SVI O SVEMU=NIKO (NIŠTA) NI O ČEMU…

tamoiovde-logo

ZAPIS O POVRŠNOSTI

Krenimo od opštih mesta: mediji nas svakodnevno preplavljuju nepotrebnim informacijama, društvene mreže su postale izvor otuđenja i besmisla…kako se odbraniti od informacija? Neprekidno ponavljanje ovih fraza  ne vodi nas nikuda.

foto: rangizzz/Shutterstock

Sa druge strane život u digitalnom svetu  postaje neizdrživ. Ponekad se čini da je to kakofonija, niko nikoga ne sluša, niti je važno šta ko govori. Logika je jasna: svi o svemu = niko (ništa) ni o čemu.

 Gomilanje informacija i stalno pristizanje novih, dokazano je, ometa stvaranje dugoročne memorije, ono što se u psihologiji naziva retrogradna inhibicija (kada novo učenje ometa ranije naučene sadržaje).

 Na društvenim mrežama se svakodnevno razbolimo, izlečimo, tu dobijamo  pravne, finansijske savete, i sve vrste life coachinga (uglavnom ne od kompetentnih nego od trenutno prisutnih). Ono što je zajedničko u toj  svakodnevnoj komunikaciji  je  površnost.

 U Rečniku srpskog jezika značenje reči površnost je ono što se ograničava na ono što je jednostavno, vidljivo.

 Naravno, kad detektujemo problem odmah, na prvu loptu, nađemo i rešenje (isto tako jednostavno). “Ostavite društvene mreže, ne čitajte novine, izađite napolje, popijte kafu i  porazgovarajte sa stvarnim ljudima”. Ta argumentacija koliko nam je brzina i dostupnost informacija pomogla, a koliko odmogla,  verovatno, je značajna , ali istovremeno je i glupa i besmislena i protivna civilizacijskom napretku. (Kad se pojavila železnica, možda, su ljudi mislili da im je oduzeta čar višednevnih, nekad i višemesečnih putovanja).

 Problem s površnošću je, naravno, mnogo složeniji. To je, pre svega, kulturološki problem. Savremena kultura i komunikacija opsednute su fenomenom sadašnjosti,  ništa što je bilo nas ne obavezuje, nema odgovornosti prema onome što dolazi. Odbacuje se sve što ima trajni karakter. Sve je instant i kratkotrajno. Svako duže bavljenje nečim  čini se glupo i nepotrebno.

 U knjizi Similakrumi i simulacija, Žan Bodrijar tvrdi da umesto da informacija proizvodi smisao, informacija guta svoje sopstvene sadržaje, pa i samu komunikaciju.

 Ako značenje reči površnost pokušamo da objasnimo sinonimima, to bi bilo ovako: neodgovornost, nebriga, polovičnost, plitkost, pojednostavljivanje, nehaj, ležernost, aljkavost, nesistematičnost …..(Pavle Ćosić, Rečnik sinonima)

 Zar nisu ovo, zapravo, sinonimi za naše propadanje i razlozi za  pogrešne izbore?

 Na kraju,  glupo je da jadikujemo, jer svi učestvujemo u kreiranju te kulture površnosti. Ono što možemo da učinimo je da informacijamo  damo smisao, jer samo tako će imati neki značaj.  Možda je svetu, stvarno, dovoljno 140 karaktera.

p.s.

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,
treba sad misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović


Autor: Marija Benke

Obrazovanje: profesor srpske književnosti i jezika; 
Zanimanje: od poezije do politike

Izvor: novipogledi.rs


 

DRVO IZ KOJEG TEČE VODA…

tamoiovde-logo

Neobičan fenomen u Crnoj Gori: U selu Dinoša postoji drvo iz kojeg teče voda 

Redak fenomen u Crnoj Gori privukao pažnju medija. Evo o čemu je reč…

Foto: Video printcreen

U mestu Dinoša, na oko pet kilometara od Podgorice, nalazi se neobično drvo iz kojeg izvire voda.

Ovaj fenomen najčešće uzrokuju obilne padavine, koje preplave podvodne izvore, pa dodatni pritisak potisne vodu na površinu, uz korenje drveća.

Naime, drvo koje mnogima zaokuplja pažnju je zapravo dud čiji se korenski sistem u ovom slučaju nalazi na sezonskom frontu vodoizvorišta.

Lokalni stanovnik Emir Hakramaj kaže da ovaj fenomen postoji već 20-25 godina, možda i duže, i da je drvo staro oko 100 do 150 godina.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

 

 

PONAŠANJE PČELA…

 tamoiovde-logo

Pčele shvataju da je nula manje od jedan!

Uprkos njihovim malenim mozgovima, pčele su sposobne za rešavanje puzli ili učenje novih veština putem imitacije. Sada su proglašene za prve insekte koji shvataju koncept nule!

Da li ste znali da pčele shvataju da je nula manje od jedan? Ovo su utvrdili naučnici, pomoću vizuelnih matematičnih testova.

Tako su se medonosne pčele pridružila delfinima, papagajima, primatima i predškolskoj deci. Kako prenosi SPOS, uprkos njihovim malenim mozgovima, sposobne su za kompleksno ponašanje, kao što je rešavanje puzli ili učenje novih veština putem imitacije. Sada su proglašene za prve insekte koji shvataju koncept nule.

Istraživači su trenirali grupe pčela

Istraživanje u kome su pčele pokazale prepoznavanje obrazaca slično ljudima, vodila je doktorantkinja sa RMIT univerziteta u Melburnu u Australiji, Skarlet Haurd (Scarlett Hovard). Njen istraživački tim je pčelama davao vizuelne matematičke zadatke, pomoću belih plakata sa različitim brojem crnih oblika na njima.

Pomoću nagrade u vidu hrane, trenirali su jednu grupu pčela da lete prema plakatima koje sadrže više crnih fleka. Drugu grupu trenirali su da lete ka onim plakatima koji imaju manje fleka. „Kada su pčele u drugoj grupi naučile da treba da slete na plakat sa što manje crnih fleka, naučnici su uključili i potpuno belu površinu. Pčele su u više od 80% slučajeva razumele da ovaj plakat predstavlja nulu i da je njegova vrednost manja od jedan. Bilo im je teže da razlikuju nulu od manjih brojeva, kao što su dva ili tri od većih brojeva – četiri pa na dalje.

Ovaj fenomen se naziva efekat numeričke distance i takođe je primećen kod dece i primata, što sugeriše da pčele interpretiraju brojeve kao delove kontinuuma“, piše Vlastimir Spasić.

Pčele brzo i efikasno uče

Pčele brzo i efikasno uče, a smatra se da je razlog tome kompleksno okruženje u kome žive i u kome moraju da pamte pozicije i izgled cveća. Naučnici smatraju da je moguće da su prilagođene na učenje i primenu novih informacija zbog načina na koji prikupljaju hranu. Istraživanje je sprovedeno u Australiji i Francuskoj, a uključivalo je mnoge kontrole eksperimenata, kako bi se potvrdili rezultati.

Izvor: agroklub.rs

____________________________________________________________________________________________

SVET U ČAMCU…

tamoiovde-logo

Kako izgleda život Šodagora koji žive i rade na brodićima na bangladeškim rekama i kanalima

Foto: Kathrine E. Starkweather

Kad neko na podneblju naše zemlje odnekud izađe i za sobom slučajno ili namerno ne zatvori vrata, verovatno će za sobom začuti: „Zatvori ta vrata, nisi rođen u čamcu!“ Da li u strahu da ga slučajno ne ubije promaja ili iz puke pristojnosti, taj koji je jeknuo možda se makar jednom zapitao šta zaista znači „roditi se u čamcu“, a možda i nije. Kako to izgleda može saznati od Šodagora iz Matlaba, u Bangladešu, koji to znaju bolje od ma kog drugog.

Ako bismo Šodagore morali da svrstamo u neku kategoriju po pokretljivosti, svrstali bismo ih u polunomade, ljude koji žive i rade na malim drvenim brodovima, kojima plove uzduž i popreko bangladeških reka i kanala. Nekada su se selili od dva do tri puta godišnje, dok se danas samo pojedinci sele. Oni koji danas imaju potrebu za promenom sredine u kojoj su do tada živeli, čine to do dva puta godišnje, i tako iz godine u godinu, krećući se u bohorima – u skupinama brodića, koje mogu napuštati iz različitih razloga (želja za bliskošću sa rođacima, želja za boljim poslom, želja mladih za stanovanjem sa ljudima svojih godina i dr.).

No, ma koliko njihovo celoživotno krstarenje zvučalo privlačno, njihov život nije nimalo lak, niti jednostavan, ponajviše zbog jedinstvenih ekoloških okolnosti tog okoliša. Šodagori su, zahvaljujući tim okolnostima, izloženi izvesnim porodičnim i ekonomskim teškoćama, koje ih primoravaju da pažljivo smišljaju svaki svoj korak, iliti zamah vesla, zbog sopstvene i dobrobiti svog potomstva.

