ŽENKE GRADE, A MUŽJACI SAMO FIZIKALIŠU…

tamoiovde-logo

DABROVI HRLE KA LOZNICI, NA DRINU I JADAR: Ženke grade, a mužjaci samo fizikališu!

Najmanje pedesetak dabrova nastanilo se u lozničkom delu drinske obale, kažu lovci, koji ih često susreću dok obilaze lovišta.

dabar-dabrovi-foto-reuters-2015-1454063683-834269

Dokaz da je voda čista

Kada su pušteni u Zasavici kod Sremske Mitrovice pre desetak godina, nije im mnogo trebalo da dođu do podrinjskog kraja, uzvodno Drinom i da se nasele kraj obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru ili Jelavu.

Ima ih i u Jadru kraj lešničke obale, a njihovo prisustvo samo potvrđuje da je ovde voda još uvek čista.

Lovac Slobodan Perišić, ljubitelj životinja i prirode iz Lipničkog Šora, kaže da su tragovi njihovog „delanja“ vidljivi širom Krivića ade, gde je gomila oglodanih i oborenih stabala.

Objašnjavajući koliko su dabrovi inteligentni i precizni, on pokazuje na stabla koja su oglodali kao da ih je zaoštrio rezač za olovke.

– Kao što se vidi, tačno znaju koje im stablo smeta da bi neko drugo oborili u pravcu u kojem im to odgovara, da sagrade branu, što je njihov primarni posao. Oglodano stablo puca i pada upravo na onu stranu koju su oni odabrali, a piljevina je toliko sitna, kao da je stablo sečeno motornom testerom, a ne njihovim zubima.

Debljina stabla za njih nije nikakva prepreka – priča Slobodan. Njegova procena je da ih na ovom terenu u pet kolonija ima pedesetak, ali ih je veoma teško sresti u zimskom periodu.

– Kada olista i ozeleni, a kada je ovuda još teže proći od trnja i šiblja, čak se i ne uplaše ako naiđe čovek. Za grickanje biraju uglavnom janjevinu, vrbu ili topolovinu, meko drvo, i sve rade planski.

Oni idu u čistu vodu i protočnu, a najčešće su na prelivima gde obaranjem stabala prave prepreke na potocima.

Dabar je zaštićena životinja, a nekada su ih jeli carevi i kraljevi, zato se i ubrajaju u „kraljevsko meso“ – priča Slobodan.

Dabar je iz Srbije iščezao pre jednog veka, a onda su 2004. godine naseljeni u specijalnim rezervatima prirode – Obedskoj bari i Zasavici. Društvo prirodnjaka iz Bavarske poklonilo je 75 dabrova, a od 35, koliko ih je pušteno u Zasavicu, njihova populacija je povećana najmanje duplo.

Interesantno je i to da je ženka graditelj, a mužjak samo nosač materijala.

(S. Pajić/Blic)
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

DABAR
Castor

Taksonomija
• Carstvo: Animalia
• Tip: Chordata
• Klasa: Mammalia
• Red: Rodentia
• Porodica: Castoridae
• Vrsta: Castor

Opšti opis

240px-American_BeaverDabar je vodena i kopnena životinjska vrsta i najveći glodar severne hemisfere. Masivne i zdepaste je građe, izvrstan plivač i ronilac što mu omogućava građa tela. Jedini je predstavnik svoga roda.

Zbijeno telo mu je pokriveno gustim crvenkasto-smeđim krznom,sa stomačne strane dlaka je svetlija. Ima kratke noge sa po pet prstiju, koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom.

Rep mu je snažan, odozgo spljošten kao veslo, bez dlake i pokriven ljuskama.

Na glavi iz masnog krzna vire male, okrugle uši. Dužinom tela doseže 90 centimetara, rep mu je dug oko 35 centimetara, a on je težak oko 35 kilograma. Iz skrovišta iskopanog u obali ili sagrađenog od granja i stabala sa izlazom ispod površine vode, izlazi uglavnom preko noći. Veoma je oprezna i plašljiva životinja. Na tlu je spor i trom, pa najveći deo života provede u vodi. Odlično pliva i roni. živi sam ili u manjim grupama.

Razmnožavanje

Dabar je tipični monogam. Polna zrelost nastupa sa 2,5 godine starosti kada se mladi dabrovi odvajaju od roditelja i osnivaju novu porodicu. Pari se od januara do marta, a parenje se odvija u vodi. Gravidnost traje prosečno 105 dana, a mladi dolaze na svet od aprila do juna. Ima jednu generaciju godišnje. Ženka okoti 1 do 5 mladih. Najčešće su to 3 mladunca.

O mladima se brinu oba roditelja, a kad ih ženka odgaja, mužjak joj donosi hranu u jazbinu. Složni su i u radu. Tako pri gradnji većih brana rade svi članovi familije, a katkad se udružuje i više familija. Poštuju teritorijalnost, tako da se u neposrednoj blizini jedne familije ne nastanjuje druga, ako bi to i pokušavala, nastaju sukobi i borba za teritoriju. Teritorija jedne familije uglavnom je u krugu od jednoga kilometra od jazbine.

Ishrana

Hrani se sočnim biljem koje nalazi u vodi ili neposredno na obali. Jede trave, trsku, mlade izdanke i lišće, a zimi, izvan vegetacijskog razdoblja, glavna mu je hrana kora mekih drva, i to samo živih i mladih. Svojim tipičnim čeljustima za glodanje (parni sekutići na gornjoj i donjoj vilici) dabar je u stanju da obori stablo. Tako je moguće da on u toku jedne noći obori stablo prečnika 15cm.

Uvek jedna jedinka obrađuje jedno stablo. Tipičan znak da je to dabrovo delo je okruglasta forma reza na stablu. Dnevne potrebe dabra iznose od 1 do 2 kg kore stabla. Stabla ruši najpre zato da bi došao do mlade kore u krošnji, ali i za gradnju brana. Od drvenastih vrsta za hranu mu najviše služe vrba i topola, potom breza a ređe hrast, leska, brest, jasen a vrlo retko četinari. Jede više od 300 zeljastih i drvenastih biljnih vrsta.

Čula

Kod dabra je najbolje razvijeno čulo vida. Dobro vidi i noću, kad je i najaktivniji. Dobro su mu razvijeni i sluh i njuh, ali se uz vid, češće oslanja na sluh. Osim što ima dobra čula, vrlo je inteligentan pa dobro procenjuje potencijalne opasnosti i retko dolazi u neprilike. Dabar nema izrazit i specifičan oblik oglašavanja. Obični dabar opasnost ili preplašenost pokazuje jakim duvanjem odnosno specifičnim režanjem. Leti se iz jazbine može čuti cičanje mladih, koje sliči na cičanje miša.

Karakterističan je dabrov zvučni efekat snažan udarac repom po vodi kad je preplašen, što se čuje poput jakog udarca veslom po vodi. Iza dabra ostaju brojni tragovi, po kojima se može prepoznati njegovo postojanje u nekom prostoru. Karakteristični su sledeći njegovi tragovi: otisci nogu u blatu ili snegu, izlazni jarci na obalu, izlazne rupe, nagrižena i porušena stabla, nastambine iznad zemlje i brane.

Stanište

dabar-3 Dabar živi na vodenim površinama obraslim bogatom močvarnom vegetacijom zeljastih i drvenastih vrsta. Osnovni stanišni uslov za dabra je stalna i dovoljno duboka voda (min. 30 cm). Ukoliko nastanjuje manje reke koje ponekad postaju previše plitke, na njima izgradjuje branu kako bi osigurao dovoljnu visinu vode i zaštitio ulaz u jazbinu.

On svoje nastambine i hodnike gradi tako da su ulazi uvek ispod nivoa vode. Dužina tunela može biti i po nekoliko metara, i oni završavaju jednim proširenjem u obliku kazana prečnika od 60 do 90 cm i visine 80 cm, to je centar svih dešavanja u životu dabra i nalazi se iznad površine vode. U ovom prostoru odgajaju se i mladi. Voda je dabru prostor kojim se kreće, kojim transportuje građevinski materijal za nastambinu ili branu i koja mu služi za regulaciju telesne temperature.

Voda mu je najbolja zaštita. Idealna su mu staništa prirodne vodene površine, potoci, manje reke i jezera, ali se dobro snalazi i na kanalima i veštačkim jezerima ako su dobro obrasla vegetacijom. Izbegava velike reke sa snažnim vodenim strujama i velikim oscilacijama vode. Iako je dabar prilagodljiva vrsta, ipak dolazi do konfliktnih situacija izmedu dabra i čoveka i to najčešće tamo gde je čovek s obrađivanjem zemljišta došao do same obale. Ali zajednički život dabra i čoveka ipak je moguć, ako se dabru za njegov životni prostor ostavi dovoljno širok obalni pojas sa dosta priobalnog rastinja koje on koristi kao hranu.

Rasprostranjenost

Evropski dabar nekada je nastanjivao sve vodene površine od severa do juga europskog kopna, ali početkom 20. veka ostao je i opstao samo na četiri odvojena lokaliteta, u južnoj Norveškoj, na reci Labi u Njemačkoj i Poljskoj, na donjem toku reke Rone u Francuskoj i u Rusiji, pre 10 godina je takođe počeo da se vraća i u naše predele, Gornjeg Podunavlja.

Zahvaljujući akcijama povratka dabra na nekadašnja staništa sirom Evrope početkom novog milenijuma dabar je ponovno rasprostranjen na širem prostoru i u relativno dobrom brojnom stanju. Prema podacima za 2000. godinu u populacija evropskog dabra kreće se od 60.000 do 650.000 dabrova. Iz Srbije je dabar nestao krajem 19. veka, a ponovno je vraćen od 1998. do 2005. godine u okviru projekta „Dabar u Srbiji“. Nakon 40 godina Gornje podunavlje ponovo pruža dom dabrovima.

U prošlosti dabar je bio široko rasprostranjen na području Vojvodine i Srbije, ali poslednjih 40 godina počeo je da se vraća u naše rezervate u Gornjem Podunavlju. Zbog cenjenog krzna, masti i ulja (Castoreuma) gotovo je istrebljen, a pored odstrela, u faktore ugrožavanja svrstavaju se i saobraćajni incidenti i davljenje u ribarskim mrežama. Dabar Gornjeg Podunavlja pripada prirodnoj populaciji koja je ustaljena na području cele poplavne doline srednjeg toka Dunava gde je reintrodukovana krajem 20. veka.

Rezervat predstavlja prirodno stanište dabra. Dabra je strogo zabranjeno držati ili ubijati, kao i ugrožavati područja njegovog razmnožavanja, odmaranja ili uništavati njegovo stanište. Karakteristično oglodana stabla starih vrba svedoče o povratku ovog sisara u naše predele. Dabar se vratio, a na nama je da mu pomognemo da tu i ostane!

Literatura
1. Mala enciklopedija životinjkog carstva – Ivan Skunca

Linkovi
Wikipedia
• Gornje podunavlje
BiH-lov

Pripremio: Dimitrije Milovanov, IV-4

Izvor:gimnazijaso.edu.rs

__________________________________________________________________________________

Advertisements

SVI JOJ ZAVIDE…

tamoiovde-logo
 Amerikanka s najdužim nogama

Loren Vilijams je ponosna vlasnica najdužih nogu u Americi.

118512668855eea8673d71b576580308_w640

foto: screenshot

Dvadesetšestogodišnja Loren je američki model i može da se pohvali najdužim nogama u ovoj državi dugih čak 124 cm od kuka do pete.

Loren je inače veliki ljubitelj sporta i kaže kako je oduvek bila viša od svojih vršnjaka jer potiče iz porodice u kojoj su svi visokog rasta.

Ona je jako srećna jer nosi titulu najdužih nogu Amerike.

Često je angažuju da radi kampanje za sportske brendove, a najviše se ponosi reklamama za „Nike“.

„Ne sećam se kada sam tačno shvatila da imam jako duge noge, ali ono što mi ljudi najčešće kažu je: ’Blago tebi’“, kaže Loren.


Izvor;superzena.b92.net

____________________________________________________________________________________

ITI ČESTO SVRAĆA U SRBIJU…

tamoiovde-logo

UGROŽENE VRSTE

Ženka crnog orla Iti često svraća u Srbiju

Ženka crnog orla, nazvana Iti, pripadnica jedne od najugroženijih vrsta na svetu, šestu godinu za redom na putu za Estoniju, posle zimovanja u toplijim krajevima, svraća do Srbije.

600624_black-eagle-profimedia0191313884_f

Foto: Ras

– Umesto da, po preletanju Turske, nastavi preko Bugarske pravo na sever, Iti se odlučuje za duže putovanje, pa obavezno svrati i u Srbiju – navode iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Ženka crnog orla se u Srbiji obično odmara nekoliko dana, ali ovog proleća je bila u žurbi i ostala samo dva dana.

Iti je granicu sa Bugarskom preletela 8. aprila rano ujutro, a istog dana je zanoćila u šumi, u podnožiju planine Bukovik. Narednog dana noć je provela u plavnoj šumi pored Velike Morave, nedaleko od Velike Plane, a 10. aprila oko deset sati je napustila Srbiju, preletevši granicu sa Rumunijom u južnom Banatu i nastavila na sever.

Ornitolozi iz Estonije su tri dana kasnije javili da je Iti uspešno stigla kući.

Crni orao je strogo zaštićena vrsta i u Srbiji, zbog čega je na svaku jedinku, od malobrojnih koje zimuju ili se preko Srbije sele, potrebno budno paziti.

U Evropi, kako navode ornitolozi iz Društva, ostalo je još samo između 210 i 290 parova crnog orla.

Ta vrsta naseljava stare vlažne šume prošarane močvarama, jezerima, rekama i proplancima. Selica je, a zimu provodi na jugu Evrope, severu Afrike, Arapskom poluostrvu, jugu i jugoistoku Azije.

Usled ubrzanog gubitka staništa, kao i stradanja na seobi izazvanog čovekovim delovanjem, nalazi se na prvim stranama svih crvenih lista i jedna je od globalno najugroženijih vrsta.

