ČASOVNICI U NAMA…

Ako tri dana za redom mački date hranu tačno u 9.20 časova, sva je prilika da će se četvrtog dana u 9.20 časova “nacrtati” ispred svoje posude za hranu. Naravno, ona ne zna koliko je sati, ali organizam je baš tada mačku alarmirao osećajem gladi.

Životinje, kao i ljudi uostalom, imaju svoj unutrašnji časovnik prema kome se dešavaju oscilacije u bioritmu – promene u nivou hormona, telesne temperature i moždane aktivnosti. Znamo da je noć za spavanje, jutro najpogodnije za učenje i rad, a da uveče nije zgodno mnogo jesti – na naš dnevni ritam utiču različiti fiziološki procesi koji se dešavaju u organizmu.

 Te periode koji čine život organizma u jednom danu popularno nazivamo unutrašnjim biološkim časovnikom. Organizam stalno prolazi kroz jedan isti ciklus koji se naziva cirkadijalnim ritmom – u 24 sata smenjuju se faze od stanja dubokog sna do stanja maksimalne aktivnosti, uz, naravno, individualne razlike. Našim biološkim časovnikom rukovodi zapravo planeta Zemljina, a naš organizam se prilagođava njenom položaju u odnosu na Sunce.

Upravo su dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, Džefri Hol, Majkl Rosbaš i Majkl Jang otkrili svetu na koji način se biljke, životinje i ljudi prilagođavaju biološkom ritmu. Oni su između ostalog izolovali gen mušica koji kontroliše dnevni biološki ritam. Otkrili su da ovaj gen dešifruje protein koji se stvara u ćelijama tokom noći, a zatim se razgrađuje tokom dana, kao i drugi protein koji ima sličan uticaj na naš ritam.

Tako su konačno opisali čitav mehanizam koji vlada unutrašnjim časovnikom, a koji zatim utiče na naše ponašanje, san, nivoe hormona, metabolizam, telesnu temperature i drugo.

Primera radi, u središtu ljudskog mozga postoji jedna vrlo mala žlezda, manja od centimetra – takozvana pinealna žlezda. Uveče, usled nedostatka svetla, ona počinje da luči supstancu melatonin i lagano uspavljuje organizam, dok nakon svitanja zaustavlja lučenje ove supstance i organizam se budi.
(M. Đ.)

Izvor: naukakrozprice.rs

---

---

 

ZONA KOMFORA…

Ne moramo se posebno truditi da pokažemo kako je današnja civilizacija skoro u potpunosti materijalistička i da se zasniva na principu posedovanja “nečega”.

Sama organizacija života nam govori o tome: trijada škola-posao-penzija je glavni šablon života većine ljudi. Ovo je simptom jedne potrebe, jedne autodiktature, čije smo pozadinske mehanizme već identifikovali.
Jasno je da je škola, tj. bilo kakvo učenje (npr. učenje zanata) priprema za nešto u budućnosti, a to nešto je rad, tj. posao. Škola, a pogotovo institucionalizovano učenje (osnovna, srednja) nema neku posebnu drugu svrhu pored ove i to znaju svi oni koji su je pohađali.

Dakle, prvi deo života, deo kada je mlad i kada se posebno razvija, čovek provede pripremajući se da “radi” “nešto” sutra ili preksutra da bi živeo.
Ključna stvar je ovde to da se priprema, ne da živi, već da radi.

A zašto se čovek priprema za posao? Prvo zato da bi osigurao materijalna sredstva i da bi doživeo starost u sigurnosti i komforu – da bi odložio razmišljanje i bavljenje samim univerzumom i prirodom. Drugo, zato jer mu socijalna konvencija tako nalaže, jer postoje institucije kojima treba radna snaga.

Čovek se konstantno priprema da živi i uvek je taj “život” negde nadomak, samo da se pribavi još “ovo” ili “ono”. Samo da se osigura ovaj trenutak i još par sledećih trenutaka i počeće život. Samo da kupim ovaj telefon, ovaj auto, da kupim stan i sreća će doći. Sreća je uvek negde tamo, uvek čuči iza ćoška. Ili još gore, čuči u nekom materijalnom objektu. Uvek se krije iza ove projekcije, ovog objekta, onog cilja.

Ako vam nije jasno, ovo su pozadinski procesi, tj. iluzorne projekcije čoveka kojima on umiruje anksioznost i odvlači sam sebi pažnju od autentičnosti. Sreća je koncept, ideja, ona ne postoji kao neki insekt kojeg možemo da uhvatimo u mrežu. Isto tako, nema je u objektima i stvarima – sve to naš um projektuje na te stvari.

Postavite sebi pitanje: da li ima smisla raditi nešto što ne volite danas, kako bi radili ono što volite, nekad u tamo nekoj maglovitoj budućnosti?

Da li ima smisla protraćiti mladost kako biste uživali u starosti? Da li je starost vreme za življenje pravog života i za ostvarivanjem povezanosti sa sobom i prirodom, vreme kada je celo biće na izmaku snaga?
Za nekog ko samo malo razmisli o ovome, ovde je reč o potpunom obrtanju pravog poretka prirode, o potpunoj besmislici.

Zašto ne biste danas radili nešto što volite kako bi danas živeli pravim životom? Čemu odlaganje življenja? A šta ako vas sam proces pripreme za budućnost ubije – ako nikad i ne doživite tu “budućnost” za koju se spremate? Ovo poslednje se vrlo često dešava u modernom svetu.

Očigledno je da ceo život, od početka do kraja, predstavlja borbu da se osigura neko materijalno sredstvo, kako bi se ostvario neki cilj. Međutim, šta je ovde stvarno cilj? S druge strane, šta je sredstvo?
Mi smo već govorili o tome i identifikovali mehanizam sredstvo-cilj kao alat posesivnog i uplašenog ega. U ovom slučaju, s jedne strane, kao što smo pokazali, cilj je ostajanje što duže u životu i to u “komfornom” životu.