Kada je u pitanju potomstvo, roditelji se svakodnevno dogovaraju i donose odluke o tome koliko će ko utrošiti vremena i snage na rad i raspodelu dobara, a koliko na staranje o deci. Dok očevi nastoje da snagu i vreme uliju u snabdevanje porodice namirnicama, majke nastoje da se, koliko mogu, posvete podizanju dece i pripremi hrane. Kako priprema hrane pruža više slobode nego što pružaju druga zaduženja, briga o potomstvu iz praktičnih razloga pada na pleća onih koji se staraju o trpezi.

Šodagori svoja zaduženja dele na različite načine. Hoće li neko ribariti, trgovati ili upravljati brodićem, ili kuvati, praviti kakve alate ili nešto popravljati, zavisi od starosti i društvene klase, mada, zaduženja se, ipak, pretežno dele po pripadnosti muškom ili ženskom rodu. Otuda, ako je već potrebno primeniti jednostavnu, praistorijsku podelu rada: muškarci su mahom lovci, a žene sakupljači, što dalje značajno utiče na njihovu društvenu organizaciju i način na koji se vrši raspodela hrane.

Foto: Kathrine E. Starkweather

Međutim, gotovo polovina ženske populacije posvećena je zaduženjima koja su krajnje nekompatibilna sa staranjem o deci. Žene Šodagora trguju sa drugim ženama koje žive i rade na kopnu: dobar deo dana provode na nogama, noseći teške korpe na glavama, a dok obilaze tržnice, sa sobom nikako ne mogu da povedu svoje najmlađe. One koje ne trguju potpuno se posvećuju domaćinstvu ili pomažu muškarcima u ribolovu. Muškaraci se, inače, skoro isključivo bave ribolovom.

Događa se da se muškarci odreknu ribolova na nekoliko meseci ne bi li se starali o deci na brodićima, dok žene trguju na kopnu. U retkim slučajevima, kad muškarci ožene dve ili više žena, podela rada nije toliko rigidna i svakom članu porodice pruža više slobode: primera radi, dok muškarac ribari, jedna žena se može starati o deci, druga polako pripremati obroke, a treća natenane trgovati na kopnu.

Kad se, pak, muškarci ne odriču ribolova, onda povedu decu sa sobom, što ume da zadaje poprilično brige ako deca još nisu naučila da se snalaze sa vodom, sa rečnim strujama i drugim preprekama koje se skrivaju ispod namreškane vodene površine. Stoga, deca Šodagora već u svojim prvim godinama uče da plivaju, a vrsni plivači postaju već sa pet godina. Pošto nauče da plivaju i ojačaju, postaju i čuvari svoje mlađe braće i sestara i, time, značajno pomažu svojim roditeljima.

U suštini, ne bi li preživeli, ekonomski prosperirali i valjano vodili brigu o potomstvu, Šodagori se služe svojevrsnim strategijama podele rada, koje se mogu skladno podeliti u četiri kategorije:

(1) tradicionalna: žena ostaje u brodiću tokom cele godine, starajući se i o deci, i o trpezi, dok je otac posvećen ribolovu;

(2) prema sezonama: žena radi tokom sušne sezone i tada muškarac brine o deci, dok je tokom kišne sezone obrnuto;

(3) zajednički rad: i žena i muškarac rade zajedno tokom čitave godine i vode decu sa sobom;

(4) ostaviti decu kod kuće: žena i muškarac rade tokom cele godine (što odvojeno, što zajedno) i ostavljaju decu kod kuće.

Godišnja doba i ekologija umnogome utiču na podelu rada Šodagora, kao i na učinkovitost ribolova i trgovine. Žene trguju ponajviše prilikom sušne sezone u Bangladešu (od novembra do aprila), kad su putevi prohodni. Što su putevi prohodniji, trgovina je bolja, jer prohodnost podstiče pad cena. S druge strane, ribolovci češće mogu da se pohvale svojim ulovom kad nastupi kišna sezona, jer tad reke obiluju različitim vrstama ribe. No, kad su ribolovci u pitanju, njima su rečni putevi važni koliko i ženama kopneni: što im je brodić bliži reci Megna, jednoj od tri najveće reke u Bangladešu, to manje na njihov rad utiče smena godišnjih doba.

Mada, koje god da godišnje doba nastupi, Šodagori su tokom čitave godine okruženi vodom – najvažnijim izvorom prihoda za porodicu, a ujedno i najvećom pretnjom. Naime, deci ne gode ekološke prilike u kojima odrastaju, niti roditeljima godi neprestano staranje o njima, pokrenuto i podržano strahom od njihovog pada u vodu i davljenja. U Bangladešu, najčešći uzrok prerane smrti je davljenje, nezavisno od boravka na kopnu ili u brodiću. Međutim, Šodagorima, kojima je sve(t) u čamcu, mnogo je teže nego sunarodnicima kojima se ne ljulja i ne njiše tlo pod nogama, jer stalno moraju držati oko na onim najmlađim, koji još nisu dovoljno stasali da bi shvatili da treba da se paze i, ponajpre, nauče da plivaju.

Tekst: Boban Trifunović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

TAJANSTVENA ZVONA…

tamoiovde-logo (1)

Otkrivena TAJANSTVENA ZVONA u dubinama Atlantskog okeana

U plavim dubinama Atlantskog okeana koji zapljuskuje meksičke obale oblasti Jukatan otkriveni su nevorovatni stalaktiti koji imaju oblik zvona.

9hpktkqturbxy9kytgxmzexota3yzk4nzy2owuxmwmyymy1mmvkndnjni5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Profimedia Neverovatna „morska zvona“

Podvodni fotograf Rino Sgorbani uspeo je da zabeleži veličanstvene fotografije ovog fenomena u dubokom krečnjačkim podvodnim pećinama.

Zvona koja najčešće opisuju kao „paklena zvona“, „slonovsko stopalo“ ili trube, poređana su po veličini od veoma malih do onih koji dostižu i dva metra dužine.

 

4o5ktkqturbxy9hzgrhnzi4mgi3yjg3yjcwmmy0mdzjyje2ywuxmdc1mc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Profimedia Zvona dostižu visinu i do 2 metra

– Veoma me zainteresovalo da zabeležim fotografije ovih neverovatnih formi stalaktita. Zaista su jedinstveni, kao što je bilo i moje iskustvo dok sam ih fotografisao.

U tim trenucima bio sam zapljusnut snažnim emocijama – rekao je Sgorbani za Dejli mejl.

sx7ktkqturbxy80mgy0n2u4otrhntnjnzzhyze0ztzlndvhndhhzte1ns5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Profimedia Sgorbani u neverovatnoj avanturi

Neobična zvona su otkrivena na poluostru Jukatan koje je relativno nisko i ravno bez reka i izvora. Podvodni pejzaži su mnogo živopisniji, prepuni su pećina koje u potpunosti dominiraju.

 

yphktkqturbxy83ztrmmwy5zwvlndvkndizzdjmnzbjmgmzzgzhnmqyos5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Profimedia „Paklena zvona“

Podvodne pećine se uglavnom formiraju u područjima male geografske širine u priobalnim delovima i ostrvima koja su formirani u post-paleozoiku, krečnjačkog su sastava i nisu pretrpeli veće tektonske poremećaje.

Daily mail , M. B.| 20. 07. 2016

 Izvor: blic.rs

_________________________________________________________________________________

ŠIROM ZATVORENIH OČIJU-SNOVI…

tamoiovde-logo (1)

Snovi su jedna svakodnevna i uobičajena pojava na koju smo svi mi naviknuti.

4453108_22jpg

Noćni program Beograda 202 / Ponedeljak, 10. oktobar 2016, 00:59

Svi mi, naravno, spavamo i sanjamo, pričamo i bavimo se njima. Ali, da li i pored svega toga znamo šta su zapravo snovi? Kako je moguće da gledamo, čujemo, osećamo i živimo, putujemo u razne svetove – i sve to zatvorenih očiju, dok nam je organizam u duboko uspavanom stanju?

Na ovo pitanje naučnici i filozofi, ali i laici pokušavali su da nađu odgovore od davnina. Snovima su pridavane magijske moći, sposobnost predviđanja događaja, pa čak i da se kroz njih može komunicirati sa mrtvima. Isto tako, mnogi smatraju da su snovi neka vrsta interdimenzionalnih portala kroz koje se može putovati na druge svetove.

vanja-i-marko

Vanja Pribić i Marko Miranović

Upravo snovi su takođe bili povod za neke događaje, pa čak i direktno izazivali promene u svetu. Poznati primer je genetičar Frensis Krik koji je sanjao oblik DNK strukture i na osnovu toga izradio svoju teoriju o DNK koja je izmenila biologiju i genetiku, da ne govorimo o raznim umetnicima koji su sanjali svoja buduća, i kako se ispostavilo, velika dela.

Kako god da se okrene snovi su, iako jedan od uobičajenih i svakodnevnih, svakako najmisterioznijih i najnepoznatijih domena ljudskog funkcionisanja.