Ornitolozi prate Iti na osnovu traga koji o njenim kretanjima ostavlja radio-odašiljač, koji ta ptica nosi od dana kada joj je, kao mladunčetu, postavljen dok je boravila u gnezdu.
Ti uređaji su potpuno bezopasni i pticama ne smetaju, a dešava se da ptica bude spasena baš zahvaljujući odašiljaču ukoliko se nađe u nevolji.
Izvor:.blic.rs

_______________________________________________________________________________________

ŽENA IZNAD VREMENA I NJEN HOD PO SNOVIMA…

TAMOiOVDE-logoMetak u glavu posle smrti muža

Jedna od najvećih intelektualki svoga vremena, profesorka, književnica, pesnikinja, esejista, prevodilac, filozof i mislilac, Anica Savić Rebac dobar deo svog često tragičnog života provela je u Skoplju.

341342_072118c1_f

Hasan i Anica Rebac

O ovoj gotovo zaboravljenoj, a izuzetno talentovanoj ženi s impresivnim književnim opusom, koju je slava stigla tek posle smrti, znalo se veoma malo. Tek njeno samoubistvo, koje je vremenom poprimilo obrise legendarnog čina ljubavi, pobudilo je pažnju tadašnje kulturne javnosti, čak i više od samoubistva pesnika Branka Miljkovića.

Intelektualna veličina Anice Savić Rebac decenijama zaokuplja makedonskog književnika i kritičara Danila Kocevskog.

Doktor univerziteta
Anica je bila među prvim ženama koje su doktorirale na Beogradskom univerztetu 1932. godine, a među prvim ženama je kao afirmisani pesnik i esejista primljena u Pen klub. Sa grupom beogradskih intelektualki 1927. godine osnovala je Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena i bila cenjena kao naučnica i u svetskim krugovima. Visoko su ocenjeni njeni prevodi poezije i proze sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, prevodila je i ovdašnje pesnike na nemački i engleski. Između ostalog, prevela je Njegoševu „Luču mikrokozmu“ na nemački i engleski jezik.

341343_072118c2_if

Anica Savić Rebac

– O Anici se veoma malo znalo iako je bila blistava ličnost i intelektualka izvan svog vremena. Čuo sam da je dobar deo svog života sa mužem Hasanom Repcem provela u Skoplju, pa sam počeo da istražujem i kopam po arhivama, bibliotekama i starim novinama. Tako sam i doznao gde je živela u Skoplju, u kom delu grada, gde je radila – kaže Danilo Kocevski. – Anica je verovala da je nakon odbranjene doktorske disertacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu čeka akademska karijera. Na skopskom Filozofskom fakultetu je bilo upražnjeno mesto docenta klasične filologije, ali ga ona nije dobila. Zaposlila se kao profesorka u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, a na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, dok je na fakultetu honorarno predavala grčki i latinski. U narednih desetak godina Anica je radila na čak šest mesta, neka i izvan Skoplja, a dva puta je i penzionisana.

LJUBAV JE SVETLOST
Kopajući po njenoj biografiji i istražujući, on je došao do zanimljivih podataka da se Anica u Skoplju družila sa britansko-irskom feministkinjom i književnicom Sesilijom Isabel Ferfild, poznatijom kao Rebeka Vest, a da joj se divio jedan od najvećih nemačkih pisaca svih vremena Tomas Man.

341345_072118c4_if

Tomas Man

– Anica je 1932. u Skoplju objavila zanimljivu knjigu „Pretplatonska erotologija“ o antičkom bogu Erosu u kojoj je razvila tezu da se božanska svetlost izjednačuje sa lepotom. Anica je smatrala da je lepota posebno obeležje božanske svetlosti, da poseduje trojstvo – lepotu, ljubav i saznanje.

U to vreme Tomas Man je pripremao svoj čuveni roman, tetralogiju „Josif i njegova braća“ prema motivima iz Biblije i Novog zaveta, a pošto je Anica znala da problematika o kojoj je pisala interesuje i nemačkog pisca, ona je prevela prvi deo svoje knjige i poslala ga Manu. On je bio fasciniran njenom tezom da je Eros pre svega svetlost, a da je svetlost lepota, a pošto je njemu baš to trebalo, direktno ju je citirao u svom romanu „Josif i njegova braća“.

Separat koji je primio od Anice i danas postoji u arhivu Tomasa Mana u Cirihu. Njene teze su ga toliko privukle da je na marginama i iznad njenog dela pravio beleške sa crvenim i plavim mastilom.

Citate iz knjige Anice Rebac veliki nemački pisac je ubacio u deo romana gde se mladi faraon Enhaton obraća svojoj majci opisujući Josifa, čijom je lepotom faraon bio iznenađen: „Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti… A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav“, ističe Danilo Kocevski i podseća da se Anica, koja je Manova dela prevodila, sa nemačkim piscem dopisivala od 1929. godine, a ta komunikacija je najintenzivnija bila 1937. godine. Anica mu se uvek obraćala sa „visokopoštovani maestro“, a u zaglavlju pisma je stavljala ime grada – Skoplje. Ispod svog potpisa navela bi ulicu gde je živela: Kraljice Marije br. 3. To je današnja ulica Ilindenska.

341347_072118c6_f

Danilo Kocevski

Danilo Kocevski navodi da su se dve velike intelektualke toga vremena – Anica Rebac i Rebeka Vest jedno vreme družile i da je Rebeka u nekoliko navrata između dva svetska rata, pogotovo 1936. i 1937. godine posećivala Skoplje i bila u gostima kod Anice.

– Rebeka Vest, koja je bila oduševljena Anicom Savić Rebac i njenim suprugom Hasanom, opisujući ih kao „stubove civilizacije“, ovekovečila ih je u svom lucidnom putopisu „Crno jagnje i sivi soko“. U knjizi su Anica i Hasan, Milica i Mehmed. Rebeka Vest u jednom svom zapisu kaže: „Jednom sam pokazala Denisu Sora, najmudrijem čoveku na svetu, pismo koje sam dobila od Milice. „Eto, vidim da vam piše iz Skoplja“, rekao je. „Doista, mi smo u mnogo boljem položaju nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima 20 ljudi, rasutih po svetu, a koji liče na ovu ženu, civilizacija je spasena.“

KREVET U UČIONICI
U leto 1941. godine Anica i Hasan postaju izbeglice. Iz Skoplja se vraćaju u Srbiju. Hasan, koji se u Prvom ratu borio sa srpskom vojskom i preživeo povlačenje kroz Albaniju, nije uspeo da se pridruži partizanima. Po povratku u Beograd Anica i Hasan su oboje bili bez posla i stana. Jedno vreme su stanovali u učionici Filozofskog fakulteta koju su rano ujutro napuštali da bi mogli da uđu studenti.

Biografi beleže da je u martu 1945. Anica postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo! Kao da se ponavljaju skopske godine kada su je stalno premeštali iz jedne škole u drugu. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu i predaje istoriju rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Dobijaju i stan.

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo, a u oproštajnom pismu Anici poručuje da se još jednom rodi, samo bi nju voleo. Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena, ali se kasnije, 7. oktobra 1953. u Beogradu ubila hicem iz pištolja. Pre nego što je sebi oduzela život, obavila je sve formalnosti u vezi sa grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je i testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj… Iako najavljeno, dugo i metodično pripremano, Aničino samoubistvo je izazvalo zaprepašćenje. Ipak, zapisala je Ljiljana Vuletić, ovo nije bio samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije.

Ljubav vere i nevere
Prijatelji i poznanici su govorili o njihovoj velikoj, vanvremenskoj uzajamnoj ljubavi Hasana i Anice, a jedna od njenih biografa Ljiljana Vuletić je zapisala: „Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivrečnosti i nepomirljivosti. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio inovericom.“

D. Lj. Joksić – Vesti | foto: D. Joksić

Izvor:vesti-online.com

_______________________________________________________________________________________________

ANICA SAVIĆ REBAC Hod po snovima

Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom
anica-savic-rebacSpasili ste mi život, ali ste pogrešili, jer ću pokušavati da se ubijem dok mi to ne uspe, izgovorila je Anica Savić-Rebac peskovitog avgusta 1953. godine, posle neuspelog pokušaja samoubistva. A pokušavala je na najuzbudljivije načine, sve dok i smrti upornošću nije dosadila 7. oktobra 1953. Život je okončala metkom ispaljenim pravac u srce, kojim je jedino umela i da živi. Ruka joj nije zadrhtala ni na tren. Svoj apstraktni, izmaštani svet punila je paganističkim duhovima, jeresima i dogmama, bogovima, anđelima, avetima, senima iščilelih vera i naroda, idejama oživljenim i začinjavanim helenskim mudrostima. I nije umela da živi sama jer, ostavljenoj, više se nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju, izobraženu u uporednu stvarnost u kojoj je rasla kao miomirisni mak u polju korova, trn u oku dežurnih kibicera zajedljive palanke. Zagazila je svesno u ambis čim je ostala bez svoje, pokazalo se, ipak tamne strane – supruga Hasana Repca; njegova senka toliko je bila gusta da nije uspevala sama da nastavi dalje.

anica-savic-rebac-pesme-150x150

Krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe: Anica Savić Rebac

IZBIRLJIVA MELANHOLIJA REČI

Ljubav je jedino kadra naše pustinje prevesti u oaze.
Izabrala je. Iako ne biramo mi na koji način i kada ćemo na onaj svet; smrt je ta otmena izbiračica. Ponekad verujemo zaslepljeni gordošću i samoljubljem da držimo sve konce čvrsto pripijene uz prste, ali se ubrzo pokaže da su i tako pažljivo obmotani zamršeni u nerazmrsiv Gordijev čvor. I tada nastupa sve iz početka – ili s kraja. Nada. Vera. Glupost. Patnja. Dobro. Lepota. Tragizam.

A Anica Savić-Rebac je u srpskoj književnosti pravi primer s tragičnim ishodom.
Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom.

Gradeći slobodne ideje i osećanja slobodnim stihom, prednjačila je u postupku koji pomera granice i vremena i prostora, ruši omeđena stanja krčeći put ka novom.
Većina njenih pesama fatalističke recepcije slutnje i nadanja, nastala je u mladosti kada je i najpre moguće iskreno se čuditi i diviti životnoj snazi, kada se živi očima i srcem, a ne nametima svakodnevice i navikama, kada usrećavaju široki horizonti istim intenzitetom koliko i uski, a radoznalost ne posustaje, jer nekim teralačkim i tragalačkim unutrašnjim porivom Anica je znala da poezija ne trpi teoretisanja, zadatosti, naročito ne utege steknutog ali i nametanog znanja. A ona ga je iz dana u dan nemilosrdno gomilala, iako svesna da učenost i logika iskrenosti i spontanosti škode, i da uprkos želji da bude i ostane, ipak gubi privilegiju – Pesnika.
Okrenula se naučnom radu.

I baš tom autohtonom iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, neretko izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Anica svesno razgrađuje monotoniju svakodnevnog i očekivanu, od uobičajenosti, harmoničnost u konstruisanju stihova, potom i lakom prevodnicom prevodi ih u snove, da bi po njima bosonoga, bestežna hodala. Njena poezija je prkosno neuslovljena, izuzeta od regionalnog, lokalnog ili bilo kog i kakvog prostora osim ličnosnog, jer – verovala je – umetnost ne sme biti sama sebi svrha, ona svojom plemenitom misijom prelazi u više sfere, obesvetilački međuprostor, ničije ništa, nulto stanje odakle nastupa uvek prkosna istina. Poezija.

NEDOSANJAN ŽIVOT
Zar vi ne znate koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrtvi?, zavapila je u jednom pismu upućenom Milanu Kašaninu, ta krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe. I nikada, kao njena saputnica i sapatnica Isidora Sekulić, nije uspela da sakupi dovoljno hrabrosti, poistoveti umetnost i život, i živi u inat Jednim. Sredina joj nije dopuštala, sputavala je i saplitala na svakom majušnom koraku. Nije uspevala da joj se odupre. Ili nije želela. Zalazila je sve dublje, sve dalje u bivše, nestale svetove i religije, gubila se u sopstvene meandre lavirinta, u odlučnom odbijanju prilagođavanja na pogubnu palanačku filozofiju, ali i psihologiju. I taj veštački konflikt umetnosti i života, crpljenje snova i atmosfere stvarnog, bivali su kob Aničinog života, uostalom kao i mnogih naših, pa i svetskih pesnika, jer tu ne bi smelo biti potiranja niti nadvladavanja.

Iako je u kritičarskim, ali i čitalačkim krugovima nisu smatrali značajnom književnom pojavom, a nepravedno je docnije bila skrajnuta i na naučnom planu, Anica nikada nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledavaju. Prihvatala ih je kao neminovnost, osluškivala sa zebnjom, često s premnogo bola ih zadržavala, utiskivala i pronosila kao usijani žig posred čela.
Ali, nije odustajala. Pisala je. Jer pisati za Anicu je značilo živeti u punoj ljubavi, u vezivom, neraskidivom i ostvarivom jedino kroz drugoga, iz sebe same, uspevala je tek uzgredno.
Pisanje je bilo potpuna formula, nepotpuno isanjanog života Anice Savić-Rebac…
Piše Laura Barna
Izvor:pecat.co.rs

_______________________________________________________________________________________________

Život Anice Savić-Rebac

Anice-Savic-Rebac

Anica Savić-Rebac

Godine 1892. 04. oktobra, u kući Milana i Julijane Savić u Novom Sadu, rođena je kćer Anica. Od malih nogu je, zahvaljujući ocu, koji je bio sekretar, a potom i urednik „Matice Srpske”, bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima toga doba.

Milan Kašanin piše: „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom…”.

Njen prvi prevod, Bajronovog dela „Manfred” objavljen je kada je imala samo 13 godina. Uporedo sa prevođenjem, ova darovita Novosađanka je objavljivala i svoja dela. Iz njenog pera su izašle drame: „Nijova”, „Ifigenija” i „Poslednja sveštenica Palade Atine”, inspirisane antikom, kao i pesme: „Pan” i „Renesans”.
U proleće 1921. godine udaje se za službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Hasana Repca. A godinu dana nakon venčanja, mladi bračni par se seli u Beograd, gde se Anica zapošljava u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji. Devet godina kasnije sele se u Skoplje, gde Hasan dobija premeštaj.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorirala je 1932. godine. Nakon toga objavljuje brojne eseje. Bila je opčinjena Njegoševom delom „Luča mikrokozma” i upravo je ona zaslužna što je ovo delo prevedeno na engleski i nemački jezik. Dopisivala se sa brojnim evropskim ljudima od pera kako bi „Luča” postala poznata širom Evrope i sveta. Tomas Man je njene odlomke uneo u svoja dela, a čuvena Rebeka Vest je pisala o njoj kao „srpskoj filozofkinji i poetesi”.

