OČINSKA FIGURA…

Naravno, ne bilo fer kada bismo pisali samo o ulozi majke, a ne osvrnuli se na važnu ulogu koju otac deteta ima u njegovom psihičkom razvoju. U prethodnom članku smo naglasili kako majka u ranim periodima razvoja, zauzima veći „mentalni“ prostor u detetovoj psihi, te kako dete odmah oseća mnogo veću povezanost sa majkom nego sa ocem.

To je razumljivo i logično, jer je majka ta koja nosi dete i u čijem se organizmu dete razvija devet meseci.

Ona je ta koju prvo vidi, koja mu da prvi „zalogaj“ hrane (tj. gutljaj mleka), ona je ta koja ga prva drži u naručju i sa kojom je ono bukvalno nerazdvojno tokom prvih meseci života. Otac je u tim momentima prisutan i tu, ali ga dete još ne može „obraditi“ kao objekat kakav stvarno jeste.

To se dešava jer je dete, kao što smo videli, psihički spojeno sa majkom i nema predstavu čak ni da je ona odvojen objekat od njega. Štaviše, nema predstavu ni da uopšte postoji objekti izvan njegovog uma, tj. misli da je sve to što se dešava u stvari deo njegovog unutrašnjeg sveta.

Ovakva situacija, gde je isprva majka „glavna“, a otac malo manje glavna uloga u psihi deteta je sasvim prirodna i tu nema mesta za ljubomoru kod muškaraca. Da nije tako, čovečanstvno ne bi bilo tu gde jeste. Naime, biološki je predviđeno da majka, koja rodi dete i koja je iscrpljena od porođaja leži i odmara se,  dok u isto vreme ispunjava sve potrebe detetu koje je u tom prvom periodu krhko i potpuno nesposobno da se brine samo o sebi.

Otac, budući da je tada fizički jači i sposobniji od majke (jer nije prošao kroz porođajne muke), bivao je zadužen za nabavku hrane, zaštitu od prirodnih nepogoda i ostalih opasnosti, jednom rečju, obezbeđivanju uslova za život. Tako, na ocu je bila krucijalna odgovornost, a to je da se u tim trenucima brine ne samo o detetu, već i o majci, pa i svim ostalim članovima porodice koji se ne mogu brinuti sami o sebi.

U današnje vreme se situacija izmenila u odnosu na praistorijsko doba, te više nema tako striktnih podela rada i isključivo patrijarhalne sredine. Mada, pitanje i da li je i tada bilo striktnih podela rada, ali to je tema za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ono što je ostalo to je da se majka prva direktno brine za dete tako što ga doji, a otac se brine za njih oboje, direktno za majku, a manje direktno za dete (tako što ga presvlači, uspavljuje, itd.). Logično je da, dok ne dođe period da dete može jesti čvrstu hranu, otac ne može direktno hraniti dete.

Zadovoljavanje potrebe za hranom i vodom su jedne od najvažnijih stvari za uspešno preživljavanje i razvoj deteta, te će se dete, naravno, više vezati za onoga koji je za to direktno zadužen. Iako otac može biti zadužen i za to da majka preživi (ovde pričamo o starijim načinima življenja i govorimo o tipičnoj porodičnoj strukturi, u moderno vreme imamo dosta samohranih majki, te je tu situacija drugačija), dete toga nije svesno u ranim periodima svog života. Međutim, ako sve ide normalnim tokom, kasnije postaje svesno važnosti oca i vezuje se i za njega. U zavisnosti od specifične dinamike porodice, dete se može kasnije i više vezati za oca nego za majku.