U ovoj emisiji potrudićemo se da slušaoce upoznamo sa ovom interesantnom pojavom, kao i da bacimo svetlo na razne fenomene vezane za snove i sanjanje.

Sagovornici: diplomirani psiholog Vladimir Stanković dr Elizabeta Nenin iz Centra za dubinsku psihologiju i analizu snova dr Ivan Nastović.

Voditelji: Vanja Pribić i Marko Miranović

Izvor: rts.rs

OVDE:Noćni program Beograda 202/10. oktobar 2016, 00:59

________________________________________________________________________________

ZORE PRONAŠAO DŽINOVSKE PEČURKE…

tamoiovde-logo (1)

U Makedoniji džinovske pečurke težine 15 kilograma

Sakupljač pečurki u zapadnom delu Makedonije pronašao je dva ogromna vrganja, od kojih svaki teži više od 15 kilograma, objavio je na internet strani dnevnik „Nova Makedonija”.

pecurke-1

Ilustracija

Prema navodima lista, gljive do sada neviđenih dimenzija pronašao je stanovnik sela Kosovo na području Poreča, Zore Slijanoski.

Svake godine skupljam pečurke, ali nisam mogao da verujem svojim očima kada sam video ta dva velika primerka“, rekao je Slijanoski za Novu Makedoniju.

Prema njegovim rečima, koren jedne od gljiva bio je širok oko 60 centimetara.

Morao sam da se vratim kući u selo da uzmem motornu testeru da bih presekao tu pečurku, dok smo drugu pečurku čupali nas trojica dok je nismo izvukli“, rekao je Slijanoski.

On je dodao da su džinovske pečurke izazvale veliku pažnju u selu.

Sve komšije su došle u moju kuću da vide pečurke kakve u životu nisu videli“, istakao je Slijanoski.

Izvor: rts.rs/01. okt 2016/Beta

__________________________________________________________________________________

 

 

MEHANIZMI ODBRANE…

tamoiovde-logo

Verujem da smo svi, u nekom trenutku naših života, a nekad i tokom većih perioda naših života, svesni jedne stvari – a to je da život nije lak.

Japanese_Three_Wise_MonkeysNe samo da nije lak, već životna dešavanja nekada dostignu takav nivo da smo jednostavno osuđeni na zaključak kako je život jedna konstantna borba, patnja, jedan veliki konflikt.

Kada sile koje utiču na nas prerastu naše sposobnosti da reagujemo svesno i onako kako smo želeli, onda na scenu stupaju našu nesvesni odbrambeni mehanizmi.

Može se čak i reći da svi mi u svojoj prirodi imamo ove mehanizme u repertoaru, koji su nužni baš u onim situacijama kada mi sami ne znamo šta bi učinili u datom trenutku. Štaviše, ovi mehanizmi su u funkciji konstantno, tj. sve dok smo budni i sve dok funkcionišemo.

Možda je i to zato što su sile kojima smo izloženi skoro uvek previše jake da bismo se njima stalno svesno bavili, a možda i zato što smo već unapred “podešeni” da živimo život izvan “zone komfora”, te automatski dobijamo razne odbrambene alatke na raspolaganje. Štagod bio slučaj, činjenica je da su naši psihološki mehanizmi odbrane jedan od fenomena koje ne smemo zanemariti kada analiziramo naš unutrašnji svet, a posebno ukoliko želimo razumeti i objasniti svakodnevno (a i nesvakidašnje) ponašanje ljudi oko nas.

Ujedno je ovo i jedna od interesantnijih i popularnijih tema vezanih za psihoanalizu, pa se svakako njome trebamo pozabaviti ukoliko želimo doprineti širenju psihoanalitičkih znanja.

U suštini, stvari stoje ovako. Kao što smo već pominjali, postoje tri dela ljudske ličnosti, tj. ljudskog uma – Id, Ego i Super-ego.

Ova tri “gospodara” čovekovog uma su stalno u nekakvom odnosu, pokušavajući da ostvare neki optimum, balans, kako bi čovek mogao da se adekvatno nosi sa zahtevima sveta oko sebe, ponajviše socijalne sredine. Pominjali smo da je Id reprezent one sirove sile, instinkta i biologije, nagona koji su ugrađeni duboko u nas, te da on funkcioniše po principu zadovoljstva – zadovoljiti nagone i smanjiti tenziju je najvažnije.

Međutim, to nije tako lako jer Ego, koji funkcioniše po principu realnosti (te po njemu to ne može baš tako jer postoji nešto što se zove spoljašnji svet, socijalna sredina koja ima svoja pravila funkcionisanja) i Super-ego, koji sudi o tome šta je dobro a šta loše u odnosu na druge, utiču na te naše primalne instinkte. Ipak, Ego je taj koji ovde preuzima najveći deo tereta i onaj koji je glavni izvršitelj – on sluša naređenja od dva šefa (Id i Super-ego).

Tako, Egu često nije lako da uskladi zahteve ovih dveju sila, najviše zbog toga što su one uglavnom kontradiktorne jedna drugoj. Id kaže “skini se sad na sred ulice i izvrši nuždu” (što je automatski nagon), dok Super-ego kaže “nemoj ni slučajno da se skidaš, a pogotovo nemoj da vršiš nuždu, jer to nije dobro”. Ego sada tu pravi kompromis i donosi odluku koja će zadovoljiti obe strane (to bi na primer bilo, naći neko mesto gde može da se skine i vrši nužda, a da se ne krše pravila i da ne snosimo loše posledice).

Ali, da bi stvari bile još komplikovanije, situacije u kojima se nalazi moderan čovek su mnogo složenije od situacija ovakvog tipa gde postoji jednostavan konflikt između željenog i dopuštenog. Najčešće su to situacije gde se jasna granica ne vidi, gde su željeno i dopušteno prepliću na više nivoa i gde nema konkretnih, pisanih pravila. Tako je čovek (tj. njegov Ego) stalno u nekom grču šta učiniti, kakvu odluku doneti kako bi se održao “status kvo”.

Iz ove konfliktne situacije Ego često bira jedan od puteva rešavanja problema, koji će podrazumevati neku žrtvu kod ćoveka – ili, može izabrati da ne reši problem onako kako treba, već da uradi nešto sasvim treće. Kada su ovakve situacije u pitanju, Ego upotrebljava mehanizme odbrane kako bi na neki način pomirio sile koje uzburkavaju njegovu stabilnost. Dakle, jedan od glavnih zadataka mehanizama odbrane je da održe stabilnost Ega, koja se najčešće ogleda u izbegavanju bilo kakve vrste tenzije koja preti da naruši “idealan” odnos sila u biću čoveka.

Sada, da pomenemo neke od konkretnih mehanizama odbrane koje Ego upošljava. Ovih mehanizama ima dosta, neki autori ih dele i na određene kategorije, te prave razliku između primitivnih i složenih mehanizama odbrane. Ova razlika jeste važna za nekog ko dublje ulazi u psihoanalizu, ali kako ovo nije udžbenički članak mi se ovim podelama nećemo baviti, već ćemo samo ilustrativno navesti najvažnije i najzastupljenije mehanizme odbrane.

Pre svega, tu je mehanizam potiskivanja, koji je svakako jedan od ključnih i verovatno najpoznatijih mehanizama odbrane. Potiskivanje se koristi u svrhu suzbijanja i privremenog uklanjanja nekih neželjenih sadržaja iz psihe, tj. iz svesti. Ovaj sadržaj najčešće dolazi iz Id-a i u njega spadaju neke “neprihvatljive” i opasne radnje (npr. seksualni impulsi, agresivne tendencije, devijantne misli, itd.). Ova energija, impulsi i nagoni, ukoliko nisu kompatibilni sa trenutnim stanjem stvari u spoljašnjoj sredini, moraju na neki način biti ukroćeni.

Tu na scenu stupa Ego sa svojim mehanizmima, posebno potiskivanjem, kojim se ti impulsi jednostavno odgurnu nazad tamo odakle su došli. Međutim, problem je što oni ne mogu biti odgurnuti nazad baš na isto mesto, već se moraju negde uskladištiti, staviti u neku “fioku” i zatvoriti.

 Na primer, vaš najbolji prijatelj dovede svoju devojku ili ženu, naspram koje vi osetite seksualnu privlačnost. Pošto je sam seksualni čin sa ovom osobom trenutno neprihvatljiv (tj. ukoliko je neprihvatljiv, u većini situacija jeste mada postoje i neke gde nije) jer je ona devojka vašeg prijatelja, vi ne možete da reagujete na osnovu tog nagona, impulsa (Id-a). Stoga, Ego može potisnuti taj nagon i tako privremeno “zaboraviti” na seksualnu aktivnost u vezi sa tom osobom.

Potiskivanje je, isto tako, čest način izlaženja na kraj sa neprijatnim sećanjima, posebno traumama iz detinjstva. Problem sa ovim mehanizmom je što, iako privremeno predstavlja rešenje problema (jer se nagon sklanja iz “vidnog polja”) ovo najčešće prestavlja drugi problem na duže vreme, jer se energija ne oslobađa a tenzija se gomila. Upravo to može biti, i uglavnom i jeste, uzrok mentalnih problema (neuroze) u kasnijem periodu.