Komforan život možemo definisati kao egzistenciju sa što manje “negativnih” osećanja, gde je čovek zaštićen od delovanja slučajnih i nepredvidivih sila spoljašnosti, gde postoji skoro stalna mogućnost zadovoljavanja ego-projektovanih potreba (ulgavnom bazičnih fizioloških potreba) i gde se čovek (tj. njegov ego) oseća sigurno. Komfor, u ovom slučaju, kao što smo videli, predstavlja odbrambenu projekciju i u konfliktu je sa univerzumom – komfor ovde znači sigurnost i zaštita od “opasne” spoljašnosti, od uništiteljske majke prirode.

Cela civilizacija je projekcija želje za komforom i begom od suočavanja sa suštinom prirode. Kao što vidimo, komfor je simbolički konstrukt, iluzorna antianksiozna projekcija, mehur koji će “zaštititi” čoveka od delovanja univerzuma – mehur koji će napraviti veštačku podelu između suštine biće i prirode.

Ukoliko čitaocu do sada nije palo na pamet o čemu se ovde radi, sada je moment da ukažemo na još jedan u nizu paradoksa funkcionisanja ega, koji je u svrsi samoobmanjivanja i autohipnoze.

Vidimo da komfor upravo predstavlja beg od prave realnosti. Vidimo da je ono što nazivamo “materijalno”, ovde samo simbol i to simbol za zaštitu od pravog materijalnog, od univerzuma onakvog kakav stvarno jeste. Novac nije ništa drugo do simbol za „nešto“-sam po sebi on ne vredi ništa. Običan papir sa bojom. On je simbol za nešto, za neki objekat, i to uglavnom za neku veštačku tvorevinu ljudsku. Ova tvorevina, ovaj objekat, je pak ponovo simbol za nešto treće, uglavnom za zaštitu od prirode (stan, kuća) ili umirivanje anksioznosti i odvraćanje od autentičnosti (automobil, televizor, kompjuter, itd.). Dakle, vidimo da “materijalizam” u ovom smislu predstavlja svojevrstan beg od realnosti, a ne samu realnost ili približavanje realnosti. Neverovatno, ali istinito.

Isto tako, komfor u ovom smislu sam po sebi počinje da predstavlja cilj.
Komfor, koji služi kako bi omogućio zadovoljavanje nekih potreba ega, sam po sebi postaje potreba i krajnji cilj. Potreba za komforom proizilazi iz straha od smrti i predstavlja odbranu od egzistencijalne anksioznosti, a ostvarivanje nekog nivoa komfora nosi sa sobom pojavu “komfor-anksioznosti”, tj. potrebe sada za održanjem već dostignutog nivoa komfora i straha od gubitka komfora. Tako, sama okruženost objektima i simbolima, u što većem broju, ovih ili onih, postaje opsesija čoveka.

Glavni simbol za komfor, novac, postaje krajnji cilj i jedina svrha života. Ovim “simbolom simbola”, da ga tako nazovemo, većina ljudi je, u manjoj ili većoj meri, potpuno opsednuta. Ceo život se svodi na pribavljanje što većih količina novca – sve što se radi mora se raditi “za pare”. Vrlo retko ćete naići na situaciju da neko radi nešto samo zbog toga da bi radio, sve se radi za neku nagradu, za neku korist.

Postali smo vrlo koristoljubivi kao vrsta. Ljudi će ići toliko daleko u ovom besmislu i ovoj autohipnozi, da će raditi neke ekstremne radnje (npr. ubijanje), uništavajući svet oko sebe, ili razne po život opasne poslove (npr. na naftnim bušotinama), samo da bi imali “više para” tj. osigurali ovaj simbol komfora. Čest je slučaj i da ljudi koji stalno jure za novcem uopšte i troše taj novac, što je očigledan pokazatelj da to rade samo da se osećali sigurnije, tj. smanjili osećaj bazične anksioznosti.

Vrlo je malo ljudi koji rade poslove i kojima je dovoljno taman onoliko para da zadovolje samo svoje bazične potrebe. Pored ekstremizacije nekih fizioloških potreba kako bi se osetila što veća prijatnost (npr. često konzumiranje slatke ili kompleksno obrađene, rafinisane “ukusne” hrane, koja ima veoma loše posledice po zdravlje čoveka), u igri su uvek i razne druge projekcije, pribavljanje raznih objekata koji imaju jednokratnu upotrebu ili služe učvršćivanju ega. Ljudi danas kupuju stvari koje im uopšte ne trebaju za “normalan” život.

Analizirajte objekte koji su oko vas i koje kupujete i shvatićete da vam 95% od njih uopšte ne treba. Oni nisu tu kako bi vam spasili život. Oni vam neće produžiti egzistenciju, neće vam omogućiti kvalitetnu interakciju sa univerzumom. Neće vas približiti istini. Čak štaviše, ogromna većina njih će čak i delovati u smeru ugrožavanja vašeg života i udaljavanja od istine.

Da li morate imate laptop ove ili one marke i da li stvarno morate sedeti za kompjuterom onoliko koliko inače sedite? Nećemo ni pominjati koliko je sedenje loše po celo telo i koliko je gledanje u monitor loše po vid, a i čitav mozak.

Uzmimo za primer kozmetiku, dezodoranse, parfeme, jedne od najprodavanijih i najviše kupovanih stvari. Da li su nam oni stvarno potrebni? Da li ugrožavamo svoje zdravlje ako ih ne koristimo? Ne, naprotiv – najverovatnije ugrožavamo svoje zdravlje upravo kad ih koristimo.

Zašto ih onda koristimo i kupujemo, trošimo “sredstva” na njih? Zato jer postoji prvo: konvencija, gde je neko nekad obeležio prirodne ljudske mirise neprirodnim i neprijatnim, iako su to, ironično, najprirodniji mirisi i bez njih je čak i otežano funkcionisanje. Drugo, postoji socijalni pritisak kroz masovne medije za konstantnu kupovinu specifičnih “marki” ove robe, jer se tako vaš ego prikazuje u boljem svetlu drugim egoima.

Nošenje određene markirane odeće ego šalje poruku okolini o sopstvenoj umišljenoj važnosti, očekujući povratnu informaciju kojom će validirati svoju projekciju i nahraniti svoj narcizam. Ovde je potreba za određenim socijalnim statusom, nastala pod uticajem kolektivizma, glavni uzrok ovakvog ponašanja.

