Neke su svirali za svoju dušu, a neke za podstrek i motivaciju naroda
U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.
Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.
Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.
Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.
Nakon završetka Drugog svetskog rata i sa pojavom radija, televizije i gramofona, muzički instrumenti se gotovo više i ne proizvode. U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.
Sa druge strane, muzički instrumenti su dobili i jednu novu svrhu, a to je da su postali sastavni deo srpskog turizma, pa se često mogu videti male replike izrađene od drveta koje se prodaju kao suveniri. Svirale i dvojnice izrađuju se u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.
Cevare u okolini Svrljiga Na Kosovu i Metohiji se izrađuju citeljke, kavali i supeljke, a u Vojvodini tambure.
Evo nekih od najomiljenijih srpskih tradicionalnih instrumenata:
instrument koji je simbol srpstva, frula
Frula predstavlja sinonim za srpsku kulturu. Njih su uglavnom pravili pastiri, koji su, sem za svoju dušu, svirali i na većim ili manjim seoskim skupovima.
Ovaj instrument se pravi od bočnih grana nekog drveta, koje se ostave da se preko zime dobro osuše.
Uz gusle su se pevale epske pesme i stvarala se istorija
Gusle su ne samo najomiljeniji, već i najpoštovaniji instrument kod nas.
One ne služe da bi se na njima samo sviralo, niti da se uz njihovu muziku igra, već je najvažnija pesma koja se uz njih kazuje.
Ovaj muzički instrument najčešće su izrađivali sami guslari i to najčešće od suvog javorovog drveta, a za strune se uzimaju konjske dlake iz repa ili grive konja.
Harmonika je jedan od najomiljenijih instrumenata i od vremena kad se pojavila kod nas, oko Prvog svetskog rata, pa do danas, prodrla je i u najudaljenija sela, potisnuvši mnoge tradicionalne muzičke instrumente.
Truba je od davnina korišćena za vojničke signale i svečane fanfare, pa je to ostavilo bitan trag na njegovom osnovnom karakteru i tipičnim načinima upotrebe u muzici.
Tokom Prvog svetskog rata počela je da se koristi i u našim krajevima, a zahvaljujući raznim muzičkim festivalima poput sabora trubača, postala je i omiljeni instrument kod nas.
Danas je svaka proslava gotovo nezamisliva bez makar kratkog izvođenja trubača.
Tamburica se vezuje za vojvođanske krajeve. Najčešće se svira u kafanama uz ljubavne ili setne pesme, dobru hranu i piće. Smatra se da je donesena iz Turske.
Kod nas, najstarija tambura je samica. Za nju postoji još naziva, kao što su: dangubica, razbibriga, tikvara i slično. Ona liči na tikvu od koje se pravi nategača (naprava za izvlačenje vina iz bureta), a uzdužno je presečena na dve jednake polovine.
Pravi se od jelovine, javora, klena, topole, palisandra, kruške, šljive, višnje, duda, oraha i drugih vrsta drveta, a ponekad i od kornjačinog oklopa.
Nedaleko od Ražnja, u selu Poslon, 13. januara 1904. godine, u kući Jeremića rođeno je jedanaesto dete.
Dadoše mu ime Sava, nadajući se da će, kao i sva tadašnja deca iz sela ostati tu da prevrće zemlju, ore, kopa i livade kosi.
Ali, sudbinu njegovu odrediće trenutak kada mu je kao dečaku, otac kafexija, poklonio frulu, koja će ga proslaviti. Po nagovoru rođaka, ostavio je pinterski posao, po kome se pročuo po okolini, i 1936. godine obreo se na audiciji u Radio Beogradu.
Pred Mihajlom Vukdragovićem i Vlastimirom Pavlovićem – Carevcem svirao je Sava, izvlačio iz malene frule polutonove za koje se dotle verovalo da se na fruli ne mogu odsvirati, a oni, oduševljeni njegovom svirkom, primiše ga odmah u orkestar, i tu on ostaje kao stalni član sve do penzionisanja 1958. godine.
Nastupao je sa mnogim orkestrima u zemlji i inostranstvu, a najčešće sa Radojkom i Tinetom Živkovićem. Uvek obučen u narodnu nošnju, bio je misionar naše lepe izvorne narodne muzike i naše tradicije. Njegov najveći uspeh bio je 06. jula 1953. godine kada je na Međunarodnom festivalu folklora u Langolenu kraj Londona sa kolom „Paraćinka“ osvojio prvo mesto, iako su tu sjajnu titulu očekivali mnogi, u to vreme, poznatiji umetnici.