Na neki način povezan mehanizam sa potiskivanjem je i sublimacija. Sublimacija se takođe može izvršiti nad neželjenim impulsom koji je nefunkcionalno ili nemoguće ispoljiti (zato jer nije u skladu sa načinom funkcionisanja sredine u datom trenutku). Ovaj mehanizam faktički predstavlja neku vrstu konvertovanja prvobitnog, neprihvatljivog, impulsa u neki drugi, mnogo prihvatljiviji, impuls.

Na primer, agresivne tendencije usmerene ka strogom roditelju se mogu konvertovati u umetničko ispoljavanje, na primer, treniranje borilačkih veština; ili, neispunjeni seksualni nagoni mogu se konvertovati u potrebu za intelektualizovanjem i akademskim uspehom. Ovako, prvobitni impuls (npr. želja za agresijom prema roditelju) ne može biti ispoljen (jer nije lepo da se tuče roditelj) ali opet ne biva potisnut i ne gradi se tenzija, već se energija dalje šalje u neki kanal i delimično ispolji i isprazni (tuku se protivnici u ringu, osvaja se medalja itd.).

Jedan zanimljiv mehanizam odbrane Ega od prejakih zahteva kako Ida tako i Super-ega je i regresija. Regresija, u bukvalnom smislu znači vraćanje – u ovom kontekstu, vraćanje na stare načine funkcionisanja. Naime, ukoliko se osoba nađe pred nerešivim konfliktom u sebi ili pred prejakim zahtevima sredine, pa i svog unutrašnjeg bića (Id-a), može se desiti da Ego jednostavno pobegne od cele situacije tako što će da se vrati nazad na stadijum deteta.

Na primer, odrastao čovek koji je formirana ličnost, može, usled neke traumatične situacije ili usred nekog konflikta koji ne može da reši, da se bukvalno vrati na reagovanje i način razmišljanja deteta. Ovako se privremeno izbegava realno suočavanje sa strahom ili problemom, izvorom konflikta, izbegava se rešavanje situacije. Infantilna regresija je jedan od sve uobičajenijih termina i sve češća pojava u modernom društvu, gde osobe koje bi trebale da se ponašaju kao odrasli, izgledaju, misle i ponašaju se kao deca.

Primera radi, osoba koja ima 40 godina, a koja je nezadovoljna svojim životom (zato jer ima dosta problema, tj. konflikata koje ne može da adekvatno reši) može početi da se ponaša kao tinejdžer – da se svađa sa svima, da se raspravlja oko sitnica, da upotrebljava ulični sleng, da se buni protiv nekog autoriteta (imaginarnog oca), da kupuje stvari (odeću) koja je neprikladna za njegove godine, da počne da se druži sa mnogo mlađim ljudima od sebe, itd. Ovaj “korak unazad” u mentalnom svetu se često dešava kod mlađih generacija, usled nemoći da se izađe na kraj sa sve većim zahtevima sveta oko sebe, koji realno postaje sve teže i stresnije mesto za život.

Ne trebamo ni pominjati mehanizam negacije, koji, kao što mu i sam naziv kaže, predstavlja negiranje nekih osećanja i izbegavanje bavljenja njima (npr. “nisam ljut” a u stvari jeste, ili “nemam ništa protiv njega” a u stvari ima mnogo), ili odbijanje stvarnog stanja stvari uprkos dokazima da je tako kako jeste (npr. “ne pravim štetu sebi što se stalno kockam”).

Naravno, nijedna opservacija ljudskog ponašanja ne bi bila moguća bez poznavanja mehanizma projekcije, koji takođe polako postaje jedna od okosnica teorije ponašanja čoveka i komunikacije između ljudi. Šta zapravo znači „projekcija“ u psihološkom smislu? Opet, vraćamo se na neželjene i neobrađene impulse, nagone i misli koje osoba ima. Umesto da izađe na kraj sa njima, ona ih može potisnuti ili iskoristiti neki drugi mehanizam odbrane. U bilo kojem slučaju, može se desiti da osoba te svoje neobrađene sadržaje prenese na drugu osobu, tj. da ih vidi kod nje.

Uzmimo za primer nešto što se osobi ne sviđa kod nje same – recimo da je to što možda misli da je slaba kao ličnost. Pošto joj je teško da to prizna samoj sebi i da shodno tome, poradi na jačanju svog samopouzdanja, osoba može ići okolo i druge optuživati da su slabići. Dakle, ona u drugima vidi ono što ne vidi svesno u sebi, ili ono što ne želi da vidi kod sebe, jer joj je lakše da se bavi drugima nego sobom.

Još jedan tipičan primer su potisnuta osećanja (npr. bes ili mržnja) koje osoba može imati prema nekom, a onda optužuje njega da ih on ima (ispadne da onda ovaj drugi mrzi nju, a ne ona njega). Dalje, neprihvaćene želje i impulsi koji se potiskuju mogu takođe biti projektovani na druge, pa se onda oni optuživati da ih imaju (na primer, osoba koja ima potisnute seksualno devijantne impulse može glumiti moralno čistu osobu a druge napadati kako su perverzni i devijantni).

Ovaj mehanizam se i zove projekcija baš zbog toga jer osoba kao da predstavlja projektor koji baca zrake na druge osobe, koji bi onda bili analogija platna. Upravo zato je ovaj mehanizam značajan za klinički rad i analizu osobinog nesvesnog, jer ono što osoba vidi u drugima i za šta optužuju druge (uglavnom su to loše stvari), nam može pružiti pogled u to šta osoba potiskuje, čime ne želi da se bavi, šta potajno misli o sebi, itd.

Postoji još mnoštvo mehanizama odbrane koji su zanimljivi za proučavanje a koje ovde nismo naveli, te podstičemo čitaoce da se dalje raspituju na ovu temu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (5)

___________________________________________________________________________________

U SENCI KAMENA…

tamoiovde-logo

Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji

Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.

images-2016-04-250_tona_tezak_kamen__vec_vekovima_prkosi_gravitaciji_aps_818314473

Foto:Profimedia

Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.

Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.

Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.

Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.

, Image: 12363111, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Foto: Profimedia

Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.

Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.

Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.

Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.

Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

NAJMANJE KRALJEVSTO NA SVETU…

tamoiovde-logo

OSTRVO  TAVOLARA

Južno od čuvenog turističkog odredišta Kosta Smeralda na Sardiniji, smešteno je usamljeno ostrvo Tavolara, na kome ne postoje ni hoteli ni putevi.

tavolara_najmanje_kraljevstvo_na_svetu_aps_261875966

Foto: Profimedia

Tavolara se izdiže iz jezera poput razuđene planine, a upravo na ovom ostrvu, koje je dugačko pet kilometara i široko jedan kilometar, pronaći ćete 83-godišnjeg Antonija Bertoleonea, poznatijeg kao Tonino, koji poseduje jedini restoran na ovom ostrvu i jedini upravlja ostrvom, što Tavolaro čini najmanjim naseljenim kraljevstvom na svetu, piše BBC. 

U poslednje 22 godine, Tonino upravlja ovom malom monarhijom na pet kvadratnih kilometara u šortsu i sandalama. 

Ja sam verovatno najobičniji kralj na svetu. Jedina privilegija u kojoj uživam su besplatni obroci“, kaže Tonino. 

Kraljevstvo Tavolara uskoro slavi 180 godina postojanja, a priča je počela davne 1807. godine, kada je Toninov čukundeda Đuzepe Bertoleoni, postao prvi stanovnik tada nenaseljenog ostrva. U knjizi „Tavolara, ostrvo kraljeva“ Bertoleoni je opisan kao pola pastir, pola pirat, koji se kao imigrant iz Đenove oženio dvema sestrama i spas od zakonske kazne zbog bigamije pronašao upravo na Tavolari. 

Đuzepe i njegov mali harem su ubrzo shvatili da rajsko ostrvo dele sa retkom vrstom divljih koza, čiji su zubi obojeni u zlatno žutu boju. Kada je ova vest došla do vladara Sardinije, Karla Alberta, on se 1836. godine uputio na ostrvo u potrazi za ovim retkim životinjama.  Đuzepeov sin Paolo, 24-godišnji mladić je tada vodio lovačke ekskurzije. 

„Kada se iskrcao, kralj se Paolu predstavio rečima Ja sam Karlo Alberto, kralj Sardinije, na šta je mladić odgovorio Ja sam Paolo, kralj Tavolare“, priča sa setom Tonino. 

Nakon što je ubijeno nekoliko koza i priređena gozba u Paolovom domu, Karlo Alberto je bio toliko oduševljen da je rekao Paolu da je on zaista kralj Tavolare. Bilo da je reč o šali ili nije, Karlo Alberto je potvrdio kasnije da udaljeno ostrvo zaista nikad nije bilo deo Sardinijskog kraljevstva, a Paolu poslao svitak kraljevske porodice Karla Alberta potvrdivši mu da je zadobio status monarha. 