Dakle, ja trošim vreme i zdravlje zarađujući novac da bih kupio nešto što mi uništava zdravlje i što mi, naravno, ne treba, a mislim da mi treba, jer svi to rade. Da bi prešli od tačke A do tačke B, ljudima je danas potrebno vozilo. Međutim, nije dovoljno bilo koje vozilo – to mora biti ova ili ona marka. Komšija ima onakav, svi voze ovakav, dakle moram i ja da vozim takav, kako bih ispunio očekivanja i prikazao se na određen način ostalim egoima. Kada biste živeli sami na pustom ostrvu verovatno vam ne bi bilo nimalo bitno koje je marke automobil. Ili bi?

U tom slučaju, možete biti sigurni da ste u potpunosti “zaraženi” kolektivizmom i da ste suviše pustili druge ljude u svoj mentalni svet – oni vladaju vašim umom.

Pokazali smo, dakle, da većina ljudi juri za komforom i da juri da pribavi simbol komfora. Ovo nema nikakvu realnu osnovu i utiče na to da živimo stresne, teške i lažne živote. Na sreću, ovo možemo vrlo lako izmeniti – imajmo hrabrost i izađimo iz svoje zone komfora, jer tamo leži naše pravo “ja”.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život (13)
prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

UNIŠTAVANJE ŠTETOČINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Sve je počelo 1989. godine. Dr Hulda Klark je rešila da otkrije odnos parazita na bolesti koje su se širile kao epidemija.

Metilj izaziva rak!

U jednoj od svojih knjiga, ona piše:
„Rešila sam da otkrijem opseg frekvenci drugih živih bića. Otkrila sam da muve, bube, paukovi, buve i mravi imaju frekvence od 1.000.000 Hz do 1.500.000 Hz. Bubašvabe su imale najvišu frekvencu od svih insekata koje sam testirala.
Potom je došlo zastrašujuće otkriće. Uginuli insekt je takođe imao opseg frekvencija, koje su se dale izmeriti!

Znači to uopšte nije fenomen živih bića! Ali ako mrtve stvari imaju rezonantni opseg, možda bi se mogao upotrebiti preparirani mikroskopski slajd nekog mrtvog stvorenja, a moji izleti u vrt i pozivi kasapnicama (skupljala sam parazite i iz mesa) mogli bi da prestanu.

To je bila srećna ideja. Prvi preparat koji sam dobila bio je ljudski crevni metilj, ogroman parazit, pošast čovečanstva. Upravo sam bila otkrila da je prisutan u jetri (ne u crevima) svih bolesnika od raka koje sam pregledala. Odrasli (uginuli) parazit imao je rezonantnu frekvenciju od oko 434.000 Hz.

Mrtve stvari rezonuju! Iznenada mi je niotkuda sinula ideja. Ako bi se neka osoba priključila na generator frekvencija dok radi na 434.000 Hz, šta bi se desilo sa odraslim metiljem, ukoliko je čovek njime inficiran?
Iste nedelje sam tu ideju isprobala na sebi, ali ne sa metiljem već sa salmonelom, giardijom i herpesom koje sam hronično imala. Posle trominutnog tretmana, ponovo sam se testirala. Više ih nije bilo u mojim organima! Nije bilo emitovanja na njihovim karakterističnim frekvencijama. Ponavljala sam i ponavljala eksperiment. Da li su zaista mrtve? Možda su naprosto umrtvljene ili su se možda sakrile. Ali simptomi su takođe brzo nestali. Herpes je prestao da me golica. Bilo je to isuviše jednostavno i neverovatno.
Za dvadeset minuta (3 minuta na 6 različitih frekvencija), čitava porodica se može otarasiti tog parazita. Slučajevi bolesnika od raka su pokazali da je univerzalni marker kancera, ortofosfotirozin, mogao da se ukloni iz njihovih tela ubijanjem istog tog parazita.

Elektronska „pilula“

„Neizlečivi“ slučajevi side su takođe izgubili svoj virus za nekoliko časova. Laboratorijski testovi na HIV su se pokazali negativnim! U više slučajeva, pacijenti koji su patili od bola, doživeli bi trenutno olakšanje ako bih uspela da otkrijem pravu „bubu“ i njenu frekvenciju prilikom sledećeg pregleda.
Izgleda da je to apsolutni dokaz da žive stvari bazično emituju neku vrste visokofrekventne energije.

Šta se zapravo dešavalo bakterijama i parazitima? Ako sam mogla da smesta ubijem nešto tako veliko kao što je glista poznata pod nazivom askaris ili crevni metilj, onda bih možda mogla da ubijem i nešto krupnije, kao što je kišna glista ili buva, nešto što mogu da vidim sopstvenim očima umesto da zamišljam da je to ubijeno unutar mog tela.
Izgleda da je 10 minuta izlaganja frekvenciji koja je odgovarala vrhu njihovog opsega emitovanja omamljivalo te krupnije životinje. Ali one nisu umrle. Kasnije sam proverila telesni opseg (opseg frekvencija koje emituju) kod obe vrste. Kišne gliste su izgubile veliki deo svog opsega i sa vrha i sa dna. Buve su, izgledale otpornije, pošto su izgubile samo malo. Međutim, čak ni nedeljama kasnije nisu se oporavile od tog gubitka.

Da li bi ljudima moglo da naškodi ako bi se preplavili radio-frekvencijama u njihovom sopstvenom opsegu? Sasvim verovatno, ukoliko bi napon bio dovoljno visok. Međutim, nije bilo potrebe da se eksperimentiše, jer paraziti koje želimo da ubijemo imaju karakteristične frekvencije koje se ne preklapaju sa karakterističnim frekvencijama ljudi. Zapravo, one su daleko niže od njih.