Da vidimo sada kako sve to ide što se psihoanalitičkog pogleda na razvoj tiče. Kao što smo rekli, na početku majka i dete formiraju tzv. dijadu, to jest, simbiotičku povezanost jedno s drugim i to je nužno kako bi dete prešlo u narcističku fazu i steklo osnovu za dobro samopouzdanje. Međutim, ovaj simbiotički odnos ne može i ne sme predugo da traje, jer onda dete iz narcističke faze prelazi u pasivno-zavisnu interakciju sa majkom. Naime, ukoliko se dete ne odvoji na vreme od dojke, produžava i produbljuje taj “narcizam”. Time što dete nema priliku da postane svesno kako je ono odvojeno od majke, kako svoje potrebe da počne da zadovoljava samo, te kako treba biti nezavisnije, naglašava se za potpuna zavisnost od majke. Ovako se nagrađuje i gradi nesposobnost kod deteta i jedna slika sveta u kojoj ono nije odgovorno samo za sebe i gde su uvek drugi ti koji će mu pružiti to što mu treba.

To je osnov za, prvo, tzv. “razmaženost” kod deteta, što dalje dovodi do toga da dete uvek sve očekuje od drugih, pa kada ne dobije ono postaje agresivno ili pada u depresiju; drugo, to podstiče nisko samopouzdanje, usađuje strah kod deteta i osećaj nedovoljnosti, kao i osećaj nesposobnosti da se nešto uradi bez tuđe pomoći i podrške. Upravo je ovde otac, zajedno sa majkom, od ključne važnosti – on može i treba da služi kao jedan od faktora kojim će se “razbiti” ta simbiotika koja je odigrala svoju ulogu.

Njegovo pojavljivanje kao treći i zaseban objekat će oslabiti tu dijadu pretvaravši je polako u trougao, tj. trijadu. Ovim će se podstaći potreba za nezavisnošću kod deteta, te pomoći da se izgradi normalna i stabilna slika objekata oko sebe. Sada u igru ulazi treće “lice” koje komunicira sa detetom, ulazi u njegov život i donosi osveženje i novinu.

Dakle, vezanost sa ocem (tj. sa očinskom figurom) je nužna zbog izgradnje balansirane slike o sebi i izgradnje integriteta. U suprotnom, dete može postati “mamin sin” kada poraste i postati nesposobno da se veže za druge ljude i uvek će tražiti „mamicu“ u drugim ženama.

Stoga, ta maskulinost i probitačnost, autoritet oca koji predstavlja oličenje muške snage i hrabrosti, usađuje kod deteta dovoljno samopouzdanja da se sutra nosi sa izazovima koje pruža život. I opet, da se ne bi pogrešno shvatilo, bez pravilnog odnosa majke sa detetom, ali i sa ocem, ovo se takođe ne može tek tako dogoditi. Majka svojom sada ženskom snagom i odlučnošću, mora sa svoje strane takođe podstaći tu nezavisnost i integritet kod deteta, sarađujući sa ocem u procesu detetovog osamostaljivanja.

Otac je takođe važan za izgradnju skladnog polnog i rodnog identita. Kao što smo videli, figura oca je potreba kako bi se inicirala Edipalna faza koja je ključna za razvoj seksualnog identiteta. U zavisnosti od pola deteta, maskulina slika i autoritet oca su tu ono što je nužno kako bi došlo do pravilne izgradnje sopstvene rodne slike. Ukoliko je dete muškog pola, otac je taj koji sinu uobičajeno pruža primer maskulinosti. Otac, samim svojim ponašanjem prema detetu (ali i prema majci) na neki način prenosi maskulinost na dete.

Prilikom razrešavanja Edipovog kompleksa, dete se identifikuje sa ocem i njegovom muškošću, te tako ima model na osnovu kojeg će i kod sebe izgraditi adekvatnu muškost. U to vreme ono stiče shvatanje o svom polu (falusna faza), a to mu omogućava i prisustvo oca (koji je istog pola kao i on). Izgradnja kompatibilnog rodnog identiteta je osnova za normalno kasnije vezivanje za suprotan pol i odnos prema ženama.

Frojd je smatrao da je jedan od glavnih “uzroka” homoseksualnosti nedovoljna aktivacija oca u detinjstvu deteta, ili čak njegovo odsustvo, što dovodi do konfuzije oko seksualnog identiteta. Dete, nemajući sa kim da se identifikuje i ko da mu bude model muškosti, prihvata seksualni identitet svoje majke, za koju je preterano vezano.

