ŽIVOT OBOJEN U CRNO-BELO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Bobi Fišer, šahovski velemajstor, bivši prvak sveta u šahu i jedan od najboljih šahista u istoriji, rođen je 9. marta 1943.u Čikagu (SAD).

 250px-Bobby_Fischer_1960_in_LeipzigTitulu svetskog prvaka osvojio je 1972. u Rejkjaviku pobedom nad Spaskim, a kruna mu je oduzeta tri godine docnije, pošto je odbio meč protiv izazivača Karpova. Kada je 1956. kao trinaestogodišnak, postao juniorski prvak SAD, proglasen je za „čudo od deteta“, a već naredne godine trijumfovao je na Otvorenom prvenstvu SAD. Titulu velemajstora osvojio je sa 15 godina.

Šahu se vratio 1992. kada je na Svetom Stefanu i u Beogradu odigrao revanš protiv Spaskog. Vlada SAD optužila ga je tada zbog kršenja sankcija protiv Srbije (SRJ) što je Fišer javno ismejao doslovno pljunuvši na tekst optužbe. Nakon osmomesečnog pritvora u Japanu, zbog zahteva SAD za deportaciju, 2005. dobio je islandsko državljanstvo, pa je ostatak života proveo u Rejkjaviku. Umro je 17. januara 2008. u Rejkjaviku (Island).

____________________________________________________________________________________________________________________

Najveća tajna Bobija Fišera

U izdanju ‘’Everly books publishing co ’’ iz Njujorka se prvih dana januara 2013, pojavila i celom svetu preko Amazon.com –a u elektronskom i štampanom varijetetu postala dostupna knjiga ‘’Najveća tajna Bobija Fišera’’ ( The greatest secret of Bobby Fischer ) autora Nenada Nesh-a Stankovića.

Ovo dugoočekivano delo predstavlja do sada jedinu mogućnost da se široka čitalačka publika diljem planete upozna sa, po preovladjujućem mišljenju, najvećim šahistom svih vremena.

Autor je tu privilegovanu mogućnost svedočenja ‘’zaslužio’’ činjenicom da je u svojstvu ličnog asistenta i sekretara misterioznog američkog velemajstora proveo gotovo dve godine u vreme ‘’Revanš meča XX veka’’ 1992.godine Sveti Stefan ( Crna Gora) – Beograd ( Srbija), kao i u mesecima koji su usledili nakon ovog spektakla. Izazvavši veliko interesovanje u čitalačkim krugovima na svim meridijanima , delo je u svoj život krenulo preko već pomenutog američkog izdanja, ali i već učinjenih prevoda na ruski, kineski, srpski, crnogorski i albanski jezik.
Zbog čega su lik i delo Roberta Jamesa Fischer-a toliko značajni za prošlost, sadašnjost i budućnost ? Zašto ova posebna ličnost toliko intrigira ne ‘’samo 600 miliona’’ ljudi koji su svojom strašču i interesovanjem vezani za šah već i sve one ljubitelje izuzetnosti i svekolike posebnosti.
Kada se na stranicama knjige večnosti bude pisala sveobuhvatna i konačna istorija XX veka u svakom pojedinačnom segmentu ljudske aktivnosti i delatnosti biće mnogo pojedinaca i podataka. Ipak je neminovno da se iz svakog od tih sazvežđa važnosti izdvoji jedno ime koje će kroz sva vremena i buduća pokoljenja blistati jače od drugih i čije će se značenje poistovetiti sa naslovom poglavlja kome pripada. Van svake sumnje je da će u toj enciklopediji posebnosti, poglavlje* šah *biti označeno likom i delom ”dečaka iz Bruklina, junaka iz Rejkjavika, siromaha iz Pasadene, srpsko-crnogorskog buntovnika, japanskog zatočenika te islandskog stanovnika Valhale” Roberta Džejms-a – Bobija Fišera. Ovaj američki velemajstor je, hteo to neko da prizna ili ne, razdelio šahovske epohe.
Svoje doba je obeležio snažnim kreativnim idejama na 64 crno-bela polja ali i grandioznom željom za poštovanjem šahovskih dostignuća kroz svekoliko poboljšanje položaja ove igre i statusa ljudi koji se njome bave. Ogroman publicitet koji je svojom voljom zadobio i koji mu je sa zaslugom pripao nemerljivo je doprineo da šah postane planetarna medijska atrakcija regrutujući tako milione novih igrača i zaljubljenika. Pravedniku sa osudom i krivcu bez kazne, legendarnom Bobiju Fišeru. Istoriju je lako sagledati.
Hronologija govori sama. Mesto, godina rođjenja, prve titule, Rejkjavik, Island, 1972 godine. Svetski tron. Povlačenje sa javne scene. Dvadeset godina izolacije, samoizolacije, povučenosti i mraka. A onda nova ljubav koja ga vraća igri koju je živeo. 1992. Beograd, Sveti Stefan, Srbija i Crna Gora. Rimejk islandskog dvoboja, ponovo Fišer- Spaski, ali ovog puta za najveći nagradni fond u istoriji šaha, 5 miliona dolara. Nakon toga ponovo povučenost, Madjarska, Filipini. Velika mržnja i ogorčenost.
Utamničenje u Japanu. Na kraju puta ponovo Island, kao druga kuća.
Poslednji i večni dom.
Jednostavni fakti koji se mogu naći. I kao što je rečeno, to je lako sagledati.
Ali, ko je zapravo bio Bobi Fišer? Samo mali krug povlašćenih, onih koji su nekim slučajem ili proviđenjem imali priliku da svedoče o njegovom hermetičnom svetu mogu o tome nešto reći. Istina, pre svega, zahteva objašnjenje koje dolazi kroz odgovor šta je svetu dao i šta je od njega dobio glavni junak naše priče.

