bukvi. Šumadija je zbir svega toga; ona je i nasleđe i putokaz.

Sumadija-zlatno-poljeNe postoje jasne granice Šumadije. Ako bi morale da se povuku, mogli bi da kažemo da su na severu njene međe Sava i Dunav, na istoku krivudava Velika Morava, na jugu Zapadna Morava, na zapadu Kolubara i rečica Ljig. Od zapada prema istoku naslanjaju se jedna na drugu istorijske oblasti, danas manje ili više zaboravljene i zapuštene: Kačer – brdoviti predeo oko Ljiga, Belanovice i Rudnika, Jasenica – od izvorišta na Rudniku do ušća u Veliku Moravu.

Donekle je zaseban nekadašnji Orašački srez (Aranđelovac) koji sa Oplenačkim (Topola) gradi jezgro državotvorne Šumadije. Na severu, u delu toka Dunava leži Podunavlje sa gradom Smederevom – nekad a i danas poznat voćarsko-vinogradarsko-povrtarski kraj. Kosmaj obuhvata široku teritoriju oko ove planine, do blizu Beograda. Jasenica se naslanja na Lepenicu koja u svom toku obuhvata i Kragujevac. Levač sa središtem u gradiću Rekovcu je oblast čija su prva sela po legendi opustela posle Kosovskog boja, a danas je najnerazvijeniji deo Šumadije, ozbiljno zahvaćen belom kugom i talasima iseljavanja mladih. Mnogim pesmama opevana oblast Gruža, izdužena, pruža se do nadomak Čačka i Kraljeva. Na istoku se, duž najduže srpske reke, prostire plodno Pomoravlje.

Svaki od ovih oblasti i varošica, svaki krajolik i vinogorje, svaka planina i reka, imaju svoj osoben duh i istoriju.

mapa-sumadijePremda i značajan deo Beograda potpada pod njene granice, za središte Šumadije smatra se stara prestonica – Kragujevac. Po administrativnoj podeli Kragujevac je ujedno i centar istoimenog Šumadijskog okruga koji obuhvata opštine u jezgru ove oblasti. Šumadincima se, međutim, osećaju i mnogi izvan tih granica, i u Srbiji i u belom svetu. Region iz kog su započinjale srpske bune i revolucije XIX i XX stoleća ime je poneo po gustim šumama koje su prekrivale njegov najveći deo. Trebalo je vremena da se iskrče, pa da ovo postane zemlja svinjara, a još toliko da preraste u zemlju šljiva i šljivara.

Prva i najbrojnija doseljenička struja bila je iz dinarskih predela, ali je Šumadija tokom XIX veka postala privlačna za naseljenike iz svih krajeva koji su ovde bez sejmena i kabadahija mogli koliko-toliko da planiraju mirniji život. Vremenom su se saživeli sa svojim staništem. Postajali su ponositi Šumadinci, čiji su „gunjac i opanak“ kako je govorio Nikola Pašić, stvorili modernu srpsku državu. Tu je, kako zaključuje Jovan Cvijić, „državna i šira narodna misao kao kristal jasna“ pa nije ni čudo što je ova oblast bila kolevka buna i ustanaka protiv svakog zavojevača. Nacionalnu misiju Srbije oni su požrtvovano nosili i u oba svetska rata.

Srednjovekovna srpska država proširila se prema ovom području na kraju XII veka. Jedna od prestonica države kralja Dragutina bio je i Beograd, a posle poraza na Kosovu i povlačenja na sever, prestonica despotovine Brankovića bilo je Smederevo. Sa padom Smedereva 1459. i cela srednjovekovna Srbija konačno je pala pod Turke. Često su se u pograničnim delovima vodile krvave bitke i smenjivali gospodari. Od 1718. do 1739. Šumadija je, u okviru provincije pod imenom Kraljevina Srbija, bila pod austrijskom vlašću. Zatim je ponovo pala pod Osmanlije, organizovana kao Beogradski pašaluk, tj. Smederevski sandžak.

Duga, duboko ukorenjena i nesavladiva slobodarska svest ovdašnjeg stanovništva učinila je da baš Šumadija bude centar oslobodilačke borbe protiv Turaka i buđenja državotvorne svesti, a docnije i Pijemont srpskog ujedinjenja. Krajem XVIII stoleća (1788-1791) ovi predeli ulazili su u sastav tz. Kočine krajine, pobunjene teritorije kojom su ponovo dobrim delom zagospodarili Austrijanci. Ponovno uspostavljanje kontrole nad Šumadijom od strane Turaka proteklo je uz užasne mere odmazdi, progona, raseljavanja. Karađorđe je na Sretenje 1804. poveo masovni ustanak protiv Turaka u Orašcu.

Njegov kum Miloš Obrenović podigao je drugi ustanak u Takovu, na Cveti 1815. Nije realizovana ideja da se tačno na pola puta između ova dva mesta, na Rudniku, podigne zajednički spomenik za dva vožda, u znak dinastičkog pomirenja. Za sada, možda kao najupečatljiviji simbol Šumadije, uzdiže se crkva Svetog Đorđa na Oplencu. Ona je ostala, vidljiva celoj okolini, da svedoči o vremenu kraljeva iz narodne dinastije koje su seljaci sledili u bitkama, a u miru protiv njih dobijali parnice kada bi im ti isti kraljevi nehotice načinili kakvu štetu u vinogradima.

