UBRZANJE ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

○●○

Otac koji je sa decom bio u muzeju neprestano je govorio:

Brže, brže, jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa nećete videti”.

○●○

Ilustracija: Bora*S

Mladi  čovek je putovao sa svojom ženom. Voleo je da vozi velikom brzinom.

Dok su jurili autoputem, žena je pogledala u auto-kartu i rekla mu:

Dragi, promašili smo izlaz sa autoputa !“

On, sav ponosan je uzvratio: „Pa šta, važno je da sam ja potukao sopstveni rekord“.


Naš se život sveo na konstantnu trku s vremenom. Pretvoreni smo u štediše vremena, panične tragače za novim prilikama, doživljajima, poslovima, ciljevima…

Postali smo zavisnici, pored ostalog i od broja “doživljaja” u datom vremenskom segmentu.

Brzina iz sata u sat, iz dana u dan, iz meseca u mesec. Usporavanje nije poželjno. Ne pada nam na pamet da usporimo, makar u krivinama. Sve dok nas nešto ne prisili da to učinimo. Najčešće to bude kasno.

Čini mi se, da nam ipak, ništa nije jasno. 

B.S. 


Padaj kišo, ubrzaj!

I VODA IM TEČE UZBRDO…

tamoiovde-logo

Podno Radan planine prostire se put koji se protivi zakonima fizike. Nauka tvrdi da je po sredi optička varka – ali malo ko u to može da poveruje

3-300x232

Teško da je optička varka – jasno se vidi da je uzbrdica

Na tridesetak metara dela asfaltne saobraćajnice kod sela Ivanje jasno se vidi da se proteže nizbrdica. Međutim, kada se tu zaustavi automobil, ugasi motor ili ostane na “leru”, vozilo samo od sebe kreće uzbrdo!

Za ovu neobičnu pojavu meštani sela na padinama Radan planine znaju već dve decenije, ali tek poslednjih godina znatiželjni ljudi u sve većem broju dolaze da se načude čudu.

Treće oko je prvi put o ovom fenomenu pisalo još 1996. godine…

Mnogi istraživači, amateri i profesionalci su vršili merenja, donosili specijalne libele i razne uređaje… a odlazili bez pravog razrešenja ove misterije i valjanog odgovora šta se zapravo dešava.

Meštani Ivanja, koji su i otkrili neobičnu pojavu, pričaju da su zbunjeni i na različite načine objašnjavaju fenomen, povezujući ga i sa blizinom Đavolje varoši. Vele i da, pored ovih neobičnih pojava na samom terenu, ljudi osećaju razne promene i da na njih deluje ovaj fenomen.

1-300x224

Gravitaciona anomalija – teg ide uzbrdo

U nekom periodu ljudi, koji se zateknu na ovoj deonici puta, osećaju se izgubljeno, a dosta meštana Ivanja ima ovakvo iskustvo.

– Svi koji dođu sa strane ovde su impresionirani – objašnjava Dragana Stanković iz Turističke organizacije Lebana. – Pored posete najatraktivnijoj lokaciji, Caričinom gradu, posetioci obavezno pitaju i gde nalazi ovaj sve popularniji put.

Profesor dr Pavle Premović, sa Katedre za geohemiju, kosmohemiju i astrohemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, koji je sa svojim saradnicima posetio ovu saobraćajnicu kod sela Ivanje, kaže da se ovde uočava fonomen kao da automobil “u praznom hodu” ide uzbrdo.

– Mada na prvi pogled to izgleda tako, suština je da je bočni nagib (niz brdo) na tom delu puta veći nego sam uspon puta (uzbrdo) – pojašnjava profesor Premović. – Automobil se kreće nizbrdo, bočnim nagibom, a izgleda kao da se kreće uzbrdo. To svako lako može da predstavi sebi ako uzme jedan pravougaoni papir pa ga postavi kao strmu ravan, s tim da mu bočni nagib nadole bude veći od strmine na gore.

22-300x236

Na misterioznoj deonici uvek ima istraživača i posmatrača…

Dragan Stojanović – Žika, urednik i voditelj popularne emisije “Promaja” niške “TV5”, predočava nam da je posle prvog obilaska puta podno Radan planine, još najmanje pet puta posetio ovu lokaciju.

– Kada sam prijateljima pričao o ovom fenomenu, mnogi su me gledali “belo” i smejali mi se – priča Stojanović. – Sa tim istim “nevernim Tomama” potom sam se obreo na ovom putu i uživao u njihovom zaprepašćenju. Verujem nauci ali i svojom očima, a tu mi se trenutno nešto ne slaže.

*
Kod sela Ivanje na planini Radan, kako tvrdi meštani, čak i voda teče uzbrdo u dužini od 250 metara. A ovi neobičnu pojavu sa automobilom, koji se takođe kreće uzbrdo, pojedini stručnjaci su nazvali “gravitaciona anomalija”.
M. Ristović

Izvor: treceoko.rs

__________________________________________________________________________________

NOĆ U SOBI VAN GOGA…

tamoiovde-logo

Jedna od najpoznatijih slika na svetu krije tajnu koja i danas zbunjuje naučnike

Jedan od najvećih slikara svih vremena Van Gog, iza sebe je ostavio veliki broj vrhunskih dela. Ipak, najpoznatija je svakako slika „Zvezdano nebo“ koja je u umetničkim krugovima izuzetno cenjena zbog poteza četkicom i postizanja tako žive slike neba nad južnom Francuskom.

Zprofimedia-0052195674_1000x0

Zvezdana noć, Foto: Profimedia.rs

Međutim, sada je ovo delo postalo izuzetno popularno i u krugovima matematičara, fizičara i astronoma, zbog jedne tajne koju krije.

Pored toga što je bio izvandredan umetnik, ispostavilo se da je Van Gog bio i naučnik, i to daleko ispred svog vremena. Jer on je još pre više od 100 godina uspeo na platnu da dočara astrofizički fenomen koji i danas naučnicima zadaje probleme – zvezdanu turbulenciju.

Ovo je još uvek neistražena pojava, kojom se naučnici tek u poslednjih par godina ozbiljnije bave, i čak se dovodi u vezu i sa Velikim praskom i nastankom Zemlje. Reč je o konceptu u fluidnoj dinamici koji je izuzetno težak za razumevanje čak i najvećim umovima.

Stvar postaje još fascinantija kada shvatite da su naučnici tek nedavno počeli da shvataju ovu pojavu, a Van Gog je, dok je bio u azilu u Francuskoj, sam od sebe video i naslikao nešto tako veličanstveno.

Koliko je čitava stvar oko turbulencija komplikovana, najbolje pokazuje izjava fizičara Vernera Hajzenberga:

„Kada budem sreo Boga, postaviću mu dva pitanja: zašto relativitet i zašto turbulencija? Nadam se da će imati odgovor na prvo pitanje.“

Naučnici su ispitali i druga dela velikih slikara, da vide nisu li i oni možda imali detalje turbulencija na svojim delima – i ispostavilo se da je većina impresionista uspela na slikama da dočara „sjajnost“, fenomen zbog kog slike deluj živo, a zbog igre svetla ponekad deluju i kao da se pomeraju.

Ali niko osim Van Goga nije zašao u polje turbulencije zvezda.
Autor: ljk

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________

Replika Van Gogove sobe kao ponuda za smeštaj u Čikagu

Ljubitelji umetnosti imaju priliku da provedu noć u sobi koja je replika spavaće sobe slikara Vinsenta van Goga za samo deset dolara.

67608720456be1d684c347721699852_v4 big

Foto: Tanjug / AP

Institut umetnosti u Čikagu dekorisao je garsonjeru za izdavanje da izgleda kao Van Gogova slika njegove sobe u južnoj Francuskoj.

Soba koja se nalazi u čikaškom kvartu River Nort reklamira se na portalu za iznajmljivanje Airbnb kao da je sam umetnik izdaje da bi skupio novac za kupovinu boja.

Oni koji iznajme prostoriju dobiće i karte za izložbu „Van Gogove sobe“ u Institutu umetnosti (Art Institute Chicago), koja se otvara u nedelju 14. februara i trajaće do 10. maja.

Portparolka muzeja Amanda Hiks rekla je da su svi termini za februar odmah rasprodati nekoliko minuta po objavljivanja ponude u utorak uveče. Dalja ponuda biće objavljena preko društvenih mreža Instituta umetnosti. Druga replika Van Gogove sobe napravljena je za samu izložbu u Institutu umetnosti.

Izvor: Beta petak, 12.02.2016.

 Izvor:b92.net

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŽENKE GRADE, A MUŽJACI SAMO FIZIKALIŠU…

tamoiovde-logo

DABROVI HRLE KA LOZNICI, NA DRINU I JADAR: Ženke grade, a mužjaci samo fizikališu!

Najmanje pedesetak dabrova nastanilo se u lozničkom delu drinske obale, kažu lovci, koji ih često susreću dok obilaze lovišta.

dabar-dabrovi-foto-reuters-2015-1454063683-834269

Dokaz da je voda čista

Kada su pušteni u Zasavici kod Sremske Mitrovice pre desetak godina, nije im mnogo trebalo da dođu do podrinjskog kraja, uzvodno Drinom i da se nasele kraj obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru ili Jelavu.

Ima ih i u Jadru kraj lešničke obale, a njihovo prisustvo samo potvrđuje da je ovde voda još uvek čista.

Lovac Slobodan Perišić, ljubitelj životinja i prirode iz Lipničkog Šora, kaže da su tragovi njihovog „delanja“ vidljivi širom Krivića ade, gde je gomila oglodanih i oborenih stabala.

Objašnjavajući koliko su dabrovi inteligentni i precizni, on pokazuje na stabla koja su oglodali kao da ih je zaoštrio rezač za olovke.

– Kao što se vidi, tačno znaju koje im stablo smeta da bi neko drugo oborili u pravcu u kojem im to odgovara, da sagrade branu, što je njihov primarni posao. Oglodano stablo puca i pada upravo na onu stranu koju su oni odabrali, a piljevina je toliko sitna, kao da je stablo sečeno motornom testerom, a ne njihovim zubima.

Debljina stabla za njih nije nikakva prepreka – priča Slobodan. Njegova procena je da ih na ovom terenu u pet kolonija ima pedesetak, ali ih je veoma teško sresti u zimskom periodu.

– Kada olista i ozeleni, a kada je ovuda još teže proći od trnja i šiblja, čak se i ne uplaše ako naiđe čovek. Za grickanje biraju uglavnom janjevinu, vrbu ili topolovinu, meko drvo, i sve rade planski.

Oni idu u čistu vodu i protočnu, a najčešće su na prelivima gde obaranjem stabala prave prepreke na potocima.

Dabar je zaštićena životinja, a nekada su ih jeli carevi i kraljevi, zato se i ubrajaju u „kraljevsko meso“ – priča Slobodan.

Dabar je iz Srbije iščezao pre jednog veka, a onda su 2004. godine naseljeni u specijalnim rezervatima prirode – Obedskoj bari i Zasavici. Društvo prirodnjaka iz Bavarske poklonilo je 75 dabrova, a od 35, koliko ih je pušteno u Zasavicu, njihova populacija je povećana najmanje duplo.

Interesantno je i to da je ženka graditelj, a mužjak samo nosač materijala.

(S. Pajić/Blic)
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

DABAR
Castor

Taksonomija
• Carstvo: Animalia
• Tip: Chordata
• Klasa: Mammalia
• Red: Rodentia
• Porodica: Castoridae
• Vrsta: Castor

Opšti opis

240px-American_BeaverDabar je vodena i kopnena životinjska vrsta i najveći glodar severne hemisfere. Masivne i zdepaste je građe, izvrstan plivač i ronilac što mu omogućava građa tela. Jedini je predstavnik svoga roda.

Zbijeno telo mu je pokriveno gustim crvenkasto-smeđim krznom,sa stomačne strane dlaka je svetlija. Ima kratke noge sa po pet prstiju, koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom.

Rep mu je snažan, odozgo spljošten kao veslo, bez dlake i pokriven ljuskama.

Na glavi iz masnog krzna vire male, okrugle uši. Dužinom tela doseže 90 centimetara, rep mu je dug oko 35 centimetara, a on je težak oko 35 kilograma. Iz skrovišta iskopanog u obali ili sagrađenog od granja i stabala sa izlazom ispod površine vode, izlazi uglavnom preko noći. Veoma je oprezna i plašljiva životinja. Na tlu je spor i trom, pa najveći deo života provede u vodi. Odlično pliva i roni. živi sam ili u manjim grupama.

Razmnožavanje

Dabar je tipični monogam. Polna zrelost nastupa sa 2,5 godine starosti kada se mladi dabrovi odvajaju od roditelja i osnivaju novu porodicu. Pari se od januara do marta, a parenje se odvija u vodi. Gravidnost traje prosečno 105 dana, a mladi dolaze na svet od aprila do juna. Ima jednu generaciju godišnje. Ženka okoti 1 do 5 mladih. Najčešće su to 3 mladunca.

O mladima se brinu oba roditelja, a kad ih ženka odgaja, mužjak joj donosi hranu u jazbinu. Složni su i u radu. Tako pri gradnji većih brana rade svi članovi familije, a katkad se udružuje i više familija. Poštuju teritorijalnost, tako da se u neposrednoj blizini jedne familije ne nastanjuje druga, ako bi to i pokušavala, nastaju sukobi i borba za teritoriju. Teritorija jedne familije uglavnom je u krugu od jednoga kilometra od jazbine.

Ishrana

Hrani se sočnim biljem koje nalazi u vodi ili neposredno na obali. Jede trave, trsku, mlade izdanke i lišće, a zimi, izvan vegetacijskog razdoblja, glavna mu je hrana kora mekih drva, i to samo živih i mladih. Svojim tipičnim čeljustima za glodanje (parni sekutići na gornjoj i donjoj vilici) dabar je u stanju da obori stablo. Tako je moguće da on u toku jedne noći obori stablo prečnika 15cm.

Uvek jedna jedinka obrađuje jedno stablo. Tipičan znak da je to dabrovo delo je okruglasta forma reza na stablu. Dnevne potrebe dabra iznose od 1 do 2 kg kore stabla. Stabla ruši najpre zato da bi došao do mlade kore u krošnji, ali i za gradnju brana. Od drvenastih vrsta za hranu mu najviše služe vrba i topola, potom breza a ređe hrast, leska, brest, jasen a vrlo retko četinari. Jede više od 300 zeljastih i drvenastih biljnih vrsta.