Nažalost, samo u svojoj zemlji ova vrsna Srpkinja nije imala podršku za ono sto je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna.

Izvor:saznajlako.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

<

p style=“text-align:justify;“> 

MUDRAC U KRHKOM TELU ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 10. maja 1931. godine u Pančevu je rođena Olga Olja Ivanjicki.

_____________________________________________________________________________________________________

Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, arhitekta, dizajner, kostimograf, modni kreator, multimedijalna ličnost
5409121Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, multimedijalni umetnik, rođena je u Pančevu, kao ćerka ruskih emigranata, majora Vasilija Ivanjickog i Veronike Mihailovne Piotrovske. Do studija živi u Kragujevcu, a onda dolazi u Beograd gde kao student Akademije umetnosti dobija neophodno znanje i veštinu za početak jedne uspešne karijere. Po završetku postdiplomskih studija, dobila je, kao posebno priznanje, i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u Sjedinjenim Državama, 1962. godine, a godine 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije „Artist in Residence” na Rhode Island School of Design.

Olja Ivanjicki je izabrana za Najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom.

Takođe je dobitnik Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u zemlji, a 2006. je dobila i nagradu Zlatni beočug za životno delo Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, kao i nagradu Privredne komore Srbije za saradnju umetnosti i privrede. Dobitnik je i nagrade Fondacije Braća Karić za stvaralaštvo 2008. Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut uvrstili su Olju Ivanjicki među „Vodećih 500 lidera od uticaja” (ABI, 1998), zatim je izabrana za „Međunarodnu ženu godine” (IBC, Cambridge 1995) „Vodećih 2000 intelektualaca sveta”, (IBC Cambridge, 1999), „Vodeće žive legende sveta za 2001 godinu” (IBC, Cambridge, 2001), „Izuzetni pojedinci 20. veka”, (IBC Cambridge, 2000). Postala je „Deputy Governor of the American Biographical Institute”, zatim „Deputy Director General of the International Biographical Centre in Cambridge”. Tokom 2005. postala je jedan od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike. Krajem 2006. godine učestvuje u osnivanju „Salona Mediale”.

Olja Ivanjicki je održala samostalno izlagala 99 puta, u okviru grupe MEDIALA 12 puta, a učestvovala je i u više od hiljadu kolektivnih izložbi. Tokom šezdesetih godina, donela je pop art u Beograd i prva radila izuzetne i hrabre hepeninge, koje i danas pamte mnogi poštovaoci njenog dela. Njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, kao što su Metropoliten Muzej u Njujorku, Muzej Santa Barbara, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodni muzej u Beogradu, Philip Beman Collection Philadelphia,Knights of Malta NY City, Mercy College Dobbs Ferry NY, Muzej moderne umetnosti Skoplje, gradski muzej Rovinj, Muzej grada Beograda, Istorijski arhiv, kao i u mnogim privatnim kolekcijama – Rockefeller, Kissinger, Carlo Ponti i Sofia Loren, L. Eagleburger, John Ditch, NJKV Princ Aleksandar II Karađorđević, Margaret Mallory…

Objavljena dela: Ogledalo ljubavi, prepiska Olja-Šejka, Silmir, Beograd, 1995; Oluja mozgova, KOV, Vršac, 1995;Videla sam pre i posle, pesme i eseji,Interpress, Beograd, 1998, drugo izdanje objavljeno posthumno 2009. godine. Večni uslov, Kompanija NOVOSTI, 2008.
Monografije: Bora Ćosić: OLJA, , Književne novine, Beograd, 1983; OLJA-multimedijalna monografija na cd-romu, Radionica duše, Beograd, 1999: Mediala, monografija grupe, Službeni glasnik, Beograd 2007; Očekivanje nemogućeg, monografija na srpskom, engleskom i ruskom, Službeni glasnik, Philip Wilson Publishers, Beograd, London, 2009.
Posle nekoliko decenija napravila je veliki povratak skulpturi: Merkur, Beograd; Vojvoda Šupljikac, Pančevo; u pripremi je ostao poseban projekat – despot Stefan Lazarević za Beograd i skulptura Pobednica za poslovni kompleks na Novom Beogradu.

Olja Ivanjicki je bila član ULUS-a, Udruženja književnika Srbije, ali takođe je jedan od osnivača legendarne grupe MEDIALA. To je bila grupa mladih slikara, pisaca, filozofa, arhitekata, compozitora koja je u međusobnom druženju otkrila jednu posebnu vrstu gladi – glad za umetnošću i saznanjem. Okupila ih je želja da se sazna o svetu što je moguće više, preko granica dozvoljenog, etabliranog, a da se u umetnosti napravi jedna sinteza kroz vreme i trajanje. To je bio revolt, provokacija. Svim članovima Mediale bila je zajednička jedna osobina:beskrajna ljubav prema umetnosti beskrajno verovanje u njene moći. A biti slikar za Olju Ivanjicki je bilo pitanje velike ljubavi i dubokog posvećenja.
Tokom 2003. i 2004. godine, Olja je napravila i nekoliko arhitektonskih projekata. Prvi je bio za novi trgovinski centar u Njujorku, pod nazivom Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial. Drugi arhitektonski projekat su dve građevine za Mars, muška i ženska zgrada, Matrimonial Buildings. Olja Ivanjicki je učestvovala i u konkursu za memorijalni centar u Njujorku, projektom Memorial Sphere. Tokom 2004. i 2005. godine, napravila je projekat mosta preko Dunava za Beograd, Belgrade Time Gate i učestvovala na konkursuNasca Observatory Lodge u Peruu. Takođe je učestvovala na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti, a 2005. godine oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti Slepi miš, Johana Štrausa. Krajem 2005. godine sa modnom kućom Mona je ostvarila modnu reviju Tesla, povodom 150. godina rođenja velikana Nikole Tesle, a 2007. modnu kolekciju Njegoš, povodom 160 godina od objavljivanja Gorskog vijenca. Za Oljom je stala još jedna revija u pripremi, takođe za modnu kuču MONA koja se posthumno priprema za kraj 2009. godine.

Kao što je još 1958. godine započela svoj put kroz umetnost osmišljavajući jednu Građevinu za budućnost,Građevinu sinteze, koja bi bila njen muzej, Olja Ivanjicki je 2007. godine osnovala svoj FOND OLGE OLJE IVANJICKI koji za ciljeve ima zaštitu imena i dela Olje Ivanjicki, brigu o njenom delu i zaostavštini, a krajnji cilj i stvaranje Muzeja Olje Ivanjicki. Fond Olge Olje Ivanjicki nastavlja akcije zbog kojih je i osnovan i sada, kada Olje Ivanjicki više nema sa nama, počinje borbu za očuvanje njenog dela i svega što je Olja volela, sakupljala, ostavila nama i budućim pokoljenjima. Kao prvi projekti Fonda nameću se očuvanje ateljea Olje Ivanjicki na Kosančićevom vencu kao otvorenog ateljea – spomen sobe, i početak velikog projekta Muzeja.

Olja Ivanjicki bila je mudrac u krhkom telu žene, renesansni uomo universale novog doba i savremenog društva, snažna figura evropske savremene umetnosti, veliki radnik i stvaralac, neumorni znak pitanja čitavom svetu, pomalo egzotična, mistična, ali humana i beskrajno dobra osoba, profet sakriven u ličnosti umetnika, koja je videla i pre i posle i unapred. Olja Ivanjicki je Ruskinja i Srpkinja, Beograđanka i Njujorčanka, a za sebe je govorila i da je najbolji izvozni srpski brend. Fond Olge Olje Ivanjicki ostaje u želji i radu na zaštiti imena i dela Olge Olje Ivanjicki, onako kako je to Olja želela i otvoren je za saradnju sa svim dobronamernim ljudima i institucijama koje veruju da bi ovakav muzej bio ostvaren na dobrobit svih nas.
Izvor:oljafond.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Posljednji intervju Olje Ivanjicki Glasu Srpske – Sreća i nesreća imaju mnogo toga sličnog

slikacitava.phpOduvek sam crtala. Kao dete bila sam uvek sama, bez obzira na to što je oko mene bilo puno ljudi. Ipak, majke nije bilo i crtanje je bilo nešto samo moje. Imam i danas album sa pravim crtežima. Na njima je uvek kuća, neke jelke, okićene kao za Božić, rekla je naša sagovornica Olja Ivanjicki, otpočinjući tako naš razgovor upriličen u njenom ateljeu, koji je jednako impresivan, kao i Oljine slike.

Danas Olja Ivanjicki, jedna od naših najznamenitijih likovnih umjetnica, piše svoju monografiju.
– Volela bih da se ta knjiga pojavi tiho, samo da je ima, a ne da se od nje pravi neka velika pompa. Meni je za neke stvari dovoljno samo da budu – priznala je ova velika umjetnica, poznata jednako i u zemlji i u inostranstvu.
Kad prođem pored knjižarskog izloga, nastavila je, uvek gledam knjige u izlozima. Sve one imaju nekakvu sudbinu.
Možda su one, koje se ne nalaze u izlogu, rekla je, i važnije, ali, ako se o njima ne priča, onda one imaju manje šanse da dođu do čitaoca.
– Sve je to pomešano sa životom koji živimo. On i jeste život iz prvih redova, onda život iz drugog reda, pa život iz zadnjeg reda, pa život van reda. Nema nijednog reda koji pripada jednoj određenoj osobi. Kao kad dobiješ kartu za bioskop, pa neko dobije prvi, neko zadnji red, neko je u sredini. Taj koji sedi u prvom redu, on uglavnom dobije kartu, a ti moraš da je kupiš, pa opet si u zadnjem. Nekako, život deli karte na prvi i na sve ostale redove. Ako nisi u prvom redu, kao da te nema – objasnila je Olja Ivanjicki.
Negdje devedesetih su se odjednom i u njoj i oko nje, otkrila je Olja Ivanjicki, počele da stvaraju neke crne slike. Kao da je predosjećala užas koji će zadesiti prostor bivše Jugoslavije.
– Sve moje slike su imale crne pozadine sa nekim sazvežđima, tačkama – rekla je. Zašto je to bilo baš tako, nije tada bila svjesna.
Poslije nekoliko godina u Frankfurtu je vidjela jednu svoju sliku, koja je bila u privatnom posjedu i na koju je bila potpuno zaboravila.
– Kada sam videla sliku, ja sam se zaprepastila, jer sam videla da je anđeo na slici, negde na grudima gde je duša, imao jedan mračak, crni otvor, kao tunel, bez svetla. Jedan mračan, crni tunel kome nema kraja. Pitala sam se u tom trenutku da li je moguće da sam ja naslutila sav užas tog tunela kome nema svetla, niti izlaza. Tako sam sebe doživela kao nekoga ko u ponekim trenucima ima sposobnost da nešto nasluti – rekla je Olja Ivanjicki.
Saživljenima sa tim tunelom i činjenicom da postoji, dodala je Olja Ivanjicki, ostaje nam da u nekom svom, malom životu napravimo esenciju nečeg dobrog.
– To je možda jedini spas. Važno je, takođe, da dan koji proživimo ne prođe u porazu, već u radosti, ma kako mala bila – smatra Olja Ivanjicki, koja, priznala je, voli da izbalansira osećaj prevelike sreće, jer vjeruje da ubrzo poslije njega dođe nešto što nije radosno. Naprotiv.
– Sreća i nesreća imaju mnogo toga sličnog. Sreća, na primer, ima potpuno iste reakcije, kao i nesreća. Dobiješ lupanje srca, plačeš, imaš nesanicu. Jedino što znaš je da to nije nesreća nego sreća. Bolje je biti izbalansiran nego stalno želeti biti srećan. Jer, dovoljan je jedan grip i već niste srećni. Pitanje sreće je danas pitanje sebičnosti. A treba se radovati malim stvarima. Veoma je važno imati zbir ili uvid u zbir koji ti je nekako na raspolaganju, kao kad cediš boje, pa razmišljaš da li ćeš da iscediš malo više žute ili crvene ili ćeš onu plavu da zakineš, ili ćeš da upotrebiš više crne. U praksi se najviše troše crna i bela. Ove ostale su sve nekako sporedni elementi koje možeš da upotrebiš, da ti se osuše, da ih ostane, dok crne nikad dosta. Ona se nikada ne osuši. Tako i u životu. Verovatno nikad dosta crne i bele. Ili bude belo ili crno – kategorična je Olja Ivanjicki, koja je i u poznim godinama uspjela da sačuva ljepotu.
– Ko se trudi i upire previše, ne uspeva da sačuva večnu lepotu. Mnogo je bolje sve primiti sa dozom pomirenja i dozom kapitulacije i jednom rezignacijom. Ne možeš mimo prirode i ne možeš uprkos prirodi. Bolji je stav: tu si – gde si. Ne treba preterivati – otkrila nam je ova umjetnica, koja na svojim slikama traga za „lepotom nekog budućeg sveta i traži buduće lice lepote“.
Ohrabrenje
– Mladom umetniku je najpotrebnija pohvala. Treba ga hvaliti, pa makar i on sam sebe hvalio. Neophodna je podrška okoline, mada je danas sve napravljeno tako da slikari nestanu, da ta profesija usahne. Uvek je bila ta nesrazmera između mogućnosti okolo, tih digitalnih dostignuća i onoga što čovek može sam da uradi. E, ono što čovek može sam, to je uvek ograničenih mogućnosti. Previše. I tu su svi onda kapitulirali. Onda se događa da si nezadovoljan sobom, da ne možeš sve da pobediš, da ti to ne ide danas, pa ne ide sutra, pa onda izgubiš veru da nešto možeš da uradiš, tako da su te pohvale dobrodošle, čak iako nisu baš sasvim iskrene. U svakom slučaju je bolje ih imati nego ih nemati – smatra Olja Ivanjicki.
Mediala
U Istorijskom muzeju Srbije prije tri godine je otvoren Salon „Mediala“, čiji je počasni direktor, jedan od osnivača ovog umjetničkog pokreta nastalog pedesetih godina u Srbiji, bila Olja Ivanjicki.
– Svim idejama i maltene svim ljudima koji su se nečim bavili desila se jedna strašna činjenica da u trenutku kad su bili najjači i najplodniji nisu adekvatno bili zapaženi, pomognuti ili nagrađeni. Uvek je strašno da neke nagrade, neko ordenje dobiješ na kraju života i onda znaš da ti ništa drugo nije ni preostalo nego orden i grob. Jedno ide s drugim. Nekako nikad to nije malo prevremeno, nego je uvek na kraju. Orden i grob idu zajedno, tako tek da ima da neko nosi ono jastuče za njim kad ga sprovode. Taj orden služi za ono jastuče na kraju kad nemaju na šta da ga okače – prokomentarisala je kratko otvaranje ovog salona nakon pola vijeka Olja Ivanjicki.
Mila Milosavljević/27.06.2009
Izvor:glassrpske.com/

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZDRAVI BUDITE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Kako izlečiti prehladu za jedan dan!