Neka istraživanja u tom domenu su pokazala da deca koja su odvojena od očeva pre svoje četvrte godina ne prihvataju tradicionalnu “mušku” ulogu, tj. ne bave se stvarima tipičnim za muškarce – manje su aktivni u sportu, manje su zainteresovani za seksualne odnose sa suprotnim polom, itd. Takođe, povučeniji su, imaju niže samopouzdanje i sniženu asertivnost (sposobnost da se zauzmu za svoj stav). Naravno, istraživanja ovakve vrste ne predstavljaju neki zakon i ne odnose se na sve ljude, već samo pružaju neku opštu sliku.

Takođe, dete može postati agresivnije nego obično i izrasti u večnog pobunjenika – nemajući adekvatan model muškosti i nekog sa kime bi imali “muško-muško” interakciju, dete prihvata feminin identitet. Međutim, ono se može pobuniti protiv te femininosti, i protiv te preterane zavisnosti i vezanosti za majku, te izgraditi preterano maskulinu (“mačo”) sliku sebe. Ova maskulinost je uglavnom površna jer predstavlja tzv. kompenzaciju, tj. mehanizam odbrane protiv sopstvene preterane femininosti. Napomenimo i to da se kompleks večnog buntovnika može izgraditi i tako što je otac suviše strog i autoritaran, te tako dete, buneći se protiv prestrogog oca, projektuje njega u sve figure autoriteta.

Što se ženske dece tiče, otac je isto tako bitan za razvoj seksualnog identiteta. Naime, prvi muškarac u svetu ženskog deteta je njen otac, te će interakcija sa njim uticati na njenu sliku o sebi, ali i o suprotnom polu, te na vezivanje za isti. Otac takođe predstavlja model maskulinosti za ženu – ukoliko je odnos sa njom adekvatan, ona će u sebi razviti femininost kao odgovor na tu maskulinost. Obrazac odnosa sa ocem i pogleda na njegovu muškost će se preneti na odnose sa ostalim muškarcima u njenom kasnijem životu, te na njeno mišljenje o muškarcima generalno.

Psihoanalitička teorija nam govori da, ukoliko se, na primer, otac ponaša prema ćerci ili majci (zapravo prema bilo kojoj ženi u porodici) grubo ili ako je maltertira, pa čak i zlostavlja, žensko dete će najverovatnije izgraditi sliku o muškom polu kao agresivnim grubijanima, te mrzeti muškarce jer projektuje svojeg nasilnog oca u njih. Međutim, isto tako postoji verovatnoća da će kasnije tražiti upravo takve muškarce – siledžije. S druge strane, ukoliko je otac slab i pasivan, to ne omogućava ženskom detetu da u potpunosti razvije femininost (jer nema “izazova” u formi muške energije), ili će pak da razvije preteranu maskulinost kao odgovor na slabu maskulinost oca.

To se opet može preneti na njen pogled na sve muškarce, te na njen odnos sa istima. Ovaj fenomen se naziva “kompleks oca” i to je obrazac ponašanja i odnosa žene prema muškarcima u odnosu na to kakva je odnos imala sa ocem. Takva dinamika može predstavljati jedno od objašnjenja zašto neke žene uporno ostaju sa svojim muževima koji ih maltretiraju, ili zašto neke žene uporno traže submisivne, pasivne i “slabe” muškarce.

Dakle, da bi se psihički razvoj i adekvatna slika o sebi stekla, detetu je potrebno da internalizuje oba roditelja. Isto tako, kako bi se novi život stvorio, potrebni su i muškarac i žena (naravno, u današnjoj tehnološkoj eri to i ne mora biti tako, mada je opet biološki nužno da se nekako spoje muške i ženske ćelije), te je takva celovita slika važna za zdrav pristup i tim stvarima.