Čula

Kod dabra je najbolje razvijeno čulo vida. Dobro vidi i noću, kad je i najaktivniji. Dobro su mu razvijeni i sluh i njuh, ali se uz vid, češće oslanja na sluh. Osim što ima dobra čula, vrlo je inteligentan pa dobro procenjuje potencijalne opasnosti i retko dolazi u neprilike. Dabar nema izrazit i specifičan oblik oglašavanja. Obični dabar opasnost ili preplašenost pokazuje jakim duvanjem odnosno specifičnim režanjem. Leti se iz jazbine može čuti cičanje mladih, koje sliči na cičanje miša.

Karakterističan je dabrov zvučni efekat snažan udarac repom po vodi kad je preplašen, što se čuje poput jakog udarca veslom po vodi. Iza dabra ostaju brojni tragovi, po kojima se može prepoznati njegovo postojanje u nekom prostoru. Karakteristični su sledeći njegovi tragovi: otisci nogu u blatu ili snegu, izlazni jarci na obalu, izlazne rupe, nagrižena i porušena stabla, nastambine iznad zemlje i brane.

Stanište

dabar-3 Dabar živi na vodenim površinama obraslim bogatom močvarnom vegetacijom zeljastih i drvenastih vrsta. Osnovni stanišni uslov za dabra je stalna i dovoljno duboka voda (min. 30 cm). Ukoliko nastanjuje manje reke koje ponekad postaju previše plitke, na njima izgradjuje branu kako bi osigurao dovoljnu visinu vode i zaštitio ulaz u jazbinu.

On svoje nastambine i hodnike gradi tako da su ulazi uvek ispod nivoa vode. Dužina tunela može biti i po nekoliko metara, i oni završavaju jednim proširenjem u obliku kazana prečnika od 60 do 90 cm i visine 80 cm, to je centar svih dešavanja u životu dabra i nalazi se iznad površine vode. U ovom prostoru odgajaju se i mladi. Voda je dabru prostor kojim se kreće, kojim transportuje građevinski materijal za nastambinu ili branu i koja mu služi za regulaciju telesne temperature.

Voda mu je najbolja zaštita. Idealna su mu staništa prirodne vodene površine, potoci, manje reke i jezera, ali se dobro snalazi i na kanalima i veštačkim jezerima ako su dobro obrasla vegetacijom. Izbegava velike reke sa snažnim vodenim strujama i velikim oscilacijama vode. Iako je dabar prilagodljiva vrsta, ipak dolazi do konfliktnih situacija izmedu dabra i čoveka i to najčešće tamo gde je čovek s obrađivanjem zemljišta došao do same obale. Ali zajednički život dabra i čoveka ipak je moguć, ako se dabru za njegov životni prostor ostavi dovoljno širok obalni pojas sa dosta priobalnog rastinja koje on koristi kao hranu.

Rasprostranjenost

Evropski dabar nekada je nastanjivao sve vodene površine od severa do juga europskog kopna, ali početkom 20. veka ostao je i opstao samo na četiri odvojena lokaliteta, u južnoj Norveškoj, na reci Labi u Njemačkoj i Poljskoj, na donjem toku reke Rone u Francuskoj i u Rusiji, pre 10 godina je takođe počeo da se vraća i u naše predele, Gornjeg Podunavlja.

Zahvaljujući akcijama povratka dabra na nekadašnja staništa sirom Evrope početkom novog milenijuma dabar je ponovno rasprostranjen na širem prostoru i u relativno dobrom brojnom stanju. Prema podacima za 2000. godinu u populacija evropskog dabra kreće se od 60.000 do 650.000 dabrova. Iz Srbije je dabar nestao krajem 19. veka, a ponovno je vraćen od 1998. do 2005. godine u okviru projekta „Dabar u Srbiji“. Nakon 40 godina Gornje podunavlje ponovo pruža dom dabrovima.

U prošlosti dabar je bio široko rasprostranjen na području Vojvodine i Srbije, ali poslednjih 40 godina počeo je da se vraća u naše rezervate u Gornjem Podunavlju. Zbog cenjenog krzna, masti i ulja (Castoreuma) gotovo je istrebljen, a pored odstrela, u faktore ugrožavanja svrstavaju se i saobraćajni incidenti i davljenje u ribarskim mrežama. Dabar Gornjeg Podunavlja pripada prirodnoj populaciji koja je ustaljena na području cele poplavne doline srednjeg toka Dunava gde je reintrodukovana krajem 20. veka.

Rezervat predstavlja prirodno stanište dabra. Dabra je strogo zabranjeno držati ili ubijati, kao i ugrožavati područja njegovog razmnožavanja, odmaranja ili uništavati njegovo stanište. Karakteristično oglodana stabla starih vrba svedoče o povratku ovog sisara u naše predele. Dabar se vratio, a na nama je da mu pomognemo da tu i ostane!

Literatura
1. Mala enciklopedija životinjkog carstva – Ivan Skunca

Linkovi
Wikipedia
• Gornje podunavlje
BiH-lov

Pripremio: Dimitrije Milovanov, IV-4

Izvor:gimnazijaso.edu.rs

__________________________________________________________________________________

TIMOČKI NAUČNI TORNADO…

tamoiovde-logo
Timočkim predelima Srbije, u subotu, 31. oktobra, između 10 i 14 sati, “protutnjao” je četvrti Timočki Naučni Tornado.

Epicentar TNT zabeležen je u prostoru borske Osnovne škole „Dušan Radović“.

n-INFO-TNTOvaj nesvakidašnji naučni vrtlog izazvalo je više od 400 mladih “eksperata-naučnika”, preko stotinu vaspitača, nastavnika i profesora iz Bora, Zaječara, Negotina i Knjaževca, kao i stručnjaci iz 27 ustanova, preduzeća i drugih institucija.

Oni su na Festivalu nauke izveli i prezentovali više od 300 ogleda, eksperimenata, različitih naučnih i obrazovnih programa, iz oblasti prirodnnih i teničkih nauka, poput hemije, fizike, matematike, biologije, geologije, biohemije, ekologije, rudarstva i drugih naučnih disciplina, koji su oduševljavali a neki i zadivili mnogobrojnu i znatiželjnu publiku.

TNTBila je ovo jedinstvena prilika da i učesnici i posetioci mogu da razvijaju svoju radoznalost, maštu, kreativnost i znanje.

Organizovano je i 13 nagradnih kvizova znanja iz različitih oblasti a najboljima je dodeljeno više od pet stotina nagrada.

Festival nauke zamišljen je tako da učenici i studenti koji pokazuju veća interesovanja za prirodne i tehničke nauke budu izvođači ogleda, demonstracija i prezentacija na samom Festivalu uz mentorstvo svojih nastavnika i profesora. Time im je pružena prilika da se kao „mladi naučnici“ isprobaju u praksi i razvijaju svoja znanja i veštine. U pripremi za Festival nauke nastavnik se stavlja u ulogu moderatora, koji usmerava učenike na primenu principa očiglednosti i primenjljivosti. To upravo razvija i veštine samih nastavnika i vodi ka stvaranju boljih odnosa između nastavnika i učenika, kao i samih učenika jer većinu ogleda izvode timski.”- kazala je profesorka Nataša Ranđelović, idejni tvorac i koordinator ovog Festivala.

12183884_902130513157102_762853252596601055_oTNTPored toga, svaka institucija koja je učestvovala na Festivalu imala je priliku da promoviše svoju delatnost, programe i aktivnosti, a srednje škole i fakultet sopstvene obrazovne profile i smerove, pošto je jedan od dugoročnih ciljeva Festivala da se na ovakav način afirmišu prirodne i tehničke nauke pre svega, jer je očigledno da one u poslednje vreme gube trku sa društvenim naukama, kada je u pitanju izbor budućeg zanimanja i nastavak školovanja mladih ljudi.

Uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, organizatori ovog naučnog festivala bili su :Tehnički fakultet iz Bora, Osnovna škola „Dušan Radović“ Bor i Društvo mladih istraživača Bor.

19989_913642178713223_8804946706165103453_n-TNTČinjenica da smo ovogodišnji Festival nauke u Boru realizovali najviše lokalnim snagama, pokazuje da naša sredina ima kapaciteta da deci pokaže čari prirodnih nauka i motiviše ih da dublje uplove u svet prirodnih nauka.”- naglasila je Ranđelovićeva.

Do kraja godine po već utvrđenom programu ”TNT 2015”, očekuju nas novi mini festivali  u Zaječaru i Negotinu, kao i izložba u Vidinu.

Autor: Bora Stanković

Foto: Nataša Ranđelović i Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

OTKRIĆE KOJE (BUKVALNO) OSTAVLJA BEZ DAHA…

tamoiovde-logoNovi kristal krade kiseonik iz vazduha i otvara put za dugo, dugo ronjenje

Danski naučnici su izmislili revolucionarni kristalni materijal, koji može da apsorbuje i sačuva velike koncentracije kiseonika. Jedna posuda takvog materijala može da isisa vazduh iz prostorije, a potom oslobodi tamo gde je potrebno, što bi moglo potencijalno da potpuno izbaci iz upotrebe tešku ronilačku opremu i maske za kiseonik.

crystal-breathe-underwater-oxygen.si

Kristal menja boju kada apsorbuje kiseonik ili ga oslobađa. Kristal ima crnu boju kada je potpuno zasićen kiseonikom a ružičasto je obojen kada je kiseonik ispušten. (Slika: sdu.dk)

Zamislite da možete da se oslobodite od ogromne boce za kiseonik koju nosite kada ronite. Sada zamislite bilo kakav posao gde je neophodno skladištenje i pravovremeno oslobađanje kiseonika kada je apsolutno neophodno.

E za to imate novi kristal razvijen na Univrzitetu u Južnoj Danskoj uz pomoć Univerziteta u Sidneju u Australiji.
Nekoliko mikroskopskih kristala daje dovoljno vazduha da jednom udahnete, ali posuda zapremine 10 litara u stanju je da usisa sav kiseonik iz jedne prostorije.

U laboratoriji smo videli kako ovaj Kristal apsorbuje kiseonik oko nas” – rekla je profesorka Kristin Mekenzi, koja je vodila ovu studiju.
Različite materije različito reaguju kad se izlože kiseoniku, od vina i od hrane do mikroorganizama, na to utiču mnogi faktori koji suštinski menjaju njihove osobine: pritisak, temperatura kao i vreme u kome su bile izložene njegovom delovanju. Međutim, ono što se dobija sa novim otkrićem je način da se kontroliše količina kiseonika ali bez reakcije sa njim. Ovaj kristalni materijal je pregledan pomoću X-zraka da bi se ispitalo kako izgleda kada je pun kiseonikom i kada je prazan.
Važan aspekt ovog novog materijla je da ne reaguje ireverzibilno sa kiseonikom, iako apsorbuje kiseonik takozvanom hemapsorpcijom. Materijal je istovremeno senzor i receptor tako da možemo da ga koristimo kao materijal koji vezuje, skladišti i transprotuje kiseonik – kao čvrst veštački hemoglobin”- kaže Mekenzi.
Zanimljivo je da ovaj materijal može da apsorbuje i otpušta kiseonik više puta, a da ne izgubi sposobnost i karakteristike. To je kao kada sunđer potopimo u vodu, on upija vodu i stiskanjem ga cedimo i vodu izbacimo, a to možemo da ponovimo mnogo puta” – nastavlja ona.

011

Slika iz sdu.dk

Sve što treba uraditi da bi se kiseonik oslobodio je da se materijal zagreje ili da se izložiti pritisku. I to su prirodni načini da se materijal isprazni. Mekenzi sada traži nove metode da se to uradi.

Mi sada pokušavamo da otkrijemo da li je moguće da svetlost bude okidač za oslobađanje od kiseonika, ovo ima perspektivu na rastućem polju veštačke fotosineze” – kaže ona.

Za neke će biti veoma iznenađujuće da saznaju da je proces skladištenja kiseonika sasvim prirodan. Ključna komponenta u novom materijalu je metal kobalt (Co). Ovaj molekul poseduje prirodni kvalitet za apsorbciju i „daje novom materijalu upravo takvu molekularnu strukturu koja omogućava apsorbciju kiseonika iz okoline”.

Postavlja se takođe pitanje vremna i brzine: različiti uslovi mogu različito da utiču i tako se mogu dobiti različite verzije materijala. To je od ključnog značaja, za primenu ovog materijala, gde je potrebno da se kontroliše oslobađanje količine kiseonika, kao na primer u gas maskama ili ronilačkoj opremi. Slojevi materijala, i način pakovanja sprečiće njegovu nekontrolisanu sposobnost apsorbovanja kiseonika iz vazduha ili vode.
Kada je ovaj materijal potpuno ispunjen kiseonikom, možemo ga uporediti sa bocom koja sadrži čist kiseonik pod pritiskom, samo je razlika u tome što ovaj materijal može imati 3 puta više kiseonika” – rekla je Mekenzi.
Ovo bi bilo veoma korisno za plućne bolesnike, koji sada moraju da vuku velike boce sa kiseonikom. Ali i ronioci mogu jednog dana da zaborave na svoje boce za ronjenje i da pomoću ovog materijala “filtriraju” kiseonik iz okolne vode.
Za Srbski FBReporter prevela: Ljiljana Jovanović

Izvori:facebookreporter.org i rt.com/news/

_______________________________________________________________________________________________

 

MISTERIJA MUNJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako nastaju munje?

Zakoni fizike nalažu da je za nastanak munje potrebna snažna električna struja, mnogo veća od one u olujnom oblaku, kako bi munja došla do tla.

5524917725374c98e70ca0430491709_orig

Richard Hurd / Flickr.com

Sada britanski naučnici veruju da znaju odgovor na pitanje kako nastaje munja, a to može pomoći meteorolozima da predvide grmljavinu.

Naučnici kažu da munju izaziva sudaranje ledenih čestica u olujnim oblacima, zbog čega se stvara električni naboj. Međutim, mišljenja su podeljena u pogledu toga kako nastaje nastaju munje koje sežu do zemlje. Sada istraživači sa univerziteta Reding kažu da solarni vetrovi stvaraju „put“ potreban za „silazak“ munje.

Oni smatraju da solarni vetrovi, odnosno emitovanje čestica iz Sunčeve atmosfere velikom brzinom, stvara naboj u vazduhu, što znači da je potrebna slabija struja za udar groma.

Kosmičko zračenje, još jedan izvor čestica pod naponom koje potiču od zvezda koje su eksplodirale na drugom kraju svemira, drugi je okidač munja.