Efikasna prirodna zamena za Coldrex i Fervex.

Prehlada i grip spadaju u najcešća cold-300x195oboljenja respiratornog trakta, a prehlada se javlja češce nego sve ostale bolesti zajedno. Većina ljudi se prehladi nekoliko puta godišnje, obično u proleće i jesen.

Ako osećate da će te se razboleti morate odmah početi da preduzimate neophodne mere. Počevši sa borbom protiv prvih simptoma prehlade u početnoj fazi, moguće je da se spreči razvoj ozbiljnih oboljenja (gripa, bronhitisa itd) i zapaljenskih procesa u organizmu.

Šta raditi ako osećate prve simptome prehlade i kako zaustaviti širenje bolesti i ojačati opšte zdravstveno stanje?

Ova tri jednostavna, ali efikasna i proverena narodna recepta pomoći će vam da se izborite sa početnim simptomima prehlade i gripa, zaustaviti i spećiti napredovanje bolesti.

Kako izlečiti prehladu za jedan dan.

1. Ovaj napitak je prirodna zamena za popularan „Coldrex i „Ferveks“, koji možete napraviti sami bez odlaska u apoteku, a koji je jednako efikasan da ne kažem i bolji.

Ako osećate prve simptome prehlade ili gripa uradite sledeće:

U 1,5 litar prokuvane i ohladjene do sobne temperature vode dodajte 1 supenu kašiku krupne (poželjno morske) soli, sok od jednog limuna i 1 gram askorbinske kiseline. Askorbinsku kiselinu u sebi poseduje šumeća tableta ili vitamin C u prahu. Po zelji možete zasladiti kašikom meda. Dobro promešajte i popijte ovaj rastvor u roku 1,5 sata. Po potrebi ponovite jos jednom.

 Kod prvih simptoma prehlade odlično pomaže i ovaj recept.

Ugrejte 100 ml crnog vina, dodajte u njega 1/4 kašikice mlevenog bibera i 1 kašiku meda. Promešajte i popijte toplo pred spavanje.

grzaniec-199x300 I treći, provereni recept, koji sam takođe isprobala na sebi i koji je 100% efikasan.

Poznati lek protiv prehlade i kašlja – vruće pivo sa medom.

Ne može se reći da je ova mešavina ima prijatan ukus, ali veoma je efikasna!
Flašu piva od 0,5 l (tamnog ili svetlog) naspite u u šerpicu i ugrejte, da bude vruće. Skinite sa vatre i dodajte 2 kašike meda i prstohvat cimeta i karanfilića i  promešajte. Pijte u toku večeri, pred spavanje, malim gutljajima. Posle lezite u krevet.
Moram reći da je ova smeša ima prilično neprijatan ukus, ali kod prehlade, gripa i kašlja deluje veoma efikasno.

Ovaj napitak omekšava  i smanjuje kašalj, poseduje anti inflamatorno dejstvo, podstiče znojenje, koje izvlači prehladu iz organizma. Jer znojenje, kao i u slučaju recepta sa vinom, je odavno poznata i priznata metoda lečenja početnih simptoma prehlada i gripa, koje uključuje odbrambene mehanizme organizma, koji se bore sa virusima.

 U sva ova tri slučaja možete prirodnim pitem pobediti prve simptome prehlade i gripa bukvalno za jedan dan.

Budite zdravi

___________________________________________________________________________________________

Koja je razlika između prehlade i gripa.

gripBoli Vas grlo i imate povišenu temperaturu? Naučite kako da na najbolji način otklonite ove simptome, ozdravite u rekordnom roku i zaštitite ljudi oko sebe.

Vreme je sve hladnije, a supe, čajevi i topla garderoba su ponovo u modi. To moze značiti samo jedno – počela je sezona prehlade i gripa.

Pitali smo našu doktorku da nam odgovori na najčesća pitanja u vezi sa ovim dosadnim zimskim napastima i tako pomogne da lako prevaziđemo sve neprijatne simptome.

Koja je razlika izmedju prehlade i gripa i kako da znam šta od to dvoje imam?

Prehlade izazivaju stotine različitih virusa, a simptomi su curenje nosa, upaljeno grlo, povišena telesna temperatura i kašalj, ali retko se ozbiljno iskomplikuju. Prosečna odrasla osoba ima prehladu od dva do četiri puta godišnje.

Grip je, medjutim, izazvan specifičnim virusom.

Uzrokuje simptomi visoke telesne temperature, glavobolju, bolovi u mišićima i zglobovima i kašalj. Ako ste „zakačili“ pravi virus gripa, računajte da će te odsutstvovati sa fakulteta ili posla bar 10 dana.

Da li treba samo da sačekam da prođu simptomi koje imam?

U većini slučajeva prehlada prođe za 7-10 dana. Posetite ipak svog lekara ako imate temperaturu višu od od 38 stepeni, duze od dva dana, iskašljavate zelenkasti ili krvavo obojen ispljuvak, bol u uhu ili glavi koji se pojačava, ako ste astmatičar i astma vam se pogoršava, ili ako ste zabrinuti i želite da se pregledate.

Osećam se grozno, ali imam tako mnogo posla. Da li da uzmem slobodan dan ili da sve stoički pregrmim u kancelariji?

Najbolji način da što pre ozdravite jeste da odležite i uzimate puno tečnosti. Ako se osećate loše, svakako da nećete moći da radite produktivno. Po pravilu bi trebalo da ostanete kod kuće. Za običnu prehladu 2-3 dana u krevetu biće dovoljno, kako bi ste izbegli da po povratku na posao zarazite svoje kolege. Kašljite ili kijajte u maramicu pa je odmah bacite. Uvek posle toga perite ruke.

Da li preperati protiv prehlade i gripa zaista deluju, ili je to samo bacanje novca?

Preparati protiv prehlade i gripa ublažavaju simptome, ali ne skraćuju trajanje bolesti. Neki preparati sadrže pseudoeferin koji smanjuje curenje iz nosa. Ova supstanca „daleki rođak“ „speeda“, pa moze da učini da se osećate omamljeno i nervozno. Kako ovi lekovi deluju samo simptomatski ( ne utiču na uzrok bolesti), uzimajte ih samo u jednoj dozi, recimo pred spavanje.

 Ostanite zdravi prirodnim putem

Ako se u kući neko razboleo od gripa, koristite eukaliptusovo ulje za brisanje stvari jer je jak antiseptik. Počnite da uzimate cink, vitamin C i selen kako biste pripremili imuni sistem za borbu protiv bilo koje infekcije.

Ako ste čuli da vino pomaže kod prehlade, to nije tačno. Možda će vama biti toplo i imati osećaj omamljenosti, ali nema nikakvih dokaza da alkohol pomaže u lečenju prehlade. Izbegavajte alkohol dok ste prehlađeni i dajte svojoj jetri oduška.

Tečnosti treba uzimati više od 2 litra na dan. Kad imate povišenu telesnu temperaturu vaš apetit slabi i lako mozete dehidrirati. Najbolje da uzimate velike količine vode, biljnih čajeva, sveže ceđene sokove od voća i povrća i bistre supe. Cillj je da uzimate na svakih sat vremena 200-300 ml tečnosti od ujutru do uveče. 

Jedite supe, dodajte ishrani biljne začine i povrće. Tamjan, bosiljak, lovor, limun, beli luk… imaju zaštitno dejstvo protiv infekcije i ublažavaju umor. Supi dodajte proteine, na primer pileće meso.

Izvor:uspesnazena.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OKRENI-OBRNI, NE MOŽE BEZ TRUTA …

tamoiovde-logo

ŽIVOT JEDNE ŽENKE

Zamislite – tek što ste se rodili, a vaša budućnost već izgleda neveselo.

TamoiOvde-1003402_904132_sx Posle, sve u svemu, kratkog detinjstva kada su o vama vodili računa i hranili vas, bili ste još kao dete primorani na rad, na čišćenje tamnog i prenatrpanog doma i brigu o mnogobrojnim sestrama. Potom bi vas postavili da stražarite kako biste štitili dom od opakih uljeza. Ukoliko preživite, ostatak života potrošićete u potrazi za sićušnim količinama hrane iz prolaznih izvora, najčešće ne za sebe, već za zajedničku ostavu.

Vikendi? Praznici? Zaboravite ih.

Za samo nekoliko nedelja, istrošićete se do smrti. A povrh svega, nikada nećete spoznati ljubav.

Vaša sestra, s druge strane, započeće svoju karijeru prvo ubijanjem svojih suparnica, provodeći se zatim u velikom stilu. Tokom niza orgija sa hiljadama učesnika, izvršiće preljubu sa 20 muškaraca, koji su (doslovno!) spremni da umru za ovu privilegiju.

 Posle povratka sa takvog razvrata, ona će biti tretirana kraljevski.

U stvari, do kraja svog života ona će biti okružena lojalnim personalom koji će je hraniti, čistiti je i udovoljavati svakoj njenoj želji.

Ako ikada bude napuštala gnezdo (što se retko događa) biće u društvu nekoliko hiljada sluškinja koje će dati sve od sebe kako bi joj pronašle najprikladniji novi dom. Vaša sestra živeće 20 puta duže nego vi i biće jednog dana ponosna majka stotinama hiljada potomaka, dok ćete vi umreti kao usedelica.

Nepravda? Svakako!

Ali vi ste onda samo pčela radilica. Pošto je za vašu sestru dobro da bude matica.

Aleksandra i Lars Čitka

Izvor: vreme.com/ Alexandra Chittka, Lars Chittka (2010) Epigenetics of Royalty. PLoS Biology 8(11);
Prevod: I. Umeljić

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 KAKO JE PČELINJI KRALJ POSTAO ŽENKA

TamoiOvde-1003402_batlxerDa bi u patrijarhalnom svetu naučnici uopšte prihvatili ideju o tome da jednom zajednicom kao što je pčelinja može upravljati ženka bilo je neophodno da se promene društvene okolnosti – zagonetka matice se rešava u doba kad se kraljevima odrubljuju glave, a drugi „obični“ ljudi zauzimaju njihovo mesto

ARISTOTEL: Kćeri maslina

TamoiOvde-1003402_AristotelI pored prilično apsurdnih ideja poput onih da pčele „skladište buku u glinenim sudovima“ ili da „nose kamenje sa sobom kako ih vetar ne bi oduvao“,

Aristotel je imao prilično impresivan uvid u stvarna dešavanja u košnici. U svojoj Istoriji životinja izložio je sve što je bilo poznato o pčelama pre dve i po hiljade godina. Opisao je različite vrste ćelija saća, vladare i trutove, način na koji se hrane i neguju larve, kao i podelu rada u košnici.

A zapazio je i da se pčele roje prateći svog „kralja“. Ipak, kolebao se oko načina na koji se reprodukuju, u stvari, nije ni bio siguran da li se pčele uopšte reprodukuju. U vezi s tim, Aristotel iznosi nekoliko ideja koje su bile široko prihvaćene u njegovo vreme, kao što je ona da pčele svoje potomstvo pronalaze i sakupljaju sa cvetova različitih biljaka, a najviše sa maslina – ostalo je zapisano da je u godinama sa dobrim rodom takođe bilo i mnogo pčela. Doslovce, smatralo se da pčele rastu na drveću.

Aristotelove ideje, koje su prihvatili i slavni pisci kao što si Plinije i Vergilije, oblikovale su gledišta naučnika o pčelama tokom naredna dva milenijuma.

ČARLS BATLER: Ženska monarhija

Stvari su se promenile objavljivanjem dve značajne knjige, Ženske monarhije Čarlsa Batlera i Teatra letećih političkih insekata Semjuela Purhasa, od kojih je ova druga objavljena četiri decenije posle prve. Ni jedna ni druga knjiga nisu se mnogo bavile pčelarskom praksom već dostignućima pčelarske nauke posle Aristotelovog vremena.

Hempširski paroh Čarls Batler, koji se pored istraživanja pčela bavio i reformom engleskog jezika, objavio je 1609. godine danas čuvenu knjigu Ženska monarhija (Feminine Monarchie), u kojoj je popularizovano gledište da je vladar košnice zapravo „kraljica“.

TamoiOvde-1003402_PachamamaKnjiga je objavljena šest godina posle smrti engleske kraljice Elizabete I, tako da ideja da žena vlada državom nije bila strana za njega. Batler nije pružio, u naučnom smislu, verodostojne razloge koji bi ga naveli da prihvati ovo gledište. To je, zapravo, dve decenije pre njega, učinio španski pčelar Mendez de Tores, mada Batler po svoj prilici nije znao za njegovo otkriće.

Dakle, matica je bila kraljica, vladarka, mada ne i majka pčela. Hempširski paroh je smatrao da radilice generišu potomstvo sparivanjem sa trutovima. Imao je takođe i ideju o tome na koji način nastaje „plemstvo“: „pčele-dame neguju se u nekoliko kraljičinih palata na izuzetan način. Zlatna supstanca, kako god da je nastala, ne pretvara se u crvića, već odmah poprima oblik pčele“. Ova ideja datira još od Aristotelovog vremena.

Kao što vidimo, naglašavanje analogije košnice sa „savršenom monarhijom, najprirodnijim i najsavršenijim oblikom vladavine“ obmanulo je Batlera.

Teorijska razmatranja koja nemaju nikakve veze sa iskustvom definitivno su se pokazala vrlo malo korisna za razumevanje biologije pčela i bili su potrebni čvrsti dokazi, iz iskustva. To je naučnike navelo da ih pribave.

JAN SVAMERDARM: Aura seminalis

TamoiOvde-1003402_Svamerdarmov crtez reproduktivnih organa matice levo trutova desno Jan Svamerdarm (1637–1680), jedan od slavnih pionira anatomije, došao je tokom svog kratkog života do nekoliko izuzetnih otkrića. Svamerdarm se obrazovao pod uticajem velikih holandskih prirodnjaka, koji su se bavili prevashodno ljudskom anatomijom, ali je veoma brzo svoju pažnju usredsredio na insekte. Koristio je, za to vreme, veoma sofisticiranu opremu za disekciju i mikroskop, i bio je prvi naučnik koji je utvrdio kako izgledaju unutrašnjost insekata i njihovi organi. Saznanja do kojih je došao objavio je – zajedno sa prelepim ilustracijama – u svojoj knjizi Bybel der Nature, koja je u štampanom izdanju publikovana 1737. godine.