Priča o Bobiju Fišeru je priča o nadarenosti i briljantnosti. Namerno ćemo izbeći reč genijalnost jer bi i Bobi u svakodnevnom razgovoru, kada bi se taj termin vezao za njegove uspehe, to sa ogorčenjem odbio. Govorio je: “Postoji samo talenat i sve se na njemu zasniva”. Nepobeđeni prvak sveta je sve bazirao na ovoj prirođenoj ili odnegovanoj osobini za koju on sam nije imao objašnjenje odakle dolazi.
”Ne verujem da je ona nasledna jer da je to tačno neko od mojih predaka zasigurno bi bio svetski prvak”- reći će mi uz osmeh. Sećao se priče koja je negovana u porodici Fišer da je brat njegovog dede po majci, koga Bobi nije nikada upoznao, bio solidan šahista. Bobi nije bio ni vernik. I ako je njegova višegodišnja epizoda sa pripadnošću *World Wide Church of God*mogla ličiti na to, on je čitavog života zapravo bio agnostik.
Verovao je ”da tamo gore nešto postoji” ali da to nije bog po konceptu tradicionalnih religija. On je dakle razumeo da njegov talenat nije došao ni iz tog pravca.
Najveći šahista svih vremena je svoj dar prihvatao kao silovitu snagu koja ga je od najranijeg detinjstva motivisala i usmeravala da svoj život oboji u crno – belo. Teško mi je verovati da je u bilo kom segmentu ljudskog postojanja bilo još mnogo personaliteta koji su se sa takvom strašću vezali za izvor svog nadahnuća. Bobi Fišer je od svojih najranijih dana živeo šah.
U svojim najboljim godinama, pedesetim, i u vremenu koje smo proveli zajedno u svakom trenutku sam video i osetio tu posvećenost. U hodu, šetnji, u bioskopu, za večerom. Hitro bi iz levog džepa svoga sakoa ili jakne vadio malu magnetnu šahovsku garnituru ploveći neizmerljivom brzinom misli u šahovsku zemlju Oz. Kada bi se posle nekog vremena vratio, budivši se kao iz sna, ponovo bi bio tu, u razgovoru, u hodu, u filmu ili u zalogaju. Fascinantna mera poistovećivanja čoveka i njegovog stvaralaštva.
Bobi i šah su bili jedno.
S druge strane realni život je nosio i tražio svoje. Tu, van svog jedinog, realnog sveta drvenih figura u kome je bio ultimativni vladar i gospodar čekala ga konekcija dana i noći je java svakodnevnice koju u velikoj meri nije razumeo i koju takvu neobjašnjivu nije mogao da prihvati.

Njegovi sukobi, njegovi konflikti, spoljnji i unutrašnji, rušili su svaku mogućnost da konekcija dana i noći, levog i desnog, onoga što je gore i onoga što je dole, bude uspostavljena. Često povređivan, ranjavan, bez za njega prihvatljivog razloga kao večiti usamljeni putnik, kao *AHASVER* bez smiraja, kao brod u boci ili stranac u noći, lutao je svetom od Čikaga punog nade do islandskog hladnog zadnjeg vapaja: ništa ne prija kao ljudski dodir.