Mi ovde ne zalazimo u konkretnu socijalnu situaciju danas, gde ima dosta istopolnih roditelja ili ljudi koji žele da odgajaju svoju decu sami, te nikako ne želimo da dajemo sud o tome da li je to dobro, loše, ovako ili onako. Ovde se samo naglašava kako psihoanalitička misao gleda na psihički razvoj deteta, te kako određena situacija može uticati na mentalni sklop. Isto tako, opisani efekti su mogući samo u adekvatnoj porodičnoj dinamici. Ukoliko je, na primer, osoba psihopata i zlostavljač ali je biološki roditelj, onda se, naravno, ovaj opisani efekat ne postiže, već se dešava nešto sasvim drugo što je veoma nepovoljno za dete. Sve ono što je pozitivno i dobro može dogoditi samo kada su ljudi pozitivni i dobri.

Većina stvari koje su prethodni put opisane u vezi majke i ovo što smo sada   izneli vezano za oca, odnosi se u suštini na oba roditelja. Majka i otac su najvažnije figure u detetovom životu i podjednako su, kao celina, važni za adekvatan psihički rast. Ukoliko je jedan od njih problematičan, čitava celina se menja i postaje problematična. Dakle, akcenat je na tome da se timskim radom i fer odnosima može postići povoljan kontekst za zdrav razvoj.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (9)

---

---

SLOBODA JE ŽENA, UZMI JE…

Mary Jane: GUSTAV KLIMT – SLOBODA JE ŽENA

Žena je centralni i osnovni motiv Klimtovih dela. Na slikama ovog kontraverznog austrijskog slikara, prikaz muškarca veoma retko možemo videti.

Muškarac je sporedna figura, pijun u šahu, režiser i statista, popustljiv gospodar i sluga.

Njegovo prisustvo samo naglašava već prenaglašenu senzualnost i lepotu žene.

Klimt je slikao naga ženska tela, a osnovni princip njegovog slikarskog kista je sloboda.

Ovom tematikom Klimt inicira oslobođenje od krutih i suvih realističnih portretisanja ženskog lica i tela, uštogljenih odevnih formi i konzervativizma bečke aristokratije.

Sloboda je po shvatanju Klimta osnovni princip prirode. Stablo kao simbol života, voda kao nužnost, vatra kao potreba, žena kao zlato i mera vrednosti.

Kao tipični predstavnik simbolizma u slikarstvu, Klimt upravo slobodu poistovećuje sa ženom. On naglašava njen eros i postavlja je u centar univerzuma. Žena je nužnost, izvor života, majka, ljubavnica, sudija.

Sa rođenjem žene, rađa se proleće, ona se budi, kao što se budi i priroda. Upravo iz tog razloga se na njegovim slikama neretko prikazuje zelenilo, hiljade cvetnih motiva i ornamenata, sa pokrivačima u obliku livade koji skrivaju njeno telo i koji simbolički prikazuju zemlju iz koje se rađaju biljke.

Klimt pokušava da osnovne zakone prirode prenese na svoje slike. On nam govori o ženi koja je bila rob društva u vremenu u kom je živeo. On slika skrivenu potrebu te žene da se oslobodi, da „procveta“ i da shvati da je njena sloboda njeno najveće bogatstvo. Ona se rađa sa rađanjem svoje seksualnosti. Žena je Eva, život, ali i patnja i smrt.

On kroz niz simbolističkih motiva zapravo stvara realnu sliku žene koju ona ima o sebi kada je sama, van društvenog kriticizma i nametnutih normi ponašanja koje znače zatvorenost i neslobodu. Klimt zapravo kritikuje to društvo i okruženje, smatrajući da žena u njemu „gladuje“ i da je treba „hraniti“ njenom lepotom, a ne oduzimati je. U tom smislu, Klimt ženu „oslobađa“ poistovećujući je sa umetnošću koja je u tom vremenu takođe bila sputana.

