TEORIJE ZAVERE…

tamoiovde-logo1Zašto verujemo u teorije zavere?

Nepogode izazvane Haarpom, sumnjiv limun sumnjivog porekla, poseta vladara sveta… Možda zvuči kao najava filma naučne fantastike, ali, mnogi veruju da ništa od navedenog nije slučajno.

383730_haarp--en-wikipedia-org_f

Foto ilustracija:vesti-online.com

„Oni koji ne veruju u teoriju zavere, to su oni koji je stvaraju, koji je sprovode i budale koje o tome ništa ne znaju“, kaže književnik Dejan Lučić, koji smatra da ne spada u tu grupu: o brojnim tajnama i teorijama zavere napisao je 17 knjiga.

„Zavera postoji i ona je jasna – rečeno je da mora da se smanji broj ljudi na planeti, da će to da se uradi uz pomoć vakcina, a te vakcine samo moraju da se daju slovenskim narodima u Evropi i cilj je da se svede broj ljudi na planeti na 500 miliona“, priča Lučić.

Avioni ne izbacuju vodenu paru već otrove, majske poplave nisu prirodna već namerno izazvana katastrofa, epidemija ebole je namerno izazvana, sve je režirano, svi su protiv nas. Za neke – teorije zavere, za druge – izgovor.

„Ljudima je nekako lakše da konstruišu teoriju zavere. Lakše žive s tim. To ima jednu snažnu identitetsku funkciju. Jednostavno, život je lakši i jednostavniji kada možete da objasnite te jako komplikovane, neverovatne, nerazumljive, nemoguće događaje“, objašnjava Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikaciju.
Definisana je kao pokušaj da se objasni krajnji razlog nekog događaja. U nju veruju bogati i siromašni, obrazovani i manje obrazovani. Ipak, u teorije zavere više se veruje u vreme ekonomskih, društvenih, naročito prirodnih katastrofa. Razlog: strah od nepoznatog.

„Kada se desi neka tako velika nepogoda prvo što se osećamo loše, uplašeno, dakle emocije su nam manje stabilne. Sve to što je, mi kažemo velika katastrofa, desilo se slučajno, neka viša sila“, kaže Oliver Tošković, psiholog.

Teorije zavere opstaju i uz pomoć medija. Bombastični naslovi i tekstovi u kojima se otkriva velika istina, objašnjava neobjašnjivo, dobro se prodaju.

„Teorija zavere ili spinovanje nekih teorija koje deluju jako neverovatno, imaju važan uticaj i doprinose da ljudi možda pre izdvoje novac ili da veći broj ljudi ode na internet i da klikne na taj sajt, što povećava prihode od reklama“, navodi Ćirjaković.

Iako neki misle da je to naša specijalnost, u teorije zavere veruju svi. U Americi se godinama pod znak pitanja stavlja ubistvo Džona Kenedija.
Veruje se da je vlada dozvolila teroristički napad 11. septembra i da je Merlin Monro ubijena jer je znala previše o vanzemaljcima.

S druge strane, gotovo svaki drugi Rus je uveren da svet kontroliše „neka organizacija“.

Pripremila Tihana Bajić
Izvor:rts.rs/

______________________________________________________________________________________________

POPLAVE, KOMARCI I ZMIJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Naftalinom protiv zmija

Jak miris naftalina smeta i zmijama. Zbog toga ga stručnjaci preporučuju kao sredstvo kojim može da se zaštiti okolina kuće od ovih gmizavaca nakon poplava.

036832

Zmija

Jedna od posledica dugotrajnih kiša i poplava u rudničko-takovskom kraju kao i područjima gde se desila poplava je neuobičajeno veliki broj zmija.

Stručnjaci ukazuju da gmizavci, kao i ljudi, beže na suva mesta i apeluju na stanovništvo da ne ubijaju te životinje.