Novopečeni kralj je uskoro osmislio grb porodice Bertoleoni i oslikao ga na zidu svoje kuće. Takođe je nacrtao kraljevsko porodično stablo i na ostrvu sagradio groblje za sebe i svoje naslednike. Želeo je da, kada umre, bude sahranjen sa krunom zacementiranom nad njegovim nadgrobnim spomenikom, onom koju nikad nije nosio za života. 

U narednim godinama vesti o samostalnom ostrvu su se proširile Mediteranom i Tavolara je čak stvorila veliki broj političkih alijansi, između ostalih sa Đuzepeom Garibaldijem, Vitorijom Emanuelom II Savojskim, kao i sa britanskom kraljicom Viktorijom. 

Nakon 126 godina, NATO je 1962. na Tavolari uspostavio bazu, okončavši time nezavisnost kraljevstva i učinivši četvrtinu ostrva nedostupnom stanovnicima. Ipak, Tavolara nikada zvanično nije pripojena Italiji, što Tonina čini petim kraljem kraljevstva koje svet više ne priznaje.

Ovih dana, kada ne lovi lignje, njegovo visočanstvo upravlja zajednicom od 11 građana, 100 koza i nekoliko vrsta ugroženih sokolova koje žive na vrhu krečnjačke stene. 

Moja porodica ima divnu prošlost. Ali, dosta radimo i živimo jednostavno, baš kao i svi ostali“, kaže Tonino. 

Ostrvo opstaje pretežno zahvaljujući turizmu. Jedna je od najatraktivnijih lokacija za ronjenje, gde posetioci u podvodnim lepotama Mediterana uživaju plivajući uz kornjače, kitove i ajkule rušljoribe.

Iako i dalje sa zadovoljstvom dočekuje goste na pristaništu, Toninijev omiljeni deo dana jeste pre njihovog dolaska. U ranu zoru, Tonino posećuje kraljevsko groblje.  Otkako je kralj Paolo I preminuo 1886. godine, u njemu je sahranjen svaki plemeniti član kraljevstva, pa tako i Toninova supruga kraljica Pompea, koja je umrla pre nekoliko godina.

Donosim joj plastično cveće“, kaže Tonino. „Ukoliko bih joj doneo sveže, pojele bi ga koze.“

Kao i većina Bertoleonovih koji su došli pre njega i princa, koji će ga jednog dana naslediti, Tonino je tehnički gledano građanin Italije. Jednom je želeo da uputi molbu Vitoriju Emanuelu IV, sinu poslednjeg kralja Italije i samoprozvanog vojvode Savoje da ponovo prizna Kraljevstvo Tavolara, ali se predomislio.

Za mene je privilegija da živim ovde. Kome je još potrebna kruna kada imate palatu?„, kaže Tonino. 

Pogledajte ostale fotografije

Izvor:nationalgeographic.rs/ B92.net

_____________________________________________________________________________________

FENOMENI TELA…

tamoiovde-logo

Zašto smo simetrični?

Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?

Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.

images-2015-12-zasto_su_ljudi_simetricni_aps_591600086Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.

Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.

Kimbrela

Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).

Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.

Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.

Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?

Kretanje i okretanje

Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.

Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.

Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.

Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.

Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.

Gledanje i varenje

Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.

Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.

S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.

U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?

Telesni planovi i evolutivni pritisci

Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.

Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.

Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.

Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.

Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.

Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.

AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum

_______________________________________________________________________________

BIOLOŠKO ČUDO U POSTOJNI…

tamoiovde-logo

 Čovečja ribica izlegla 45 jaja

Čovečja ribica u Postojnskoj jami izlegla je 45 jajašca, što se smatra biološkim čudom.

slikacitava.phpČovečja ribica je izolovana u posebnom akvarijumu, gdje se prilepila za površinu na kojoj je za dvadesetak minuta izlegla jajašca od kojih neka izgledaju kao da će se iz njih izleći mladi.

Biolozi koji vode dnevnik izolovali su ribicu kako radoznalost posetilaca ne bi bila stresna za nju i jajašca.

Reč je o veoma retkoj pojavi, čudu prirode, jer se u avgustu 2013. godine prvi put desilo da su zaposleni i posetioci u turističkoj špilji bili svedoci kada je čovečja ribica izlegla 22 jajašca.

Čovečja ribica spada u jedno od najtajanstvenijih bića podzemlja.

Posetioci ovog događaja mogu da prate preko posebnog ekrana, a priprema se i posebna internet-stranica o svemu što se dešava.

Izvor: glassrpske.com

_________________________________________________________________________________

KRIZA MORALA, KAŽEŠ ?

tamoiovde-logo

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja.

jt4vdgrf-1351814592-1-650x400Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i imperativ da nam treba ,,više morala“.

Ipak, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost.

Sintagma ,,kriza morala“ problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona je u dobroj meri zasnovana na pretpostavci da je postojalo gotovo idealno vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda ,,cvetanja morala”. Neko taj period vezuje za vreme od pre dvadeset i pet godina, neko ga povezuje sa Titovom vladavinom, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“).

U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz nepodnošljive atmosfere vremena koje smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim i moralnijim.

Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala sa primitivizmom, zločinima, poltronerijom, partijskim banditizmom, potkazivanjem, golim otocima, da su se upravo ta vremena savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim…

Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, dovoljno je zaviriti u knjige Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića…

Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju frapantne sličnosti sa današnjim. Kao da se ništa nije promenilo, kao da balkansko ,,večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: ,,Ko je video sadašnjost – video je sve“.

Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija različitih istorijiskih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to ne treba da vodi naivnoj idealizaciji prošlosti.

Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla, posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period ,,krize morala“, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na ,,visokom nivou“?

Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala ogleda se u kapitulaciji pred stvarnošću, odnosno utapanju u poročnost vlastitog vremena.

Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu kriza morala, i kada je ,,sve otišlo do vraga“, onda se moramo držati čuvenog ,,šta ja tu mogu“, biti ,,ljudi svog vremena“ i prilagoditi se. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, ali ovako…

Na taj način, sasvim ,,lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest naoko protestuje. Jednom rečju, priča o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti. Zašto?

Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava). On, takođe, nije ni ,,bogom dano rešenje“ za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole, a ne na dela. Kvalitet svakog uljuđenog društva čine visoki standardi moralnosti (moralne odgovornosti, poštenja, solidarnosti, pravednosti).

Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, onda se neizbežno stvara kontekst koji urušava svaku pretpostavku moralnosti i smislenog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici ,,volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju ,,gažene nogama“.

Jedino promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe. U tom smislu, ne treba nam ,,više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije.

Ostaje nam da shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički (,,zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek ,,zapečaćeno“,već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je kriza morala, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!

Slobodan Sadžakov

Izvor:biscani.net/ kljucnekosti

_____________________________________________________________________________

 

VODORAVNI VODOPADI U AUSTRALIJI…

tamoiovde-logo

Vodopadi u vertikalnom položaju su normalna pojava u čitavom svetu ali ovi vodopadi koji se nalaze u Australiji, tačnije u zalivu Talbot u zapadnoj Australiji, nisu kao i svi ostali.

559755610Njihov položaj je horizontalan.

Iako se nazivaju vodopadima u pitanju je fenomen koji se sastoji iz dva prolaza u klancu McLarti.

Kroz ove prirodne pukotine ili prolaze probija se velika količina silovite vode koju potiskuju talasi plime stvarajući privremene vodopade do pet metara visine.

Kako se plima menja, tako se menja i pravac protoka vode.

559755630Prolazi kroz klanac nalaze se na dva grebena koje je majka priroda postavila paralelno, na oko 300 metara udaljenosti.

Prvi i najveći vodopad je oko 20 metara širok a drugi je za oko 10 metara još širi. Kada plima dolazi, voda se akumulira u prednjem delu prolaza jer protok vode je brži nego što može da protekne kroz prolaz.

559755640To zauzvrat stvara neverovatan efekat „horizontalnog“ vodopada. Za vreme oseke proces protoka vode je obrnut.

Inače plima i oseka imaju varijacije do 10 metara visine u trajanju od šest sati.

Fenomen „horizontalnog vodopada“ opisao je David Attenborough kao „jedan od najvećih prirodnih čuda sveta“.

Izvor: svijetokonas.net

_________________________________________________________________________________________

DIVLJA DECA…

tamoiovde-logo

 Istinite priče o ljudima koji su odrasli sa vukovima, psima, pa čak i kokoškama

Fotografije nagrađivane nemačke autorke Džulije Fulerton-Baten izgledaju kao iz bajke, ali sudbine koje predstavljaju su stvarne. Ona je na dramatičan način ilustrovala odrastanje „divlje dece“ koju su, umesto roditelja, odgajale životinje u šumi ili džungli.

678914_divlja-deca05-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Oksana Malaja (Ukrajina 1991)

Ova fotografija ilustruje slučaj ukrajinske devojčice koja je pronađena u boksu za pse, kada je imala osam godina. Pretpostavlja se da je šest godina provela gotovo bez kontakta sa ljudima.