Tako se rodio moj elektronski metod da se suprotstavljemo bolestima. Nađete rezonantnu frekvenciju neke bakterije, virusa ili parazita. Testirate žive napadače unutar ljudskog tela tom frekvencijom i za nekoliko minuta one više neće emitovati sopstvene frekvencije – biće ili mrtvi ili onemogućeni da deluju, pa će ih ukloniti naša bela krvna zrnca.“

Uništavanje štetočina

Uređaj koji je dr Klark konstruisala, i nazvala ga „zaper“, u osnovnoj verziji je veoma jednostavan, čak toliko da ga možete napraviti i sami sledeći uputstva koje daje u knjigama koje je napisala. Između ostalog, ona objašnjava: „Pod uništavanjem štetočina zaperom podrazumevam selektivno uništavanje patogenih organizama električnom strujom. Godinama sam koristila komercijalni generator frekvencija da „uništavam“ jednu štetočinu za drugom. Najpre sam napravila šemu frekvencija za najveći broj bakterija i virusa u mojoj zbirci (preko 80 njih). Potom bih testirala pacijenta na svaki od njih. Čak i osobe koje su patile od obične prehlade imale su bar tuce mikroorganizama u sebi (ne samo adenovirus).

Pri narednoj poseti podesila bih generator frekvencija na taj niz frekvencija koji sam otkrila – po tri minuta za svaku. Celokupni proces, testiranje i lečenje, trajao bi oko dva sata. Često bi pacijenti doživeli trenutno olakšanje, ali je ono često bilo i privremeno. Ono što tada nisam znala je da virusi mogu da zaraze neki veliki parazit, kao što je dečija glista. Ukoliko ne ubijete svoje dečije gliste i svoj virus, virus će vam se brzo vratiti.

Godine 1994. je moj sin napravio precizni ručni generator frekvencija koji radi na baterije. Nazvali smo ga zaper. Svrha je bila da omogućimo svima da ubiju crevnog metilja pomoću jeftine sprave. Korišćenje generatora na raznim frekvencijama može doneti toliko dobrobiti, da sam smatrala da svako treba da zna kako da tu spravu napravi. Međutim, kada sam je isprobala na jednoj od bakterija koju sam imala, takođe su uginule i druge tri na veoma različitim frekvencijama! To se nikada ranije nije desilo. Kada sam zaper isprobala na drugima, čak i ako su imali na tuce patogenih organizama, svi bi uskoro bili mrtvi!

Uzastopna testiranja pokazala su da to nije rezultat neke posebne konstrukcije ili specijalnih talasa koje je proizvodila ta sprava. To se desilo usled delovanja baterije! Svaka pozitivna frekvencija ubija sve bakterije, viruse i parazite istovremeno, ako ima dovoljan napon (u ovom slučaju 5 do 10 volti), trajanje (sedam minuta) i frekvenciju.
Ranije sam uvek podešavala moj kupljeni generator frekvencija da varira između pozitivnog i negativnog napona. Sada sam pokušala da ga podesim da varira između pozitivnog napona i nule. To je bilo isto toliko efikasno koliko i generator frekvencija na baterije koji je napravio moj sin.

Stvaranje pozitivnih frekvencija je najbolji način da se brzo ubiju svi patogeni organizmi.
Potrebna su tri tretmana da se ubiju svi. Zašto? Prvi tretman zaperom ubija viruse, bakterije i parazite. Ali kroz nekoliko minuta često se vraćaju druge bakterije i virusi. Zaključila sam da su oni zarazili parazite, a ubijanje parazita ih je oslobodilo. Drugi tretman zaperom ubija oslobođene viruse i bakterije, ali se ubrzo ponovo pojavljuje nekoliko virusa. Mora da su oni inficirali neke od poslednjih bakterija. Nakon trećeg tretmana nikada nisam pronalazila bilo kakve viruse, bakterije ili parazite, čak ni satima kasnije.

Paraziti i zagađenje

Reč „parazit“ koristimo u dva značenja. Sve što živi od vas ili u vama, ne samo da bi tu boravilo već i da bi uzimalo hranu od vas, predstavlja parazitski organizam. Bez obzira koliko je veliko, može se nazvati parazitom. Ali na neki način velike gliste trebalo bi razlikovati od ameba srednje veličine, još manjih bakterija i najmanjih virusa. Zato često izraz parazit rezervišemo za veće stvari, od ameba pa naviše.
Fasciolopsis buscii je metilj (pljosnata glista). Četiri uobičajene vrste metilja su: ljudski crevni metilj, metilj ljudske jetre, metilj ovčije jetre i stočni metilj. Ne dopustite da vas zavedu termini ovčiji i stočni – sve njih nalazimo i u ljudskom organizmu! To je jedan od najgorih parazita i uzročnik brojnih bolesti.

Metilje sam našla u svim slučajevima raka, HIV infekcije, Alchajmerove bolesti, Kronove bolesti, Kapošijevog sindroma, endometroze… Metilj ima šest ciklusa razvoja, ali samo u odraslom ciklusu živi u ljudima – i to jedino u crevima. Ali ako vaše telo u sebi ima henikalije – rastvarače, i drugih pet ciklusa razvoja se mogu javiti u vama! Ako je rastvarač propil alkohol, crevni metilj dobija poziv da iskoristi neki drugi organ kao domaćina – taj će organ postati kancerogen. Ako je rastvarač benzen, crevni metilj će koristiti timus (grudnu žlezdu) kao sekundarnog domaćina, pripremajući teren za sidu. Metil alkohol poziva metilja da upotrebi pankreas kao sekundarnog domaćina. To vodi do poremećaja pankreasa koji nazivamo dijabetesom. Ako su rastvarači u vama metil- etil-keton ili metil-butil-keton, materica postaje sekundarni domaćin, a rezultat je – endometroza.

To je nova vrsta parazitizma zasnovana na zagađenju. Te bolesti koje su izazvali različiti stadijumi metilja na njegovim netipičnim lokacijama u telu, nazivam bolestima metilja.
Zagađivači su sve nežive stvari oko vas koje ne bi trebalo da dospevaju u vaše telo, jer ometaju njegovo funkcionisanje. Sve dok ne prodru u tkiva oni neće smetati, na primer plastične naočare ili odeća. Ali ako hemijske materije od kojih su načinjenjei ovi predmeti prodru u telo, ono će se boriti da ih izbaci.
Zagađivači mogu da uđu u telo kroz vazduh koji udišete, hranu, napitke i proizvode koje stavljate na kožu.