Najpoznatija Klimtova slika, na kojoj je pored žene prikazan i muškarac, je slika „Poljubac“ (1908). Ova slika je nastala u njegovoj „zlatnoj fazi“. Klimt je ovu sliku naslovio kao „Ljubavnici“ i prvi put je izložena pod tim nazivom, da bi isti kasnije bio promenjen. Smatra se da je na ovoj slici prikazan sam Klimt i jedna od njegovih velikih ljubavi, modna kreatorka Emili Flege, s obzirom da na poleđini ove slike postoji zapis „Emili“.

Na slici možemo videti dvoje ljudi u ljubavnom zanosu. Mističnost ove slike se konstantno pokušava odgonetnuti kroz definisanje prirode ovog ljubavnog odnosa. Da li žena odbacuje muškarca koji je grli, tako što ga gura od sebe ili mu svojim položajem glave i ruku govori da joj je potreban i da ga želi?

Ako posmatramo sliku, možemo videti da muškarac i žena čine jedno telo, jer ne postoje jasne linije koje ih razdvajaju, dakle oni čine jedinstvo prirode. Svojim telima, u zagrljaju, oni se nalaze na ivici livade. Sama činjenica da stoje na ivici, govori o nekoj vrsti zabranjenosti njihovog odnosa. Muškarac svojim rukama čvrsto drži žensku glavu i ljubi je u obraz, dok se ona upija u njegovo lice.

Muški princip, odnosno snaga muškarca je na ovoj slici definisana kroz niz i sklop crnih i belih pravougaonika pokrivaju njegovo telo. Oni mogu simbolizovati mušku logiku, matematički um i fizičku snagu, dok je žena prekrivena cvetnim motivima u obliku krugova, koji opet simbolizuju žensku emociju, plodnost i njenu sanjalačku prirodu. Pravougaonik može da simbolizuje i potrebu za zajedništvom-domom, dok krug može predstavljati životni ciklus, vreme, kretanje i rađanje.

Klimt je slikao mnoge poznate dame svog vremena. On je njihovu ličnost i stil života naglašavao motivima raskoša. Voleo je da prikazuje žene kao fatalne, pune samopouzdanja, svesne svoje zavodljivosti i lepote.

Gustav Klimt potiče iz siromašne graverske porodice. Svoju profesionalnu karijeru je započeo u Beču kada je dobio zadatak da naslika tavanicu jedne od sala Univerziteta u Beču. Kada je završio slike za tavanicu, naručioci dela su bili zaprepašćeni motivima koje je izabrao.

Klimt je „Medicinu“, „Filozofiju“ i „Pravo“ predstavio kao nage žene. Zbog toga, ovi njegovi radovi nikada nisu prihvaćeni niti izloženi u javnosti, jer su bili previše moderni i liberalni za tadašnje univerzitetske konzervativne umove. Ove slike su uništene tokom Drugog svetskog rata.

Za Klimta se govorilo da je bio veliki zavodnik i da je imao brojne paralelne ljubavne veze. Takođe se nije saznalo ni koliko je potomaka zapravo imao. Nikada se nije ženio. Umro je 1918. godine u 55 godini života od posledica moždanog udara.

U 2012. godini je u Austriji obeleženo 150 godina od rođenja ovog velikog slikara. Slika „Poljubac“ se i danas može videti u muzeju Belvedere u Beču.

Klimt nam je ostavio u nasleđe shvatanje o univerzalnoj i neprolaznoj lepoti žene. Međutim, žene nisu lepe samo na njegovim slikama. Dovoljno je prošetati ulicom i pogledati njegovim očima. „Sloboda je žena, uzmi je.“

Izvor:kljucnekosti

_____________________________________________________________________________________

RUBENS, SLIKAR TELA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Na današnji dan, 28. juna 1577 rođen je Peter Paul Rubens 

---

---

PETER PAUL RUBENS (1577-1640)

Rubens je centralna ličnost flamanskog slikarstva baroka, jedan je od najznačajnih slikara u istoriji umetnosti, koji je kneževski živeo i ostavio veliki broj dela iza sebe.