Njeni roditelji su bili alkoholičari i jedne večeri su je ostavili napolju. Da bi se ugrejala, ona je ušla u boks i to joj je spaslo život.

Kada su je pronašli, kretala se na sve četiri, a jedine reči koje je znala bile su „da“ i „ne“. Oksana sada živi na klinici u Odesi i radi sa domaćim životinjama.

 

678910_divlja-deca01-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Šamdeo (Indija 1972)

Dečak je pronađen sa četiri godine kako se igra sa mladuncima vuka u šumi.

Imao je tamnu kožu, oštre zube i dugačke nokte. Kosa mu je bila zamršena, a dlanovi i kolena puni žuljeva. Hranio se pilićima koje je lovio u čoporu.

Nikada nije progovorio, ali je naučio znakovni jezik. Preminuo je 1985. godine.

 

678916_divlja-deca07-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Marina Čepmen (Kolumbija 1959)

Knjiga o Kolumbijki Marini Čepmen, koju su kidnaperi kao petogodišnju devojčicu ostavili u džungli, inspirisala je Džuliju Fulerton-Baten da započne fotografski projekat „Divlji“.

Marina se hranila korenjem i bananama koje su brali majmuni, a spavala u šupljinama drveća.

Danas živi u Jorkširu sa mužem i dvoje dece.

678911_divlja-deca02-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Džon Sebunja (Uganda 1991)

Ova fotografija ilustruje slučaj dečaka koji je pobegao od kuće kao trogodišnjak, nakon što je video kako mu otac ubija majku.

Pronađen je u džungli tri godine kasnije i odveden u sirotište.

Naučio je da govori i postao član hora.

Mnogi nisu verovali u njegovu priču, ali oni koji su imali prilike da porazgovaraju s njim, kažu da govori istinu.

 

678913_divlja-deca04-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Madina (Rusija 2013)

Mala Ruskinja je od rođenja živela sa čoporom pasa, sa kojima se igrala, spavala i delila hranu.

Kada su je socijalni radnici pronašli u napuštenoj kući 2013, kretala se gola na sve četiri i režala kao pas. Majka ju je napustila kao bebu, ubrzo nakon što je otac odlučio da ode iz kuće.

Uprkos teškim uslovima u kojima je odrastala, lekari su ustanovili da je fizički i psihički potpuno zdrava.

 

678912_divlja-deca03-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Sudžit Kumar (Fidži 1978)

Osmogodišnji dečak pronađen je nasred jednog seoskog puta, godinama nakon što je njegova majka izvršila samoubistvo.

Ponašao se kao kokoška – mahao je rukama, kokodakao i kljucao hranu. Deda koji je preuzeo brigu o njemu godinama ga je držao u kokošinjcu.

Sada Sudžit živi pod okriljem jedne humanitarne organizacije za ugroženu decu.

678915_divlja-deca06-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Ivan Mišukov (Rusija 1998)

Ivan je pobegao od kuće sa četiri godine i postao vođa čopora pasa lutalica. Na ulici je proveo dve godine, sve dok nije smešten u hraniteljsku porodicu. Nije poznato šta ga je nateralo da napusti svoje roditelje.

BBC/I. A.  Foto: Julia Fullerton-Batten |

Izvor:blic.rs

___________________________________________________________________________________

JEDINSTVENA LEPOTA I LEKOVITOST PEGAVOG JEZERA…

tamoiovde-logo

Isceljujuća moć neobičnog Tačkastog jezera u Kanadi

Tackasto-jezero-u-KanadiOvo neobično slano jezero, koje se nalazi u blizini grada Osojus u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija, poznato je ne samo po svojoj jedinstvenoj lepoti već i lekovitosti, jer važi za jedno od najbogatijih izvorišta magnezijuma, kalcijuma i natrijum-sulfata na Zemlji.

Tackasto-jezero-u-Kanadi-slika2-505x217Jezero je endoreično, što znači da se ne snabdeva vodom iz reke ili mora, već tokom leta, kada voda ispari, u njemu ostaju minerali koji formiraju kružne tačkaste bazene bele, žute, plave ili zelene boje, u zavisnosti od vrste nataloženog minerala.

kliluk3

Tackasto-jezero-u-Kanadi-slika5-505x330Starosedeoci doline Okangen ovo jezero, koje zauzima površinu od oko 38 hektara, nazivaju Kliluk i smatraju ga svetim mestom.

Njegova lekovita svojstva poznata su već hiljadama godina, a nekada davno Indijanci su ga koristili za lečenje raznih bolesti.

Tačkasto ili pegavo jezero Kiluk danas se nalazi u privatnom posedu starosedelaca, koji su ga otkupili s namerom da ga sačuvaju od eksploatacije, pa se turisti njegovim lepotama mogu diviti samo iz daljine, sa obližnjeg auto-puta.

Tackasto-jezero-u-Kanadi-slika6-505x246

Izvor:bravacasa.rs

_________________________________________________________________________________________

MATEMATIČKA GENIJALNOST PČELA…

tamoiovde-logo

ZAŠTO PČELE VOLE ŠESTOUGLOVE?

Da li ste se nekada zapitali, kako pčele bez šestara ili lenjira, uz maksimalnu uštedu materijala i u potpunom mraku, grade savršeno pravilne i komforne stambene objekte u obliku šestougla?

Pročitajte priču i pogledajte video Zeka Petersona i Endija Pitersona

3626046_60x60-pngPčele su fascinantna stvorenja iz više razloga: njihove neverovatne radne etike, slatkog sirupa koji proizvode i njihove složene društvene strukture. Još jedan razlog je taj što su pčele zapravo izvanredni matematičari.

Naučnici tvrde da ovi majušni insekti mogu da proračunaju uglove, pa čak i da mogu da razumeju da je Zemlja okrugla. Ali postoji posebna matematička genijalnost pčela iza najvažnijeg aspekta života pčela – košnice.

Kao i ljudima, pčelama je potrebna hrana i sklonište da bi preživele. Košnica je ne samo dom pčela, već istovremeno i mesto za skladištenje njihovog meda. Pošto je tako važna za preživljavanje, pčele moraju da usavrše arhitektonski dizajn košnice. Ako istražite bilo koji deo košnice, videćete da je napravljen od tesno zbijenih šestougaonih ili šestostranih ćelija.

Od svih mogućih dizajna, zašto pčele biraju ovaj?

Da biste to razumeli, morate da mislite kao pčela.

Pčelama je potrebno sigurno mesto na kome će živeti čitava kolonija. Takođe, potrebno je i mesto gde se njihov nektar može čuvati i valjano sazreti dok se ne pretvori u med. To znači da postoji potreba za promišljenim korišćenjem prostora. Dobro rešenje je izgraditi male jedinice za skladištenje, ili ćelije, velike tek toliko da može stati pčela, koje se takođe mogu da se koriste kao kontejneri u kojima se čuva nektar: pčelinje sopstvene tegle meda.

Sledeći problem je odlučiti od čega će male ćelije biti napravljene. Pčele nemaju kljunove niti ruke da podignu stvari, ali su sposobne da proizvode vosak. Problem je u tome što treba mnogo napornog rada da bi se proizveo. Pčele moraju da potroše 230 grama meda da bi proizvele svega 30 grama voska. Stoga ne žele da ga rasipaju.

Dakle, potreban im je dizajn koji im omogućava da čuvaju najveću moguću količinu meda koristeći najmanju količinu voska.

Koji oblik to omogućava?

sace

Zamislimo na trenutak da su sve pčele morale da pohađaju akademiju za arhitekturu i idu na časove matematike.

Recimo da su pitali svog učitelja geometrije: „Koji oblik bi nam dao najviše prostora da čuvamo med, a zahteva najmanju količinu voska?“

Tada je učitelj geometrije odgovorio: „Oblik za kojim tragate je krug“.

Ostavivši pčele da se vrate na svoje probno mesto izgradnje i započnu sa građenjem košnice koristeći kružne ćelije. Posle nekog vremena, neki od njih bi primetili problem sa dizajnom: mali razmak između ćelija.

„Ne možemo ni da stanemo unutra! To je traćenje prostora!“, pomislili bi.

Stoga, ignorišući lekciju geometrije i uzevši stvar u svoje ruke, pčele se vratiše na tablu da iznova osmisle dizajn košnice.

Neko je predložio trouglove: „Možemo da koristimo trouglove. Pogledajte! Savršeno se poklapaju.“

Druga pčela je predložila kvadrate. Najzad, treća pčela uzviknu i reče: „Petouglovi izgleda da ne funkcionišu, ali funkcionišu šestouglovi! Hoćemo onaj oblik koji će koristiti najmanju količinu voska a moći da skladišti najveću količinu meda. Da, mislim da je to šestougao.“

„Zašto?“
„Više liči na krug od ostalih.“
„Ali kako da budemo sigurni?“

Da bi saznali, insekti industrijske arhitekte su izračunali površine trouglova, kvadrata i šestougla i otkrili da je šestougao zapravo oblik koji je pružao najviše prostora za skladištenje. Složili su se oko idealne veličine i vratili na posao.