A sa „Deninim kolom“ i „Vlajnicom“ na koncertu zabavnih, narodnih i operskih melodija u Stokholmu, on i Radojka Živković, pobrali su najviše aplauza. Država mu u znak zahvalnosti dodeli orden sa srebrnim zracima…
Umro je 21. aprila 1989. godine i sahranjen u Beogradu.
Starije generacije i sada pamte njegovo „Ražanjsko“ i „Kruševačko kolo“, „Palilulku“ i mnoga druga koja i sada sviraju mnogi narodni orkestri širom Srbije.
SABOR FRULAŠA „DANI SAVE JEREMIĆA“
Kulturno umetničko društvo „Sava Jeremić“ iz Ražnja, koje sa ponosom već deset godina nosi ime poznatog umetnika, i Skupština opštine Ražanj, kao pokrovitelj, svakog jula organizuju tradicionalnu manifestaciju „Dani Save Jeremića“ na kojoj nastupaju brojna kulturno umetnička društva i, revijalno, najbolji frulaši na svim prethodnim takmičenjima frulaša u Srbiji, a najboljem od najboljih, Opština Ražanj dodeljuje plaketu sa imenom ovog velikog umetnika.
SPOMEN — KUĆA U POSLONU
Shvatajući značaj i doprinos koji je Sava Jeremić podario srpstvu svojom svirkom, trajno sačuvajući tradiciju i duh tople srpske duše za generacije koje dolaze, Vlada Republike Srbije, svojom Odlukom 05 br. 633-15053/2002 od 31. oktobra 2002. godine proglasila je njegovu kuću za spomenik kulture, zaštitila okolinu i utvrdila mere zaštite ovog spomenika kulture. („Službeni glasnik RS“ br.73/02).
To je jedina kuća nekog od naših narodnih umetnika koji uživa ovakvu zaštitu. Inače, kuća je podignuta oko 1930. godine, u kojoj sada niko ne živi, prepuštena je zubu vremena koji je na njoj ostavio vidljive tragove, pa, prema proceni stručnjaka iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša, postoji opasnost od urušavanja.
FOND „SAVA JEREMIĆ“ — POSLON
Radi očuvanja imena i dela velikog srpskog frulaša, obnove njegove rodne kuće i uređenja spomeničkog kompleksa, brige o njegovoj duhovnoj zaostavštini kroz prikupljanje pisanih, tonskih i video zapisa o njemu, radi negovanja tradicionalnih vrednosti u oblasti narodne muzike i narodnog stvaralaštva, te radi promocije umetničkih dostignuća inspirisanim muzičkim nasleđem srpskog naroda organizovanjem naučnih skupova i istraživanja u oblasti narodnog stvaralaštva, a posebno sviranja na fruli, zaljubljeiici u Savinu umetnost osnovali su Fond „Sava Jeremić“ sa sedištem u njegovoj kući u Poslonu. Stanimir Jeremić iz Beograda, sin Save Jeremića, ugovorom overenim kod Opštinskog suda u Ražnju dao je Fondu na korišćenje ovu kuću.
________________________________________
Fond je registrovan kod Ministarstva kulture broj 415-00-00108/2007-14 od 13.09.2007.
Organi Fonda su Skupština, Upravni i Nadzorni odbor, a u zemlji i inostranstvu predstavlja ga predsednik Upravnog odbora Kaja Nikolić – Stojanović iz Ražnja (tel.037/841-190; 063/72-616-44).
Prioritetan zadatak Fonda jeste obnova rodne kuće umetnikove. Sredstva Fonda su skromna, skoro neznatnna- uložena od strane osnivača, a očekivana sredstva su – sredstva donatora.
Ako vam srce zatreperi sećajući se nežnih zvukova koje je virtuozno na fruli izvodio veliki umetnik SAVA JEREMIĆ, molimo da, prema Vašim mogućnostima, bespovratna sredstva uplatite na sledeće ŽIRO RAČUNE koji se vode kod KOMERCIJALNE BANKE AD BEOGRAD, FILIJALA KRUŠEVAC EKSPOZITURA RAŽANJ i to:
205-132613-46 — dinarski 00-708-0003125.5 IBAN RS35205007080003125559 — devizni FOND „SAVA JEREMIIĆ“ — POSLON sa naznakom „ZA OBNOVU KUĆE SAVE JEREMIĆA U POSLONU“
U ime muzike koju nam je Sava Jeremić podario i zaveštao za budućnost, unapred HVALA.