Njegov otac Jan je bio doktor prava i porotnik Antverpenu, ali je sa mnogim protestantima morao da napusti zemlju pa se nastanio u Kelnu. U blizini u Sigenu, rodio se Janu i drugi sin Petar Pavle (29. jun na dan Petra i Pavla).

Posle očeve smrti, pošto se porodica vratila katoličanstvu, udovica je sa decom došla u Antverpen, gde je Rubens u isusovačkom kologiju dobio solidno humanističko obrazovanje, a 1592. je počeo da uči slikarstvo. 1598. bio je primljen u slikarski ceh u Antverpenu, a 1600. je otišao u Italiju, gde je studirao i kopirao dela Ticijana, Tintoreta i drugih venecijanskih majstora. Tu ga je zapazio mantovanski vojvoda Vinčenco Goncaga, pa je Ruben bio osam godina u vojvodinoj službi kao slikar, a često je putovao i u diplomatskim misijama.

Bio je u Firenci na venčanju Marije Mediči, pa u Rimu, koji je na njega ostavio silan utisak kako delima velikih renesansnih slikara, tako i delima njegovih savremenika Karačija i Karavađa. 1606. odlazi u vojvodinoj misiji u Đonovu, gde je izradio nekoliko portreta, a interesovala ga je i italijanska arhitektura, koju je studirao, pa je kasnije u Antverpenu izdao zbirku bakroreza Palazzi antichi di Genova (Palaci antiki di Đenova).
Tu ga je zatekla vest o majčinoj bolesti, pa je u jesen 1608. otišao u Antverpen. Žalost za majkom, koju nije živu zatekao, i predusretljivost sa kojom ga je primio namesnik Albert, zadržali su ga u domovini.

1609. postao je dvorski slikar sa godišnjom platom od 500 guldena i oženio se osamnaestogodišnjom Izabelom Brant, sa kojom je imao troje dece. Brzo je postao slavan i mnogo traženi slikar pa je bio pretrpan porudžbinama i prezauzet. U njegovom ateljeu je radilo mnogo učenika i saradnika, pa je on često samo davao skicu i određivao boje, a posle samo završenu sliku korigovao.

Dok se na slikama koje je radio u Italiji vidi uticaj italijanskih majstora, on se po povratku u Antverpen oslobodio svih uticaja i postao je potpuno samostalan, pa je već u prvim godinama po povratku u zemlju smatran najvećim flamanskim slikarom.

Bio je veoma vredan, pa je jedan od najplodnijih slikara, a za 30 godina na oko 2500 njegovih slika neće se videti znaci opadanja i zamora. Bio je umetnik velike invencije i u tom velikom nizu slika on se nikad ne ponavlja.

1611. podigao je za sebe divnu palatu sa paviljonima u koje je smestio svoje skupocene zbirke i tu je živeo kao bogati plemić. Iz toga je vremena slika Umetnik sa svojom prvom ženom, a tada su nastale i tri vrlo značajne njegove slike, rađene za katedralu u Antverpenu-Podizanje krsta, Raspeće i Skidanje sa krsta.

Na ovim slikama se oseća uticaj Mikelanđela i Karavađa ali, dok Mikelanđelo studira pokret kao problem, Rubens ga uzima kao gotovu činjenicu i podvlačeći u kompoziciji dijagonalu, uspeva da da figure u dramatičnom pokretu. Njegove ženske figure, uskih prsiju i širokih bedara, potsjećaju na Đulija Romana, ali su one sasvim drugog tipa-plave i krupen severnjačke žene. Kao crtač, Rubens nije uvek najkorektniji, ali je on zato orginalan i suveren majstor kompozicije, koju bez teškoća prilagođuje svakom formatu. Orginalan je i u tretiranju problema svetlosti i senke i boje. Njegove figure su uvek u punoj svetlosti, boje tela su u toplom bledo-žutom tonu sa plavičastim senkama, dok su refleksi crveni a sve su boje sočne, uvek nanesene u tankom sloju.