Dve osobe mogu da koriste istu kremu za lice. Jedna dobije osip, druga ne. Ona koja ne dobije osip uopšte ne misli da joj ta krema škodi, misli da je kao čelični sef neprobojna za taj proizvod. Bolje je pretpostaviti da je ta krema za lice nešto otrovno, o čemu svedoči osip koji je neko drugi dobio, a da je osoba bez osipa izbegla neprijatnost samo zato što ima jači imuni sistem. Imuni sistem je kao novac koj isplaćujete sa računa banke za svaki novi napad. Kada potrošite novac, banka (vaše zdravlje) propada.
Rastvarači su jedinjenja koja rastvaraju druge stvari. Voda je korisni, životni rastvarač. Najveći broj drugih rastvarača rastvaraju masti i oni su opasni, jer mast formira zidove opni svih ćelija, posebno nervnih ćelija.

Najštetniji rastvarač je benzen. On odlazi u timus, uništava naš imuni sistem i izaziva sidu. Sledeći po štetnosti je propil alkohol. On odlazi u jetru i izaziva rak u nekom udaljenom organu. Ostali glavni krivci za bolest su ksilen, toluol, metil alkohol, metil hlorid i trihlor-etan. Sve su ovo materije koje obilno koristi današnja industrija.

Opasni nakit

Biohemičari znaju da određeni mineral u slobodnom elementarnom obliku uvek inhibira enzim koji koristi taj mineral. Bakar iz mesa i povrća koji unosite je esencijalan. Neorganski bakar, koji unosite u organizam iz posuda sa metalnim dnom ili bakarnih vodovodnih cevi je kancerogen. Na nesreću, neorganski oblici metala prožimaju čitavu našu okolinu. Mi stavljamo metalni nakit na kožu, jedemo hleb pečen u metalnim plehovima, pijemo vodu iz metalnih vodovodnih cevi.

Još jedan očigledno opasan oblik metala su zubne plombe. Živine plombe, uprkos uveravanjima Američkog udruženja zubara, NISU neškodljive. A ponekad je živa zagađena talijumom koji je još otrovniji od žive!

Ne treba nositi bilo kakav metal na telu.
U ostale preovlađujuće metale spadaju olovo i kadmijum iz lemljenih i galvanizovanih vodovodnih cevi, nikl i hrom iz zubnih navlaka i kozmetike i aluminijum iz hrane, konzervi i lonaca za kuvanje.

Takođe su opasni gljivični toksini. Plesni proizvode neke od najotrovnijih poznatih supstanci – mikotoksine. Jedna mala plesniva voćka ili komad povrća mogu zagaditi veliku količinu soka, džema ili nekog drugog proizvoda. Iako su plesni žive i mogu se ubiti zaperom, mikotoksini nisu i moraju se ukloniti iz vaše jetre. Pošto su mikotoksini krajnje otrovni, malena količina može da deo vaše jetre onesposobi danima!“

Polaritet hrane

O zaperu, aparatu za čišćenje organizma, dr Hulda Klark je napisala: „Eksperimentisala sam sa mnogim frekvencijama nadajući se da ću pronaći onu koja ne samo da uništava bakterije i viruse, nego i „loše molekule“ kao što su fenoli (alergeni) u hrani. Otkrila sam da 1.000 Hz daje rezultat, što me je iznenadilo pošto sam očekivala znatno višu učestanost. Nisam mogla da shvatim koji su sve zakoni fizike uključeni, ali tu nije bilo izuzetaka. Mali napon i frekvencija od 1 KHz utiču na organizam i na hranu koju jedemo.
Pored čišćenja organizma od parazita, veoma je važno da očistite i ispravno polarizujete hranu, jer lečenje neće uspeti, ako se svakodnevno trujete hranom i pićem… U su svrhu projektovala sam uređaj koji se priključuje na zaper, a nazvala sam ga – zapikator.“

U knjizi Lek i prevencija za sve vrske kancera (njnjnj.omegacor.info/zaperi.htm)dr Klark nastavlja: „Sve namirnice stavite na zapikator 10 minuta pre nego ih smestite u ostavu ili u frižider. Ako morate da sečete ili pripremate povrće ili voće pre upotrebe, ponoviti „zapikaciju“ na još 10 min. Mleko, mlečni proizvodi i jaja se tretiraju zapikatorom 15 min.
Metalni predmeti, kao što su konzerve, stavljanjem na zapikator će se namagnetisati formirajući južni pol pri dnu i severni pri vrhu.Višestruki polovi se indukuju ali nisu obavezno stabilni. Hrana unutar metalnog suda poprima isti polaritet kao i deo suda koji dodiruje (a ne suprotan). Zato je potrebno hranu iz konzerve prebaciti u posudu koja nije metalna i onda staviti na zapikator.

Sva konzervirana hrana na tržištu je pola severne, a pola južne polarizacije usled uticaja zemljinog magnetnog polja. Ovo je možda njena najgora osobina. Staklenim teglama treba skinuti metalne zatvarače pre zapikacije. Na ovaj način će sva hrana poprimiti severnu polarizaciju. Inače će se metalni poklopac polarizovati i polovina hrane će biti južno, a druga polovina severno polarizovana.
Zapikacijom hrana i piće dobijaju severnu polarizaciju iako su možda na početku imali južnu ili su bili nepolarizovani. Ovo se dešava zato što je voda dijamagnetik i poprima polaritet najbližeg polja, umesto suprotnog koji metalni objekti (konzerve) poprimaju.
Promena polariteta hrane u severno polarizovanu je dodatna korist od zapikacije. Ostali ciljevi su onesposobljavanje jaja parazita i ostalih živih stadijuma parazita, kao i promena štetnih molekula u bezopasne oblike (izomeri)“.