Dr Kris Skot iz Meteorološkog odeljenja Univerziteta Reding kaže: „Da bi munja presekla vazduh, potreban je veći napon od onog u oblacima. Laboratorijska testiranja pokazuju da je potrebno oko 150 kV/m kako bi se stvorila munja, ali u olujnom oblaku obično nema više od 30 kV/m. Smatramo da brzi solarni vetrovi pružaju dovoljno naboja za stvaranje munje“.

Inače, munje izazovu oko 24.000 smrtnih slučajeva širom sveta.

Naučnici se nadaju da će zahvaljujući ovom otkriću lakše predviđati oluje s grmljavinom.
| Daily Mail

VIDEO  http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=05&dd=15&nav_id=848371

_____________________________________________________________________________________________________

NAJEKSTREMNIJE FOTOGRAFIJE MUNJA…

Gary Knowles

_____________________________________________________________________________________________________

Kako oluja na Zemlji izgleda iz svemira?

Američki astronaut Rid Vajsman koji se trenutno nalazi na Međunarodnoj svemirskoj stanici redovno šalje fantastične fotografije planete Zemlje.

192492031453b19b7539148331485262_origNa njegovom Vine nalogu može se videti kako iz svemira izgleda oluja sa gromovima na Zemlji i to baš iznad Hjustona u Teksasu.
Što naučnici više proučavaju munje, to otkrivaju i više misterija. Recimo, neke munje (ne ove sa snimka) „sevaju“ uvis u Zemljinu spoljnu atmosferu. Poznate su kao „duhovi“ i „vilenjaci“, a njihovo funkcionisanje još uvek nije sasvim poznato.
| Mashable

VIDEO http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=06&dd=30&nav_id=870424

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

NAUKA I FUDBAL…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Uporedo sa Svetskim prvenstvom u Brazilu, Centar za promociju nauke organizuje naučnopopularnu tribinu „Nauka i fudbal“, u četvrtak, 26. juna, u 19 časova, u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra. Naučnici će tom prilikom pokušati da objasne šta se zapravo događa tokom fudbalske utakmice. Da li se nauka krije i u fudbalu?

images-2013-profimedia_0100314736_165382205Kakva je fizika fudbala?
Fizika većeg dela same igre je manje-više jednostavna. Igrači u mestu ili u pokretu predaju izvestan impuls lopti koja može imati neograničen broj pravaca i brzina na terenu. Fudbalska lopta, ispucana nekom početnom brzinom, padaće kao i svako drugo telo u gravitacionom polju, tako da će njena putanja uvek imati oblik parabole, uz korekcije koje nastaju zbog otpora vazduha. Kao i oko bilo kakvog objekta koji leti u vazduhu, oko lopte se stvaraju vazdušni frontovi koji se kreću različitom brzinom oko lopte tokom njenog leta.

Prema Bernulijevim jednačinama, zbog takvih brzina oko lopte vladaju različiti pritisci vazduha. Međutim, pošto lopta nije posebno aerodinamična, iza nje nastaju turbulencije koje usporavaju samu loptu ili njenu rotaciju. Već kada se lopte kreću brzinom većom od 20 kilometara na čas, stvari počinju da se komplikuju.

Šta je Magnusov efekat?
Ono što čini zanimljivom fiziku fudbala, ali i sam fudbal, jeste spin ili rotacija lopte tokom leta. Lopta sa „efeom“, ako je dovoljno brza, može da skrene i puna četiri metra sa početne putanje. Brže lopte koje prete da ugroze golmana najčešće imaju spin od osam do deset rotacija u sekundi. Ova pojava se naziva Magnusov efekat i izazvana je strujanjem vazduha oko lopte koja u letu rotira.

Promena brzine rotacije je jedan od glavnih uzroka nastanka Magnusovog efekta. Zbog rotacije, brzina vazduha u odnosu na površinu lopte na jednoj njenoj strani nije ista kao na drugoj. To znači da ni pritisci vazduha koji struji oko lopte nisu jednaki, pa zbog te razlike sa jedne i druge njene strane nastaje bočna sila koja skreće loptu sa osnovne putanje. I ponekad je odvede u rašlje gola.

Zašto fudbalski tim ima 11 igrača?
Kad je početkom XIX veka moderni fudbal počeo da se razvija po školama Engleske, toliki broj igrača je već postao uobičajen. Naime, isključivo muška odeljenja su brojala po deset đaka, razredi su igrali jedan protiv drugog, a u svakom timu je igrao i jedanaesti fudbaler – učitelj. Već u to doba je bilo jasno da je baš to optimalna postava u fudbalskoj igri, što se može i naučno dokazati. Za to može da posluži veličina koja se naziva srednji slobodni put i u fizici se koristi da opiše kretanje čestica pri haotičnim sudarima. On se može izračunati kao polovina kvadratnog korena iz količnika broja igrača i površine terena: λ = 1⁄2√(N/A), gde je N broj igrača jednog tima, a A površina terena. Deljenjem sa srednjom brzinom, srednji slobodni put omogućuje da se odredi srednje vreme između kontakta dva igrača. Prema propisanim merama terena, jednostavnim računom se dobija da je ovo prosečno vreme veće za manji broj igrača, a kada igrača ima previše, vreme je prekratko.

Kako se prima lopta?
Kada se lopta zaustavlja nogom, mnogo toga zavisi od takozvanog koeficijenta restitucije. Noga pri prijemu mora da se kreće brzinom lopte pomnoženom sa e/(1+e), gde je e oznaka za koeficijent restitucije. Ako on iznosi 2/3, za zaustavljanje lopte brzine 50 kilometara na čas, igrač će morati da pomeri nogu brzinom 20 kilometara na čas.

Kako se udara glavom?
Lopta se može šutirati nogom, ali i glavom. Pošto je glava igrača najčešće nekoliko puta teža od lopte, brzina kretanja glave iznosi svega deseti deo brzine koja se tom prilikom „saopštava“ lopti. Pri udarcu glavom moguće je i zaustaviti loptu. Tada se ceo impuls predaje glavi igrača. Ako se lopta kretala brzinom od 80 kilometara na sat, glava se pri ovakvom prijemu kreće nekoliko centimetara, ali na nju deluje sila koja odgovara ubrzanju od 50g. Pri većim brzinama, ovakav udarac može da izazove nesvesticu.

CPN tribina „Nauka i fudbal“

Četvrtak, 26. jun, u 19 časova

Velika sala Studentskog kulturnog centra

Učesnici:

Dr Duško Latas, Fizički fakultet, Beograd

Dr Nenad Vukmirović, Institut za fiziku, Beograd

Dr Voin Petrović, Institut za nuklearne nauke Vinča

Miloš Šaranović, sportski novinar
Izvor:nationalgeographic.rs/vesti/

______________________________________________________________________________________________________

DOGAĐAJI KOJI ĆE PROMENITI SVE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

12 događaja koji će promeniti sveTopljenje polova
Last modified on 2010-06-07

Sama ideja o događajima koji će promeniti živote ljudi preuzeta je sa Scientific American, ali teme su obrađivane šire i nisu vezane samo za tekst iz ovog časopisa. Bez obzira, savetujem vam da posetite ovaj sajt jer je taj interaktivan članak sjajno urađen.
polar Pre oko 130.000 godina, ledeno doba se završilo i počeo je novi period koji je trajao nekoliko vekova. Za to vreme, temperatura je rasla, glečeri su se povlačili a ledeni pokrivač se topio. Nivo mora je porastao za 6 metara. Naučnici upozoravaju da se to može opet desiti – i to uskoro. Međutim, dok je prethodno topljenje bilo rezultat iskošenja Zemljine ose u odnosu na Sunce, sledeće će prouzrokovati ljudi.

Neki naučnici tvrde da će do 2100.godine Arktik biti bez leda a obale kontinenata biti potpuno izmenjene. Po nekim procenama 200 miliona ljudi živi na nadmorskoj visini manjoj od jednog metra, uključujući osam od deset najvećih svetskih gradova i sve megagradove u zemljama u razvoju, i svi oni će morati da se presele.
Potpuni efekti zagrevanja Antarktika su složeni i još uvek ne sasvim shvaćeni. Ti efekti se osećaju daleko van antarktičke regije i mogu imati dramatične globalne posledice. Samo zagrevanje može prouzrokovati dalje ubrzano zagrevanje, iliti „pozitivna povratna sprega“. Na primer, topljenje morskog leda smanjuje albedo (refleksivnost) i menja sposobnost okeana da apsorbuje ugljen-dioksid i toplotu. Potrebni su vekovi da se otopi celokupan ledeni pokrivač, ali ipak led nestaje brže nego što su naučnici očekivali pre par godina.

ice-31Evo nekih brojki:
Ako se hipotetički u svim svetskim morima i okeanima nivo vode podigne za 1 metar, posledice će biti višestruke:
Što se tiče poplavljenih područja Azija i Severna Amerika će najgore proći, jer će prvima biti poplavljeno oko 900.000 km2, a drugima oko 650.000 km2.
Najveće ekonomske gubitke će imati Azija (450 milijardi dolara) i Evropa (300 milijardi dolara)

floodstwoZa kraj, najgore posledice će, naravno, osećati obični ljudi koji žive u ugroženim područjima i tu je procena da će Azijati ubedljivo najgore proći, jer će od 145 miliona ugroženih ljudi oko 105 miliona biti iz Azije.

Čak ako se emisije gasova sa efektom staklene bašte smanje,biće teško izbeći topljenje polova zato što se ledeni pokrivač, jednom otopljen, teško ponovo formira. Kako će se ljudi prilagoditi vodenom svetu, nije poznato, ali ono što je poznato, bar kako tvrde naučnici, takav razvoj događaja nećemo izbeći.

12 događaja koji će promeniti sveSamosvest mašina
Last modified on 2010-06-20 16:35:57 GMT. 0 comments. Top.
Istraživači veštačke inteligencije nemaju dilema da će razvoj visoko inteligentnih računara i robota koji mogu da se repliciraju, uče i prilagođavaju različitim uslovima promeniti svet. Kada će se to tačno desiti, koliko daleko će otići i šta bi mi trebalo da uradimo tim povodom su pitanja koja su razlog za diskusiju.

asimoDanašnje inteligentne mašine su uglavnom napravljene da izvršavaju određene zadatke pod poznatim uslovima. Mašine sutrašnjice bi mogle da imaju mnogo više autonomije. “Sve što zadaci koje budemo zadavali mašinama budu složeniji, biće nam potrebnije da se brinu same o sebi.”, kaže Hod Lipson, mašinski i kompjuterski inženjer na Kornvel univerzitetu. “Što manje budemo mogli da predvidimo događaje biće nam potrebnije mašine koje će znati da se adaptiraju i same donose odluke. To je put ka samosvesti.”
Zasad su ljudi jedina bića koja imaju dovoljno visok nivo inteligencije koji nam omogućava da se konstantno poboljšavamo. Onog trenutka kad mašine budu shvatile svoje postojanje i svoju konstrukciju, moći će da dizajniraju poboljšanja za sebe. To znači: samosvest vodi do samoreplikacije koja vodi ka boljim mašinama koje neće napraviti ljudi. “Lično, ovaj scenario me najviše plaši kad je u pitanju sudbina čovečanstva.”, kaže Vil Rajt, tvorac Sims igara. “To se može desiti za našeg života. A kad jednom budemo delili planetu sa nekom vrstom superinteligencije, teško da ćemo imati šanse.”
Međutim, nisu svi tako pesimistični. Ipak mašine prate logiku programiranja, pa ako su programi odrađeni dobro mašina neće dobiti neke supermoći. Selmer Bringsjord, logičar i filozof, kaže da možemo da kontrolišemo budućnost odgovornim korišćenjem veštačke inteligencije.

Deep-BlueHronologija samosvesti mašina:
1997. – Deep Blue – IBM-ov superkompjuter koji je pobedio svetskog šahovskog šampiona Garija Kasparova u šest mečeva.

2003. – Hibrot – prvi robot koga su kontrolisali neuroni. Naučnik sa Džordžija Tek univerziteta je upotrebio električne signale od neurona pacova za upravljanje mašinom. Robot je osećao prepreke u svom okruženju i učio da ih obilazi.
2005. – Stenli – Automobil-robot koji je samostalno vozio nepoznatim pustinjskim putem dugačkim 212 km. Stenli je završio put sa prosečnom brzinom od 30km/h.

Stanley_Image132005. – ASIMO – Honda je napravila ASIMA – robota koji je umeo da reaguje na okruženje (na objekte i ljude koje je sretao). Softver za prepoznavanje lica je omogućavao da ASIMO pozdravlja ljude imenom pri ponovnim susretima.
2009. – ADAM – robot – asistent u laboratoriji, sasvim je nezavisno otkrio nove naučne informacije kada je otkrio deo genoma kvasca koji kontroliše proizvodnju lizina.
2010. – Oportjuniti – Sedam godina staro vozilo koje se nalazi na Marsu i za NASA-u prikuplja podatke dobilo je softver koji mu omogućuje da identifikuje i izvodi naučna istraživanja bez čovekovog uplitanja.

enduranceplus_opportunity2010. – Vočkiper (The Watchkeeper) je bespilotna letelica koja može da uzleti, izabere put, leti i sleti potpuno sama. Pored toga, može da otkriva eksplozivne naprave koje se nalaze u zemlji.
Za kraj, ako želite da se podsetite šta sve može da se desi pogledajte filmove: AI, Matrix, Wall-e, Terminatora i naravno Blejd Ranera. Toplo preporučujem i seriju Battlestar Galactica.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve Dodatne dimenzije
Last modified on 2010-08-18
Zar ne bi bilo sjajno da možemo da dotaknemo svoju ruku iz četvrte dimenzije? Mogli bismo da se oslobodimo okova obične geometrije. Beznadežno upetljani produžni kablovi bi se otpetljavali sa lakoćom. Leva rukavica bi se brzo prebacila u desnu ako je potrebno. Zubari bi mogli da popravljaju zube bez bušenja ili čak bez otvaranja pacijentovih usta.