Prostorno efikasna košnica koja je danas zaštitni znak pčela, verovatno je rezultat ovih pokušaja i pogrešaka, ali tokom dugih perioda evolucione istorije.

Kako bilo, isplatilo se. Zavirite u bilo koju košnicu – sa zaštitnim naočarima i mrežom na sebi, naravno – i videćete rezultat: prelepa kompaktna košnica kojom bi se svaki arhitekta ponosio da ju je dizajnirao.

honey_bees-1920x1080Najstarija svedočanstva o fenomenu zvanom košnica podario nam je Arhita Taranćanin, veliki genije starog veka, i ta svedočanstva pripadaju pitagorejskoj školi.

Arapski matematičar IX veka, Al – Horezmi govori o “idealnim šestouglima pčelinjim“ i o “visokoj matematici koja tamo vlada“ ali nedokučivoj.

Slede Kepler i Ruđer Bošković koji su ukazivali na “matematičku opravdanost“ svega pčelinjeg; fizičari Reomir Maks i još mnogi drugi nalazili su odgovore na pitanje oko izrade pčelinjeg saća.

Šestougaone strukture ne samo da su ekonomične nego su i izuzetno čvrste. Samo 40 grama pčelinjeg šestougaonog saća dovoljno je da prihvati čak 1814 grama meda.

U prirodnom pčelinjem gnezdu saće je postavljeno vertikalno sa horizontalno pozicioniranim šestougaonim ćelijama, nalik gomili pažljivo složenih nezarezanih grafitnih olovki. Saće ima dva lica sa šestougaonim ćelijama na obe strane. Ukoliko se pod pravim uglom pogleda kroz ćeliju može da se primeti obris rasporeda ćelija sa suprotne strane saća.

Centar osnove jedne ćelije nalazi se tačno naspram tačke u kojoj se stiču tri ćelije sa suprotne strane. A ako se pogleda pažljivije, može se videti da se osnova svake ćelije sastoji se od tri spojena identična romba koji ujedno predstavljaju trećinu osnove svake od susedne tri ćelije na suprotnoj strani saća.

d0bfd187d0b5d0bbd0b8d19ad0b5-d181d0b0d19bd0b5Svaki zid šestougaone ćelije pčelinjeg saća pripada zapravo dvema susednim ćelijama, čime se izbegava beskorisno dupliranje, što bi bio slučaj sa cilindrima ili većinom prizmi sa mnogougaonom osnovom.

Samo još trouglaste i četvrtaste ćelije mogu takođe da dele sve zidove između dve susedne ćelije, mada je za izgradnju šestugaonih potrebno najmanje voska – 18 odsto manje nego kod trouglastih ćelija, a 7 odsto u poređenju sa kvadratnim ćelijama.



Izvor:goranagnjidicmath


PRIRODNI FENOMENI…

tamoiovde-logo

 Znate li koji organizam je najveći na planeti?

Ovaj živi organizam se prostire i preko korenja drveća u šumi Malher u Oregonu i zahvata 965 hektara. Možete li da pretpostavite o čemu je reč?

thumbnail.php

Foto: Profimedia

U pitanju je medna gljiva, čije su spore praktično nevidljive pod mikroskopom, a koja se razvija već oko 2.400 godina, ubijajući sve drveće koje raste u njenoj blizini.

„Kada se nalazite na zemlji, nećete primetiti gigantsku pečurku, već samo mrtvo drveće“ , kaže botaničarka Tina Derzbah.

Gregori Filip, profesor saradnika na Državnom univerzitetu u Oregonu kaže da za sada nije utvrđeno da je ijedan živi organizam veći od ove pečurke. Pre ovog, najveći živi organizam bila je pečurka pronađena 1992. godine u Vašingtonu.

Ova gljiva pronađena je sasvim slučajno. Naime, kako bi se razrešila misterija mrtvog drveća i kako bi se zaštitile šume, Ketrin Parks, je uz pomoć fotografija snimljenih sa visine uočila izumrlo drveće, potom je prikupila uzorke njegovog korenja i došla do zaključka da je reč o gljivi. Ova gljivica se manifestuje na površini u vidu pečuraka zlatne boje koje niču posle kiše. Neverovatno je da ove pečurke nisu otrovne.

Naučnici pretpostavljaju da je suva klima u Oregonu idealna sredina za razvoj ovih organizama, koji se sporama šire neverovatnom brzinom zahvatajući nezamislive površine.

Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

Veličanstvena priroda: Sablasna lepota pečuraka

Strast šezdesetosmogodišnjeg Tejlora Lokvuda nije uobičajena, ali je veoma zanimljiva i od nje zastaje dah – on svoje dane provodi putujući po svetu i fotografišući neverovatne fluorescentne pečurke.

U svetu se može naći 65 vrsta bioluminiscentnih pečuraka, koje noću sjaje gotovo nestvarno, a Lokvud je ovekovečio najlepše primerke koje je naišao u Brazilu, Kini i na Madagaskaru.

Kako on objašnjava, fotografisanjem pečuraka počeo je da se bavi slučajno – nakon što se iz Nju Orleansa preselio u Kaliforniju, jednog dana je kroz prozor ugledao neverovatne pečurke kako sijaju u mraku.

„Iste nedelje sam kupio foto-aparat, a ostalo je istorija“, kaže Lokvud. „Tokom svih ovih godina, napravio sam mnogo fotografija – previše da bih ih se svih setio. Ali se, bez sumnje, jedno od najboljih večeri dogodilo kada sam fotografisao bioluminiscentnu pečurku Mycena lucentipes pod sjajem punog meseca u Brazilu.“

Pogledajte fotografije: nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

STRAH OD ŽIVOTA…

tamoiovde-logoNeautentičan život

Ako bi nam neko tražio da mu opišemo globalno emocionalno stanje ljudi na planeti, dovoljna nam je samo jedna rečenica: ljudi su uplašeni.

2Današnji prosečan čovek je velikim delom anksiozno i nesigurno biće. On se plaši svega, počevši od prirodnog okruženja, fenomena kao što je vetar, sunčeva svetlost, oluja, grom, voda, vatra, od životinja, insekata, biljaka, pa do apstraktnih stvari kao što je sam protok vremena.

U prosečnom udžbeniku o psihičkim poremećajima možete naći preko 200 identifikovanih fobija (terminom „fobija“ se označava ekstreman, iracionalan strah od nečega (objekata, situacija, pojava, itd).

Takođe, čovek se plaši od emocija, vezivanja, napuštanja, povređivanja, ratova, mašina, virusa, terorizma… Plaši se za svoju budućnost, plaši se za tuđu budućnost, za svoje materijalno stanje, za ekonomsko stanje u zemlji. Kao što i naslov kaže, izgleda kao da se plaši života.

Strah je upravo ono što drži čoveka u konstantno podređenom položaju, ono što ga tera da gradi odbrane, što ga zarobljava. Čovek, koji se konstantno plaši ne može biti slobodan i spontan. On će uvek razmišljati i analizirati sve varijable kako bi bio “siguran” da neka njegova akcija neće proizvesti loše posledice po njega, te je logično da neće imati vremena za sebe i ljude oko sebe. Međutim, čovek koji se plaši mraka propustiće zvezdano nebo, tj. propustiće lepotu sveta oko sebe.

Isto tako, čovek koji se plaši, tražiće zaštitu, tj. autoritet koji je jači od njega i pod čijom će zaštitom biti slobodan (tj. imati iluziju slobode). Strah je ono što tera čoveka da izmišlja autoritete koji su mu potrebni kao sigurne baze, stubovi sigurnosti, koji će mu reći šta treba da radi kako bi izbegao opasnost.

Međutim, paradoks je u tome, što ako čovek ima autoritet koji ga štiti od strahova i suočava se sa čovekovim strahovima umesto njega, to ga ustvari još više oslabljuje i čak mu čini štetu jer se on nikada neće sam suočiti sa strahovima. Tako, zaštita od straha i izbegavanje suočavanja sa strahom samo prolongira, a često i uvećava strah, što nas dovodi do zaključka da je izmišljanje autoriteta i skrivanje pod njima neadekvatno rešenje.

Današnji čovek ima ekstremnu potrebu za sigurnošću – ona je proizvod straha, ali je i njegova posledica. Ljudi se plaše promenljivosti i neizvesnosti prirode, te se iz toga rađa potreba za statičnošću, stabilnošću i sigurnošću. Međutim, statičnost i stabilnost sa sobom takođe nose seme za nastanak straha u sebi. Strah koji se u ovoj situaciji javlja je sada povezan sa mogućnošću/nemogućnošću održavanja statičnosti i stabilnosti, dakle strepnje vezane za projekcije o gubitku stabilnosti.