Rubensovo slikarstvo, teatralno i privlačno, koje deluje na običnog posmatrača, odgovaralo je onome što su jezuiti od umetnosti tražili, pa je on do kraja života smatran vodećim slikarom katoličkog sveta i iz njegova ateljea je izašao veliki borj slika sa temama iz Starog i Novog zaveta a među njima je i jedno od njegovih najznačajnijih dela Triptihon sv. Ildefonsa. U sredini je Bogorodica, okružena devicama, an krilima su donatori-Albert i Izabela sa svecima, svojim zastupnicima.

1622. poverila je Rubensu francuska kraljica majka da za Luksempuršku palatu izradi 21 veliko platno sa scenama iz njenog života za honorar od 20.000 dukata.

1626. umrla mu je žena i on se 1630. ponovo oženio šesnaestogodišnjom Helenom Furman. Mlada žena je bila očarana što se udala za tako slavna čoveka i njihov brak je bio veoma sretan. Imali su petero dece. Njen lik i njeno telo ovekovečio je Rubens na svojim mnogobrojnim slikama, što je često skandaliziralo savremnike.

Od 1635. živeo je u svom zamku Sten kod Mehlena i u Antverpenu i tu je posle teške bolesti i umro 30. maja 1640. Njegova zaostavština je iznosila 1,010.000 guldena.

Njegovo slikarstvo je svestrano, pa među njegovim slikama i onim koje su pod njegovim imenom izašle iz njegova ateljea ima veliki broj mitoloških, religioznih, alegorijskih, pejzaža, slika u žanru, portreta i crteža.

Njegovo klasično obrazovanje i znanje latnskog jezika omogućilo mu je da temeljno upozna klasičnu starinu i antički svet, koji je oživeo u svojim mnogobrojnim slikama. Među njima se izdvajaju Otmica Leukipovih kćeri, Borba amazonki, Parisov sud, Persej i Andromeda, Meleager i Atalanta i dr. Na svi ovim slikama pojavljuje se isti tip pune plave žene sa jakim udovima, pa su takve i njegove Tri gracie a i inače uvek vitka Diana. Model mu je skoro uvek bila njegova druga žena.

Pred kraj života radio je veliki broj slika po Ovidijevim Metamorfozama za Filipa II i 1638. poslao mu je 112 slika a posle još 18, jer je kralj bio oduševljen njima.

Istorijski prizori i scene se retko pojavljuju na njegovim slikama, a kad ih slika, on najradije pribegava alegoriji i mitologiji, što mu daje više slobode, kao na ciklusu, rađenom za Mariju Mediči.

Sa velikom ljubavlju je Rubens predstavljao životinje u divljem pokretu, najčešće u prizorima lova Lov na lavove, Lov na divlje svinje i Dijanin lov.
Ljubav je osećao i prema pejzažu, kome se približio živeći u svom poljskom zamku, pa je svojom rukom naslikao veliki broj pjezaža sa bujnom prirodom, jer kao što je voleo snažna tela koja odišu čulnošću, tako je voleo i izobilje u prirodi a, kao i ostali slikari baroka, predstavlja je najčešće uznemirenu, pred buru. Pejzaže je radio po prirodi a i iz mašte, obraćajući veliku pažnju arhitekturi i dajući domaći pejzaž kao okvir mitološkim scenama.

Postoji i manji broj Rubensovih slika sa motivima iz običnog života, na kojima su predstvljena seljačka veselja kao na slici Kermes.

Među njegovim mnogobrojnim portretima koje je izradio kod kuće i na svojim putovanjima, najbolji su mu oni članova njegove porodice, jer ih je sam slikao.

Njegov uticaj bio je ogroman na sve savremenike, a i čitav vek kasnije i to ne samo u slikarstvu, već i u svim likovnim granama.

Izvor teksta:galerija.metropolitan.ac.rs

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

---

---

Priredio: Bora*S

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

---

Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me

---

KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.