U priči o Bobiju Fišeru nema nevinih. Strasno je volio svoju zemlju, svoju Ameriku. Smatrao je da u stalnom ratu sa Rusima nad šahovskom tablom snažno zastupa interese svoje zemlje. Trijumf nad Borisom Spaskim u Rejkjaviku bio je finalna potvrda da je zastavu Amerike trijumfalno uzdigao iznad Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta. Ali sva priznanja koja su mu po njegovom mišljenju i objektivnoj oceni pripadala su izostala i nisu nikada dodirnula njegove junačke grudi.
Govorio je: “Pobedio sam Ruse u najintelektualnijoj igri na svetu. Pokazao sam moć duha i snagu talenta…”
Širom otvorenih očiju zagledan u daljinu tražio je odgovore koje nikada nije našao.
Iz Fišerovih biografija je na neki misteriozan način poglavlje njegovog povratka u javni život, sada već davne i daleke 1992 godine gotovo izbrisan.

Da li će to nekome biti lakše što nije veličina prepoznata na mestu na kome je to trebalo biti? Da li najveći nagradni fond u istoriji šaha od 5 miliona dolara i još stotine miliona koje su bile u blizini, nekome i sada smeta? Treba znati da je po prvi put u istoriji igre miliona zahvaljujući njenom naistaknutijem protagonisti Bobiju Fišeru svet šaha dobio sve što mu je u istinu pripadalo. Novac, neverovatne uslove i pogodnosti za igru, opipljivu moć i posle Rejkjavika ponovo globalnu medijsku senzacionalnost. U jeku balkanskih ratova, kao da su sve druge vesti utihnule pred onom najvećom da se prvog septembra 1992. godine kralj vratio na životnu i šahovsku scenu. U intimnom Bobijevom svetu to je bila nova nada, novi početak i sa stanovišta retrospektive njegovog celokupnog životnog puta jedini trenutak potpunosti i sreće.

Živimo u svetu koji se usprkos mnogim plemenitim nastojanjima polako pretvara u svet ravnodušnosti i neznanja.Usprkos savremenim tekovinama informatike i komunikacije sve smo dalje od izvora znanja i suštine.

Stoga je poziv da se vratimo i obratimo još jednom Bobiju Fišeru oslušnuvši njegovu intimnu ispovest kroz pero neposrednog svedoka zapravo poziv da u istom trenutku učinimo dve dobre stvari. Prvu za njega, drugu za nas.
U verovanjima mnogih naroda diljem planete postoji priča o tome kako se neutešna duša preminulog grešnika ne može smiriti dok se sa svetom ne izmiri i tako za večnost bude spremna. Tu vrstu spokoja dugujemo Bobiju zbog talenta, kreacije, iskrenosti i poštenja koju je večnosti dao svojim stvaralaštvom. S druge strane, za ovozemaljskog bitisanja izgovorene reči mržnje koje su se pretvarale u surovi obračun sa samim sobom i sa svojim poreklom, te u otrovne strele autodestrukcije, traže priliku za objašnjenje bez opravdanja.
Zato ovaj momenat treba iskoristiti.

Vreme je da za večnost i generacije koje dolaze Robert Džejms Bobi Fišer dobije puno i pravo mesto u sveobuhvatnoj riznici posebnosti veka koji je iza nas.
Knjiga ”Najveća tajna Bobija Fišera” predstavlja snažni, definitivni rezultat takvih želja i stremljenja koje se na poštovanju i ljubavi temelje.

Izvor:radmilamilosevic.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Bobi Fišer, crno-bela magija

Bobi Fišer, genije šaha, kontroverznim postupcima zbunjivao je i šokirao javnost. Može li novi film pojasniti misteriju koja je obavijala njegov život?

11748098884e1466d11158b545689619_v4_bigBobi Fišer bio je blagoslov i kletva šaha XX veka.

Uzbudio je svet šaha kada se pojavio 60-ih i 50-ih godina prošlog veka. Postao je svetski prvak nakon čuvenog meča protiv sovjetskog šampiona Borisa Spaskog 1972. godine. Potom je izazvao iznenađenje odbivši da brani titulu 1975. godine, počeo da „luta“ svetom narednih 30 godina, 2008. umire na Islandu, jedinoj zemlji koja mu je pružila utočište.