 Svamerdarm je primetio da matica ima potpuno razvijene jajnike sa jajima i „posudu“ za spermu, pa je zaključio da je „kralj pčela, kako se obično naziva, zapravo žensko“. Značajno je spomenuti da Svamerdarm nikada nije upotrebio termin „kraljica“, što može imati veze sa njegovim republikanskim sklonostima.

 Ma koliko da je njegovo rezonovanje bazirano na poznavanju anatomije bilo moćnije od njegovih prethodnika, odvelo ga je ipak na stranputicu. Naime, na osnovu anatomije genitalija trutova izveo je zaključak da je nezamislivo da oni mogu da oplode ženku. Izgledalo mu je, iz njegove „anatomske perspektive“ da seksualni čin kod pčela mora biti nešto drugačiji od proste kopulacije, odnosno snošaja. Odatle je dalje zaključio da se „oplodnja ženki pčela odvija na jedan krajnje neobičan način“, i to isključivo pomoću misteriozne mirisne izlučevine koju je on nazvao aura seminalis. Svamerdarm je čak planirao da ovu ideju eksperimentalno ispita, ali to nikada nije učinio. Pa ipak, prošao je čitav jedan vek dok ova njegova hipoteza nije pobijena.

RENE REOMIR: Zagonetka reprodukcije

 Kao što to Svamerdarmova zabluda ilustruje, i anatomija ima svoja ograničenja ako se prihvati kao jedini ključ za razrešenje nepoznanica vezanih za ponašanje pčela, posebno zagonetke sparivanja matica. Razrešenje misterije omogućio je jedan naizgled jednostavan izum – košnica sa staklenim zidovima. Među prvima koji je u naučne svrhe upotrebio ovu košnicu bio je francuski erudita i pronalazač Rene Reomir (Rene Antoine Ferchault de Reaumur, 1683–1757), koji je, takođe među prvima, počeo da sprovodi maštovito osmišljene eksperimente sa pčelama. Reomir je posmatrao i do detalja opisao kako se polažu jaja i kako se razvija leglo. Otkrio je i da pčele regulišu temperaturu u košnici, a poznato je da je on izumeo termometar i da jedna skala za merenje temperature nosi njegovo ime.

 Prvi je upotrebio boje kako bi obeležio pčele. Istraživao je sudbinu obezmatičene pčelinje zajednice i opisao šta se dešava u košnici kada joj se doda matica. U svojoj knjizi Memoires pour Servir a l’Historie des Insects iz 1714. godine detaljno je prikazao anatomiju i život medonosnih pčela. I pored bezbroj pedantno sprovedenih eksperimenata i posmatranja života unutar košnice, s ciljem da dokaže da celokupno potomstvo potiče od matice, Reomir nikada nije uspeo da vidi sparivanje matice. Zatvarao je u staklenu košnicu nesparene matice i trutove kako bi ih privoleo da se spare, ali nije imao uspeha.

FRANSOA IBER: Rešenje zagonetke

TamoiOvde-1003402_Fransoa Iber  Ostavljeno je švajcarskom prirodnjaku i verovatno prvom specijalizovanom istraživaču pčela, Fransoa Iberu (Francois Huber, 1750–1831), da razreši ovu misteriju. Iber je u ranoj mladosti ostao slep i oslanjao se na svog spretnog pomoćnika Fransoa Birnana (Francois Burnens).

 Iber i Birnan su sproveli bezbroj eksperimenata kako bi oborili ranije hipoteze o oplodnji matice, posebno Svamerdarmovu teoriju o aura seminalis. To su i učinili na jedan vrlo jednostavan način.  Postavili su izbušenu kutiju sa trutovima u zapečaćenu košnicu u kojoj su se nalazile samo neoplođene matice.

 Pošto iz ove situacije nije proisteklo nikakvo potomstvo Iber i Birnan su zaključili da je ipak potrebno nešto više od Svamerdarmove aura seminalis da bi se oplodila matica, a da je i Reomir to propustio da primeti.

 Još jedna, u to vreme raširena ideja bila je da matica zbog svoje „plemenitosti“ nije upražnjavala uobičajeni čin oplodnje, već da je umesto toga vršila neku vrstu samooplodnje – raniji istraživači su kao potvrdu za ovu pretpostavku navodili činjenicu da je iz košnice u kojoj nije bilo trutova, ipak, izlazilo potomstvo. Kada su Iber i Birnan zapečatili košnice bez trutova i smestili nesparene matice unutra, potomstvo opet nije izlazilo. Istovetno stanje primećeno je i kada su trutovi zatvarani u košnicu sa neoplođenim maticama, pa su istraživači odatle izveli zaključak da se čin oplodnje mora odvijati izvan košnice.

Konačno, juna 1788. godine Iber i Birnan su primetili da matica u pratnji trutova napušta košnicu, i da se ne vraća pre nego što bude obeležena „oplodnim znakom“ i ispunjena muškom semenom tečnošću. Iako su Iberova istraživanja, publikovana 1806. godine, okončala debatu oko reprodukcije i popularizovala ideju o oplodnim letovima, on ipak nije bio prvi koji je to primetio. Petnaest godina pre Ibera, slovenački pčelar Anton Janša objavio je prvi prikaz „svadbenog leta“ matice, što je prošlo gotovo nezapaženo.

ADAM ŠIRAH: Poreklo matice

TamoiOvde-1003402_Matica sa oplodnim znakom neposredno po povratku sa sparivanjaGodine 1760. nemački sveštenik Adam Širah (Adam Gottlob Schirach, 1724–1773) utvrdio je šta se događa sa košnicom koja ostane bez matice.

Uočio je da, ubrzo nakon nestanka matice pčele počinju da povećavaju neke od ćelija koje sadrže radilično leglo i da larvu hrane obilnijom količinom nešto drugačije hrane. Ukoliko se radilične larvice smeste u ovakve ćelije, postaće matice, primetio je Širah. Očigledan zaključak bio je da se matice prirodno ne razlikuju od radilica, ali da ishrana i nega određuju koja će larvica postati matica. Ova ideja bila je dočekana sa velikim skepticizmom i oštrim neodobravanjem, možda i zbog toga što je išla ispred duha vremena oličenog u predstavi o prirodnoj hijerarhiji na čijem vrhu stoji upravljač, bez obzira na to da li je reč o pčelama ili o ljudima. Brižljivo sprovedenim eksperimentima, Iber je potvrdio i popularizovao ovu ideju u svetu koji je u njegovo vreme bio spremniji da je prihvati, videvši da se kraljevima odrubljuju glave i da drugi „obični“ ljudi zauzimaju njihovo mesto.

JAN ĐERZON: Partenogeneza

Još jedan sveštenik, ali iz Šlezije, Jan Đerzon (Jan Dzerzion 1811–1906), ponudio je moguće objašnjenje prave prirode trutova. Đerzon je bio najpoznatiji pčelar svog vremena. Vodio je prepisku sa Mendelom i jedini je istraživač pčela po kome je jedan grad dobio ime (Đerzonov). Značajno je doprineo unapređenju pčelarske tehnike i bio je pedantan eksperimentator i pažljivi posmatrač. Pronašao je način na koji mogu optički da se razlikuju oplođena od neoplođenih jaja, jedna i druga položena od strane oplođene matice.

Na osnovu činjenice da matica može da izleti iz košnice a da se ne spari, zaključio je da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja, a radilice i matice iz oplođenih. Takođe je zaključio da „dok je kod složenijih životinjskih vrsta muškarac savršeno i dominantno stvorenje, kod insekata je sasvim suprotan slučaj. Kod pčela, „savršena ženka je centralna figura koja čitav roj drži na okupu“. Stoga je, trutove, s obzirom na to da su „nesavršeniji“, jednostavnije stvoriti bez pomoći mužjaka. Svoju, za to vreme politički veoma nekorektnu pretpostavku publikovao je 1835. godine u jednom malom pčelarskom časopisu i opet je, kao i neki njegovi slavni prethodnici, naišao na snažan otpor i neodobravanje svojih savremenika.

Dva veka posle Svamerdarma pčelari su u takvim časopisima i dalje raspravljali o tome da li su trutovi mužjaci!

Naučnici su dve decenije kasnije presudili u prilog „nepopularne“ Đerzonove hipoteze.

Godine 1857. Teodor fon Sibold, profesor zoologije iz Minhena odbranio je Đerzonovu hipotezu. Argumente u prilog teorije o partenogenezi zasnovao je na rezultatima eksperimenata Augusta fon Berlepša i Mendela, koji su otkrili da kada se ukrste svetlija italijanska podvrsta pčela (Apis mellifera ligustica) i tamnija nemačka podvrsta pčela (Apis mellifera mellifera) trutovi uvek imaju boju matice, dok radilice odlikuje neka međunijansa ili šarenolikost. Povrh svega, posmatrajući pod mikroskopom jaja iz trutovskih i radiličnih ćelija, Sibold je jedino na radiličnim jajima, ali ne i na jajima koja su bila u trutovskim ćelijama, primetio spermu, ili kako on kaže „semeno vlakno“.

Definitivno je bilo potvrđeno da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja.

ivan umeljić/Autor je urednik „Pčelarskog žurnala“, naučnopopularnog časopisa za pčelarsku kulturu; umeljic.com

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

RUBENS, SLIKAR TELA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________

Danas je VIDOVDAN. (Ovde je put za neke Tamo hrabrije…)

***
Na današnji dan, 28. juna 1577 rođen je Peter Paul Rubens 

_____________________________________________________________________________________________________________________________________

PETER PAUL RUBENS (1577-1640)

Rubens_AutoportretRubens je centralna ličnost flamanskog slikarstva baroka, jedan je od najznačajnih slikara u istoriji umetnosti, koji je kneževski živeo i ostavio veliki broj dela iza sebe.

Njegov otac Jan je bio doktor prava i porotnik Antverpenu, ali je sa mnogim protestantima morao da napusti zemlju pa se nastanio u Kelnu. U blizini u Sigenu, rodio se Janu i drugi sin Petar Pavle (29. jun na dan Petra i Pavla). Posle očeve smrti, pošto se porodica vratila katoličanstvu, udovica je sa decom došla u Antverpen, gde je Rubens u isusovačkom kologiju dobio solidno humanističko obrazovanje, a 1592. je počeo da uči slikarstvo. 1598. bio je primljen u slikarski ceh u Antverpenu, a 1600. je otišao u Italiju, gde je studirao i kopirao dela Ticijana, Tintoreta i drugih venecijanskih majstora. Tu ga je zapazio mantovanski vojvoda Vinčenco Goncaga, pa je Ruben bio osam godina u vojvodinoj službi kao slikar, a često je putovao i u diplomatskim misijama. Bio je u Firenci na venčanju Marije Mediči, pa u Rimu, koji je na njega ostavio silan utisak kako delima velikih renesansnih slikara, tako i delima njegovih savremenika Karačija i Karavađa. 1606. odlazi u vojvodinoj misiji u Đonovu, gde je izradio nekoliko portreta, a interesovala ga je i italijanska arhitektura, koju je studirao, pa je kasnije u Antverpenu izdao zbirku bakroreza Palazzi antichi di Genova (Palaci antiki di Đenova).
Tu ga je zatekla vest o majčinoj bolesti, pa je u jesen 1608. otišao u Antverpen. Žalost za majkom, koju nije živu zatekao, i predusretljivost sa kojom ga je primio namesnik Albert, zadržali su ga u domovini.

1609. postao je dvorski slikar sa godišnjom platom od 500 guldena i oženio se osamnaestogodišnjom Izabelom Brant, sa kojom je imao troje dece. Brzo je postao slavan i mnogo traženi slikar pa je bio pretrpan porudžbinama i prezauzet. U njegovom ateljeu je radilo mnogo učenika i saradnika, pa je on često samo davao skicu i određivao boje, a posle samo završenu sliku korigovao.

Dok se na slikama koje je radio u Italiji vidi uticaj italijanskih majstora, on se po povratku u Antverpen oslobodio svih uticaja i postao je potpuno samostalan, pa je već u prvim godinama po povratku u zemlju smatran najvećim flamanskim slikarom.

Bio je veoma vredan, pa je jedan od najplodnijih slikara, a za 30 godina na oko 2500 njegovih slika neće se videti znaci opadanja i zamora. Bio je umetnik velike invencije i u tom velikom nizu slika on se nikad ne ponavlja.

1611. podigao je za sebe divnu palatu sa paviljonima u koje je smestio svoje skupocene zbirke i tu je živeo kao bogati plemić. Iz toga je vremena slika Umetnik sa svojom prvom ženom, a tada su nastale i tri vrlo značajne njegove slike, rađene za katedralu u Antverpenu-Podizanje krsta, Raspeće i Skidanje sa krsta.
Na ovim slikama se oseća uticaj Mikelanđela i Karavađa ali, dok Mikelanđelo studira pokret kao problem, Rubens ga uzima kao gotovu činjenicu i podvlačeći u kompoziciji dijagonalu, uspeva da da figure u dramatičnom pokretu. Njegove ženske figure, uskih prsiju i širokih bedara, potsjećaju na Đulija Romana, ali su one sasvim drugog tipa-plave i krupen severnjačke žene. Kao crtač, Rubens nije uvek najkorektniji, ali je on zato orginalan i suveren majstor kompozicije, koju bez teškoća prilagođuje svakom formatu. Orginalan je i u tretiranju problema svetlosti i senke i boje. Njegove figure su uvek u punoj svetlosti, boje tela su u toplom bledo-žutom tonu sa plavičastim senkama, dok su refleksi crveni a sve su boje sočne, uvek nanesene u tankom sloju.

Rubensovo slikarstvo, teatralno i privlačno, koje deluje na običnog posmatrača, odgovaralo je onome što su jezuiti od umetnosti tražili, pa je on do kraja života smatran vodećim slikarom katoličkog sveta i iz njegova ateljea je izašao veliki borj slika sa temama iz Starog i Novog zaveta a među njima je i jedno od njegovih najznačajnijih dela Triptihon sv. Ildefonsa. U sredini je Bogorodica, okružena devicama, an krilima su donatori-Albert i Izabela sa svecima, svojim zastupnicima.