Slika-2

Oplenac – najupečatljiviji simbol Šumadije

Mnoštvo je Šumadinaca predvodilo Srbiju u ratu i miru, brinulo o zemlji, kovalo državotvorne planove – od Crnog Đorđa i Garašanina do Ljube Davidovića i Milorada Draškovića. Značaj Šumadije u istorijskoj i nacionalnoj svesti srpskog naroda ostao je neproučen. Istoričarka Mira Radojević detaljnije nas upoznaje sa ovim pitanjem.
Po rečima Milana Grola:
U karakteru Šumadije […] bučni, samohvalisavi i razmetljivi šovinizam nikada nije dobio izraz.

Politički i nacionalni vođa Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji Vlatko Maček pisao je:
Ogroman nacionalni napor Šumadije, koji je naneo sudbonosan udar moćnoj Turskoj Carevini, stvorio je od nje privlačnu jedinicu za sve ostale delove našega naroda. Sve oči i sva srca bila su uprta u nju.
I Jovan Cvijić je o Šumadincima delio pozitivno mišljenje – odlikovala ih je:
Silna nacionalna svest i osećanje nacionalne misije, velika moralna i duhovna smelost, sposobnost da formuliše i ostvari ideje.
U njihovim karakterima opažao je često pitomost i blagorodnost, ozbiljnost, muškost, vedrinu, dostojanstvenost, težnju za opštim dobrom, ali i oštrinu, surovost.

Slika-3-2

Plodna Šumadija

Suvišno bi bilo da navodimo koliko je Šumadija dala velikana. Dala ih je svaka pokrajina, svaki srez. Spisak znamenitih Šumadinaca – umetnika, vojskovođa, akademika, političara – ne može se ni sačiniti s tačkom na kraju. Možda je ipak na mestu pitanje šta bi bilo da se neki od njih nisu rodili i načinili svoja velika dela.

Koliko bi Srbija još robovala da nije bilo jednog Karađorđa? Ko bi pisao tako britko kao Radoje Domanović, da nas svaka njegova satira podseća na naše vreme? Ko bi tako maestralno izneo karakterne uloge srpskog gedže ili seoskog domaćina, na mesto Kragujevčana Gidre Bojanića i Cige Jerinića?

kuvana-rakija-2

„Šumadijski čaj“ je kolokvijalni naziv za napitak od kuvane rakije. Priprema se od tz. meke rakije koja se ukuvava sa šećerom. Služi se na slavama, najčešće u zimskom periodu kako bi zagrejala goste.

Kako bi naš identitet bio isprazniji da ne čitasmo Danka Popovića i njegovu Knjigu o Milutinu? Konačno, ne bi se mogla zamisliti srpska veselja niti kakva svetkovina da ne beše Šumadinca Dragiše Nedovića, koji nam je ostavio u nasleđe više od 400 pesama. I sevdalinku „U lijepom starom gradu Višegradu“, koje se, vele kritičari, ni sam Šantić ne bi postideo.

Izvor: akademskikrug.rs

______________________________________________________________

ŠUMA NA BRODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________

BROD-DŽUNGLA: Ovako izgleda šuma koja pluta

brod-zalazak-sunca

Foto: flickr.com / Steve Dorman

 Predivan prizor broda obraslog u šumu, koji je ukotvljen u jednom zalivu u blizini Sidneja, privlači veliki broj turista, ali i fotografa koji žele da ovekoveče nesvakidašnji prizor.

 

Zaliv Houmbuš nedaleko od Sidneja predstavlja jedno od glavnih turističkih atrakcija u tom gradu jer se u njemu nalazi brod koji je potpuno zarastao u šumu.

Predivan prizor plutajuće džungle privlači i veliki broj kako profesionalnih tako i fotografa amatera iz Australije, ali i čitavog sveta.

 

brod-u-australiji

Foto: flickr.com / AndyBrii

Brod koji se nalazi u tom zalivu jeste 1.140 tona težak SS Erfield, a napravljen je daleke 1911. godine, a tokom Drugog svetskog rata korišćen kao transporter.

 

Tridesetak godina nakon rata, 1972. sa broda je započeto uklanjanje opasnih hemikalija, a u periodu od 2008-2010 sa broda su sklonjeni i poslednji opasni materijali.

Telegraf.rs

NESTVARNO LEPE SKULPTURE OD BILJAKA U MONTREALU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

2U Botaničkoj bašti u Montrealu trenutno je izloženo 50 skulptura koje su napravljene od raznog cveća, žbunja i lišća, a na njihovom stvaranju učestvovali su umetnici iz 25 zemalja.

Ove skulpture su deo hortikulturne umetničke forme koja podrazumeva stvaranje živih umetničkih dela uglavnom od biljaka.

Razne nestvarno lepe skulpture koje su izložene u botaničkoj bašti nastale su pažljivom manipulacijom raznim biljkama, cvećem i žbunjem.

Posetioci mogu da vide velike figure čobana, šumskih nimfi, majmuna i raznih drugih živih bića i predmeta.

EkoKuće