U izjavi za agenciju Beta najstariji gornjomilanovački veterinar Rade Jevremović tvrdi da je maj mesec karakterističan po većem broju zmija, jer je to period njihovog parenja i zbog toga treba biti obazriv, jer one reaguju samo u odbrani.
One su zakonom zaštićene i korisne su životinje, jer uništavaju glodare i treba se adekvatno pripremiti za kretanje po velikoj travi i mestima gde mogu da se pojave“, objasnio je Jevremović.

Jevremović preporučuje, na osnovu iskustva svojih saradnika, upotrebu naftalina da bi se sprečilo kretanje zmija u blizini objekata i mesta gdje se narod okuplja.
Zmije ne podnose miris naftalina i sklanjaju se od njega.

Upotreba je vrlo jednostavna.

Raseče se plastična flaša kojom se pokrije naftalin izdignut iznad zemlje, kako ga kiša ne bi spirala, a zmije ga osećaju na velikoj udaljenosti i nigde se u okolini ne zadržavaju.

M.V.

Izvor: rtrs.tv/ RTS

____________________________________________________________________________________________

023107

Komarac

Jeftina i efikasna zamka za komarce!

Ove godine će nas komarci doslovno izluđivati (već su počeli) i svaki savet kako se boriti protiv ovih letećih napasnika dobro dođe.

Po trgovinama postoje razna sredstva protiv komaraca, ali zašto plaćati skupe proizvode kad možete sami kod kuće napraviti nešto efikasno. Na Internetu je popularna zamka za komarce na bazi šećera i kvasca.

Za izradu zamke potrebno je:
– jedna dvolitrena prazna plastična flaša
– komad crnog neprozirnog najlona (ili nekog drugog crnog materijala)
– 200 ml vode
– 50 grama smeđeg šećera
– 1 gram svežeg kvasca.

038858

Napravi sam – zamka za komarce

Izrežite gornji deo flaše u vidu levka, kako bi od donjeg dela ostala duboka posuda. Levak sačuvajte za kasnije. Donji deo oblepite nečim crnim (crno privlači komarce).
Zatim ugrejte vodu i u nju umešajte smeđi šećer da se rastopi. Kada se tekučnost ohladi ulijte je u crno obloženu posudu, a po vrhu izmrvite kvasac.
Zatim u flašu ubacite levak koji vam je ostao od od gornjeg dela, ali da levak ne dodiruje tečnost.
Komarce privlači miris fermentiranog kvasca, a kada jednom uđu u ovu klopku, nema im izlaska.
Ova klopka je efikana dve sedmice, a zatim treba promeniti tečnost.

M.V.

Izvor: rtrs.tv/ Agencije

____________________________________________________________________________________________

Zašto komarci izbjegavaju neke ljude?

Mnogi se raduju letu, ali neki se i ne raduju previše isključivo zbog komaraca, mada postoje pojedine osobe koje su imune na njih i mogu nesmetano da uživaju u lepom vremenu na otvorenom.

Međutim, to nije zato što krv jedne osobe ima bolji ukus kada su komarci u pitanju, tačnije, nije samo to u pitanju.
Mikrobiolog Rob Najt objašnjava da bakterije ili mikrobi na našoj koži stvaraju različite hemikalije, od kojih su neke privlačnije komarcima.
Trilion mikroba koji žive na koži predstavljaju samo mali procenat od 100 triliona bakterija koje žive u i na telu, ali imaju jako važnu ulogu u regulisanju mirisa tela. Bez tih bakterija ljudski znoj ne bi imao miris.
Međutim, te bakterije se u velikoj meri razlikuju od čoveka do čoveka. Najt je objasnio da, dok delimo 99.9 odsto DNK sa drugim ljudima, većina nas deli svega 10 odsto mikroba.
Kako bi pokazali kako određena vrsta mikroba na koži privlači komarce, istraživači su tražili od 48 odraslih muškaraca da se na dva dana odreknu alkohola, belog luka, začinjene hrane i tuširanja. Oni su naredna 24 časa morali da nose najlonske čarape kako bi napravili kolekciju njihovih mikroba na koži.
Naučnici su potom uz pomoć staklenih perli, kojima su trljali stopala, pokupili miris muškaraca kao mamac za komarce.
Devet od 48 muškaraca bilo je izuzetno privlačno komarcima dok je miris sedam dobrovoljaca bio potpuno neinteresantan. Grupa izuzetno „privlačnih“ volontera imala je 2.62 puta veću koncentraciju jednog uobičajenog mikroba i skoro 3.11 puta veću koncentraciju još jednog uobičajenog mikroba u poređenju sa „neprivlačnom“ grupom.
„Neprivlačna“ grupa imala je znatno raznovrsniju koloniju bakterija na svojoj koži.
Istraživači smatraju da je moguće da miris pojedinih osoba funkcioniše kao prirodno sredstvo za odbijanje komaraca.