1622. poverila je Rubensu francuska kraljica majka da za Luksempuršku palatu izradi 21 veliko platno sa scenama iz njenog života za honorar od 20.000 dukata.

1626. umrla mu je žena i on se 1630. ponovo oženio šesnaestogodišnjom Helenom Furman. Mlada žena je bila očarana što se udala za tako slavna čoveka i njihov brak je bio veoma sretan. Imali su petero dece. Njen lik i njeno telo ovekovečio je Rubens na svojim mnogobrojnim slikama, što je često skandaliziralo savremnike.

Od 1635. živeo je u svom zamku Sten kod Mehlena i u Antverpenu i tu je posle teške bolesti i umro 30. maja 1640. Njegova zaostavština je iznosila 1,010.000 guldena.

Njegovo slikarstvo je svestrano, pa među njegovim slikama i onim koje su pod njegovim imenom izašle iz njegova ateljea ima veliki broj mitoloških, religioznih, alegorijskih, pejzaža, slika u žanru, portreta i crteža.
Njegovo klasično obrazovanje i znanje latnskog jezika omogućilo mu je da temeljno upozna klasičnu starinu i antički svet, koji je oživeo u svojim mnogobrojnim slikama. Među njima se izdvajaju Otmica Leukipovih kćeri, Borba amazonki, Parisov sud, Persej i Andromeda, Meleager i Atalanta i dr. Na svi ovim slikama pojavljuje se isti tip pune plave žene sa jakim udovima, pa su takve i njegove Tri gracie a i inače uvek vitka Diana. Model mu je skoro uvek bila njegova druga žena.

Pred kraj života radio je veliki broj slika po Ovidijevim Metamorfozama za Filipa II i 1638. poslao mu je 112 slika a posle još 18, jer je kralj bio oduševljen njima.

Istorijski prizori i scene se retko pojavljuju na njegovim slikama, a kad ih slika, on najradije pribegava alegoriji i mitologiji, što mu daje više slobode, kao na ciklusu, rađenom za Mariju Mediči.

Sa velikom ljubavlju je Rubens predstavljao životinje u divljem pokretu, najčešće u prizorima lova Lov na lavove, Lov na divlje svinje i Dijanin lov.
Ljubav je osećao i prema pejzažu, kome se približio živeći u svom poljskom zamku, pa je svojom rukom naslikao veliki broj pjezaža sa bujnom prirodom, jer kao što je voleo snažna tela koja odišu čulnošću, tako je voleo i izobilje u prirodi a, kao i ostali slikari baroka, predstavlja je najčešće uznemirenu, pred buru. Pejzaže je radio po prirodi a i iz mašte, obraćajući veliku pažnju arhitekturi i dajući domaći pejzaž kao okvir mitološkim scenama.

Postoji i manji broj Rubensovih slika sa motivima iz običnog života, na kojima su predstvljena seljačka veselja kao na slici Kermes.

Među njegovim mnogobrojnim portretima koje je izradio kod kuće i na svojim putovanjima, najbolji su mu oni članova njegove porodice, jer ih je sam slikao.

Njegov uticaj bio je ogroman na sve savremenike, a i čitav vek kasnije i to ne samo u slikarstvu, već i u svim likovnim granama.

Izvor teksta:galerija.metropolitan.ac.rs

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Priredio: Bora*S

POMOĆ U NEVOLJI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

DELFINI NAPRAVILI  „SPLAV“ OD SVOJIH TELA POKUŠAVAJUĆI DA SPASU BOLESNU DRUGARICU 

304109_delfini-afp_fOdavno je poznato da delfini važe za izuzetno inteligentne životinje, koje su često bile spasioci mnogih davljenika.

Koliko su ove životinje požrtvovane pokazuje i snimak napravljen u jednom nacionalnom parku u Južnoj Koreji kada je grupa delfina napravila „splav“ od svojih tela kako bi pomogli svojoj drugarici u nevolji.

Neverovatni snimak načinjen je u Kjum parku Ketacean istraživačkog instituta u Ulsanu u Južnoj Koreji.

 Grupa od 12 delfina plivala je kada je jedan od njih počeo da se čudno ponaša. Jedna ženka iznenada je počela da se prevrće sa strane na stranu, očajnički pokušavajući da se održi na površini usled paralize grudnih peraja.

 Videvši da im je drugarica u nevolji, drugi delfini su se skupili oko nje. Napravili su splav od svojih tela i zaronili ispod nje kako bi je držali na površini.

Priča, ipak, ima tužan kraj. Pet najpožrtvovanijih delfina se uzaludno trudilo da nesrećnu ženku spasu od davljenja.

Kada je prestala da diše, a njeno telo počelo da tone, ostali delfini su i dalje pokušavali da je dotaknu i pomognu joj, ali je bilo prekasno.

www.blic.rs

A,  OVDETokom noćnog ronjenja u blizini obala Havaja grupi ronilaca je prišao delfin koji nije mogao normalno da pliva.

 Tek kada je delfin uporno nastavio da kruži oko ronilaca, instruktor Keler Laros je shvatio da životinja nije samo znatiželjna, već da traži pomoć.

Delfin nije mogao normalno da pliva jer se zapleo u ribarsku mrežu, a kuka mu se zabila uz prsno peraje.

Čudno je bilo i što se delfin „nameštao“ svoje telo kako bi ga Laros lakše oslobodio.

Priredio: Bora*S

PAUCI I LJUBAV…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV 
Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se između njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa. U međuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta.
Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije. Pa ipak, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu. I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi.
Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.

Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence). Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.

Mužjak pauk zna da su leđa ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darwin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice …

Poznata je žalosna sudbina trutova.

Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić /borislavpekic.com

ČUVAM TE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________

NE DAM NIKOM DA TE DIRA…


 

 

 

 

 

 

 

 

 

Foto-priča: Bora*S

JOK, NE IZMIŠLJAVAM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Ženski likovi u „Koštani“ i „Nečistoj krvi“  Bore Stankovića

iz pera  Maje Radoman- Cvetićanin


U V O D

„Kad su mu kao piscu prebacivali da izmišljava,

sam je govorio o svom detinjstvu:

„Jok, ne izmišljavam, ama od nekud pamtim.

Sve sam to slušao, a jesam ponešto i video“[1]

 U sam osvit dvadesetog veka, kada se cela srpska literatura oduševljavala francuskom književnošću i težila pravazilaženju romantičarske folklorne tradicije, jedan srpski pisac, ne priključujući se ni „zapadnjacima“ ni „balkancima“[2], ostaje samo svoj intuitivno osećajući da će samo na taj način ispoljiti autentičan stvaralački zamah i sve obilje kreativne energije koju je nosio u sebi.

Donoseći perom mirise cvetnih bašti, toplih simita i tajnovitih amama što se mešaju sa zanosnim zvucima zurli, tupana i čočeka, Bora Stanković je „od mesta rođenja stvorio čudotvorni izvor poezije. Otkrio je lepote i čari rodnog grada, bogatstvo životnih umetničkih motiva na njegovom tlu. Zavičajno Vranje onako isto kao Bosna Ivi Andriću, ognjište je Bori Stankoviću za stvaranje velike poeme o čoveku i životu sveta.“[3]

Književno delo Bore Stankovića, bez obzira na to u koju ga književnu epohu ili pravac smeštaju njegovi mnogobrojni izučavaoci – nesumnjivo je prevratničko. Bilo da ga posmatramo kao stvaraoca u čijem delu srpska realistička proza doživljava vrhunac i okončava se postajući nešto novo, bilo kao „tvorca nove književne škole“ i pisca koji uspostavlja „unutrašnji dodir s duhovnim i stilskim odlikama evropskog modernizma“[4], Bora Stanković bitno menja srpsku pripovetku, roman i dramu. Po tematici  Bora Stanković je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne proze.

 Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka: Iz starog jevanđelja (1899), Stari dani (1902) i Božji ljudi (1902), i dramu Koštana (1902), a započinje rad na romanima Nečista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). [5]

Još u ranom detinjstvu ostao je bez oca i majke, a brigu o njemu preuzela je očeva majka, baba Zlata, a mnogo su mu pomagali i znameniti profesori, koje je tadašnja vlast, kao u Sibir, slala na službovanje u unutrašnjost Srbije. Najznamenitiji Borini profesori bili su Jaša Prodanović, Ljuba Davidović, Ilija Vukićević, Radoje Domanović. Prepoznali su talenat i darovitost budućeg velikog pisca i ohrabrivali ga da piše, kasnije srećni zbog njegovog uspeha.

 Na žalost, nije ostvaren san Stankovićeve staramajke, baba Zlate, da se Bora sa školovanja vrati u Vranje kao veliki gospodin, velika vlast od koje će strepeti nove gazde. Pošto je završio Pravni fakultet postao je sitni činovnik u Beogradu, kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivari. Tek pred prvi svetski rat prosvetne vlasti su ga udostojile postaviti za činovnika Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete, iako je već bio proslavljeni pisac. Naravno, kako se u povlačenju  najpre brinulo o narodnim poslanicima i sreskim načelnicima, tako da je i tada zaboravljen. U jesen 1915. god. s vojskom polazi u izbeglištvo, ali ga Austrijanci zarobe i sprovedu u Derventu odakle je pušten zauzimanjem poštovalaca njegovog književnog rada, pa okupaciju i ostatak života provodi u Beogradu. Vranje nosi u srcu kiteći njime i starim vremenima svoje stvaralaštvo.[6]

Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žena. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima – u drami Koštana i romanu Nečista krv. Pišući Koštanu, „komad iz vranjskog života sa pevanjem“, Bora Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina kojom dominiraju dve velike teme njegovog sveta – tuga za prohujalom mladošću, „žal za mlados“ i čulna opsesija ženskom lepotom. Roman Nečista krv je zasnovan kao društvena hronika rodnog grada, ali je, ne izgubivši obeležja ove vrste zahvaljujući majstorstvu pisca, prerastao u izrazit roman ličnosti. Slikajući društvene promene nastale posle oslobađanja južnih delova Srbije od Turaka oličene u priči o razvalinama Hadži-Mitinog doma, pisac daje potresnu sudbinu poslednjeg izdanka hadžijske loze, hadži – Mitine kćeri Sofke. „Nečista krv je poezija njene nepristupačne lepote i povest njene tragedije.“[7]

„Čitavo Stankovićevo književno delo posvećeno je čežnji i žudnji ljudskih bića za ličnom slobodom i ličnom srećom. U svim njegovim književnim delima, i pored njegove nostalgije za starim vremenima, i pored traženja i nalaženja jedino u starim vremenima poezije života, na videlu je istina o patrijarhatu, istina da patrijarhat ukorenjenim predrasudama, okoštalim i preživelim moralnim kanonima i tabuima, kao i nasleđenim mitovima, okiva ličnu slobodu i ličnu sreću. U okovima patrijarhata mlada ljudska bića prosanjaju ličnu sreću ranjena srca izbolovane i rano usahle mladosti.“[8]

„Pusto tursko!“

 Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili „pusto tursko“, nestajao je. Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nastajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi, turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su u bescenje ili su ih silom otimali dojušerašnji seljaci, njihove čivčije i nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranju, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže novi svet, ljudi sa granice. U Vranje je prostizao svet koji se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svet koji je dolazio do lepih turskih kuća ili pravio nove. Bio je to svet skorojevića koji nalaze mesto i u delu Bore Stankovića s kojim je on bio dobro upoznat, jer je njegova baba Zlata po mužu bila vezana za jednu hadžijsku porodicu, pa je Bora na sopstvenoj koži iskusio surovost osiromašenja i težinu promena koje su donela nova vremena.

Stari vranjanski svet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima, ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i nemoćan da se snađe u nastupajućem vremenu.Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se novo društvo zanatlija i trgovaca, društvo skorojevića. Nekada ugledne hadžije i čorbadžije, sada se sve više povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svet držeći i dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve više i materijalno propadali. Dojučerašnji mnadničari počeli su da se otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih poseda kojima su samo kmetovali. Ne želeći da se parniče, jer im to ne priliči, hadžije i čorbadžije su rađe odustajali od svog prava ili su odlazili u Tursku da tamo potraže izlaz ili utehu za svoju nemoć. Njihovo propadanje je bilo toliko primetno da nije moglo da se prikrije ni odećom, a ni gordošću i kućnim sjajem, koji su bili samo dekor i maska.

 Bora je bio fasciniran ovim društvenim promenama čiji je svedok bio kao dečak, pa je u ličnim sećanjima ili pričama o znamenitim Vranjancima pronašao nepresušno vrelo svog stvaralaštva:

 „To staro što miriše na suh bosiljak defiluje pred njim u burnom lumpovanju s dairama i gočevima, s vrelim igračicama koje već ne znaju šta će od svoje mlade i kršne snage, u mitu opojno sladostrasne mantafe, u mesečevom mlazu koji se olovno spušta na rasplamtela čula…“ [9]

Ali, Bora Stanković nije romantični zaljubljenik u prošlost, već realista koji ne krije ni jednu naprslinu i dekadentnost prošlih vremena:

„No kad iz sna detinjstva iščili miris bosiljka, kad naiđe oblak na mesec koji se fatalistički upio u njegovu dušu, na onom slatkom i melemnom „starom“ pojave se mračne pege životne groze. To mirišljavo i toplo staro otkriva dželatske, bezdušne običaje koji tiranišu svojim despotskim i nasilničkim porodičnim zakonima. Gotovo svaka priča Bore Stankovića nosi po jedan, nečovečnim običajima pogaženi život….“[10]

„Ja sam tvoj Gospod!“

Najdramatičnije promene nisu i najvidljivije, jer pogađaju onu sferu ljudskog bitisanja koju je nepisanim zakonima zabranjeno deliti s drugima. Najtragičniji lomovi dešavaju se u porodici, ali pošto je neprikosnoveni vladar porodičnog ognjišta muškarac, otac ili muž, odnosi i osećanja unutar njegove sfere „vladanja“ potpuno su zabravljena. Iščezavajuće patrijarhalno društvo svoju moć demonstrira upravo opstajanjem patrijarhalne porodice, koja guši sve impulse slobodne ličnosti.