U Poslonu, januara 2009. godine Za Upravni odbor Fonda, Predsednik
ČAROBNI ZVUCI ZAVIČAJA. MUZIKA NASTALA IZ NARODA. DA NIJE BILO NJE, NE BI BILO I NAS
U rodnom selu legendarnog frulaša SAVE JEREMIĆA Poslonu, nedaleko od Ražnja, održana je kulturna manifestacija koja je okupila poštovaoce njegovog dela i frulaše amatere. Na tribini posvećenoj muzičkom umeću ovog instrumentaliste, pod nazivom „Srpska narodna muzika i doprinos Save Jeremića u njoj“ su pored ostalih, govorili Mile Bogdanović i jedan od najboljih frulaša današnjice, Tihomir Paunović.
Za beogradskog književnika Branislava Bojića, Sava Jeremić je autentični umetnik, jedinstvena ličnost naše etno muzike. Mile Bogdanović kaže da je Sava svirao nemoguće stvari, dok majstor Tihomir Paunović, tvrdi da nije bilo Jeremića, ne bi bilo ni njega, ni mnogih frulaša. Priča se odvijala po scenariju nekog holivudskog filma sa srećnim krajem. Sava Jeremić se rodio u Poslonu, kraj Ražnja, 13. januara 1904. godine kao 11. dete, a sa pet godina, nakon što mu je otac na vašaru u Deligradu, kupio frulu, počeo je da u svojoj dečačkoj glavi, tu ispod Mojsinjskih planina, stvara zvuke zavičaja poput čarobnjaka.
Prvi svetski rat, prekida Savino školovanje i sa tri razreda škole odlazi na pinterski zanat, čime se bavi sve do 1937. godine, kada se pojavljuje na audiciji Radio Beograda, pokazujući svoje umeće ispred legendarnog Vlastimira Pavlovića — Carevca. Carevac nije mogao da veruje da se tako nešto može izvesti na fruli i viknuvši: Ti si čudo, pravo čudo“. Od toga trenutka, život čobanina i pintera Save se menja. Svoje zvezdane trenutke doživljava na Internacionalnom festivalu u Langolenu 1953. godine kada osvaja prvo mesto nadsviravši i jednog Jehudina Menjuhina. Aplauz evropske publike Sava je u duetu sa Radojkom Živkovićem pobrao i na koncertu ozbiljnih, zabavnih i operskih melodija. „Muzika na Jelisejskim poljima“ u Stokholmu, na kome su učestvovali i francuski pijanista Žak Dijeval, i italijanski pevač Viko Torijani. U takvom društvu, nastup našeg dueta bio je najuspešniji.
Kola „Paraćinka“, „Denino kolo“ i „Vlajnica“ u interpretaciji čuvenog Save, širom Evrope su prenela muzički duh našeg naroda čineći misionarsku ulogu u tom nadmenom zapadnom svetu.
Zato je i razumljivo uzbuđenje frulaša iz Srbije i poštovaoca Savine muzike, koji su se proteklog vikenda okupili ispred njegove trošne rodne kuće u selu Praskovce, odakle se ovaj virtuoz otisnuo u svet muzike prenoseći svetu zvuke rodnog podneblja. Skup je bio i prisećanje na vreme kada je muzika nastajala iz narod a bila je posvećena njemu, i kada je narod voleo i cenio svoje umetnike. Na vremena kada novac nije bio najvažnija stvar za snimanje pesama. Uspomenu, na taj deo naše etno kulture čuvaju „Dani Save Jeremića“ ali i istoimeno Kulturno-umetničko društvo u Ražnju, s jedinstvenom porukom: „Da nije bilo Save, ne bi bilo ni ovolikog broja frula, frulaša i numera napravljenih za nju“. ______________________________________________________________________________
NAJBOLJE OD ŠLJIVE
Frula se najkvalitetnije pravi od šljivovog drveta. Takvu jednu na početku Drugog svetskog rata, bežeći od Nemaca, razbio je Sava. I kako je bio neraskidivo vezan za ovu sviralu, skupljao je deo po deo, stavljajući metalne okove od šatorskog krila. Verujući da okovi daju bolji zvuk, mnoge mlađe Savine kolege stavljale su ove ukrase na svoje frule. Sava je to komentarisao na sebi svojstven način: „Zvuk daje duša frulaša, a ne instrument“.