B.B.

Izvor: rtrs.tv/ Agencije

____________________________________________________________________________________________

 

VELIKE POPLAVE SE PAMTE KAO BUNE ILI RATOVI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I Andrić je pisao o poplavama: „Velike poplave se pamte kao bune ili ratovi“

28483-ivo_andric_wiki

Foto: Wikipedia

U nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi, pisao je književni velikan, nobelovac Ivo Andrić u odlomku „Veliki povodanj“ romana „Na Drini ćuprija “ u kojoj opisuje poplave koje su pogađale Višegrad i Bosnu i Hercegovinu.

Sećamo se tog odlomka, i prenosimo ga u njegovom izvorniku, u danima kada katastrofalne poplave, kao u ta stara vremena koja opisuje Andrić, ponovo pogađaju naše krajeve i ostavljaju štete pa „pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio veliki povodanj“:

„Žućkast porozan kamen od kog je most sagrađen, čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen, iznutra.
Velike i česte poplave koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu, mogle, ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine, bar, po jednom ili dva puta, nabuja Drina i zamuti se i s velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove s njiva, izvaljene panjeve i mrk talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma.
U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tom. Ali, u nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od kog se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. („Na pet-šest godina prije velikog povodnja”, „Uz veliki povodanj”.)

Posle tih velikih poplava, malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio „veliki povodanj”. Oni, do kraja života, izazivaju, u međusobnim razgovorima, strahotu jesenje noći kad su, po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svak iz svog dućana i iznosili je gore, na Mejdan, u tuđe kuće i magaze.

Kad su, sutradan, u mutno jutro, gledali, s brega, dole, na tu kasabu koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv i posmatrali mutnu zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama i po tim krovovima, s kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.
O slavama i Božićima ili u ramazanskim noćima, sedi otežali i brižni domaćini, živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na „povodanj”. Na odstojanju od petnaestak ili dvadesetak godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, „povodanj” je dolazio kao nešto i strašno, i veliko; i drago, i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi tog naraštaja jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju.

Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju, samo, jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su, s naročitom nasladom, po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svak bi se zakleo da su, upravo, takvi bili jer su svi, u tom nesvesnom ulepšavanju, učestvovali.

Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji „veliki povodanj” o kom su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova…
Jedna od najvećih poplava ,uopšte, koja se desila u poslednjoj godini 18. veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.

U tom naraštaju, kako su starci, docnije, pričali, nije bilo, gotovo, nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu znajući „da je voda dušmanin”. Ispraznili su magaze najbliže reci; obilazili su, noću, s fenjerom, po obali i osluškivali huk vode jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most, i varoš, i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno.

Sledećeg dana, videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći.
Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom…“.
Autor: klix.ba/ 24sata.rs/ 22.05.2014.

 

KAPI S OBODA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________

…NEKA PADAJU NA ŠAL OD SVILE

Ja sam bio pogrešan
kad sam ti stavio ruku na rame,
tamo je držao dugo i govorio riječi.
Nastavite sa čitanjem