„U Stankovićevoj prozi gotovo svaka patrijarhalna kuća je u srži svoga intimnog porodičnog života rastočena. Supružnici žive zajedno sav svoj život, a ipak ih jedno od drugog tradicionalni nevidljivi duh deli. Muž što je dalji od žene, što je grublji, što je više zatvoren u se, to je više vlasti nad njom. Žena se i ne usuđuje prići sa svojom voljom, mišlju i svojom osećajnošću mužu. Ona je u kući biće prema kome se muškarac bez ikakvih skrupula i zazora može ponašati bestijalno.“[11]

Stanković daje mračne slike bračnog patrijarhalnog života. Muž sadististički muči ženu, uživajući u svojoj pubnoj vlasti nad njom. Što suroviji prema njoj to veća njena pokornost i poniznost.

„Žena je najdublji i najpoetičniji izvor pesničkih nadahnuća, jezgro na kome uobličava svoju viziju sveta, stvarnosti života u patrijarhalnom Vranju, i svoje shvatanje tragike. U građenju ženskih likova, Stanković je snagom izuzetne sugestivnosti iznosio tragičnost situacija i dramatiku životne igre u kojoj najčešće gube svi, i žene i muškarci…“[12]

Prvi put u srpskoj književnosti je književnim delom Bore Stankovića jasno vidljiv tragični udes žene pod patrijarhalnom vlašću muževa. Sve što je dragoceno u ženi izloženo je despotskoj samovolji, zlostavama, obesti, pa i mržnji. Lepota i njen unutrašnji život usahnu, iskopnu.

Žena mora da podnosi svaki njegov udarac bez glasa i jauka, kao i da trpi javnu sramotu za koju nije kriva. I nikome se ne sme požaliti na svoju gorku sudbinu, a svojoj porodici ponajmanje. Čak i najmljnja aluzija na sopstvenu nesreću predstavljala bi udar na svetinju braka i čestitost porodičnog imena. Muž može da se provodi, veseli i dertuje, a ona mora da ga smerno čeka. A kada se on vrati i možda samo nasluti neko prebacivanje iz njenog obično uplašenog pogleda, ona će opet, ni kriva, ni dužna. ispaštati.

„Od svih žena kod Stankovića, ,nijedna nije bila srećna. Nijedna da je polazila za drago.‘[13] Žena je robinja i ne pita se s kojim muškarcem želi da podeli postelju. Udomljuje se bez prostanka, trampom, kao kod varvarskih plemena. Bubnji i zurle za nju su često pogrebna pratnja svega onoga što je kao momenat slobodnog života obasjalo njenu dušu. Sve ono mračno patrijarhalno što se kao zarđale gvozdene verige obavile oko njene prirode za nju je „sudbina“ koja se mora bez roptanja podnositi. Pod tom nepisanom sudbinom, predavanom u nasleđe od bojažljivih pokornih i mukotrpnih matera, mora se snositi muž, svemoćni gospodar duše i tela, tiranin koji nateruje strah u kosti kada se pozno u noć doma vrati mrk i napit.“[14]

 „I spasi me iskušenja zlatne sredine, odmora i mira“

 Ljubav prema patrijarhalnom svetu nije omela Boru Stankovića da prikaže patrijarhalno društva sa svim moralnim degeneracijama, koja to društvo često karakterišu. „Ropski položaj žene u tom društvu utoliko je naglašeniji ukoliko je reč o većoj duševnoj širini njegovih ženskih likova.“[15]

„Stankovićevi junaci nisu borci za određene ideje, već paćenici i stradalnici koji trpeljivo i gotovo beslovesno podnose udarac za udarcem kao jedinu stvarnu potvrdu da su živi. Neka vrsta defetizmna naseljava se rano u njihove duše, i oni neotporno ugađaju volji sudbine tako što čine ono što ne žele i što je čak suprotno njihovoj ličnoj volji. Iščekivanje je još osobeniji vid njihovog samožrtvovanja.

Koreni takvog doživljaja bez dubokog shvatanja života leže u patrijarhalnom predubeđenju da valja zazirati od ličnih prohteva, jer se njima samo izaziva inače zločesta sudbina…u tom čoveku su harale silom ukroćene strasti, otimale se zabranjene ljubavi, grcale žudnje za slobodom“[16]

U Nečistoj krvi vidnije su istaknuti elementi stvarnosti staroga vremana, a sudbini žene dato je prostranije realistično postolje. Ovaj roman donosi apoteozu Sofkine lepote, ali i tragediju njenog podređenog položaja u patrijarhalnoj kući, najpre roditeljskoj, pa supružničkoj. Lik Sofke se razvija između dva stamena međaša – odanost roditeljskoj zapovesti i pokornog trpljenja muževljevih batina.

Sofka odrasta noseći već imenom beleg poznate hadžijske porodice i važnih predaka:

 „Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da otkada je varoš počela postojati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i danju i noću, sa zapaljenim kandilima…“[17]

Samim rođenjem, Sofka je promenila oca. Do tada pažen i mažen kao malo vode na dlanu, on Sofkinim rođenjem shvata da nije samo on centar sveta. Ona postaje prvi i jedini razlog za očevo nežnije ponašanje i prema okolini, i prema sopstvenoj ženi:

„Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao raznežavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše…“ [18]

Prve znake osiromašenja nekada slavne porodice, Sofka ne primećuje, osim što joj nedostaje prisustvo oca, koji je navodno za trgovačkim poslovima u Turskoj. Istovremenio, svo interesovanje nadobudne rodbine doživljava kao neko zlokobno predskazanje. Prve znake ljubomore i zavisti jasno će osetiti s prvim znacima svog devojaštva:

„…kada Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u igri počeše odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom, bujnošću prsiju, kose, da, diveći joj se, uzvikuju: “Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!”[19]

Rastući na tlu hadžijske raspusnoti, sladostrašća i bahanalija Sofka svojom lepotom podseća na egzotični cvet koji se pojavljuje jedanput u sto godina:

„A kao što je unapred predvidala, ta je njena tolika lepota učini ako ne gordijom, a ono srećnijom. I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila, nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija. Samu je sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti ona obična svakidašnja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti i nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, viša, jača, koja se ne rađa često, ne vene brzo…“[20]

Lepota dostojna samo hadžijske krvi, učini je gordom i tako ponosnom na samu sebe, da joj ostale devojke nisu bile ni „do kolena“:

„Ramena i pleća jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, mišice, bile su oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj plećima činile i dalje vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad stas i bedra jače isticali…Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osecala kako joj, kad je raspusti po vratu i plecima, lako i senovito leži.“[21]

Osim samouverenosti zbog nesvakidašnjeg izgleda, ona je ponosna i na svoje poreklo i pretke, pa gordo razmišlja o svojoj nedodirljivosti:

„već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje, dostojan i njene ovolike lepote a i same nje, kao Sofke, “efendi-Mitine”.“[22]

Za razliku od ostalih devojaka, iako i Sofka odrasta u patrijarhalnoj porodici, gde se strepi i od očevog pogleda, a kamo li od prekora, ona se ne ponaša kao ostale devojke. Njena smernost se ne dovodi u pitanje, već njen pogled, koji se ne spušta pred svakim kako to običaji nalažu, otkriva samouverenu i slobodnu ličnost spremnu da se poigra nepisanim zakonima:

„Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prode, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijući se, a osobito ništa ne krijući od sebe…Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje javljajući joj se.“[23]

Ipak, vreme je najbolji sudija svemu, pa tako i njoj počinje da zadaje muke, jer oseća da takva njena lepota može da bude i izvrgnuta ruglu, ako se ne pojavi taj „poseban“ koji zaslužuje takvu lepotu. U suprotnom, palanka će je lako od princeze pretvoriti u „usedelicu“. Postepeno se u nju uvlači strah i od drugih lepotica, mada ona to ne oseća duboko u sebi kao istinsku opasnost, više kao strah od toga šta će čaršija reći:

„sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je – usedelicom.“[24]

Kao i svaka devojka prostala za udaju, i ona sanja svog budućeg, a on je naravno „spram Sofke“ i u snovima:

„On visoka cela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju. Mirišu mu haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj košulji, u moru od te svetlosti, šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi, čeka. I mada još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda…“[25]

Znamenita scena s Vankom, jedna je od odrednica Borinog stvaralaštva, ali je i jasna odrednica Sofkine ličnosti:

„…otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu ruku pridržavajući je, pritiskajući je… Oseti samo bol i ništa više. Brzo, stresajući se od jeze, ustade.“[26]

Sofkin erotizam upravo u ovoj sceni, oplemenjen je njenim gađenjem ljubavi bez ljubavi. [27]

Slikanje Sofkine lepote sve do povratka očevog kući, neka je vrts uvoda za ono štp će se tek desiti. Kao da je isticanjem njene čudesnosti još veća tragedija Sofkinog u rugobu stvarnosti. „Njena tragedija je u poniženju devojačkog ponosa, gajenog i maženog u gospodstvu, u survavanju njenih snova o čoveku dostojnom njene lepote i njene hadžijske krvi, pred saznanjem da se ima udati za četrnaestogodišnjg dečka iz obične, iako gazdaške seljačke porodice…“[28]

Ono što je nju najviše porazilo je „to što nije pitana, što joj je time za sve buduće dane stradanja i pred svetom i u njoj uskraćeno nasušno potrebno verovanje kako su je bar roditelji voleli, poštovali, kako je barem za njih bila čovek“.[29]

Sofka staje pred oca, prvi put mu se suprotstavlja. Ta njena pobuna je nečuvena, ali i tako svojstvena njoj, koja ima mušku volju.[30]

„ Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!“[31]

Odupire se ocu, ali samo kratko, jer su moralne norme patrijarhalnog društva u kome je odrastala, isuviše čvrsto stegle njenu slobodnu dušu, da bi se i dalje protivila. Sofka taj sukob patrijarhalne sredine i svoje slobodne ličnosti doživljava i kao sukob sebe sa samom sobom. Ona se ponosila i svojim ocem i njegovim socijalnim statusom, pa je njena drama još teža. Ono što nju sputava nije samo u patrijarhalnim okovima, već i u njoj samoj. Ljubav prema ocu i poštovanje njegove reči suprotstavlja se slobodnoj Sofki koja sanja o ljubavi, sreći i slobodnom izboru. Ona se ne okreće protiv oca čak ni onda kada se on prema njoj ponaša kao prema svom vlasništvu, ni onda kada je potpuno moralno ogoljen pred njom, pa ni onda kada je muž maltretira i svekrva savetuje da se vrati ocu. Ni jednog trena ona ne želi da pogazi očevu reč, jer bi time pogazila i sebe, pošto je u njoj deo njega.

Kako je njeno biće ispunjeno muškom snagom, da je uspela da odbaci okove patrijarhalne odanosti roditeljima, njena pobuna bila bi prevratnička. Ipak, nemoćna da se oslobodi naučenih normi ponašanja, ona odlučuje da sledi put kojim je uverena da se mora ići. Ona oseća da su njeni snovi suviše neodređeni i suviše smeli za prostor i vreme koji joj je sudbina zalomila, pa „svoj poraz prima postupno kao neminovnost starenja i kao neumitnost propadanja čorbadžijskog reda…“ [32]

Upravo to vaspitanje joj, uprkos sopstvenoj tragici, ističe oca kao žrtvu:

„Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što najstrašnije bi, to je, što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve, sve otišlo. A da je on, on sada tu, njegova nesreca i crna sudbina.“[33]

Kad se pojavilo sažaljenje prema ocu, nestalo je ono ranije divljenje i obožavanje, ali ipak je ostala naučena moralnost, pa se kaje što se usprotivila, zašto i u tim trenucima nije ostala na visini sebi svojstvenoj, zašto je poklekla i time se izjednačila s drugim devojkama:

„ I što bi toliko luda, te pre no što pode gore, k njemu, ocu, ne zastade, ne razmisli se? I kada se uveri da se to mora, onda što se bar ne pokaza kako dolikuje njoj? Što odmah, bez reči, ne pristade?“[34]

Sofkino večnanje za dečaka je ogroman udar na njen ponos i samoljublje, ali je dato i kao lična, i to prigušena drama, jer patrijarhalno uverenje u ispravnost roditeljske, pogotovo očeve odluke, nadvladava njen posramljeni ponos. Moralno opravdanje svog pristajanja sama pred sobom nalazi u samožrtvovanju za druge:

„ Još ima vremena da popravi, da se pokaže kako se žrtvuje, prinosi sebe radi njih. I to samo radi njih, da bi oni, otac i mati, pošto njoj inače svakom udajom prestoji bol i patnja, od te njene patnje imali koristi, tom patnjom bar njih, oca i mater, oslobodila i život im osigurala.“[35].

Sva što se Sofki desilo, usrećilo je mnoge, jer svojim malim mozgovima smatraju da je kažnjena za visinu sa koje ih je, verovatno, s pravom posmatrala. Ipak, da najveći svoju duhovnu veličinu pokazuju kad učestaju loša vremena Sofka dokazuje svojom trpeljivošću. Jedini put dozvoljava sebi da zaplače u amamu kad postane bolno svesna svojih protraćenih snova:

„Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da će doći ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada već je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle venčanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida.“[36]

I sopstveno venčanje doživljava kao da se sve to dešava nekom drugom, kao da ga posmatra van svog tela, kao sopstvenu sahranu. A venčanje s dečakom, ne samo da nije vrhunac njenog pada, nego nastavkom priče, postaje ekspozicija za sva iskušenja koja je sudbina Sofki namenila.

Svojim povratkom u njen i Tomčin život, otac joj je priredio još jedno „dobro“. Njegovim traženjem para za pogođenu prodaju kćeri, Tomči skida s očiju iluziju o radoj udaji i time počinje istinska patnja Sofkina:

„Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga dočeka, on rukom po čelu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme. Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i mamuzama u prsa ili u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka skljoka. Opet se ona vraća, opet ga izuva…“[37]

Batine koje junački trpi, malo ko bi izdržao, ali svojim podnošenjem Sofka kao da pokazuje da sada nije ni bitno šta će biti s telom, kad je dušu izgubila.

Na kraju, u njenim očima više ni da bljesne iskra mladalačkog zanosa:

„Tako celog dana ide od kuće do kuće, provlačeći se kroz kapidžike. Izredi celu mahalu i opet se vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno, oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne.“[38]

U liku Sofke nema ničeg idiličnog kako bi se danas zamišljala patrijarhalna devojka. Ona je ličnost, a za ličnost u patrijarhalnom svetu život znači tamnica. Utamničene su žudnje za ličnom srećom, zakopana ljubav, proćerdan život. Postoji samo večita tuga i patnja. Silinom svoje patnje, Sofka nalikuje Emi Bovari i Ani Karenjini, ali usklađenošću duše i tela, verovatno ih i prevazilazi, ali je izvesno da je stvaranjem ovako životnog lika, Bora Stanković dodirnuo same vrhove svetskog pripovedaštva.