Piše: N. Miljković _________________________________________________________________________________
SAVA J E R E M I Ć
Frulaš iz Poslona čijoj tehnici mogu da pozavide mnogi školovani muzičari
Fotografija 1: Sava Jeremić, 1951. godine
Mnogo puta su obrazovani ljudi bili iznenenađeni i zbunjeni pred znanjem i umenjem onih ljudi iz naroda iz koji bez škole i tuđe pomoći dostignu i prestignu svoju braću iz gradova. Naši seljaci lekari, seljaci književnici, veliki pronalazači — čija je služba zbunila strane novinare iz Beogradskog sajmišta — dokaz su velike ne samo neistrošene nego i nenačete stalne snage širokih narodnih slojeva.
Jedan od takvih neznanih narodnih ljudi jeste tridesetogodišnji Sava Jeremić iz sela Poslona u srezu Ražanja.—
…On svira i durske i molske skale, što postiže nejednakim poklapanjem rupa a delimično i zatvaranjem vodoravnog otvora koji vodi ka ustima. Na taj način snižava i povišava osnovni ton frule, prema već naštimovanim instrumentima tako da nije potrebno da frulu menja.
Jeremić namešta usta na frulu kao najškolovaniji svirač, a njegovom odličnom sluhu, brzini pamćenja melodije, i izvanrednoj tehnici prstiju mogu da pozavide mnogi flautisti i klarinetisti u pozorišnim orkestrima.—
Fotografija 2: Sava Jeremić, 1978. godine
Jeremić je zemljodelac, sa dva razreda osnovne škole i celog je života čuvao stoku i obdelavao zemlju. Nekiput je slušao preko radija narodne pesme i frulaše i pre kratkog vremena kad i drugovi na njega navališe, ne izdrža već sede na voz da okuša sreću na radiju.—
Njegova tehnika prstiju zapanjila je mnogobrojne prisutne u radio stanici, koji ga, na kraju probe, obasuše toplim aplauzom. Jeremić ostavlja vrlo simpatičan utisak malog, čvrstog i zdravog brđanina koji se ni pred mikrofonom nije zbunio već je svirao samopouzdano i mirno kao da je tu već deset godina.
ARSEN je 2. novembra 2012. godune, održao koncert u Novom Sadu.
U intervjuu za Novine novosadske, koji prenosim OVDE, Arsen govori o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti…
***
Teško je bilo šta napisati o Arsenu Dediću, a da nije on sam to daleko bolje zapisao u svojim pesmama, knjigama, dramama, filmovima.
Učinilo bi se možda i nepristojnim ako bismo jednu toliko bogatu karijeru stavili tek međ’ nekoliko novinskih redaka, pogotovo danas kad znamo da su njegove “Ne daj se Ines”, “Tvoje nježne godine” ili “Ono sve što znaš o meni” možda zadnji bedem jugoslovenskog duha koji je po svojoj snazi za koplje i po iznad svega onoga što nam se, u ovim našim, poslednjim balkanskim godinama kulture, nudi kao muzika, kao pesma, kao reč.
A Arsen se, kaže, brani radom i stvaranjem od svake oskudice duha. Nekada burno i na sceni, a danas u tišini porodičnog doma, Dedić i dalje piše i komponuje ističući da mu sad ponajviše znači porodica i posebno unuke Lu i Ema.
[quote]- Spasim se radom, a, iako sam bolovao često, uvek sam radio. Eto ovih dana izlazi mi nova knjiga, to je 31. po redu. Najnovije što radim biće slikovnica, u kojoj će se naći moje reči i muzika uz još dvojicu autora, a interesatno je da će tu biti i jedan stih koji je moja unuka Lu otpevala i na to sam posebno ponosan. S druge strane, izaći će mi i nova knjiga pesama, pod nazivom “Kapi za oči” – priča Arsen za Novine novosadske.
NNS – Pred ovdašnjom publikom ćete nastupiti uz klavirsku pratnju Vašeg sina, Matije Dedića. Čini se da ste na koncertima u Srbiji uz Beograd jednaku pažnju uvek posvećivali i Novom Sadu.