Dimension_by_SandmandMa koliko delovalo kao fantastika, dodatne dimenzija prostora bi mogle da postoje. Od relativne slabosti gravitacije do jakih afiniteta između udaljenih čestica i sila, razne misterije sveta oko nas pružaju nam utisak da je poznati univerzum ništa drugo do senka višedimenzionalne stvarnosti. Ako je tako, veliki hadronski sudarač (LHC) u blizini Ženeve bi mogao da sudarima čestica ispusti dovoljno energije da raskine lance koje ih čuvaju u tri dimenzije i pusti nas u svet zapanjujuće stvarnosti. Pored LHC-a, naučnici nalaze male naznake dodatnih dimenzija u merenjima snage gravitacije i u posmatranjima orbita crnih rupa.

 cubeTakvo otkriće ne samo da bi promenilo fiziku već i njene discipline. Dodatne dimenzije bi mogle da objasne misterije kao što su ubrzanje svemira i možda bi bile uvod u ponovno razmatranje dimenzionalnosti što bi doprinelo shvatanju da prostor i vreme proizlaze iz fizičkih principa koji se odigravaju u besprostornom, bezvremenskom području. Jednostavno, zar ne?

Bez obzira na čari dodatnih dimenzija, mi sami nikad nećemo moći da ih posetimo. I ako budu otvorene za čestice koje sačinjavaju naše telo, dodatna sloboda kretanja bi rasturila složene strukture, uključujući i život. Dakle, frustracije oko zapetljanih kablova i bolova od popravke zuba su neizbežni detalji ako želimo da živimo ovde i sada.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveKloniranje ljudi
Last modified on 2010-09-28
Dolly the sheep, whose creator has now abandoned cloning.Još od rođenja ovce Doli 1996. godine, kloniranje ljudi deluje neizbežno. Uprkos nekim tvrdnjama da je to već urađeno – uključujući i onu koju je objavila kompanija iza koje stoji NLO kult – ljudski klonovi ne postoje osim onih prirodno rođenih kao identični blizanci. Pored uspeha sa drugim sisarima, ispostavilo se da je proces mnogo komplikovaniji za ljude – što će neke ljude možda utešiti a neke razočarati.

Naučnici stvaraju klon tako što zamene jezgro jajne ćelije sa jezgrom od druge osobe. Uspeli su da kloniraju ljudske embrione, ali nijedan do sada nije preživeo ranu fazu u kojoj su samo grupa ćelija koja se zove morula.

in-vitroČak i sa ponavljanjem, oko 25 odsto kloniranih životinja ima očiglednih problema, manji propusti u gajenju i održavanju embriona mogu dovesti do grešaka u razvoju. Pokušaj kloniranja čoveka bi bio veoma rizičan, poput slanja bebe u svemir raketom koja ima 50-50 šanse da eksplodira.

Čak i da se otklone ti rizici, ostaje moralna dilema. Na primer, da li bi ljude mogli klonirati bez njihovog znanja? S druge strane, klon bi mogao da ima bolji život, zato što bi mogao da uči od originala. Kada bi čovek shvatio u 25.godini da ima odličan sluh ali nikad nije išao na časove sviranja, mogao bi svom blizancu da kaže da počne sa 5 godina.
Kloniranje bi moglo da se radi i sa izumrlim vrstama. Međutim, to stvari čini još težim, jer faktori poput veličine materice ili vremena trudnoće mogu lako da budu pogrešni. Jedini klon izumrle životinje dosad – bukardo, uginuo je odmah nakon rođenja zbog problema sa plućima.

cloning2U Americi nisu sve države zabranile kloniranje ljudi. Ujedinjene nacije su usvojile neobavezujuću zabranu. Ako se kloniranje ljudi desi, biće to u delu sveta koji se blagonaklonije odnosi prema tome – i verovatno će to uraditi neki bogati ekscentrik. Da li ćemo se preplašiti ili ćemo prihvatiti kloniranje kao što smo prihvatili i vantelesnu oplodnju? Sigurno je da će nas otvaranje novih pravaca u stvaranju života naterati da razmislimo o odgovornostima posedovanja tako moćnog znanja.

12 događaja koji će promeniti sveVanzemaljska inteligencija
Last modified on 2010-10-25
Aprila 1960.godine u Nacionalnoj astronomskoj opservatoriji u Grin benku u Americi, mladi Frenk Drejk je usmerio veliki radio teleskop na dve obližnje zvezde da bi potražio signale koji dolaze od nekih civilizacija koje možda tamo postoje. Pretraga nije urodila plodom, ali Drejkov Projekat Ozma je otpočeo pretragu za vanzemaljskom inteligencijom SETI (Search for extraterrestrial intelligence) koja još uvek traje.

SETIDanas, postoji Niz teleskopa Alen (ATA) za koji je planirano da se sastoji od 350 teleskopa, ali pošto novca nema dovoljno stalo se na 42, a astronomi i dalje nisu prikupili dovoljno podataka da bi objavili postojanje inteligentnog života u svemiru.

„Iako to radimo već 50 godina, nismo proveli veći deo tog vremena na teleskopima“, kaže Džil Tarner, direktorka SETI instituta. „Ono što možemo da kažemo je da svaki sunčev sistem u galaksiji nije naseljen tehnološki dovoljno naprednom civilizacijom koja bi poslala radio signale“. Međutim, ima još mnogo galaksija da se istraži. Jedna od najvećih kampanja do sad, Projekat Feniks, ispitivao je okolne zvezde sa širokim opsegom frekvencija uz pomoć najvećih svetskih radio teleskopa. Za devet godina Feniks je prešao preko 800 zvezda, što je manje od milionitog dela jednog procenta Mlečnog puta.

aliensČak i za zvezde koje su bile skenirane postoje brojni parametri za primanje signala. Kao i za zemaljske radio stanice, to su frekvencija, vreme (non-stop ili sa prekidom noću), vrsta modulacije (AM ili FM), i tako dalje. Dovoljno da jedan nije uzet u obzir i mogućnost da su naučnici promašili signal postaje veća.
Ali šta i ako neko taj signal pokupi? SETI zajednica ima definisan protokol za takve situacije, npr. obavestiti svetske opservatorije da bi ga verifikovali, ali to isto se ne može reći za svetske vlade. Neki okvir na nivou Ujedinjenih Nacija koji reguliše naše reakcije na signal ne postoji – što znači da ako čujemo da nam neko nešto poručuje iz potencijalno neprijateljskog komšiluka ne znamo da li smemo da odgovorimo.

To ne bi bilo novo iskustvo za, sada osamdesetogodišnjeg, Frenka Drejka koji je kao student bio u ubeđenju da je ostvario kontakt. „Osećate vrlo specifičnu emociju ako mislite da se to desilo, jer shvatite da više ništa neće biti isto“, kaže on.

12 događaja koji će promeniti sveNuklearni konflikt
Last modified on 2010-12-24
nuclear_bombKraj hladnog rata i postojeći napori SAD, Rusije i drugih zemalja koji se tiču kontrole naoružanja veoma su smanjili rizik od globalnog nuklearnog uništenja. Međutim, neposlušne države i nastavljene tenzije čine lokalni okršaj nuklearnim bombama realnim.
Detonacija jedne bombe može prouzrokovati užasne smrti na nekoliko načina. Bomba bačena na Hirošimu stvorila je vetrove sa užasavajućom brzinom koji su rušili betonske zgrade u okolini pada. Vrelina od eksplozije je spržila sve živo u okolini od jednog kilometra. Ljudi koji su živeli na velikoj udaljenosti od Hirošime su podlegli trovanju radijacijom.

Globalnih efekata bi bilo tek ako se bace više desetina takvih bombi, što može da se desi u sukobu između dve Koreje ili Pakistana i Indije. Pakistan ima između 70 i 90 nuklearnih glava a Indija između 60 i 80, dok je ubedljivo najjača nuklearna sila i dalje Rusija sa oko 13.000 nuklearnih bombi (samo 4.850 je operativno a šta se dešava sa ostatkom – svet nije siguran). Ako bi se desio rat između Pakistana i Indije, procene su da bi se iskoristilo oko 100 bombi veličine one bačene na Hirošimu. Pored, prema simulaciji, 20 miliona poginulih, mnogi van sukoba bi takođe umrli. Eksplozije bi podigle oko 5 miliona tona čađi u atmosferu. Čestice bi okružile planetu za manje od nedelju dana; za dva meseca planeta bi umesto neba imala prekrivač od čađi zbog koga biljke ne bi mogle da se razvijaju i lanac ishrane bi bio prekinut sledećih 10 godina. Glad koja bi zbog toga nastala ubila bi milijardu ljudi koji trenutno žive na minimalnim zalihama hrane.
Ishod je loš. Međutim, postoji jedna svetla tačka u svemu ovome: nada da je čovečanstvo dovoljno zrelo i odgovorno da predvidi taj ishod i samim tim ne dozvoli da se nuklearni konflikt desi.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveFuziona energija
Last modified on 2011-05-04
1991_fusionPrema staroj pošalici, fuzioni reaktor će uvek biti 20 godina daleko. Danas ta izjava zvuči optimistično. Najveći projekat na svetu koji se bavi istraživanjem fuzije, ITER reaktor u Južnoj Francuskoj, neće početi sa fuzionim eksperimentima pre 2026. godine. Inženjeri će vršiti testove još bar deset godina pre nego što pređu na sledeću fazu – dizajn eksperimentalnog prototipa koji će moći da izvlači korisnu energiju. Još jedna generacija će proći pre nego što naučnici budu mogli da prave reaktore koji će moći tu energiju da šalju u mrežu.

A u međuvremenu, svet je gladan energije. Apetiti toliko rastu, da je definitivno potreban nov pristup. Teoretski, fuzione elektrane bi bile odgovor na nezajažljive energetske potrebe čovečanstva. Gorivo bi im bio teški vodonik koji se nalazi u običnoj morskoj vodi i ne bi se proizvodile štetne emisije gasova – ne bi bilo čađi, nuklearnog otpada ili gasova sa efektom staklene bašte. Takve elektrane bi koristile sile koje postoje unutar Sunca.
U praksi, fuzija verovatno neće promeniti svet na način koji su zamišljali fizičari. Tehnologija potrebna da pokrene i kontroliše fuziju je nedostižna. Dalje, prvi reaktori će najverovatnije biti preskupi za raspostranjeno korišćenje u 21.veku. Postoji mišljenje da je najbrži put ka korišćenju nuklearne energije – hibridni pristup. Upotreba fuzionih reaktora za pokretanje fisionih reakcija u nuklearnom otpadu. Tehnologiju za takav pristup je moguće napraviti do 2020. a povezati na mrežu do 2030.godine.
Drugim rečima, fuzioni reaktor je 20 godina daleko.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveStvaranje života
Last modified on 2011-12-07
genome2Naučnici koji se bave kreiranjem života u laboratoriji su još uvek prilično daleko od razumevanja osnovnih procesa koji bi omogućili inertnim jedinjenjima da se pretvore u živu ćeliju koja bi se sama razmnožavala. Današnja sintetička biologija se više bavi menjanjem postojećih organizama. Međutim, ne menjaju se pojedini geni već čitave grupe gena, a ta promena može da natera organizme da proizvedu hemikalije, goriva, pa čak i lekove.

Sintetička biologija, u stvari, prenosi principe inženjeringa u biologiju. Zamislite da možete da programirate bambus da poraste u stolicu umesto da je pravite u fabrici, ili male prirodne solarne panele (poznatije kao lišće) da prave struju za kuće. Ili zamislite biološke sisteme koji su tako promenjeni da mogu da uklanjaju zagađenje ili da učestvuju u zaustavljanju klimatske promene. Reprogramirane bakterije bi možda bile sposobne da, kad uđu u naša tela, leče bolesna područja i da se ponašaju kao armija lekara u našim organizmima. Profesor genetike na Harvardu, Džordž Čurč, tvrdi da u principu sve što se proizvodi može i da se proizvede uz pomoć biologije. To se već dešava, samo na nižem nivou: enzimi koji nastaju od mikroba na visokim temperaturama i služe u deterdžentu za pranje veša su promenjeni tako da mogu da rade i na niskim temperaturama i na taj način štede energiju.

CMS200811614534892341Ova velika obećanja sa sobom nose i velike rizike, jer se svi plaše da će modifikovani organizmi (slučajno ili namerno) izaći iz okvira laboratorije i završiti ko zna gde. Većina takvih kreacija danas ne može preživeti van laboratorijskih uslova. Ali, budućnost sa sobom nosi i sofisticiranije organizme, tako da će i njihovo čuvanje morati da bude složenije. Naučnici razmišljaju i o sekvenci samouništenja u novom genetskom kodu.

Iako je priča pobegla u smeru genetskog inženjeringa, vraćamo je na put stvaranja života. Naučnici su uspeli da stvore bakterijski genom od nule, veštačke organele (tzv. sintozome), tako da veštačka kreacija života izgleda blizu. Što, naravno, ne znači da ćemo ikada razumeti kako je život stvarno nastao, ali može doprineti novoj nadmenosti čoveka koji već sada sebe stavlja na par stepenica od boga. Možda se rizik ipak isplati ako naučimo da proizvodimo materijale i energiju na održiv način. Možda ćemo stvoriti nov odnos sa životom na planeti koji je potpuno drugačiji od našeg današnjeg. Možda…
Scientific American

12 događaja koji će promeniti svePacifički zemljotres
Last modified on 2012-06-07
4020_ASSVeć dugo naučnici iščekuju a javnost strepi od velikog zemljotresa koji će pogoditi američku zapadnu obalu. Američka geološka opservatorija procenjuje da do 2038.godine postoji 98% verovatnoće da Kaliforniju pogodi zemljotres jačine bar 6,7 stepeni. Ali bi vrlo lako mogao biti mnogo jači.
San Andreas rased je dugačak oko 1300 kilometara i formira granicu između severnoameričkog i pacifičkog platoa. Posmatranjem geoloških znakova, naučnici smatraju da se rased pomera jednom u 150 godina, a poslednje veliko pomeranje je bilo pre 300 godina.

Zemljotres jačine 7,8 stepeni bi potresao 10 miliona stanovnika južne Kalifornije a pomeranje ploča bi izazvalo pucanje puteva, cevi, uništenje pruga i komunikacionih kablova. Takav potres bi napravio 200 milijardi dolara štete, a razrušena infrastruktura bi zaustavila poslove i donela dalje velike troškove.

Kada (a izgleda je pitanje kada a ne ako) veliki zemljotres pogodi SAD, može se pokazati da i nije toliko razarajući po kvalitetno sagrađene zgrade u bogatim američkim gradovima. Veća razaranja donose umereni zemljotresi u siromašnim oblastima sveta koji začas mogu da unište jeftino građene kućice i neplanski stvarana naselja.
Izvor:ekologija.rs/feljtoni/

_____________________________________________________________________________________________________

KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

 Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948.   (Bora*S)


KO JE BILA  MILEVA MARIĆ?

Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima

TamoiOvde-kul-mileva-maric_620x0

KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.

Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.

Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.

– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.

Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.

KAP PO KAP

PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.

 

Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.

Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.

– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.

Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.

Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.

– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.

Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.

– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.

Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.

– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.

A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.

– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.

Dragana Matović | novosti.rs


Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!

Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn

TamoiOvde-rep-mileva_620x0

Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku

 NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.

– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.

Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.

Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.

– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.

TamoiOvde-rep-mileva-U-TEKSTPo odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.

– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.

Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.

LOŠ MATEMATIČAR

OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.

– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.

B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs


TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku

TamoiOvde-ajnstajn_310x186

Albert Ajnštajn i Mileva Marić

Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.

TamoiOvde-kul-ajnstajn-MALAPo njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.

Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.

Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…

B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs


Priredio: Bora*S


 

ZAOSTAVŠTINA JEDNOG „POKVARENJAKA“…

tamoiovde-logo

ATANASIJE STOJKOVIĆ

Pre dva veka, on je pisao o flogistonu kao supstanci koja prenosi toplotu, prema tada popularnom naučnom konceptu koji se kasnije pokazao pogrešnim. I koji je, zatim, sasvim iščezao. Sto godina posle toga, u brdo usred sibirske tajge koje je nosilo njegovo ime neobičnom snagom udario je ogroman meteor. I odmah zatim, sasvim ispario. Još sto godina kasnije, svi drugi njegovi tragovi potpuno su izbledeli.

images-2013-09-atanasije_stojkovic_zaostavstina_jednog_pokvarenjaka_aps_249369374

Reprodukcija: Pavel Đurković, dr Atanasije Stojković, pisac i profesor Univerziteta u Harkovu; Galerija Matice srpke, Novi Sad

Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka, danas se imenom i prezimenom u Srbiji pominje samo u najtežim pitanjima na televizijskim kvizovima jer se čini da je javnosti gotovo sasvim nepoznat.

Stojković je napisao prvi roman na srpskom jeziku, kao i prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla, a njegov intelektualni ugled je bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije.

Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime.

Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi.

Šta to nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem?

Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.

Njegovo životno delo predstavlja „Fisika“ koja je u periodu 1801– 1803. izdata u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. U duhu vremena, bavio se raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane – između ostalih i prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na teško razumljivom slavenoserbskom jeziku, roman je ipak stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima.

„Mada je deo jednog danas uglavnom prevaziđenog prosvetiteljskog literarnog koncepta, i sama Stojkovićeva Fisika je primer čini se još uvek nedovoljno korišćenih potencijala literarizacije naučnih žanrova“, kaže Goran Korunović sa Katedre za komparativnu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, objašnjavajući kako Stojković nije za srpsku literaturu važan samo kao autor prvog romana na srpskom jeziku.

Međutim, upravo u doba najveće slave „Aristida i Natalije“, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, Stojković na sve načine pokušava da dođe do novca, od krijumčarenja do krupnijih podvala. Ne dobija mesto na katedri za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju.

No, bez uspeha. Na kraju dobija mesto profesora na novom Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, sve se više bogati, da bi u Besarabiji dobio od cara jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Međutim, rđave glasine brzo dolaze za njim. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike.

Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojković čak pokušava da Srbe, koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj „spahiluk“ u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetstvo ni pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkovića. Posle jedne posete Habzburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojković 1813. gubi položaj rektora na univerzitetu i napušta mesto profesora.

Čini se da Stojković zasluženo stiče glas „zlog naučnika“, no, kad se uporedi sa drugim velikanima nauke koji nisu baš briljirali na moralnom planu, ipak je čudno kako je zaboravljen, bar zbog „kapitalnog dela“ koje je bez sumnje „ostavilo veliki trag u našoj kulturi i nauci“, kako o Stojkoviću pišu istoričari nauke Milorad Dimitrijević i Vidojko Jović. U tom smislu se može porediti i sa Isakom Njutnom, koji je, osim kao utemeljivač moderne fizike, poznat i po retko lošem karakteru. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta.

Biće da brisanju zaostavštine ovog pokvarenjaka ipak nisu najviše kumovali njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, veštačkom tvorevinom koju je razumela samo građanska elita, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. I u tome je uspeo.
To je odložilo štampanje Vukovog „Novog zaveta“ i pobedu njegovih ideja sve do 1847. godine – punih pet godina pošto je Stojković preminuo kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, nesvestan da se u verovatno najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Potonji potpuni poraz veštačkog slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio.

Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na veštački slavenoserbski jezik kojim se nije govorilo u narodu, a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Autor: Slobodan Bubnjević/ Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________

LEKOVITE VODE SOKOBANJE…

tamoiovde-logo

Dejstva lekovitih voda Sokobanje

Mineralna voda Sokobanje deluje svojom toplotom, hemijskim sastavom, elektrommagnetskom i osmotskom snagom jonizacije i vrši uticaj na ljudski organizam na dva načina- direktno i indirektno.

348159504766Direktni uticaj vrši se preko receptornog aparata kože ili preko sluzokože želuca ili sluzokože disajnih puteva. Idirektni uticaj ispoljava se nešto kasnije, delovanjem na nervni, endokrini sistem, tkiva ćelija mozga, mišića…

Tokom banjske procedure, svaki organizam pokazuje specifičnu reakciju kao odgovor na nadražaj. 

Na početku lečenja organizam reaguje time što uvećava snagu i mogućnost prilagođavanja, nadoknađivanja i zaštite, a tokom lečenja kasnije dolazi do celokupne otpornosti organizma u povoljnom smislu. Kod zdravog organizma, pod uticajem toplote i fizičkih i hemijskih osobina vode, nastaje promena nekih funkcija organizma zbog prilagođavanja na uticaj vode.

Primena lečenja termalnim vodama potrebna je kod hroničnih i manje akutnih faza bolesti, dok još postoje mogućnost i snaga prilagođavanja i osposobljavanja, koje treba trenirati, povećavati i učvršćavati. Ovoj činjenici u prilog govori banjska reakcija prvih dana lečenja. Usled napora ili prenaprezanja organizma nastaje pogoršanje znakova bolesti.

Kod mnogih bolesnika se potpuno povoljan rezultat lečenja javlja ne za vreme trajanja lečenja, već na kraju ili izvesno vreme nakon završetka lečenja. U vezi sa ovim, vrlo je važno da se banjske procedure (kupanje,inhalacija i sl.) odrede u onoj meri i jačini i količini koja najbolje odgovara pojedinačnom bolesniku i njegovom stanju.


Mineralne vode se u organizam mogu uneti inhalacijom, kupanjem i pijenjem.

31849626356Kupanje je najčešći oblik lečenja i predstavlja spoljašnju upotrebu termalne vode. Za primanje, tranformaciju i prenos podražajnog dejstva glavnu ulogu igra koža.U samoj koži se najpre izazivaju promene funkcije i razmene materija.Sem promena u samoj koži, još važnija je uloga kože kao prolazne sredine za ulazak u organizam biološki aktivnih materija .

Pijenje vode  je takođe u upotrebi pri banjskom lečenju ali u manjoj količini i samo kod određenih bolesti. Pijenjem ove vode izaziva se hipertermija, širenje krvnih kapilara sluzokože želuca i creva. Tople vode umiruju motalitet, grčenje želuca i creva, a hladne draže i pojačavaju periklistiku.

Pijenjem mineralne vode unose se u organizam razni elektroliti i organske materije. Posle prelaska iz creva u krv, voda deluje svojim materijama putem kojim i prolazi. Uneseni u krv i razneti po organima i tkivima aktivni elementi mineralne vode utiču na sve osnovne procese razmenu ugljenih hidrata, belančevina, masti, minerala, na taj način što ih povećavaju, smanjuju ili prenose. Utiču na odnos soli i vode u organizmu.

Svaka pojedinačna voda ima svoje dejstvo, čiji je rezultat lekovitost. Inhalacijom se vrši udisanje gasova, pare ili raspršenih čestica mineralne vode. Udisanjem se omogućava unošenje i lokalno dejstvo na slutokožu bronhija i alveola. Druga povoljnost je u tome što neke materije lekovitog dejstva bolje prolaze kroz pluća nego kroz organe za varenje i kožu. Inhalacijom mineralnim sastojcima izazivaju se promene mineralne ravnoteže u organizmu a razne soli nanete na sluzokožu disajnih puteva mogu uticati na lučenje sekreta i iskašljavanje. Inhalacijom mineralnom vodom raspršenom specijalnim aparatima, samim gasovima i isparenjima iz prirodnih izvora, postiže se dvostruko dejstvo, primarno, lokalno na sluzokožu disajnih puteva i alveola i kasnije sekundarno dejstvo pojedine organe i tkiva.


Znamenite ličnosti u Sokobanji

Lekovitost termalnih izvora, klima, geografski položaj, turistička ponuda i mogućnost za odmor i rekreaciju odavno su bili razlozi za dolazak u Sokobanju .

Još davne 1663. godine u Sokobanji je boravio poznati turski putopisac Evlija Ćelebija i o tome ostavio vredne zapise.

U Sokobanji je boravio nemacki Baron Fon Herder. Ovde se upoznao sa svojstvima mineralnih izvora, pa je kasnije, pišući o tome, sokobanjske izvore uporedjivao sa izvorima u Bad Gastajnu.

Nemački oficir Smetau, koji je sebe smatrao Srbinom i potomkom kneza Lazara, ovde je boravio 1773. godine i zapisao: „Ovamo Turci dolaze sa svih krajeva, pa čak i iz Azije“.

871030051881Srpski Knjaz Miloš Obrenović ovde je bio 1860. godine, radi odmora i lečenja.

Nas poznati i u svetu priznati istraživač, geograf i putpoisac, Jovan Cvijić, vrsio je istraživanja na terenu današnje opštine Sokobanja i to objavio u knjizi „Naselja i poreklo stanovništva“. Čitajući ovu knjigu saznajemo da je većina sokobanjskih sela, pre nego što su ostala na današnjem terenu, bila na drugom mestu.

Preseljavanje je bilo uslovljeno traženjem pogodnijeg položaja, koji bi odgovarao ekonomskim potrebama, ili političkim prilikama (bežanje od Turaka). Neka grupisanja vršili su i Turci, a i knez Miloš je naredio „da se grupišu raštrkane kuće“.

Pojedina naselja su postojala jos za vreme Rimljana (Sokobanja i Vrmdža), ali nema podataka kakvo je bilo stanovništvo. U sastav sokobanjskog stanovništva, piše Cvijić, ulazi pet-šest struja, a najbrojnija je šopsko-torlaćko-zagorska, a za njom je dinarska.

Sokobanja je bila i stecište srpske inteligencije. Pored Nušica, Sremca i Andrića , u njoj su i rado boravili i Pavle Popović, Dobrica Milutinović, Bogdan Popović, Pjer Križanić, Aleksandar Belić, Rodoljub Colaković, Isidora Sekulić i mnogi drugi. O njihovom boravku svedoče zapisi, anegdote, fotografije i sećanja meštana sa kojima su se družili.

586194652132Poznatu krilaticu „Sokobanja-Sokograd, dodjes star-odešmlad“, koja je postala sinonim Sokobanje, napisao je Branislav Nusić jednom svom banjskom prijatelju na razglednici, da bi je lakše prodavao.

Stari Sokobanjci zapamtili su Branislava Nusića i kao čoveka koji je umeo da okupi i zabavlja društvo raznim šalama i dosetkama. Jedna od tih šala je aluzija na inhaliranje: „Mačka na rupi miša čeka, a mi-zdravlje“.

683446602431 Ivo Andrić, naš poznati književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, više puta je boravio u Sokobanji. Stanovao je u hotelu „Moravica“, a slobodno vreme provodio u šetnji, posmatrajući Sokobanju, okolinu i njene ljude.

O tome je ostalo i nekoliko zapisa. U knjizi „Znakovi pored puta“, Andrić je zabeležio: „Da ga uzmeš za noge i izvrneš naopako, pre bi mu istresao dva oka nego dva dinara iz džepova“. (Čuo u Sokobanji 1972. godine) U njegovoj zaostavštini pronadjena je beleška i o lepoti Ozrena: „Na visoravnima Ozrena, iznad Sokobanje, raste i cveta božur, njegovi cvetovi liče na krupne rane i imaju boju teške tamnocrvene krvi“.

Poznati Srpski književnik Stevan Sremac je, takodje, boravio u Sokobanji. U leto 1906. godine iznenada se razboleo, kratko bolovao i umro na rukama banjskog poznanika Ilije Pavlovića.

Pjer Krizanić, nas poznati karikaturista, bio je čest gost Sokobanje.

Poslednjih godina često je u Sokobanji boravio Miodrag Radovanović-Mrgud, nas poznati pozorisni i filmski glumac iz Beograda. On je ovde okupio glumce-amatere, osnovao „pozorišnu radionicu“ i u toku leta organizovao nekoliko uspešnih predstava, na zadovoljstvo meštana i turista.


Kako doći u Sokobanju

Sokobanja je smeštena u kotlini, u jugo-istočnoj Srbiji i administrativno pripada Zaječarskom okrugu Timočke Krajine. Okružena je planinama, Ozrenom, Leskovikom, Devicom, Krstatcem, Slemenom, Rtnjem i Bukovikom.

68296153815Sokobanji najbliži gradovi su: zapadno, Aleksinac 30 km, na severu, Boljevac 27 km i istično Knjaževac 47 km. Preko Aleksinca Sokobanja izlazi na autoput Beograd – Niš i tako je spojena sa svim delovima južne, zapadne i severne Srbije.

674613151294Od Niša je udaljena 60 km, a od Beograda 240 km. Preko Boljevca Sokobanja se spaja sa magistralnim autoputem Paraćin – Zaječar i dostupna je iz svih gradova Timočke Krajine i Braničevskog okruga.

Jedino u zimskim mesecima kada su velike snežne padavine, put Sokobanja – Boljevac, preko Rtnja, nije prohodan. Iz pravca Zaječara, u Sokobanju se dolazi i regionalnim putem preko Knjaževca, oko 90 km, a od Knjaževca, preko Kalne, Banja pod Ozrenom je spojena sa Pirotskim krajem i Starom planinom.

Dakle, svi putevi vode u Sokobanju! Vidimo se u Sokobanji.

Izvor:sokobanja.com


Priredio: Bora*S

TALASNA DUŽINA ILUZIJE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________

Pre tačno 200 godina poznati nemački književnik Johan Volfang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari.