„Lepota i mladost za vreme je“[39] 

 Koštana je naslovna ličnost drame, ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u središtu zbivljanja, oko nje se sve odvija, jer je ona razlog dešavanja i ponašanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni drame. Ipak, ona je samo motiv, koji pokreće ostale junake na delovanje, na ispoljavanje određenog životnog stava i filozofije, na buženje emocija i erupciju žeđi za životom i ljubavlju. Ali, ona poseduje i jasno izražene osobine, koje je čine upečatljivom kao junakom i moralno čistim ljudskim bićem.

„Koštana je dete vranjanskog podneblja, tamnih gora, mrkih kestenova i mesečine koja krv pali. Stanković je zadivljen pred njenim otporom na požude obesnih, ćefleisanih, od strasti izbezumljenih bekrija. Ona je Ciganka kojoj se pesma i igra obasipa dukatima, ali je čvrsta i postojana u ljubavi..“[40]

Svesna je svog porekla i društvenog statusa i jasno kazuje kakva joj sudbina priliči:

 „Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokruzemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!“ [41]

Koštana je obdarena ljudska priroda koja svoju mladost i radost života unosi u opojnu lepotu pesme i igre. Iako je čaršija pomahnitala za njom, u njenoj prirodi nema ničeg razbludnog, niti u postupcima ima ičeg nemoralnog:

„Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.“[42]

Sve što traži od života, jeste pravo na život koji bi zasnovala prema sopstvenim snovima i osećanjima. Njenoj nadarenoj prirodi ne odgovara život pod šatorom, u lutanju, u prošnji. za nju nije ni hadžijski dom u kome bi svoju mladost, lepotu i životnost žrtvovala potčinjenom životarenju između četiri zida:

„ Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne izinem, već samo da sedim, ćutim, trpim?“[43]

Ona je poželela drugačiji, lepši i plemenitiji život, život ispunjen slobodom i nezavisnošću. I upravo je to njen najveći greh. Time što je htela da pođe nekom novom životnom stazom, koju patrijarhalni život nije poznavao, ona se pobunila protiv ustaljenog reda i zato joj je sledila surova kazna. Obamrlu od bola, uz svirku i glasan jauk majke, Koštanu silom odvode za nevoljenog čoveka za koga jasno kaže da nije važno ni to što je bogat, ni to što je želi, bitno je samo da je to Asan, dakle, nije onaj koga ona želi. I njena, kao i Sofkina svadba više liči na sahranu, nego na početak zajedničkog života koji bi trebalo da je srećan.

A da ova dva dela često korespondiraju, pokazuje sličnost Mitketovog monologa:„I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se isušiv…“[44]i Sofkina sudbina plastično data u psolednjohj sceni. Sličnost ova dva lika mnogo je veća nego štpo se na prvi pogčed čini – od poštovanja moralnih zakona patrijarhalnog društva, preko samosvojnosti i velike duhovne snage do sopstvenog žrtvovanja zarad sreće drugih.

„Čovek je samo za bol i muku zdaden“

Ono što čini konstantu celokupne proze Bore Stankovića jeste njegov specifični junak, tj. čovekova duša, njegova unutrašnja, psihološka previranja, bure, sukobi, te neizlečive patnje i težak dert, večiti žal za nečim. Niko pre njega nije toliko i na takav način progovorio o strasti i stradanju, o snovima i maštanjima, tragici rascepa i žestini borbe u duši patrijarhalne žene.

Žene tog „starog“ vremena, koje tako fascinira Boru, po mišljenju muškaraca, trebale su samo da budu lepe i njima da ugađaju, jer su se o svim životnim problemima starali oni, muškarci:

„Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više stranih jela da gotove, i što teže, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu i snagu neguju, da su što belje, što strasnije. I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući – ne gledajući na rod, ni doba – osvojiti i zaluditi.“[45]

Još jedno od nepisanih pravila ovog sveta bii je kodeks ćutanja. Ništa se nije smelo znati van kuće, ni tuga, ni stradanje, ni bolest, ni dug. Pomoć se mogla samo platiti, nikako izmoliti. Ništa , sem vesti o radosnim događajima kojima su se više dičili, nego obradovali, nije mogla preskočiti kućni prag:

„oni, oduvek, što god bi se desilo u njinoj rodbini, sve brižljivo kriju i taje. Najveće svađe prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale. Ništa se nije smelo doznati, ništa videti…“[46]

Sve žene Stankovićeve proze pate počev od žene znamenitog Sofkinog pretka  Hadži – Trifuna do same Sofke. Bilo da njihovim životima gospodare očevi, muževi ili sinovi, njihova volja ne postoji, a snovi i maštanja ravni su grehu. Malo se oslobode „okova“ kad rode sina, ali ta početna sreća brzo iščili, jer i taj novorođeni dečak brzo raste i postaje novi gospodar. Tako je i žena tog Sofkinog pradede bila skoro nevidljiva i nije se čula do rođenja sina:

„Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali osećao je on kako je ipak ona nekako drukčija. Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila da i dalje nareduje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega pazi.“[47]

Večita patnja žene jeste i strahovanje nad sudbinom dece, pogotovo u patrijarhalnom svetu obožavanih sinova. Ona, ne samo da strada kao žena, ona pati i kao majka, jer je večita prepreka svađa i rasprava između oca i sina:

„A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuce istrčala; sigurno nije nikako ni spavala, čekajuci ga…“[48]

Sa stranica Borinih zure praznim pogledima nesrećne žene. Svačija sudbina tragična je na svoj način. U tom svetu neograničenih muških zadovoljstava, ženine želje ne postoje, pa naviknute na patnju i ćutanje, a sviknute na svakojake prohteve muškaraca, one same ponekad kreću drugačijim putem ne bi li prirodne nagone zadovoljile. Kada je Sofkina prababa Cona ostala udovica, a time kao da je za svet i sama umrla, nije se zatvorila u četiri zida, već je živela je i umrla kao muško, jer je zbog tajne ljubavi i bremenitosti sama sebi presudila. Žena čuvenog dede Sofkinog Kavarole, izmorena stalnim tobož trgovačkim putovanjima muža, a u stvari njegovim ludovanjima s Cigankama i drugim javnim svetom, na kraju je posustala i zgrešila sa bolešljivim deverom koga je negovala i dvorila. Naza, sestra Sofkinog dede, tri puta se turčila i vraćali je, pa je na kraju udali za slugu.

Kao da se viša sila sama postarala da očisti „nečistu krv“, dešavaju se čudne stvari:

„I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko radanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito dolaženje čuvenih ečima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vodenje kod vračara po razvalinama, po zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini!…“[49]

Međutim, koliko god tragičan, ovaj svet mučnih žena zadivljuje ne samo svojom izdržljivošću, već i poštovanjem onih koji to nikako ne zaslužuju. Takva je Sofkina majka, Todora, epizodni lik, čija je tragika najpre kao supruge, a zatim kao majke, ogromna. Ona je bila najmlađa od svih sestara, a uz to i siromašna, ali je čuveni Hadži-Mita prepoznao „biser na bunjištu“ i uzeo je za ženu:

„Bila više muško nego žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati da će iz nje kakva lepota izaći. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući u kakvu će se lepoticu docnije razviti, na iznenadenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu.

I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u pravu lepotu“[50]

Naravno, ona, večno zahvalna što ju je tako uzvisio i uveo u čuvenu kuću, trudila se da najbolje uredi kuću, dočeka goste, dvori rodbinu…Mužu je smela da se obrati samo kad je dobre volje, najčešće u igri sa Sofkom, od čijeg je rođšenja uvek bila na drugom mestu, ali je i za to malo muževljeve pažnje ćerki bila bezmerno zahvalna:

„Docnije, kad bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi i on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu, mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta… Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio, on, njen muž, i njegova ljubav.“[51]

Ona stameno podnosi i propast bogatstva za razliku od muža koji beži u Tursku. Shvata ona da su došla neka nova vremena i da su bivše sluge dočekale osvetu, vidi  i kako ih Tone vara, ali ne sme ništa da kaže, niti sme nekome da se požali poštujući zavet ćutanja. Trudeći se svim silama da propadanje sakrije i od sveta, i od Sofke, jedinu utehu nalazi u Magdi, koja je jedina odana ostala uz bivše gazde.

Kada učestaju hadži-Mitini pokloni, ona je uplašena, jer zna da ih nije zaradio:

„Znala je da ni od kakve trgovine i njegove zarade to ne može biti. A opet, znajući da je on gotov na svašta, i da, ako se on reši na nešto, ma to bilo i najgore i najstrašnije, ona ima samo da se pokori tome i sluša, ona od slutnje, straha, gotovo se razbole.“[52]

Njene zlokobne slutnje se obistinjuju strašnom muževljevom odlukom da Sofku uda za dečaka, a ni sama sebi, a kamo li Sofki ne sme da glasno prizna, ono što dušom zna – otuda pare. Ne može Sofki da govori, jer njena muka i bez ove najnovije je velika:

„Kroz plač poče Sofku da moli, da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se:

– Idi, idi, cedo! Oh, zar ne znaš šta je? To je. Sudbina zar? A znala sam ja da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada šta je. I bar ti me, Sofke, ne muci. Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh!“[53]

Još jedan epizodni ženski lik, na prvi pogled neprimetan i nebitan, svojim trpljenjem dokazuje ženskost. Stana, Markova žena, ne pleni lepotom tela:

„Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoća. Obučena je bila pola seoski, pola varoški: u anteriji, zabradena, istina, dosta novom ali prostom šamijom, u belim debelim čarapama i opasana seljačkim futom i sa obešenim nožićem o pojasu. Suva, bledih ociju, bleda, koščata, i sa maljama na licu od starosti. Sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj dubreta i svežinu jaka, prosta odela.“[54]

Ona pleni dobrotom, prostodušnošću i brigom za druge. Željna je sina, koga je Marko, u strahu od krvne osvete, rano odvojio od nje, ali sin brzo raste, pa ona uskoro uz muža, ima još jednog „gospodara“. Srećna je zbog ženidbe sina, ali i strepi od čuvene snaje, pa joj kaže „Vi“.

Prvi put se mužu suprotstavila kada je hteo Sofku da ima, pa je primorava da prizna da je i ona živela sa svojim svekrom, i da mu Tomča nije sin, nego brat. Sofka zna da od tog svekrvinog priznanja zavisi njena budućnost, ali je i svesna da Stanino protivljenje nešto znači, inače je Marko ne bi tukao, već bi već uradio po svome:

„Čoveče!… Čoveče! Ćuti, ubiće te Gospod!… Kuku! Zar svekar…! Zini, zemljo, da svi propadnemo! Kuku, šta doživeh! Kuku! Gospode bože, Gospode! Nato ču jedno strašno:

– Ja sam tvoj Gospod! I tup, jak udarac. Onda malaksao, obeznanjen, pisak svekrvin.“[55]

Stana pati i kad Tomča tuče Sofku. Iako je on njen sin, iako je majka, prepoznaje demonsku ruku i narav svog sina, a i sama zna šta Sofka preživljava:

„- Čedo, Sofke! Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!

– Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila – zabašuruje Sofka..

– Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim, odbranim. Zato, beži, čedo, idi od njega.“[56]

Celog života bez prava glasa, ona je i ovozemljaski svet napustila tiho kao što je i živela, željna sloge i ljubavi, koju je samo kratko osećala mežu svojom decom.

I još jedna „crna“ žena intrigira. Njena sudbina je svojstvena svim ženama starog Juga. Muž je omalovažava, vređa i ne poštuje, sin nije ispunio njene nade, osramotio je, pa ona mora da ispašta i taj neučinjeni greh. Kata, Tomina žena i Stojanova majka u „Koštani“ za muža je „crna“ i po njegovom prohtevu treba „usta da ima, jezik da nema“:

„„Crna!” A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Otkako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna… Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova!…Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina,kako Ciganke oblači i „beli svet” poji i hrani…“[57]

U ovom svetu majke često kunu svoje sinove, povređene i od onih koji su im jedina nada i spas. One izgovaraju, kao u bunilu reči koje ni u snu ne bi dodelile, jer im je i ta poslednja uzdanica, nada u bolji život posle muževe smrti  ili uz podršku snaje i sina, propala.

Z A K LJ U Č A K

 Talenat nije jedino čime dobar pisac treba da bude obdaren. Osim njime, mora da bude obdaren i moći zapažanja, a Bora Stanković je nesumnjivo posedovao i jedno, i drugo. On je umeo da vidi i čuje, a kasnije umetničkom maštom, duhom i emocijom, da sve boje, mirise, zvuke zavičaja, pretoči u reči.

„Ceo taj svet je tu svojstvenom povešću života, svojstvenom psihom i prirodom, svojstvenim životnim i ljudskim osobinama. Život tog sveta je u organskoj, krvnoj vezi sa ambijentom i atmosferama, u kojima se unutrašnjom poetikom odslikavaju ljudske emocije, životne radosti, tuge, patnje, nesreće, drame i tragedije. kod Bore stankovića sve se sliva u jedno biće: zemlja, priroda, sa sudbinama i životima ljudi. Kod Bore Stankovića i zemlja, i priroda, i naseobine, i kuče, i stvari, imaju ljudsku dušu.“[58]

I sve dok postoji i zrno patrijrhalnih okova, dok ima nesrećnih žena čija se volja iznova gazi, dok majke ispaštaju zbog postupaka sinova i kćeri, a svi zajedno zbog nezadovoljstva tog kućnog božanstva, oca ili muža, dok jezdi Mitka na svom Dorči pod Šar-planinom osluškujući žedno Koštaninu pesmu, dok  ljudi budu žedni sna i lepote, željni toplih reči, suza radosnica, pesama tugovanki i pesama radovanki…Borine reči biće svež izvor, a naročitu svežinu nose reči majki izgovorene Katinim glasom:

„Pa majka, sine, za sreću te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se kune. Majka rodila, očuvala, pa majka i da oženi, da snahu, odmenu dobije. Da i ona, kao i sve njene drugačke, sa snahom u crkvu pođe, u svet izine, u goste da ode; pa i ona goste u kući da dočeka, isprati. Da joj je kuća, sinko, s tobom otvorena. Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti. A s njime – crni moj život! Od njega nikad božja, blaga reč, samo vika.“[59]

 Maja Radoman- Cvetićanin

Foto: mojevranje.sr/everybodys-song.net/vesti.online

____________________________________________________________________________________________