Arsen Dedić – Jeste, kad god sam dolazio u Beograd, dolazio sam i u Novi Sad. Prvi put sam u Srbiju posle rata došao 2005. godine, ali sam nastavio da dolazim, publika je to želela. A i to što nisam nastupio ranije, bila je posledica čitave halabuke oko mog dolaska i celog tog prokletog usuda koji je zadesio ove prostore. Što se Novog Sada tiče, kada se sve zbroji, mislim da sam tokom čitave karijere u njemu nastupio pet ili šest puta. Ja nigde posebno ne putujem, jer sam posvećen autorskom radu i to me održava. Zamislite da sam putovao gde mi se htelo, kad bih stigao sve to napisati, odsvirati, napraviti? Ne bih prosto imao vremena. A Novi Sad ne zaobilazim ni sad, kao ni Vojvodinu, jer tu je publika čini mi se, uvek imala sluha za mene. Već sam jednom ovako svirao s Matijom, kao i sa Gabi (Novak), a dolazio sam i u Sombor i Suboticu, gde imam dobre prijatelje.
NNS – Pomalo ovi koncerti podsećaju na one vaše početke kada ste sami uz klavir izvodili svoje kantautorske prvence?
AD – Vrlo često radim sa sinom i volim s njim da nastupam. U stvari, ja retko vodim bendove sa sobom, jer kad ih vodim volim da oko mene budu baš vrhunski muzičari. To je bio, recimo, slučaj kada sam ovde nastupao sa simfonijom, međutim, kada to nije u pitanju, onda volim da radim sa Matijom, jer on svira prelepo i prelepo me prati. I istina je, mislim da će i na ovom koncertu biti slučaj da zasviram i sam klavir i da pevam kao nekada, s početka.
NNS – Sigurno da nema generacije na ovim prostorima koja ne poznaje Vaše pesme. A kako se Vi odnosite prema njima? Da li ih nanovo oživljavate u zavisnosti od koncerta, sale u kojoj nastupate, publike koja je u tom trenu pred vama?
AD – S jedne strane, ne mogu se ja posebno odnositi prema mojim pesmama, one su uvek sa mnom, a opet su za sve. Eto, nedavno sam svirao “Tvoje nježne godine”, a u sali su žene plakale od srca i to je tako snažno delovalo, kao da je pesma juče napisana. A znate kad je napisana? Ne znam ni ja više… Ko zna kad, tamo pre nekoliko decenija. Napisao sam je u Šibeniku u dvorištu kuće dok je pored mene sedela moja mati. I nije to prestalo, to moje pisanje, svaki dan ja pišem. Puno sam se, doduše, nabolovao u životu, nije me služilo zdravlje, ali sam uvek pisao i uvek sam imao šta pisati, imao sam uvek inspiracije, to je bila moja sreća. Život mi je bio buran. Prošao sam dva fakulteta, dva braka, a sada, hvala Bogu, uživam sa dve prekrasne unuke.
NNS – Bilo bi, verovatno, krajnje pogrešno reći da ste pre pesnik nego muzičar, ili pre slikar nego pisac. Jeste li barem kada ste počinjali imali jasnu ideju šta najviše želite da budete, ili prosto ne postoji jedna odrednica o tome ko je Arsen Dedić?
AD – Meni se sve desilo kao sudbina. Nit’ sam ja imao nekakvu posebnu nameru i plan, nit’ sam više hteo biti pesnik, niti kantautor, niti sve ono drugo što sam bio i radio. Uostalom, najpre sam upisao Muzičku akademiju pa Pravni fakultet, a interesovao sam se i Likovnom akademijom. Kad sam u ranoj mladosti došao u Zagreb, gde sam svirao da se izdržavam, počeo sam da pišem i komponujem, ali ni tada nisam planirao da se time ozbiljnije bavim. Ali život je tako hteo i dao mi talenat. I ono što moram reći, ja nisam došao iz nekog noblesa, niti iz neke građanske elite. Ja sam nikao iz betona, došao sam pomalo niotkuda.
NNS – Jednom ste izjavili da volite Felinijevu izjavu da je njegov svet, svet žena i cirkusa. Vaše pesme su tome bliske, čini se, samo ni danas ne znamo koliko su žene bile bitne, kao fiktivan procep ka postanku pesme ili kao stvarna drama Vaše mladosti i života?