Voda života

Svi tumori uvek imaju južnu polarizaciju. Moja istraživanja pokazuju južnu polarizaciju, magnetnu silu, u zoni tumora iako je normalno da bude severna. Stare ćelije izumiru, a nove se javljaju. Svaki organ ima nekoliko ćelija u rezervi. Ima ih svuda po organu. Njihov je jedini posao da se dele kada se to od njih traži. Nema odlaganja. One su uvek spremne, imaju sve što je potrebno. Njihova aktivnost ne remeti neophodan rad ostalih ćelija. One se nazivaju matične ćelije. Kako matične ćelije znaju kada da se dele i da puste nove ćelije da popune upražnjena mesta?

Ova važna informacija dolazi od faktora matičnih ćelija. Faktor matičnih ćelija se šalje samo ako postoji potreba. Šalje se isključivo na lokacije sa južnom polarizacijom.
Svaka kišna kap i kišnica kada se sakupi po prizemljenju pokazuje severnu polarizaciju. Sva živa bića na Zemlji je piju u ovom stanju. Pa opet, ljudi je uopšte ne koriste. Ljudi uglavnom piju vodu iz vodovoda, čiju je polarizaciju teško predvideti. Svaka hlorisana voda ima južnu polarizaciju!

Voda je naša najvažnija supstanca. Deo je same prirode života, prisutna svuda u našem telu. Kada se mala flaša vode sa kuhinjske slavine stavi na severni pol magneta (zapravo da stoji baš na njemu) nešto se dešava. Posle nekoliko minuta voda će se uskladiti sa severnim polom magneta, a ne sa južnim. Treba primetiti da voda poprima istu polarizaciju kao i magnet na koji se stavlja. Ovo je suprotno od ponašanja gvožđa. Ako se komad gvožđa postavi blizu jednog od polova nekog magneta, suprotni pol se javlja u gvožđu. Kada se u gvožđu javi jedan pol, na suprotnom kraju imamo drugi magnetni pol. Tako da zapravo dobijamo oba magnetna pola.
Voda se ponaša drukčije. Pod uticajem magneta voda poprima ponašanje tog istog pola. Živo tkivo se ponaša kao i voda. Javlja se ista polarizacija kao i pol koji tu polarizaciju izaziva. Ona ima severnu polarizaciju.

Da li treba da pijemo vodu sa severnom polarizacijom?
Voda koja je indukovala tumore kod svih naših pacijenata sa ovom bolešću imala je južnu polarizaciju. Setite se da faktor pokretanja matičnih želija biva privučen u oblasti sa južnom polarizacijom. Prema testovima, deoba ćelija se dešava samo na mestima sa južnom polarizacijom. Hrana u svom prirodnom stanju takođe ima severnu polarizaciju.

Ne pomaže frižider

Jedna od najvećih misterija prirode je uticaj magnetnog polja Zemlje na naša tela, zdravlje, možda na sva živa bića. Voće i povrće, lišće i cveće, čak i orasi i žitarice su severno polarizovani kada se uberu ili kupe sveži. Iznutra, na mestu gde su semenke, polarizacija je južna. Ali mekani delovi počinju da stare i venu i za nedelju dana stajanja u frižideru propadaju. Severna polarizacija se menja u južnu. To se dešava postepeno. Grožđe će promeniti polarizaciju u južnu za samo nekoliko dana (zbrčkani delovi), dok će ostatak grožđa potpuno ostati severno polarizovan (ono što izgleda najsvežije). Semenke ne menjaju polarizaciju.

Moj zaključak je sledeći: namenjena nam je severno polarizovana hrana, sa malo južno polarizovanim delovima u obliku semenki. Ipak, veći deo hrane, čak i ako je držimo u frižideru, makar se delimično menja u južnu. Dobijamo prekomernu dozu južno polarizovane hrane i vode. Iz tog razloga preporučujem tretmane hrane zapikatorom, naročito ako smo bolesni.

Voda koja je pod tretmanom zaper aparata-zapikatora, dobija električnu energiju, odnosno napon. Mi znamo da voda može da zadrži puno frekvencija električne energije. Hrana i naša tela se uglavnom sastoje od vode. Hrana koja se stavi u magnetno polje dobija njegove magnetne sile. Električna energija generiše magnetnu energiju i obrnuto, tako da uvek primamo dozu obe vrste, čak i kada se primeni samo jedna. Treći oblik energije je fizički, kao kad naše uši osete kada do njih stignu talasi vazdušnog pritiska. Tu znamo da je frekvencija veoma važna jer proizvodi različite zvuke. Naše uši mogu da čuju samo zvuke koje proizvode frekvencije manje od 20.000 Hz (20 KHz).

Zapikator kombinuje sve tri vrste energije i isporučuje ih na istoj frekvenciji. Nakon tretmana hrane zapikatorom, većina bakterija, virusa i jajašca parazita nestaju. Benzen se oksiduje u fenol, barem u malim količinama. Antigeni fenolske hrane nestaju ako se koristi ispravna frekvencija. Na mnoge od njih deluje frekvencija između 1.000 Hz i 1.010 Hz. Kada se zapikator postavi na kancerogenu izraslinu na koži, čini se da se ona smanjuje za 24 sata. I na kraju, čini se da je i hrana ukusnija.
Ponovo napominjem, ne smemo da demonizujemo suprotnu polarizaciju. I ona je deo nas, kao što semenke pripadaju voću. Ali potrebno je posvetiti mnogo više pažnje silama južnog pola.

Najvažniji je imunitet

Ljudi prolaze kroz detinjstvo, tinejdžersko doba i punoletstvo, razmnožavaju se i ponovo vraćaju u detinjstvo. Sve služi istoj svrsi: preživeti i opstati. Paraziti u nama preživljavaju zajedno sa nama, ali kako će opstati zavisi prvenstveno od našeg zdravlja. Oni ne mogu da prežive ako smo potpuno zdravi. Loše zdravstveno stanje i parazitizam idu ruku pod ruku.
Ascaris, Strongyloidi i filarije (duga, tanka vlakna) i srčani crvi spadaju u grupu parazita poznatih kao valjkasti crvi. Ascaris nosi viruse varičele i zauški, herpesa 1 i 2, koksaki virusa i adenovirusa (obična prehlada). Nosi i Micobacterium avium koja izaziva noćna znojenja. U prošlosti nismo prepoznali ove povezanosti, jer su ove bolesti bile učestale a paraziti bili maleni i tihi.