Njegovo odsustvo iz sveta šaha bilo je interesantnije od bilo čijeg prisustva, njegova senka još uvek obavija ovu igru.
Liz Garbus je napravila zanimljiv dokumentarac o Fišeru pod nazivom „Bobi Fišer protiv sveta“. Film prikazuje kako je oduzeo titulu SSSR prvaku, zatim kako je odbio da je odbrani, potom kako je okrenuo leđa Americi odbivši da plaća porez, i na kraju kako je prekršio UN sankcije odigravši meč sa Spaskim u Jugoslaviji u vreme besnila građanskog rata 1992. godine. Šokirao je svet izjavom koju je dao u radio intervjuu na Filipinima povodom napada na Ameriku 11. septembra. Informaciju o ovoj masovnoj tragediji Fišer je okarakterisao kao „divnu vest“. Svoj stav on je objasnio rečima: „Vreme je da se završi sa US jednom za uvek. Bio sam srećan i nisam mogao da verujem šta se događa. Svi zločini koje je US počinila u svetu. Aplaudirao sam tom činu. US i Izraelci su mučili Palestince godinama. Sada im se to vraća.“

Bobi Fišer, iako Jevrejin, postao je zagriženo anti-američki i anti-jevrejski nastrojen. Garbusova naglašava da je zbog toga Fišer u Americi etiketiran kao ludak koji se radovao 11. septembru i koji je izgovarao zastrašujuće stvari o Jevrejima.Ona zaključuje: „želela sam da istražim njegovu životnu priču i da nađem sve u čemu je podbacio kao individua, a ne samo ono u čemu je izneverio nas.“

Fišerova majka Regina je bila veoma inteligentna žena, koja je zapostavljala svog sina. Tokom puberteta bio je prepušten sam sebi, dok je ona studirala medicinu. On se potpuno udaljio od nje, mada film dirljivo svedoči o tome da je umro sa majčinom fotografijom pored kreveta. Zvanično on je bio sin Hans Gerharda Fišera, naučnika nemačkog porekla, ali je njegov pravi otac, gotovo zasigurno, mađarski fizičar Paul Nemenji sa kojim je Regina bila u tajnoj vezi.

Zbog usamljenosti u kući, Fišer je spas potražio u šahu, našavši u njemu rigorozna pravila suprotna nesređenoj realnosti u kojoj je živeo. Ubrzo postaje jak igrač i američki šampion 1958. u 14. godini, postigavši rekord koji do danas nije oboren. Igrao je kao mašina i do kasnih 60-ih potukao sve velemajstore u svojoj zemlji.

Garbusova u dokumentarcu o Fišeru ne koristi naratora. Služi se arhivskim snimcima i intervjuima, puštajući publiku da se na osnovu neobrađenog materijala odluči šta će misliti o ovom kontroverznom majstoru. Ona smatra da su Spaski i Fišer odigrali sraman meč u Jugoslaviji samo zbog para. Takođe, zaključuje i da je Bobi, izjavom da je kompjuter uništio šah, zapravo želeo da ubedi sebe da je poslednji pravi šampion.

Liz Garbus se priseća konferencije za štampu koju je Fišer održao 2005. godine na Islandu. Tad joj je postalo jasno da Bobi većinu vremena provodi „online“, skupljajući dokaze da postoji jevrejska zavera koja vlada svetom. „Sve to postoji na Internetu“, govorio je on: „Zbog čega ne proverite?“

Na pitanje kakva je njena slika o Fišeru, Garbusova odgovara: „Moj je utisak da je on bio čovek koji se nikada nije razvio van sveta šaha. Bio je arogantan ali briljantan, imao je momente lucidnosti koji su često bili zatrovani paranoidnim mislima. Na kraju, tužno je što nije postojao niko ko bi mu se dovoljno približio, ili ko bi bio trajno prisutan u njegovom živortu kako bi mu pružio istinsku sigurnost. Bio je izopšten iz sveta ljudi.“

Fišer je umro u 64. godini, to odgovara broju polja na šahovskoj tabli. Njegov život je tužna priča o zapuštenom detetu koji je postao izvanredan šahista. Čelična volja je koren njegove igre ali i odbijanja da popusti bilo kome, što ga je učinilo veličanstvenim igračem ali i nedodirljivim ljudskim bićem.b92.rs/

___________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE__________________________

BALADA O ŠAHU

TamoiOvde-imagesŠah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:

17087Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

17088Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

________________________________

ŠAH

250px-Honoré_Daumier_032

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Šah je igra na ploči za dva igrača .

 Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran . Nastavite sa čitanjem