TamoiOvde-thumb.php

Krug osnovnih boja pesnika Johana V. Getea, XIX vek

  Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje.

Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

  Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena.

 Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena, Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u XIX veku.

  Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja zapravo svojstvo same svetlosti i da ona nije prosto karakteristika predmeta.

  No, Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas.

Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem XIX veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

No, šta je boja zapravo?

Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika.

Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radio-talase, mikrotalase, infracrveno zračenje, X zračenje ili gama zračenje).

TamoiOvde-952605_njutnSvako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja na primer može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene boje“. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje.

U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet uopšte ne mora biti jednak u percepciji dveju osoba.

Razmislite o njemu.

Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja.

Sav taj mrtvi bezbojni svet.

Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost.

I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

S. BubnjevićI 

Izvor:Vreme


INTERVJU S NIKOLOM TESLOM IZ 1899. GODINE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Sa gromovima i munjama pričam na srpskom jeziku

 Stekao sam sposobnost da upravljam snom, i zaspim i budim se u čas koji sam sebi odredio. Ako mi nešto u onome što radim nije jasno, primoravam sebe da mislim o tome u snu i na taj način nalazim rješenje…

Intervju koji vam donosimo je naučnik Nikola Tesla ( Muzej u Beogradu- ovde) 1899. godine dao za časopis “Besmrtnost” u svojoj tadašnjoj laboratoriji u Kolorado Springsu

nikola-tesla* NOVINAR: Futuristi kažu da su dvadeseti i dvadeset prvi vijek rođeni iz glave Nikole Tesle(Jedina Teslina poseta Srbiji-ovde). Oni slave obratno magnetsko polje i pjevaju himne indukcinom motoru. Njihovog tvorca nazivaju lovcem koji je u svoju mrežu uhvatio svjetlost iz dubine Zemlje, i ratnikom koji je zarobio vatru iz neba.

Otac naizmeničnih struja učiniće da fizika i hemija zavladaju polovinom svijeta. Industrija će ga proglasiti za svog vrhovnog sveca, a bankari za najvećeg dobročinitelja. U laboratoriju Nikole Tesle prvi put je razbijen atom. Tu je stvoreno oružje koje vibracijama izaziva zemljotres. Tu je otkriven i crni kosmički zrak. Pet rasa moliće mu se u Hramu Budućnosti, jer ih je naučio velikoj tajni da se Empedoklovi Elementi napoje životnim silama iz etera.

TESLA: Da, to su neka od mojih važnijih otkrića. Ja sam ipak poražen čovjek. Ja nisam ostvario ono najveće što sam mogao.

* NOVINAR: Šta je to, gospodine Tesla?

TESLA: Htio sam osvijetliti čitavu Zemlju. U njoj je dovoljno elektriciteta da postane drugo Sunce. Svijetlost bi sijala oko polutara, kao prsten oko Saturna. Ljudski rod nije sazreo za veliko i dobro. U Kolorado Springgsu napojio sam Zemlju elektricitetom. Isto tako je možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Baha ili Mocarta, ili u stihovima kod velikog pjesnika. U Zemljinoj unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi; njihovi izrazi su cvijet koji raste iz zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovjekovim zavičajem. Ja sam proveo godine tražeći način na koji bi te energije mogle uticati na ljude. Ljepota i miris ruže mogu se uzimati kao lijek, a sunčevi zraci kao hrana. Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Sve što činim je traganje za njima. Znam da ih neću naći, ali neću ni odustati od njih.

* NOVINAR: Koje su to stvari?

Nastavite sa čitanjem

DRUGA HIDROCENTRALA NA SVETU – NA RECI ĐETINJI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________

 Hidrocentrala na reci Đetinji u Užicu napravljena je 1900. godine i jedan je od simbola ovog grada.

f855189046e75faaf2ec9950e9cf3e23_viewTo je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Srbiji i to svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

Ovaj objekat, smešten ispod užičkog Starog grada, osmislio je Đorđe Stanojević, profesor Velike škole u Beogradu, vodeći stručnjak među tadašnjim srpskim fizičarima, da bi pomogao osnivačima prve užičke tkačnice kojoj je nedostajao jeftin i siguran energetski izvor. O tome koliki je značaj tada pridavan užičkoj centrali, govori to što je kamen temeljac za nju postavio lično kralj Srbije Aleksandar Obrenović.

Njena gradnja bila je teška i skupa, a mašine su nabavljene u firmi Simens Halske u Beču. Kada je centrala na Ilindan 1900. završena bio je to praznik za žitelje male varoši i početak jednog novog doba, koje će biti obeleženo sveopštom primenom električne energije.

Punih sedam decenija elektrana na Đetinji proizvodila je struju i njenim blagodetima darovala Užičane. Kada je pravljena železnička pruga Beograd-Bar zatrpan je njen jaz i tada je prestalo njeno korišćenje. Nove tehnologije potisnule su u drugi plan vrednu staricu sa Đetinje.

Ipak, za proslavu stogodišnjice od njene izgradnje stara centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju, a proizvodnja u ovoj elektrani dovoljna je da radi celokupna javna rasveta u Užicu.

Istovremeno, ovde je sada Muzej tehnike, koji će, kako očekuju Užičani, biti prava atrakcija za mnoge posetioce.

 Izvor:fokus.rs

ISTORIJA I FENOMEN FOTOGRAFIJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Na današnji dan, 23. maja 1901. godine, u Beogradu je postavljena

Prva izložba srpskih foto-amatera

Izložba je bila postavljena u Gradskoj kasini u Beogradu, a otvorio ju je ugledni naučni radnik Mihajlo Valtrović.

img_064

Marko Stojanović: Portret
Foto: rastko.rs/fotografija

   Prikazano je 960 fotografija 35 autora.

Ulaznica je bila pola dinara, a posetioci su imali prilike da dobiju, za tu priliku štampan katalog izložbe.

   Među fotoamaterima koji su izlagali bili su: Branislav Nušić, Vojislav Subotić, Isak Levi…

Iste godine, 25. jula, u Beogradu je osnovan prvi klub foto-amatera. Predsednik je bio Marko Nikolić, a potpredsednik Jovan Cvijić.  

rts.rs/


  Prvo fotografsko društvo u Srbiji i širem srpskom kulturnom prostoru, osnovano u Beogradu 20. juna 1901. na inicijativu grupe fotografa amatera i poštovalaca fotografije. U Odboru kluba su bili dr Marko Nikolić (predsednik), dr Jovan Cvijić (potpredsednik) i Isak Levi (sekretar).

Klub je imao prostorije u ulici Kralja Milutina 45. Sudeći po nekim izvorima klub se ugasio iste godine.

      sr.wikipedia.org


          PRVA IZLOŽBA FOTOAMATERA U BEOGRADU 1901. godine

Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u – za fotografiju jubilarnoj – 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.

img_023

Živan Grbić: Unutrašnjost seoske kuće u Jadru
Foto: rastko.rs/fotografija

Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka – fizike i hemije.

Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.

Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.

Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).

Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).

img_024

Kosta Hadži-Lazić: Kula Nebojša u beogradskom gradu              Foto: rastko.rs/fotografija

Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.

  Iste godine osnovan je „Klub fotografskih amatera“ u Beogradu, kao i „Klub amatera fotografa“ u Kragujevcu (list radikala „Jedinstvo“, od 11. marta 1904. godine)

   Monografija se sastoji iz:

 1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo „Spisak slika“ bez ilustracija;

2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;

4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica „Nove iskre“, kojim je otvorio izložbu;

5. tekst monografije.

Izvor: rastko.rs/fotografija

Nastaviti s čitanjem: ·   Branibor Debeljković: Uvod·   i    Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine


Priredio: Bora*S


img_085

Toma M. Leko: Seljanke iz okoline Beograda rastko.rs/fotografija

img_046

Marko Stojanović: Dečaci sa periferije rastko.rs/fotografija

img_052

Marko Stojanović: Ana Lozanić-Marinković, slikarka, u beog. otvorenom tramvaju. rastko.rs/fotografija

img_062

Branislav Nušić: Sabor kod Gračanice rastko.rs/fotografija


img_049

Marko Stojanović: Zaspali bozadžija rastko.rs/fotografija

img_055

Vojislav Stevanović: Domaći zadatak rastko.rs/fotografija

img_075

Vojislav Stevanović: Fotostudija „Ofelija“ (gumitipija) rastko.rs/fotografija

img_069

Isak Levi: Marko Stojanović sa svojom „detektivskom kamerom (marke „Erneman“?) rastko.rs/fotografija

RUĐER, JEDAN OD NAJVEĆIH SVETSKIH UMOVA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. maja 1711. godine rođen je RUĐER BOŠKOVIĆ, matematičar, fizičar, astronom, filozof, pesnik, univerzitetski profesor.

boskovic-rudjer_660x330Osnivač je Brerske astronomske opservatorije, pored Milana, i direktor Optičkog instituta francuske mornarice, jedan je od najvećih umova u istoriji nauke uopšte.

Bio je srpskog porekla – njegov otac Nikola, trgovac, pisao je o svom poreklu i o srpskim manastirima Raške oblasti. U 15. godini otišao je iz rodnog Dubrovnika u Rim,gde je završio isusovački kolegijum. Postavio je dve geometrijske metode za određivanje elemenata rotacije Sunca, geometrijsku metodu određivanja putanje kometa, jedinstveni zakon sile, pretpostavio da se tela ne samo privlače nego i odbijaju na malim rastojanjima, sve formule sferne trigonometrije sveo je na četiri osnovne, izračunao je dimenzije ispljoštenosti Zemlje na osnovu merenja meridijana, rešio je problem okaca u saću. Nasuprot Isaku Njutnu, vreme i prostor smatrao je relativnim, po čemu je preteča Alberta Ajnštajna. Dela: „Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium“, „Opera partientia ad opticam et astronomiam“, „Elementorum universae matheseos“, „O morskoj plimi“,“O zakonu sila u prirodi“, „O svetlu“, „Teorija konusnih preseka“,“Elementi matematike“.  

Izvor: rtv.rs


BIOGRAFIJA

RUĐER JOSIPA BOŠKOVIĆ (1711 – 1787)

 Ljudi prečesto koriste frazu kada opisujući nekoga kažu „išao je ispred svog vremena“, napisao je nobelovac i naučnik Leon Lederman.“Ne govorim o Galileju niti o Njutnu, već o Srbo–Hrvatu Ruggieru Giuseppeu Boscovichu, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Rimu.

boskovic1Ruđer je rođen 16 godina pre Njutnove smrti. Veoma je podržavao njegove teorije ali „imao je izvesne probleme sa zakonom gravitacije.“

Bošković je tvrdio da je ovaj Njutnov zakon „skoro savršeno tačan ali da izvesna odstupalja od zakona o obrnutom kvadratu rastojanja ipak postoje, iako su ona vrlo malena.“ „Nagađao je da će ovaj klasični zakon privlačenja morati sasvim da se sruši na atomskoj razmeri veličina, na kojoj su sile privlačenja zamenjene oscilacijama između privlačnih i odbojnih sila. Zaprepašćujuća misao za naučnika u osamnaestom veku“, završava Lederman.

Bošković je došao na ideju da postoje „polja sila“ pomoću kojih možemo da objasnimo kako tela deluju na neka druga tela na rastojanju. On je imao jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek, da se tela ne mogu sastojati od kontinualne supstance niti od bliskih čestica materije, već da su sazdana od bezbroj nevidljivih i nedeljivih a–toma[1].

To nije bilo ništa novo s obzirom na poznata učenja Demokrita, Galileja i Njutna. Novo je bilo to što je Bošković tvrdio da te čestice nemaju veličinu – da su samo geometrijske tačke. Kao što se sećamo iz časova geometrije, tačka je samo jedno bezdimenzioalno mesto, presek dve prave.  Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je svakolika materija sazdana od čestica koje nemaju nikakvih dimenzija. Lederman nam kaže da je jedno od najvećih otkrića XX veka, otkriće kvarkova, samo potvrdilo davna Ruđerova predviđanja. Treba mu verovati, jer je on čovek koji je dobio nobelovu nagradu za fiziku baš za otkriće kvarkova.


[1]  Piše se sa crticom da bi se razlikovao od starogrčke predstave o nejmanjoj čestici materije, od hemijske čestice materije, kao najmanjoj nedeljivoj jedinici materije. Tada se još nije znalo o postojanju subatomskih čestica i da se i sâm ‘nedeljivi’ atom sastoji od mnogo još elementarnijih čestica.

Polje sila

Među ostalima treba pomenuti radove:

·         O Sunčevim pegama (1736);
·         O Merkurovoj putanji (1737);
·         O polarnoj svetlosti – Aurori Borealis (1738);
·         O upotrebi teleskopa u astronomskim istraživanjima (1739);
·         O obliku Zemlje (1739);
·         O kretanju nebeskih tela u sredini bez otpora (1740);
·         Različiti efekti gravitacije (1741);
·         O aberaciji nepokretnih zvezda (1742).

Problemi čiste matematike, kao i filozofska razmatranja koja se tiču brojnih tema o građi materije, zaokupljali su njegovu pažnju, a njegovo mišljenje je zauzimalo značajnu ulogu u svim naučnim diskusijama tog doba. Tu svakako spadaju: „Zemljina devijacija od verovatno sfernog oblika“, „Istrašivanja neobične gravitacije“, „Proračun orbite komete“ itd. Njegove sposobnosti iskazane na ovim i sličnim problemima, svratile su pozornost kako talijanskih tako i stranih Akademija – iz Bolonje, Pariza i Londana – i on postaje njihov član.

Ovaj elegantni i kažu lep čovek, brilijantan u javnim kontaktima, iskazivao je sposobnosi i u borbi sa praktičnim problemima. Za vreme njegovog službovanja na Collegio Romano, tamo je isplanirana velika opservatorija, kasnije vrlo poznata. Prvi je sugerisao da se masivni stubovi školske crkve, zbog svoje velike stabilnosti iskoriste kao nosači. Ali nepovoljni uslovi toga vremena, koji su doveli do progona Jezuita, poremetili su Boškovićeve planove o opservatoriji, sve do 1850. kada je njegov vredni naslednik Otac Secchi[1] uspešno dovršio radove. Postoji jasna i uočljiva paralela između ta dva korifeja[2] rimskog koledža, a Bošković je bez sumnje bio Secchijev intelektualni prethodnik. Kao i Secchi kasnije, Bošković je u papskoj vladi bio savetnik po svim važnim tehničkim pitanjima. Zato, kada su sredinom XVIII veka na velikoj bazilici sv. Petra u Vatikanu počele da se javljaju pukotine i prvi znaci vremena (izazivajući zaprepašćenje Pape i čitavog Rima), uzbuđenje nije splaslo sve dok Bošković nije ugradio velike gvozdene obručeve i to sprečio.