AD – Jeste, upravo tako, kao kod Felinija žene su za umetnost nepobitne. Jednom je jedan moj prijatelj rekao izvesnom pevaču na početku karijere: “Gledaj da ti pesme prihvate i razumeju žene, jer bez njihovog odobrenja i razumevanja nećeš napraviti veliku karijeru”. Ne znam da li je to baš tako kako on kaže, ali znam da su žene u mojim pesmama imale i fikciju i funkciju. Bio sam vredan u tom pisanju. I ono što je bitno, u ljubavi, i u životu svom, nisam nikome načinio zlo. Tako da je moguće da neka od mojih nekadašnjih ljubavi danas dođe i čuva moje unuke, jer sad smo mi neki drugi, stariji ljudi. Eto, kad me već pitate, juče sam se čuo i sa Ines, upravo onom iz moje pesme. Ona danas ima godina gotovo koliko i ja, a meni je 74. Pošalje ona meni i danas neku sentimentalnu poruku, i zna moja Gabi za to, ali ostala je ta veza nakon svih godina koje su prošle svima nama.
NNS – Za kraj, pitanje na temu koja je, nažalost, večita na ovim prostorima, u koje ste i Vi duboko utkani. Balkan ste često spominjali po nemiru. Mislite li da će se nekada smiriti?
AD – Nema kraja njegovom kovitlanju. Bojim se da ovde nikada neće biti mira. Eto vidite, recimo, na ovoj utakmici nedavno šta bi u Skoplju između Srbije i Makedonije. I znate šta je tu najgore? Oni što najviše navodno kritikuju ovo stanje, oni ga zapravo najviše i podržavaju. Oni koji ga trebaju sprečiti to ne čine. Nesretni su i nemirni ovi prostori. I treba pitati sebe šta smo mi učinili za našu državu, a ne samo ona za nas. Šta smo mi uradili i činili kao pojedinci, to treba pitati sebe.
– Rekao bih, nisam gramziv, a niti sam siromašan, imam onoliko koliko moje viđenje egzistencije podrazumeva i kako ja to vidim. Obitelj mi je trenutno najbitnija i tome sam posvećen i svom autorskom radu. Država mi nikad ništa nije dala, nije mi ništa poklonjeno, samo mi je oduzimano. Često sam saterivan u ćošak, dovođen u pitanje, omalovažavan ponekad, no radio sam uvek kako sam mislio da treba i radim tako i danas.
Bit ćemo razumni i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme neće uzvraćati
ljubav koju smo mu davali
od prvih nježnih, poratnih godina.
Promijenit ćemo pjesmu,
uzeti srce u šake
i ono će se opirati
kao živa ruka vode, ruka vjetra,
ali nećemo mu dati,
jer su smiješna sada ta naša očitovanja
svijetu kojem se to više ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dušom
pred ljubavnicom sitom i pospanom,
Bit ćemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima ništa nećemo otkriti
od toplih godina i glazbe.
Nećemo priznati buku krvotoka,
opću povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Šibenika, plažu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te briše
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim ćemo izmijeniti rječnik
i staviti šaku na luda usta
da što ne izbrbljamo pred zamišljenim licem
tvoje svakidašnjice, jednostavne i odviše pametne.
Živjet ćemo ne odajući se
dugim pismima,
samoubilačkim olovom,
na prstima sa samim sobom
sa prazninom među rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se već nešto mora.
Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati više u te stvari;
treba pjevati drugačije pjesme.
Označiti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada više ljubavnih pjesama moja mala,
zadovoljavat ćeš se starima.
Nikada nećemo ni pokušati
odškrinuti crnu knjigu mora;
povući ćemo jedino crtu
i ispod nje šutjeti, šutjeti do kraja.
Arsen Dedić je autentičan začetnik autorske pesme i literarne šansone.
„Tokom šesdesetih godina karijeru vezuje za festivale, nižući seriju evergrin kompozicija i odnoseći nagrade sa lakoćom. Prvi solistički koncert održao je decembra 1965. godine u beogradskom Domu sindikata. Vremenom se povlači sa festivala i orjentiše se na snimanje cenjenih ploča. Prvi LP „Čovek kao ja„, objavljen 1969. godine, donosi retrospektivu najboljih pesama kao što su „Moderato cantabile„, „Kuća pored mora„, „Bit ćeš uvek moja„, „Sve što znaš o meni“ i druge. Sledeći LP „Arsen II“ samo potvrđuje njegove visoke kvalitete, donoseći, „O mladosti„, „Ne plači„, „Takvim sjajem može sjati„. Dupli album „Homo volans“ objavljen 1973. godine definitivo mu određuje centralnu kantautorsku poziciju kroz pesme „Tvoje nežne godine„, „Laku noć muzičari„, „Modra rijeka“.