Kada kupite luksuzan auto koji vam omogućava maksimalan komfor i sigurnost u vožnji, sam auto počinje biti predmet brige i anksioznosti, jer ako ste ga skupo platili, svaka pomisao na njegovo oštećenje će vam doneti nemir. Plašićete se da vam ga neko ne ukrade. Međutim, u životu nema sigurnosti i konstantnosti koju ljudi tako jako žele, te je strah stalno prisutan. To je zatvoren krug. Ovde je očigledna ironija: ego, koji je nastao iz straha i potrebe za smanjenjem straha, ovakvim načinom funkcionisanja upravo održava isti taj strah u životu, „potpaljuje“ njegov plamen, te tako imamo jednu perpetuum mobile mašinu čiji je pokretač strah.

Pošto je koren straha neizvesnost i percipiranje okoline kao pune zamki, pretnji i opasnosti koje su tu da naruše egzistenciju, stvara se potreba da se stvari predvide, kako bi se znalo odakle opasnost preti. Očigledna je potreba civilizovanog čoveka da potpuno kontroliše sredinu, bližu ili dalju, kako bi je lakše predvideo, te se lakše “odbranio” od opasnosti i iluzornog, sveprisutnog straha.

Tako je čovek, u saradnji sa svojim čuvarom, egom, pokušao da porobi prirodu – posekao je šume, proterao životinje, izbušio planine, ogradio prostore, izgradio zidove i brane, sve kako bi se odbranio i smanjio tu bazičnu anksioznost. Ovo je, kao što smo rekli, posledica iluzorne podele ego-priroda, gde čovek vidi sebe kao stranog duha koji je ubačen usred neprijateljske teritorije, a cilj neprijatelja (biljaka, životinja, prirodnih fenomena) je da okončaju njegovu egzistenciju. Čovek uništava čitavu planetu zbog preuveličane potrebe osiguravanja vlastite egzistencije i sigurnosti – ironično čineći svet još nesigurnijim i opasnijim u čitavom procesu.

Usled potrebe za komfornijim i sigurnijim stambenim prostorima, čovek je posekao šume, “pluća” planete, glavne proizvođača kiseonika na planeti, te mu sada preti totalno zagađenje atmosfere. Kako bi brže stigao na neko mesto, u čijoj je osnovi uglavnom zadovoljavanje neke utilitarističke ego-potrebe, čovek je proizveo automobile koji čine vazduh opasnim za udisanje. Kako bi “osigurao mir” na planeti, čovek cepa atome i ispušta opasnu radijaciju u okolinu, dematerijalizući čitave kvadratne kilometre prirode, ostavljajući iza sebe okolinu u kojoj je nemoguće živeti.

Slobodan i spontan život je nemoguć kada je prisutna ovolika anksioznost i kontrola, a time i pravo ispoljavanje ljudske suštine. Spontan život i autentično iskustvo se u tom kontekstu definišu kao opasni – upravo zat jer su nepredvidivi.

Kada je reč o strahovima koji su bliži svakodnevnom funkcionisanju čoveka, jedna od stvari kojih se čovek oduvek veoma plašio, je samoća. Veliki deo ljudi izbegava samoću i čini sve kako bi što manje budnog vremena provodili sami sa sobom. Ovo je posebno očigledno u modernom dobu, gde je gregarni motiv (potreba za društvom, da se bude među ljudima) izuzetno izražen, te se ljudi konstantno grupišu na svakom koraku. U osnovi ovog fenomena imamo prvo specifičan oblik razvoja jedinke u civilizaciji, gde se, kao što smo videli, jedinka socijalizuje u kontekstu gde je skoro potpuno zavisna od drugih ljudi, uslovljavajući se na njihovo prisustvo u skoro svakom momentu svoje svakodnevnice.

Dalje, ekstremna potreba za drugim ljudima je delom proizvod potrebe za sigurnošću i izbegavanjem opasnosti. Tako, ako je ovo simptom nesigurnosti, onda možemo reći da su u moderna vremena nesigurnost i strah ekstremno uvećani. Moderan čovek često izbegava da ode sam do prodavnice, u šetnju, u biblioteku, u bioskop, da ne pričamo o nekom većem “podvigu”, na primer izlazak u grad, koncert ili letovanje. Ako pitate nekog “zašto nisi otišao tamo i tamo” u većini slučajeva ćete dobiti odgovor “nisam imao s kim”.

Kada ste zadnji put otišli sami u šetnju? Kada ste sami otišli na neki koncert? Ako jeste, dobro za vas. Ako niste, zašto niste? Postavite sebi ovakva ili slična pitanja pa pratite kuda će vas odgovori na njih dovesti. Stavite sebe i svoja ponašanja u fokus svojih razmišljanja. Većina ljudi oseća neku potrebu da bude u društvu, pa tako i vi.

To je normalno, nemamo ništa tu da prigovorimo.

Sada razmislite, da li je to potreba da se bude u bilo kojem društvu ili u posebno odabranom skupu ljudi? Da li taj skup zavisi od toga koliko poverenja imate u te ljude ili koliko su vam zabavni, i šta je bitnije? Česta je situacija da se u klub izlazi u grupama, te tako imate par grupa ljudi na jednom mestu. Jedna od uloga vaše grupe je da vas na neki način štiti od drugih ljudi, a to posebno znaju pripadnici mlađe populacije. Ne želite da “delujete kao čudak” ili “usamljenik”, zato i ne idete sami na takva mesta gde ima ljudi. Međutim, zamislite da u jednom trenutku svi iz vašeg društva odu kući, te ostanete sami u klubu sa ostalim grupama ljudi.

Svi su grupisani i lepo se zabavljaju, vi stojite sami na podijumu. Da li osećate neku neprijatnost zato što ste sami? Da li ćete brže-bolje otići u neki ćošak gde će ostali teže primetiti i vas i to da ste sami? Ovde imamo mali paradoks jer, iako su takva mesta predviđena za socijalizaciju i upoznavanje, ljudi tamo uglavnom idu sa ljudima koje već poznaju. Iako u nekim slučajevima dolazi do upoznavanja drugih ljudi, problemi i anksioznost koji su vezani za taj momenat su i više nego očigledni.

Ovo je posebno naglašeno u muško-ženskom upoznavanju, koje je uvek bilo kontroverzna tema i gde čak postoji čitava industrija koja je usmerena na to da „nauči” jedne kako da „prilaze” drugima i ubedi ih u to da „ljudi nisu bauk”. Inače, ovde se radi o podučavanju ljudi konkretnim tehnikama manipulacije drugom osobom i trenutne manipulacije površinskom slikom koju osoba ima o vama, gde naravno nikako ne može doći do iskrenog upoznavanja između dve osobe, već upravo suprotno – od početka imamo neautentičnu interakciju (“foliranje”, “muvanje”, “spika”, “slatkorečivost” ili kako god ga nazvali).

Iz potrebe za socijalizacijom ali i iz potrebe za sigurnošću, ego je u stanju konflikta – on hoće da upozna ostale ličnosti, ali se u isto vreme plaši i traga za sigurnošću i predvidljivošću. To je svojevrsno stanje grča. Stranci su nepredvidivi, a osobe koje poznajete su (u određenoj meri) predvidive. Zato danas imamo čitave knjige i kurseve o tome kako odmah „pročitati“ ljude, na prvu loptu. U sledećem delu ćemo nastaviti sa analizom ovog problem i dati neka objašnjenja i razloge koji stoje iza svega ovoga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život

prethodni članak
Izvor:bor-sve.net


Lektira:tamoiovde/ LAŽIIGRA DANAS-SUTRA

NAJVIŠE VREDNOSTI IZGUBILE ZNAČAJ…

tamoiovde-logo

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

kriza-filozofije-slika-403756U predgovoru ”Volje za moć”, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva vijeka koja slijede; Pobjeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korijenu. Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovječanstva.

Nihilizam, ne znači da vrijednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrijednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrijednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrijednostima više ne mjerimo smisao ljudskog postojanja.

Religija, filozofija, nauka i umjetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrijednosti izgubile svoju vrijednost kako nam predočava Fink u svom ”Uvodu u filozofiju”, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla. Na pitanje ”čemu”, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX vijeka, osjećanje nezadrživog kraja istorije je osjećanje kraha istorijskog razvoja i progresa.

Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osjećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.
U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture.

Brižljivim ”protjerivanjem” filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne)svjesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer ”čemu” dobro, ako se ne izučava etika, lijepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se ”obrazuju” eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari. Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog svijeta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.

Zagušenost znanjima/informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamjenjiva u postavljanju ideje cjeline naučnog saznanja i njegovog smisla.

U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrijednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.
Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovjek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrijednosti, razloga – riječju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.
Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge.

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnijem u čovjeku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologije/nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromjenljivost i vječnost. Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po riječima Finka uvijek jesu: svijet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerješiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uvjerili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamjenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomjestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovjekovna potreba za uniformisanjem čovjeka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za uniženjem ”bogo”- likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo postojati, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čovjeka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlaštenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije. Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrijednosti orjentira prema carstvu važećih vrijednosti, bilo da su iz sfere morala, umjetnosti, običaja ili politike i nauke.

Bez takvog misaonog iskustva cjelina svijeta i važenja istine i vrijednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svijet vrijednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.
Sonja Tomović-Šundić

Izvor:vijesti.me/kolumne/

_______________________________________________________________