Godine 1757. papa Benedikt XIV , pod uticajem Boškovića, naređuje njemu i kolegi Jezuitu Cristofu Maireu da naprave nekoliko preciznih instrumenata za merenje meridijanskih lukova i odredi Zemljinu zakrivljenost i koriguje papske državne mape, čime je proglašen nevažećim dekret protiv Kopernika i njegovog sistema.

Mnogi univerziteti van Italije želeli su Ruđera za svog profesora. On sam je bio pun duha i preduzimljivosti, što se videlo kada je portugalski kralj John V zatražio od Jezuita 10 očeva da bi napravili radnu ekspediciju u Brazil. On je dobrovoljno ponudio svoje usluge, želeći da organizuje jednu nezavisnu ekspediciju u Ekvador, sa željom da utvrdi tačan oblik Zemlje, što je izazvalo naučno uzbuđenje kolega naročito u Engleskoj i Francuskoj.

Pored rada na matematičkoj astronomiji, Bošković je već 1748. ulagao napore za što šire prihvatanje Newtonovog zakona opšte gravitacije. Napisao je više eseja o tome, u kojima je govorio da se tela ne mogu satojati od kontinuirane supstance, niti od bliskih čestica materije, već moraju biti sačinjene od bezbroj tačkastih struktura koje se ne mogu deliti. Sile odbijanja između njih su infinitezimalna ali ne mogu nestati. To odbijanje izazivaju određene sile koju svaka od tih tački poseduje. Kada su jako blizu, ona (sila) teži beskonačnosti., međutim sa porastom rastojanja ona opada, da bi se na kraju pretvorila u privlačnu silu. Svoja razmatranja na tu temu opisao je u tri dela, baveći se prvo postavljanjem i objašnjavanjem teorije, sa osvrtom na primenu na mehaničke probleme, i na kraju objašnjavajući kako bi se to primenilo u fizici. On je pokušao da redukuje komplikovane prirodne zakone na jednostavne osnovne zakone i to je uradio 1763. u svojoj knjizi „Theoria Philosphiæ Naturalis“ (Venecija, 1763). Ona sadrži ni manje ni više nego 66 rasprava počevši od 1736, što samo govori o njegovoj literarnoj aktivnosti.

Bošković je i svojim političkim pisanjem skretao pozornost jednako kao i svojim naučničkim. Njegovi stihovi na latinskom, u kojima slavi poljskog kralja Tomislausa, papu Benedikta XIV i mnoge plemiće Venecijanske, čitani su na rimskoj Akademiji. Njegova „Carmen de Solis ac Lunae defectibus“ (5 tom, London, 1760) imala je mnogo obožavalaca.

Radio je u nekoliko provincija i gradova–država. Godine 1757. u gradu–republici Lucca je po nalogu suda iz Beča nadgledao gradnju brane na jezeru koje je ugrožavalo grad, a čemu se protivio veliki toskanski vojvoda. U tom poslu je iskazao veliku veštinu i diplomatiju, pa je proglašen za počasnog građanina Lucce i dobio veliku pomoć pri njegovim naučnim ekspedicijama po Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Za vreme boravka u Engleskoj, izvršio je 6. juna 1761. pripreme za posmatranje prolaska Venere. Da bi izbegao hromatsku aberaciju sočiva, postavio ih je u tečnost, čime je dao doprinos kasnijim Dollandovim ahromatskim teleskopima.

Kada su Dubrovčani došli u konflikt sa kraljem Francuske, preklinjali su Boškovića da se zauzme za njih, te je morao i papa da se umeša. Iz Londona se vraća u pratnji venecijanskog ambasadora, sa kojim preko Poljske putuje čak do Konstantinopolja. Tu je dobio priliku da proširi svoja znanja o arheologiji, što je i objavio u Bessanu 1784. godine: „Giornale d’un viaggio da Constantinopli in Polnia con una relazione della rovine de Troja.“ Težak rad na tom putu mu je poljuljao zdravlje, te se više usresređuje na praktične radove u Rimu, gde 1762. radi na isušivanju Papskih močvara. godine 1764. prihvata postavku za profesora matematike na univerzitetu u Paviji.

U isto vreme, jezuitski oci iz opservatorije u Marselju, dobijaju poziv iz Milana da na tamošnjoj Visokoj školi u Breru podignu veliku opservatoriju. Rešili su da iskoriste velike Ruđerove tehničke sposobnosti i radovi su počeli već sledeće 1765. godine. Čak i danas, pored one u Collegio Romano, spada među najčuvenije opservatorije u Italiji. Bila je opremljena novim Skjaparelijevim sočivom od 18 inča (46 cm) smeštenim u kućište od 12 m.

Ubrzo pošto je postao profesor u Pizi, a posle progona Jezuita u Italiji, francuski kralj Luj XV ga zove u Pariz gde on za platu od 8.000 franaka postaje upravnik mornaričke optike. Posle 10 godina se vraća u Italiju da bi nadgledao štampanje svojih još neobjavljenih radova u V tomova, jer u Francuskoj nije mogao da nađe izdavača spremnog da objavljuje knjige pisane na latinskom. Konačno, 1785. u Bassanu se pojavljuje „Rogerii Josephi Boscovich opera pertinentia ad opticam et astronomiam. . .in quinque tomos distributa“ poslednje iz pera ovog aktivnog čoveka. Posle tog iscrpljujućeg napora, odlazi u manastir Vallombrosa da se odmori. Vraća se u Milano sa novim planovima ali ga sustiže smrt u njegovoj 76. godini, oslobodivši ga od ozbiljnih duševnih bolesti koje su se udružile sa trajnim mentalnim problemima. Sahranjen je u crkvi Santa Maria Podone u Milanu.

Ruđer Bošković, sa svojim vanserijskim talentima, bio je eminentan i među skolastičarima svog vremena. Njegova čestitost je bila opšte poznata u društvu i među kolegama, kao i među papama i prinčevima koji su ga sa naklonošću darivali i slavili. Bio je poznat kao darovit učitelj, uspešan vođa naučnih pregnuća, pronalazač važnih instrumenata, od kojih su neki još u primeni (kao npr. prstenasti mikrometar i dr.)i pionir u razvijanju novih teorija. I pored toga, nije bio imun na snažnu zavist protiv sebe, izraženu naročito u poslednjem periodu života kada je boravio u Francuskoj. Opis pronalaska pronalaska pomenutog mikrometra, koji je Bošković opisao u svojim memoarima objavljenim u Rimu 1739. „De novo telescopii usu ad objecta coelestia determinanda“, nepravedno je pripisan holandskom filozofu Huygensu.

Njgov slavni naslednik na opservatoriji na Collegio Romano, otac Angelo Secchi, u svojoj knjizi „Unita della forze fisiche“ izražava se sa puno poštovanja prema svom prethodniku, a mnoge činjenice i kosmološka viđenja velikog broja kasnijih prirodnih filozofa odražavala su teorijske uticaje misli Ruđera Boškovića.

Danas jedan krater na Mesecu prečnika 46 km i dubine 1770 m nosi njegovo ime. Pored toga možda je ovde zgodno napomenuti da 35 kratera na našem satelitu nosi imena znamenitih Jezuita[3], od kojih neki mogu da se vide i golim okom. Treba reći u vreme poterivanja Jezuita 1773. god. od 130 opservatorija u svetu, njih 30 su bila pod upravom Jezuita.

U životu je napisao 151 knjigu od kojih su mnoge izvršile veliki uticaj na modernu fiziku i objašnjenje univerzuma. Njegova dela i rukopisi se čuvaju u Boškovićevom legatu u Banckroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Među 180 naslova se nalazi se samo 66 njegova naučna spisa, već i preko 2.000 pisama koji pripadaju matematičarima kakvi su bili Ojler, D’Lambert, Lagranž, Laplas, Jacobi i Bernuli.


[1]  Angelo Secchi (1818–1878), jezuitski sveštenik i astrofizičar, prvi uradio spektre zvezda i predložio klasifikaciju u 4 osnovna spektralna tipa.
[2]  Prvak, onaj koji je najbolji u nečemu, naročito u oblasti umetnosti ili nauke, „zvezda“, kolovođa.
[3]  Neki od njih su: Christopher Clavius – najuticajniji učitelj Renesanse, ljubimac Keplera, Galileja i dr. Uticao na usvajanje Gregorijanskog kalendara, Francesco Grimaldi – otkrio difrakciju svetlosti i uticao na Newtona, Christopher Grienberger – Claviusov naslednik i onaj koji je potvrdio Galilejeva otkrića 4 Jupiterova satelita, Maximilian Hell – upravnik bečke opservatorije u vreme progona Jezuita, Athanasius Kircher – njegov uticaj na matematiku, astronomiju, harmoniju, akustiku, hemiju, mikroskopiju, medicinu itd je odigrao veliku ulogu u naučnoj revoluciji, Christopher Scheiner – pronašao Sunčane pege nezavisno od Galileja, Francesco Lana–Terzi –  otac aeronautike, Vincent Riccati – njegove hiperbolične funkcije, Mateo Ricci – zaslužan za naučne inovacije u Kini i td.

 

 THEORIA PHILOSOPHIAE

 

rbTheoria Philosophiæ Naturalis Reducta Ad Unicam Legem Viriun In Natura Existentium  („Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi„) predstavlja glavno i životno delo Ruđera Boškovića, a prvi put je objavljeno na latinskom jeziku u Beču 1758. godine.

Drugo izdanje ove knjige je (opet na latinskom), štampano je u Veneciji 1763. godine. To drugo izdanje Bošković je sam korigovao, doterao i dopunio u odnosu na bečko izdanje „sa kojim nije bio potpuno zadovoljan, zbog mnogih štamparskih pogrešaka.“[1]

Prevod drugog izdanja „Teorije prirodne filozofije“ na srpsko–hrvatski jezik objavljen je tek 1974. godine u Zagrabu i to je prvo izdanje glavnog Boškovićevog dela na našem jeziku.

U svom glavnom delu Bošković je zapravo spojio svoje prethodno objavljene rasparave O živim silama (1754), O svetlosti (1748), O deljivosti materije (1748), O zakonu kontinuiteta (1754), O zakonu sila koje postoje u prirodi (1755), kao i neke svoje filozofske komentare koje je napisao analizirajući radove dubrovačkog filozofa Benedikta Staja, inače svog istaknutog učenika sa Rimskog kolegijuma[2]. U izgradnji svoje teorije, Bošković se nadahnuo teorijama prirodne fiolzofije Njutna i Lajbnica. Od Njutnove teorije je prihvatio uzajamne sile (privlačne ili atraktivne i odbojne ili repulzivne), a od Lajbnica primarne jednostavne i neprotežne elemente ali on istovremeno potvrđuje da se njegova teorija razlikuje od Lajbnicove po tome što ne prihvata nikakvu neprekidnu (kontinuiranu) protežnost kao posledicu međusobnog dodirivanja direktno sukcesivnih neprotežnih tačaka i „što prihvata homogenost primarnih elemenata, tumačeći različitost masa rasporedom i različitošću položajnih kombinacija primarnih elemenata.“[3]

Boškovićeva „Teorija prirodne filozofije“ razlikuje se od Njutnove teorije po tome što jednim jedinim zakonom sila objašnjava isto ono što i Njutnova tri principa: gravitacije, kohezije i fermentacije i što na malim rastojanjima ne prihvata važenje privlačne sile, već uvodi odbojnu. On smatra da su primarni elementi materije „neprotežne i nedeljive tačke koje deluju međusobno silom koja zavisi od njihovog rastojanja“[4] ali tako da ne može doći do dodira tačaka „jer na vrlo malim rastojanjima odbojna sila raste neograničeno i u stanju je da uguši ma kako veliku brzinu kojom bi se jedna tačka približavala drugoj“, dok se u slučaju kada se jedna tačka udaljuje od druge odbojna sila smanjuje do nule. Bošković je smatrao da su osnovne čestice materije (one manje od atoma) samo tačke – bez dimenzija.

Treće izdanje Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“ je bilo dvojezično (latinski i engleski) i izašlo je 1922. godine u Londonu, dok je četvrto izdanje bilo samo na engleskom i pojavilo se u Americi 1966. godine. Prof. Ernest Stipanić piše da su istaknuti naučnici i filozofi sledili Boškovićevu prirodnu filozofiju „naročito kad je bila u pitanju njegova teorija o materiji“ i navodi sledeća imena: istaknutog francuskog fizičara Andrè–Marie Ampérea (1775–1836), pronalazača elektromagnetizma, nemačkog fizičara G. T. Fehnera (1801–87), jednog od najvećih pionira elektrotehnike Michaela Faradaya (1791–1867), engleskog inženjer i fizičar znameniti William Thomson Lord Kelvin (1824–1907), zatim engleski fizičar–nobelovac i pronalazača elektrona ser J. J. Thomsona (1856–1940), pa Dimitrija Ivanoviča Mendeljejeva (1834–1907), koji je otkrio periodni sistem hemijskih elemenata i mnoge druge.

Nemački fizičar G. T. Fehner je napisao: „Ne grešim ako smatram da je duboki fizičar i matematičar, Isusovac R. Bošković i Dubrovnika, pravi začetnik fizike, jednostavne atomistike prostorno diskretnih atoma“, (Nauka o atomima).

Faradej je u svoju teoriju o elektricitetu ugradio Boškovićevu ideju o atomima kao centrima sila, a Lord Kelvin u svojoj molekularnoj dinamici i u proučavanju sila koje deluju među elektronima ističe veliku sličnost Boškovićeve atomistike sa modernim fizičkim teorijama o materiji sa početka XX veka. Kelvin je 1900. godine izjavio da je njegovo „sadašnje gledište čisti i jednostavni boškovićijanizam.“

J. J. Tomson je našao u Boškovićevoj Teoriji o sastavu materije ideju o mogućim i nemogućim putanjama primarnih elemenata materije i ona mu je „poslužila da izgradi svoju teoriju kretanja elektrona“, te je iz nje uzeo pojam stabilnih orbita.