Morate biti i previše mudri da biste postali sumnjičavi na uobičajene stvari. Prastara društva su imala tu mudrost. Zašto je hebrejski narod zabranio upotrebu svinjskog mesa u ishrani? Možda su primetili da su svinje često bolovale od epilepsije, bolesti kože i drugih zdravstvenih problema?
Strongyloidi nam donose glavobolje sa migrenama i možda naše zavisnosti, kao i seme začetka svih tumora. Koji će nam problem doneti zavisi od toga gde će napraviti svoje kolonije i šta mi, kao domaćin, jedemo.

Filarije su tanke kao vlakno svile ali veoma dugačke, pa mogu da se umotaju tako da uhvate ostale ćelije u zamku. Dirofilarija je najčešći srčani crv kod pasa. On je izazivač svih bolesti srca. Ako bilo koji deo Dirofilarije uspe da pobegne iz imunog sistema ili iz vaših digestivnih enzima, on se produžuje i stvara zaplet budućih događaja. Taj zaplet je početna tačka Hodžkinovog limfoma.

Ovi paraziti su se nastanili u nama. Za ljudsko zdravlje presudan uticaj imaju hrana i voda. Od toga zavisi da li ćemo biti puni parazita i da li smo sudbinski predodređeni na život sa malo energije, a puno lekova. Voda u sebi nosi mnoge supstance koje ubrzavaju pad našeg imunog sistema: benzen, azbest, azo-boje, teške metale, motorno ulje i radioaktivne elemente. Hrana nam donosi iste supstance koje smanjuju imunitet jer se u postupku procesuiranja hrane koristi ta ista zagađena voda.

Kao što su ljudima potrebni vitamini iz hrane, tako su i parazitima potrebne određene supstance. Srećna okolnost je bila ta što smo otkrili da je Fasciolopsisu potreban CRNI LUK! Strogo izbegavanje bilo koje vrste namirnica koje sadrže supstance nalik sirovom luku – što važi i za beli luk i slačicu, oslobađa nas ovih parazita. Evo osnovnih namirnica za tri parazita koja započinju formiranje jezgra tumora, a koje treba izbaciti iz ishrane:
za metilj pankreasa: beli luk i limun
za Strongyloide: krompir
za metilj ljudske jetre: ovas

Pored izgladnjivanja parazita, upotrebe zaper aparata, dodatni recept za uništavanje parazita je opisan u mojim knjigama i svakako je najefikasniji u uništavanju metilja. To je biljna kombinacija ljuski crnog oraha, lišća pelina i karanfilića.

 Biljke su naš najveći poklon na ovoj planeti! One nemaju samo jedan aktivni sastojak koji uništava parazite, ili ubija bakterije i viruse. Svaka biljka ima mnogo aktivnih sastojaka. Iz ovog razloga, kao i zbog toga što biljke pripadaju nama i naše su pravo bogatstvo, ja sam izabrala biljke (gde god je to bilo moguće) za čišćenje parazita, uništavanje bakterija i virusa, kao i održavanje zdravlja na jedan prirodan način.
Najbolje je da tinkture sami pravite, jer vi bolje od drugih razumete problem zagađenja vode. Ne zaboravite da ne smete da upotrebljavate hlorom zagađenu vodu. Kišnica je mnogo bolji izbor. Zelena ljuska crnog oraha, ekstrahovana u etil alkoholu, sveže samleveni karanfilići i pelin ubijaju različite stadijume parazita: karanfilići ubijaju jajašca, pelin uništava stadijum koji se naziva cerkarija, a tinktura oraha ubija odrasle parazite.

Jedinstveno životno delo

Dr Hulda Reger Klark je rođena 1928. u Rosternu, u Kanadi. Studirala je biologiju, doktorirala 1958. fiziologiju na univerzitetu Minesote. Svoja naučna interesovanja posvetila je biofizici i fiziologiji ćelije.
Krajem 60-tih godina, otvorila je nutricionističku ordinaciju. Posvetila se istraživanjima različitih aspekata ljudskih bolesti, posebno kancera. Traganje za odgovorima potrajalo je decenijama. Proučavala je parazite, bakterije, viruse i gljivice, teške metale, rastvarače i radioaktivnost, pokušavajući da otkrije kako ćelije ljudskog tela reaguju na ove napadače. Otkrila je više načina na koje se možemo osloboditi pomenutih patogena – od biljaka i esencijalnih ulja, preko ortomolekularne i elektro terapije.

Razvila je izuzetno efikasan metod lečenja raka, koji u mnogim slučajevima zaustavlja metastaze za samo 24 sata. Dr Klark je shvatila da ljudsko telo, baš kao radio stanica, emituje elektricitet ali na širokom spektru frekvenci i veoma niske snage. Takođe i drugi organizmi (virusi, bakterije) emituju svoje frekvence. A ako se na njihove frekvence deluje drugom frekvencom, patogeni će biti uništeni – tvrdila je dr Klark. I bila je u pravu. Zahvaljujući tom saznanju, razvila je tehniku selektivne elektroeliminacije neželjenih patogena u telu. Tako je nastao njen – zaper aparat. Pokazalo se da čišćenje organizma pomoću niskofrekventnih struja i biljnih preparata, neverovatnom brzinom eliminiše glavne uzročnike bolesti. Preko hiljadu pacijenata u terminalnim stadijumima raka koje je izlečila, svedoče o njenom uspehu. Tu je o veliki broj ljudi obolelih od drugih bolesti kojima ja pomogla da ozdrave.

Dr Klark je na veoma jednostavan način pristupala bolestima.

 Govorila je o uzrocima bolesti, umesto o načinu da se ublaže simptomi. Napisala je osam knjiga, od kojih su kod nas prevedene četiri: Terapija za sve bolesti (The Cure for All Disease), Lek za sve vrste kancera (The Cure for All Cancers), Lek za sve vrste uznapredovalih kancera (The Cure for All Advanced Cancers) i Lek i prevencija za sve vrste kancera (The Cure and Prevention of all Cancers).
Umrla je 3. septembra 2009. u svom domu u Kaliforniji.