Unoseći vremenom u svoju romantiku elemente ironije i satire, Dedić tokom sedamdesetih snima ključne autorske ploče, ali se ogleda i na drugim poljima. Radi ploče za decu, primenjenu muziku, komponuje na tekstove pesnika, a njegove pesme izvode Drago Mlinarec, Bijelo Dugme, Josipa Lisac, Srebrna krila, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Takođe, redovno komponuje za suprugu Gabi Novak koja često gostuje na njegovim pločama i nastupima. Saradnju sa novim generacijama produbljuje tokom osamdesetih radeći prepeve sa slovenačkog, pesama Andreja Šifera, Zorana Predina i drugih. Sa Predinom snima zajedničku ploču «Svjedoci priče» na kojoj se autorski dopunjuju, nudeći drugačije čitanje svojih ranijih pesama. U pesmi «Domovina» pridružio im se Bora Đorđević sa kojim su 1989. godine zajedno nastupali u više navrata. Godine 1993. Dedić posle duže pauze objavljuje ploču «Tihi obrt» na kojoj uz Gabi Novak učestvuje i njihov sin Matija koji svira klavir. U pesmama „Između nas rat je stao„, „Miris jeftine hrane„, „Majkahrabrost„, „Mocartova godina 1991.“ Dedić na ubedljiv način poetski prelama ratne refleksije.
Sledeći CD nudi pomalo neočekivanu retrospektivu. Naime, Dedić je 1961. godine počeo da piše tekstove za dalmatinske pesme, tako da su neke od njih, kao „Vratije se Šime„, „Maškare„, „Cvite moja„, vremenom dobile atribut narodnih. Od 1970. godine počeo je da komponuje muziku i piše tekstove za šibenske klape, a često je radio i na stihove Ujevića, Gulina, Bilića i drugih. Od oko četrdeset pesama koje su tako nastale Dedić je za CD «Ko ovo more platit» napravio izbor od dvadeset dalmatinskih pesama snimljenih od 1973. do 1995. godine. Uz njega i Gabi pevaju klape Šibenik, Bonaca, Maslina, Nostalija, Kalafat. Godine 1997. objavljuje CD „Ministarstvo straha“ i u pesmama „Tvoje tijelo, moja kuća„, „Ministarstvo straha„, „Ratni profiteri“ i drugim gradi gorku, ali emotivnu atmosferu sličnu onoj koju je zabeležio na ploči „Tihi obrt„.
Tokom karijere, Dedić je pisao muziku za pozorište, film i TV drame. Godine 1968. glumio je u filmu „Višnja na Tašmajdanu“ reditelja Stoleta Jankovića. Prvu knjigu poezije „Brod u boci“ Dedić je objavio 1971. godine i ona je doživela brojna izdanja i impresivan tiraž od osamdeset hiljada primeraka, što ne treba da čudi, budući da je pesma „Ne daj se Ines“ bila prihvaćena od svih generacija. Sa Matijom Skurjenijem je objavio knjigu za decu „Zamišljeno pristanište“ (1975.), pa «Narodne pjesme» (1979.), „Canto e poesia“ (1983.), sa fotografom Tomislavom Risićem „Zagreb i ja se volimo tajno“ (1986.) i „Hotel Balkan„. Publicista Igor Mandić je 1983. godine o njemu objavio knjigu „Arsen“. Krajem 1997. godine Dedić je objavio knjigu „Stihovi“ u kojoj su sakupljeni materijali iz njegovih knjiga, ako i nove pesme.
Za svoj rad Dedić je dobio brojene nagrade od kojih su posebno cenjene italijanske I premi Tenzo i Jacques Brel za doprinos autorskoj pesmi u Evropi.“(tekstovipesama.rs)
Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.
Shvatajući značaj i doprinos koji je Sava Jeremić podario srpstvu svojom svirkom, trajno sačuvajući tradiciju i duh tople srpske duše za generacije koje dolaze, Vlada Republike Srbije, svojom Odlukom 05 br. 633-15053/2002 od 31. oktobra 2002. godine proglasila je njegovu kuću za spomenik kulture, zaštitila okolinu i utvrdila mere zaštite ovog spomenika kulture. („Službeni glasnik RS“ br.73/02). 
TAMOiOVDE 