Niels Bohr, veliko ime nuklearne fizike, takođe je preuzeo istu ideju od Boškovića i na taj način je u savremenu fiziku ušla Boškovićeva zamisao o primarnim elementima materije, prilagođena novim saznanjima o strukturi materije. Ruđerova teorija delovanja privlačnih i odbojnih sila uticala je na genezu jednog vrlo značajnog pojma savremene fizike, pojma polja sila. Taj pojam je nadahnuo Faradeja, da bi ga kasnije preuzeo od njega i dalje razradio znameniti fizičar i teoretičar James Clerk Maxwell (1831–79)[5].

Prof. Mendeljejev je napisao: „Danas svuda R. Boškovića smatraju u izvesnom smislu osnivačem savremenih predstava o materiji …“ (Osnove hemije). Češki matematičar i filozof E. Kolman u svojoj studiji „Život i naučna delatnost Ruđera Boškovića“ (objavljena u časopisu Akademije nauka iz Moskve) piše: „Model atoma koji su izradili Raderford 1911. i Bor 1913. godine sačuvao je Bošković–Tomsonove stabilne putanje kao jedine dopuštene.“

Povodom dvestagodišnjice objavljivanja Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“, 1758 – 1958, u njegovom rodnom Dubrovniku održan je međunarodni simpozijum na kome su učestvovala i tada dva vodeća fizičara i nobelovca Werner Heisenberg i Niels Bohr. (W. K. Heisenberg, 1901–76, dobio nobelovu nagradu 1932. a N. H. Bohr, 1885–1962, dobio nobelovu nagradu 1922. godine).

Tada je Heisenberg istakao da Boškovićeva teorija „sadrži mnoštvo ideja koje su tek u modernoj fizici, u poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti do svog izražaja i koje pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta kojima se Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi“, zatim, „ako se želi izraziti modernim jezikom glavna Boškvićeva filozofska teza, onda se valjda može reći da je Bošković smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za razumevanje strukture materije.“

Bor je tada, između ostalog, izjavio: „… da su Boškovićeve ideje izvršile duboki uticaj na delo sledećih generacija fizičara, iz kojeg su proizašla shvatanja opšte mehanike koja su inspirisala markiza Pierre–Simon Laplacea i možda manje direktno Faradeja i Maksvela“.[6]


[1]  Prof. Ernest Stipanić, „Ruđer Bošković“ – Prosvetni pregled, Beograd, 1984
[2]  Ibid. str. 53
[3]  Ibid. str. 54
[4]  Ibid. str. 54
[5]  Ibid. str. 63
[6]  Ibid. str. 66


  

RUĐER KAO POETA

 

boskovic2Već je rečeno da je Bošković svoje naučne traktate i književne sastave pisao na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku, a sa svojom sestrom Anicom i Braćom Božom i Barom dopisivao se na našem jeziku.

Bošković je bio visokog rasta i snažne građe, veoma živog temperamenta, sklon da plane u srdžbi kao svaki Dinarac ali je bio bezazlene naravi i dečje duše. Za sebe je jednom prilikom rekao: „Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam.“ U društvu je bio duhovit i rado slušan govornik. Iz Pariza je pisao bratu Baru: „Kako govorim živahno i slikovito, vidim da me svaki skup lica rado sluša, a mislim da se ne varam …“. O njegovom boravku u Parizu pisao je i slavni francuski matematičar, astronom i geometar Alexis–Claude Clairaut[1]: „To je jedan od najljubaznijih ljudi koje sam upoznao i mogu ga uporediti jedino sa Vama u pogledu znanja i društvenih vrlina. Viđali smo se često i povezao sam ga sa svojim prijateljima, koji su svi o njemu mislili kao i ja.“ Astronom Jerome Lalande[2] je jednom napisao: „… treba da ga čovek upozna, pa da vidi koliko u njemu ima genija!“

Sam Bošković o sebi kaže: „Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže.“ Dar opažanja i opseg Boškovićevih istraživanja su bili iznenađujući. Radan, misaon, intuitivnog duha, razvijao je nove ideje uz strogoću naučnika. Uz veliki trud i predanost svom naučnom radu, posedovao je izvanrednu memoriju i lakoću stvaranja. Putujući po Evropi, pratio je stanje nauke u pojedinim zemljama. Prati on i politička zbivanja, težnju Engleza da zagospodare trgovinom na Levantu, prvi ulazak ruske flote u Sredozemno more, želju Egipta da se oslobodi turskog ropstva itd. Za svoj Dubrovnik obavlja mnoge korisne diplomatske poslove, zauzimajući se čak i kod samog pape.

U poemi „O pomrčini Sunca i Mjeseca“, objavljenoj na latinskom u Londonu 1760. godine, on peva o Dubrovniku i posvećuje je najstarijem i najuticajnijem naučnom udruženju u Engleskoj, britanskom Kraljevskom društvu (Akademija nauka, čiji je postao član). Poema doživljava još tri izdanja: u Veneciji, Rimu i Parizu. U predgovoru francuskog izdanja De Bariel, između ostalog, piše: „… ovaj čovek koji je već toliko čuven među matematičarima, osvojio je svojom poemom o pomračenjima i slavno ime među pesnicima.“ Pevajući o Sunčevom sistemu i o Zemlji između Venere, boginje ljubavi i Marsa, boga rata, Ruđer Bošković kaže:

Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud’ma sve izvore sreće.

Mladim i lepim ženama, koje je sretao u salonima evropskih gradova obavljajući diplomatske poslove za svoju dubrovačku republiku, pevao je na latinskom jeziku lirske pesme i zabavljao okupljeno društvo izvanrednim pričama o mestima koja je posećivao. Evo jedne strofe (prevod sa latinskog jezika):

Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.

Ili drugom prilikom:

Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.

                                             (Kraj)

Osnovna bibliografija:

·         Enciclopedia Treccani, headword Boscovich;
·         B. Marini – La nazionalità di Ruggero Boscovich – Roma 1970;
·         M Deanović – I rapporti tra il Voltaire, R. Boscovich e l’Accademia – Godišnjak Sveučilišta u Zagrebu, 1929;
·         Ernest Stipanić – Ruđer Bošković, Prosvetni pregled, Beograd 1984;
·         G. Gozzi – Repubblica di Ragusa – Roma 1974;
·         D. Gaiani – Galleria di Ragusei illustri – Ragusa 1841;
·         Katolička Enciklopedija, knjiga II, 1907. od Roberta Appeltona – New York.


[1]  Proračunao 1758–9. uticaj gravitacije Saturna i Jupitera na kretanje i pojavljivanje Halejeve komete, čime je dao jednu od prvih potvrda tada novoj Newtonovoj teoriji gravitacije
[2]  Joseph-Jérôme Lefrançais De Lalande, (1732–1807), tvorac najboljih astronomskih tablica položaja planeta sve do kraja XVIII vek.

Izvor: static.astronomija.co.rs/


Priredio: Bora*S

MIHAJLO PUPIN: SA PAŠNJAKA DO NAUČNIKA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u svetskim borbama. Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima.

No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila:

Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

„Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin


Na današnji dan,12 marta 1935. godine umro je Mihajlo Pupin, naučnik svetskog glasa, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD.

imagesMihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor (opština Kovačica), u Banatu, od oca Konstantina (Kosta) i majke Olimpijade, zemljoradnika, koji su  imali desetoro dece. 

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom Idvoru, u Srpskoj  osnovnoj školi, a potom u  osnovnoj školi u Perlezu.  Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu, gde  se isticao kao talentovan i darovit učenik,  odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija.

No, zbog  aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

U svojoj dvadesetoj godini života, nakon očeve iznenadne smrti, zbog finansijskih teškoća prekida  školovanje u Pragu i  marta 1874. odlazi u Ameriku.

„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“ „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Oldcolumbiasfield

Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

    Matematiku i teorijsku fiziku Pupin je studirao u Kembridžu, a nakon odbranjene doktorske disertacije  postao je profesor matematičke fizike na Kolumbija univerzitetu. Profesurom se bavio punih 40 godina, radeći istovremeno i kao upravnik Elektrotehničkog instituta, na kome je došao do svojih najvažnijih naučnih otkrića.

Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike.

Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija.

250px-Pupin_coil

Pupinovi kalemovi

Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj, a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Pupin je patentirao ukupno 24 pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine.

Zadužbine Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi  Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba – Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (eng. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (19091926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (eng. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naučnu i rodoljubivu delatnost, u Srbiji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (sa preko 300 istraživača), jedna fabrika iz oblasti elektronike i više škola, kao i ulice u mnogim mestima.

imagespupPočasti-Mihajlo Pupin je bio:

Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD

Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 19251926.

Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke

Predsednik Njujorške akademije nauka

Član Francuske akademije nauka

Član Srpske akademije nauka

Titule

Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)

Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)

Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)

Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)

Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)

Doktor nauka Union Koledž (1925)

Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)

Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)

Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)

Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)

Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)

Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)

Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)

Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje

Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.

Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.

Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.

Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.

Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.

Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.

Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.

Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.

Medalja Džona Frica četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

 U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom..

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.

800px-Pupin_Hall

Pupinova zgrada na Columbia University.
Foto: Wikipedija

Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.

Posebno priznanje

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje “ Medalja Mihajla Pupina“, koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)

 Svoj životni put Pupin je opisao u delu koje je kod nas objavljeno pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka„(eng. From immigrant to inventor). Za  ovo autobiografsko delo dodeljena mu je 1924. godine  „Pulicerova nagrada“.

Reference: Knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“, wikipedia, rts, e-novine


m.p(OVDE možete čitati knjigu- PDF)


Priredio: Bora*S

DUŠA POSTOJI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________

Otkriće veka: DUŠA POSTOJI!

 Naučnici dokazali- Stjuart Hamerof i ser Rodžer Penrouz došli do zaključka da se duša nalazi u mozgu, koji napušta nakon smrti čoveka i ostaje da živi u univerzumu

FINIKS – Veliki korak za nauku.

Priznati naučnici kvantne fizike uspeli su da daju odgovor na pitanje koje je mučilo sve religije i brojne filozofe: da li postoji ljudska duša? Američki doktor Stjuart Hamerof i britanski psihijatar ser Rodžer Penrouz naučno su dokazali da ona zaista postoji.

Mozak kao računar
Dva stručnjaka su autori nove kvantne teorije svesti, prema kojoj se naše duše nalaze u specifičnim strukturama nazvanim mikrotubule ili mikrocevčice, smeštene u ćelijama mozga, a odatle nakon smrti mogu da izađu i nastave da postoje u univerzumu.

Doktor Hamerof sa univerziteta u Arizoni i Penrouz radili su na toj teoriji od 1996, kad su krenuli od ideje da je mozak biološki kompjuter, sastavljen od gotovo 100 milijardi neurona, odnosno nervnih ćelija, i specijalnih, takozvanih aksonalnih varnica i sinaptičkih veza, koje se ponašaju kao informacione računarske mreže. Oni su želeli da dokažu da je naše svesno iskustvo rezultat procesa koji se odvija u mikrocevčicama, što su nazvali orkestrirana objektivna redukcija (Orch-OR).

Klinička smrt je ključ
Stručnjaci su izučavali slučajeve ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Njihove mikrocevčice iz ćelija mozga gubile su kvantne podatke, ali informacije u njima nisu bile uništene. Time su Hamerof i Penrouz potvrdili da duša ne umire, već odlazi negde u univerzum.

– Ukoliko nakon kliničke smrti lekari uspeju da ožive pacijenta, sve kvantne informacije vraćaju se u mikrocevčice, a osoba koja je bila na samoj ivici života tvrdi da ima osećaj kao da je zamalo umrla. Tako je moguće da, kada osoba zaista umre, njegove kvantne informacije potpuno napuštaju telo u vidu duše i nastavljaju da postoje u vantelesnom obliku negde u univerzumu – objasnio je doktor Hamerof.

 Duša u oku
Mnogi naučnici godinama su pokušavali da dođu do teorije kojom bi se moglo objasniti postojanje ljudske duše i otkriti gde se ona zaista nalazi.

Tako su psiholozi sa Univerziteta Jejl tvrdili da je ona smeštena u ljudskom oku ili oko očiju. Oni su sproveli istraživanje u kojem su velikom broju volontera prikazivali fotografije likova iz crtanih filmova, a na svakoj slici nalazio se mali objekat na različitim pozicijama na telu (blizu glave, torza ili nogu), ali uvek na istoj razdaljini.

Hipoteza naučnika bila je da će ljudi doživeti objekte bližim ako se nalaze kod duše. Većina je izdvojila fotografije na kojima je objekat bio kod očiju, pa su istraživači zaključili da se kod čula vida, a ne u mozgu, nalazi duša.

kurir-info.rs


 NAĐENO NAUČNO OBJAŠNJENJE PSTOJANJA DUŠE

Američki anesteziolog, doktor Stjuart Hamerof iz Arizonskog univerziteta predočio je naučnu teoriju koja potvrđuje postojanje života posle smrti i besmrtnosti duše. Prema njegovim rečima, kada ljudsko srce prestaje da kuca, informacija koja se čuva u velikom mozgu ne nestaje, već nastavlja da se širi u kosmosu. Kada lekari vraćaju čoveka u život, ta kvantna informacija koja lebdi u kosmosu se vraća u telo, i zato je čovek svestan neobičnog iskustva. Prema mišljenju naučnika, ova terija objašnjava činjenicu da ljudi koji su preživeli kliničku smrt spominju „belo svetlo“ ili „tunel“ kojim su prolazili.

serbian.ruvr.ru


Ovo su saznanja i tvrdnje naučnika.

Nenaučno, od vajkada, često pominjana, opevana,  nevina, prodana, sitna, velika, prosta, plemenita, zalutala, izgubljena, prokleta, pokvarena, obojena, pojedena, poklanjana…

No, može li ona, duša, biti – odaslana?

  Bora*S


BOJA I ILUZIJA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________

FENOMENI

Kako je fenomen boje objašnjavao veliki nemački pesnik Gete, a kako Isak Njutn? Da li znate da su boje predmeta zapravo samo proizvodi našeg mozga?

 Pre dva veka poznati nemački književnik Johan Volfgang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari. Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje. Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena. Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u 19. veku.

Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja svojstvo same svetlosti i da ona nije karakteristika predmeta.

Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas. Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem 19. veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

Šta je boja zapravo? Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika. Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radiotalase, mikrotalase, infracrveno zračenje, x-zračenje ili γ-zračenje).

 

Svako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja, na primer, može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene“ boje. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra, do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje. U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet u percepciji dveju osoba uopšte ne mora biti jednak.

Razmislite. Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja. Sav taj mrtvi bezbojni svet. Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost. I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

elementarium.cpn.rs