Izvor :Aleksandar Tešić/ treceoko.novosti.rs

---

BILJKE DINOSAURUSI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________ Kada bi danas zasadili baštu dinosaurusa, u njoj bi se našle neke veoma retke i čudesne biljke  

Za razliku od svog rođaka Tiranosaurusa, koji je bio agresivni mesožder i lešinar sa ogromnim čeljustima za mrvljenje kostiju, većina dinosaurusa su zapravo bili biljojedi. I uopšte, sudbine dinosaurusa i tadašnjih biljnih vrsta bile su vrlo povezane: od rasprostranjenosti biljaka i njihovog broja zavisilo je hoće li dinosaurusi gladovati ili živeti u izobilju. Upravo iz tog razloga, kako su biljke evoluirale kroz mezozoik, mnoge vrste dinosaurusa u tom periodu su nestale, a druge su se pojavile.

U mezozoiku, koji je trajao u periodu od pre oko 250 miliona godina do pre oko 65 miliona godina, biljke su uglavnom izgledale mnogo drugačije nego danas: manje njih je cvetalo i nisu bile toliko raznovrsne kao danas.

Među dominantnijim biljkama bili su i četinari od kojih neke i danas poznajemo  – borovi, sekvoje, tise, araukarije, čempresi. Oni su činili osnovu ishrane dinosaurusa vegetarijanaca.

Živi fosili

Jedna od čuvenih biljaka dinosaurusa je ginko (Ginkgo biloba), prilično retko drvo, mada se u Srbiji može videti na nekoliko mesta, uključujući i Botaničku baštu „Jevremovac“ u Beogradu. Za gingko se kaže da je „živi fosil“ – to je biljka koja nema žive rođake. Raznovrsni ostaci ginka koji su pronađeni sugerišu da je ova listopadna golosemenica nastala u mezozoiku i bila veoma rasprostranjena.

Danas se u Aziji smatra za sveto drvo i gaji se u dvorištima palata, a kao divlje raste jedino na jugoistoku Kine, u planinskim područjima. U Evropi i Americi uzgaja se po parkovima gde privlači mnogo pažnje svojim neobičnim izgledom: to je listopadno drvo visoko oko četrdesetak metara, sa piramidalnom krošnjom i listovima vrlo specifičnog oblika. Oni su trouglasti sa urezima na vrhu, a na ženskim biljkama u pazuhu listova obrazuju se mali semeni zametci. No, pošto seme vrlo neprijatno miriše, obično se u parkovima sade muške biljke.

O živim fosilima pisao je i Čarls Darvin u knjizi O poreklu vrsta, gde je naveo da postoje vrste koje su povezane sa nekim davno izumrlim biljkama. Te biljke su opstale do današnjeg dana i on ih je nazvao živim fosilima. Uopšte, taj naziv se koristi za označavanje biljaka i životinja koje su postojale u više geoloških perioda, koje su zadržale neke od primitivnih karakteristika i koje morfološki i fiziološki nalikuju fosilima – kao što su, na primer, krokodili, koji su nadživeli dinosauruse.

No, vratimo se biljkama. U periodu jure one su se značajno promenile, a sa njima i izgled planete: nastale su mnoge biljke koje cvetaju. Rasle su brzo, lako se prilagođavale klimatskim i drugim uslovima i imale žive boje, a činile su odličan izvor hranljivih materija za dinosauruse i druge biljojede.

Bašta dinosaurusa

Kada bi danas pravili baštu dinosaurusa koji cvetaju, u njoj bi posadili razne lovore, berberise, palme… koji uspevaju čak i u našoj blizini. Jedna od najupečatljivijih biljaka u ovoj bašti bila bi magnolija (Magnolia grandiflora). Ovo drvo, visoko oko 25 metara, opisao je 1759. 

Šveđanin Karl Line u Systema Naturae, knjizi u kojoj je napravio prvu klasifikaciju živih stvorenja. Magnolija je i kod nas vrlo rasprostranjena – ima je u parkovima i privatnim dvorištima, a prepoznatljiva je po dugom, tamnozelenom glatkom i sjajnom listu i velikim belim cvetovima (otuda ime grandiflora) koji pomalo mirišu na limun.

Novi dinosaurus U našoj  bašti dinosaurusa bi se našao i australijski bor (Wollemia nobilis), četinar iz porodice Araucariaceae, koji je jedna od najstarijih i najređih vrsta na planeti – najstariji pronađeni ostaci pripadali su biljkama koje su živele pre oko 200 miliona godina. Naučnici su je upoznali preko otkrivenih fosila i sve do 1994. verovalo se da ne postoje živi primerci. Te godine je u Australiji, u Nacionalnom parku „Volemija“ u Novom Južnom Velsu, oko 150 kilometara od Sidneja, otkriven jedan primerak: čuvar Dejvid Nobl, dobar poznavalac botanike, sasvim slučajno, u vrlo nepristupačnom delu Parka, nabasao je na ovo oko 30 metara visoko drvo koje mu se učinilo zanimljivo. Poneo je sa sobom grančicu očekujući da će neki od botaničara umeti da identifikuje vrstu, ali je ubrzo otkrio da je ovaj bor (koji se tako naziva mada nije pravi bor), sasvim nepoznat, kao i da nema živih rođaka na Zemlji.

Pošto je otkrivena i dobila ime po nacionalnom parku u kom je rasla i po Dejvidu Noblu, botaničari su počeli da razmnožavaju ovu biljku i da primerke raznose svuda po svetu. Do sada je utvrđeno da su neki primerci uspeli da prezime na temperaturi i do 12 stepeni Celzijusa ispod nule, ali i da su vrlo osetljivi i skloni obolevanju. Upravo da bi se zaštitila ova biljka, lokacija bora koji je pronašao Nobl čuva se u velikoj tajnosti.

S druge strane, kako bi se što više razmnožio i raširio, australijski bor promovisan je kao pogodno novogodišnje drvo na tom kontinentu. Takođe, primerci koji rastu u parkovima i baštama toliko su vredni i važni da su obično zasađeni unutar velikih kaveza kako bi se izbegla mogućnost oštećenja i zaraze.

Marija Vidić/elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________________________________