Šta nam je zajedničko sa žabama i slonovima?
Ruka je veza između naših misli i sveta oko nas. Mi, ljudi, koristimo ruke da ložimo vatru, šijemo jorgane, upravljamo avionom, pišemo, kopamo, uklanjamo tumore i izvlačimo zeca iz šešira. Ljudski mozak, sa svojom neograničenom kreativnošću, možda i jeste ono što našu vrstu čini posebnom. Ali, da nije ruku, nijedna velika ideja koju smislimo ne bi bila ništa drugo do pusta želja.
Ilustracije: Brajan Kristi
A to što možemo da koristimo ruke za toliko mnogo radnji, treba da zahvalimo njihovoj izvanrednoj građi, odnosno anatomiji. Ispod kože ruke su izuzetno složen splet različitih tkiva.
Devet različitih mišića kontroliše samo palac. Neki od njih su pričvršćeni za kosti šake, dok drugi vijugaju do gornjeg dela ruke. Ručni zglob je pokretljivi snop kostiju i ligamenata, prožet krvnim sudovima i nervima. Nervi imaju svoje završetke u vrhovima prstiju. Ruka ima veliki raspon snage, od najfinije do ogromne.
Časovničar koristi ruke da pod mikroskopom postavlja opruge na njihovo mesto, a igrač bejzbola koristi istu anatomiju da baci loptu brzinom od 160 km na sat.
Ljudska šaka je toliko izuzetna da je 1833. godine znameniti škotski hirurg ser Čarls Bel posvetio čitavu jednu knjigu, „Šaka: njen sklop i vitalne funkcije, kao dokaz uspešne kreacije”. U to vreme već je počela da kruži teorija evolucije, ali Bel je smatrao da već i sam pogled na ljudsku šaku demantuje takve gluposti. „Ona je poslednji i najbolji dokaz principa adaptacije, dokaz promišljene Božje kreacije”, zapisao je u svojoj knjizi.
Samo je jedan problem u Belovoj tvrdnji. On nije objasnio zašto i druge vrste imaju ruke. Nema nikakve sumnje šta je pet prstiju na kraju orangutanove ruke. Ali u drugim slučajevima treba se zagledati malo pažljivije. Krila slepog miša, recimo, na prvi pogled deluju kao kožne opne. Ali, ispod toga, slepi miš ima isto pet prstiju kao orangutan i čovek, a ručni zglob mu se takođe sastoji od brojnih kostiju povezanih sa dugim kostima ostatka ruke.
U svojoj knjizi „Poreklo vrsta” Čarls Darvin je istakao ovu neobičnu podudarnost. „Ima li išta zanimljivije”, pita se on, „od toga da ljudska šaka, predviđena za hvatanje, šaka krtice za kopanje, konjska noga, delfinovo peraje i krilo slepog miša imaju u osnovi istu građu?”
Darvin je za to imao jednostavan odgovor. Mi smo u srodstvu sa slepim miševima i svim drugim životinjama koje imaju ruke, a svi smo ih nasledili od nekog zajedničkog pretka.
Da bi istražili evoluciju ruku, naučnici tokom poslednjih 150 godina tragaju za fosilima na svim kontinentima. Porede anatomiju ruku savremenih životinja. Proučavaju gene odgovorne za građu ruku. I svaki put nailaze na potvrdu Darvinove tvrdnje.
Naše ruke počele su da evoluiraju pre najmanje 380 miliona godina i to počevši od peraja. Ali ne od pljosnatih, žbicastih peraja zlatne ribice, već od mišićavih, snažnih peraja izumrlih predaka današnje ribe dvodihalice. U tim podrepnim perajama bilo je nekoliko krupnih kostiju koje odgovaraju kostima naših ruku. Vremenom su potomci ovih životinja dobili i sitnije kosti koje odgovaraju našim zglobovima i prstima. Prsti su kasnije postali odvojeni da bi životinje mogle da se hvataju za podvodnu vegetaciju dok se probijaju kroz nju.
Prvobitne ruke su bile mnogo neobičnije od savremenih. Neke vrste su imale po sedam prstiju, a druge čak osam. Ali, u vreme kad su kičmenjaci počeli da se kreću po kopnu, pre oko 340 miliona godina, broj prstiju sveden je na pet. Naučnici još uvek ne znaju zašto nikada više nije vraćen prvobitni broj prstiju.
Ipak, među savremenim vrstama postoji velika raznolikost u obliku šake, počev od delfinovih peraja i orlovih krila do ruku lenjivca koje liče na kuke.
Pažljivim proučavanjem živih vrsta, naučnici su počeli da uviđaju molekularne promene koje su dovele do dramatično različitih varijacija. Shvatili su da su, i pored spoljnih razlika, sve ruke u suštini iste. Postoji čitava mreža raznih gena koji su odgovorni za građu šake, a sve šake su nastale varijacijama tih istih gena. Neki od njih oblikuju zglob, drugi produžavaju prste. Dovoljna je i najmanja promena u tim genima pa da prsti postanu duži, da neki od njih potpuno iščeznu ili da se nokti pretvore u kandže.
Otkriće ove molekularne podloge u evoluciji ruku omogućilo je naučnicima da dublje spoznaju Darvinovu genijalnu teoriju. Ma koliko krilo lešinara i lavlja šapa spolja izgledali različito, razlika među njima je minimalna – malo više jednog proteina tamo, malo manje drugog proteina ovamo. Darvin je mogao jedino po spoljnim obeležjima da uoči da sve ruke potiču od zajedničkog pretka, a današnji naučnici otkrivaju i unutrašnja obeležja na molekularnom nivou.
Žabe su evoluirale u hiljade vrsta sa udovima prilagođenim za razne aktivnosti. Neke vrste koje žive u vodi dobile su plovne kožice da bi mogle da plivaju. Žabe gatalinke koriste duge prste sa širokim vrhovima za penjanje. One na vrhovima prstiju čak imaju i sićušne lepljive diskove koji prianjaju uz glatke površine, kao što je list, na primer.
Domaća mačka: Mačkama rastu uske, krive kandže. Ligamenti koji se protežu duž mačjih šapa služe da kandže stoje uvučene. Kad hvata plen, mačka se odbacuje stražnjim nogama i pruža prednje šape. Mišići duž prednjih šapa se tada zgrče i izbace kandže poput noža skakavca. Kandže se zarivaju u plen, a mačka prebacuje sopstvenu težinu na stražnje noge dok prednjim šapama prinosi plen ustima.
Pogledajte ostale slike: nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/
Izvor: nationalgeographic.rs
TAMOiOVDE 