KUĆA OD CIGLE SA BELIM PROZORIMA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bunjuel kakvog niko nije poznavao

U dnu uske, slepe ulice u centru oblasti u Sijudad Meksiku gde živi srednja klasa, leži trospratna kuća od cigle sa belim prozorima koja ne daje nikakav nagovještaj o bizarnim i šokantnim predstavama koje su u njoj smišljene.

Luis Bunjuel, otac nadrealističkog filma, živeo je u jednostavnoj, ograđenoj kući više od 30 godina nakon što se smestio u Meksiku, gde je pobegao iz građanskim ratom razorene Španije. Za čoveka koji je šokirao gledaoce scenama ruke zagađene mravima, sečenja očne jabučice žiletom i eklatantnih večera na klozetskim šoljama, Bunjuel je ovdje živeo iznenađujuće pitomo i mirno.

Sada je španska vlada, koja je kupila kuću od Bunjuelove porodice, otvorila vrata publici. Plan je da se kuća pretvori u stecište španskih i meksičkih režisera sa radionicama i povremenim izložbma u čast filma na španskom jeziku.

Inauguracija se poklopila sa 30. godišnjicom Bunjuelove smrti u glavnom gradu Meksika.

Kritičari Bunjuela smatraju jednim od najvećih režisera sa filmovima “Zlatno doba” i “Opskurni predmet želje” koji su pomerali granice dobrog ukusa, ali i naracije.Meksiku

Njegovi savremenici u Holivudu, pre svih Alfred Hičkok i Džordž Kjukor, divili su se njegovoj slobodi i kreativnosti sa kojima je izveo svoja 32 filma. A njegova dela su i dalje inspiracija za filmadžije – režiser Vudi Alen učinio je da se lik Ovena Vilsona u filmu “Ponoć u Parizu” iz 2011. upozna sa mladim Bunjuelom.

I pored živopisne ostavštine, Bunjuelov dom je predstavljen onakav kakav je bio za života režisera i ni nalik muzejskom tretmanu kuća ruskog revolucionara Lava Trockog ili slikarke Fride Kalo. Kuću je moguće posetiti samo kada su organizovani posebni događaji, izložbe ili zakazivanjem posete kod Ministarstva kulture Španije.
Bunjuel nikada nije zamislio svoju kuću kao ogledalo svog rada. Pisac Karlos Fuentes jednom prilikom se našalio na Bunjuelov račun rekavši da je njegov dom “bezličan kao zubarska čekaonica”.

I pored toga, poseta kući u okrugu Del Valje podseća da je Bunjuel tu živeo. Osunčani foaje idealan je za ispijanje suvih martinija koje je voleo pre ulaska u dnevnu sobu gde se prikazuje film. U dnu kuće je mala, udobna kuhinja sa belim pločicama, a ispred bašta sa roštiljem.

Sveštenik koji je poznavao Bunjuela kaže da je Bunjuel voleo da prekine rutinu spaljivanjem romana Agate Kristi i drugih pisaca u svom kaminu.

– Uvek je bilo mašte i humora i dobre hrane – rekao je njegov sin Huan Luis, koji je takođe režiser.

U kući postoje poneki podsetnici na Bunjuelove filmove poput plakata za “Mlade i proklete”. Scenarija i rolne takođe su izloženi, kao i fotografije sa snimanja nekih filmova.
Izgrađena početkom 1950-ih prema planu arhitekte Artura Senca, zgrada je rađena po ugledu na Studentsku rezidenciju, kulturni centar Madrida u kojem su rasli slikar Salvador Dali i pesnik Federiko Garsija Lorka, obojica bliski prijatelji Bunjuela.

Nekadašnja Bunjuelova muza, glumica Silvija Pinal, rekla je da kuća nije ni nalik onoj kakva je bila kada su prijatelji dolazili na paelju i martini koktele koje je nazivao “bunjueloni”.

– Kuća će pokazati Bunjuela kojeg mnogi ne znaju. On nije bio samo režiser. Bio je ljudsko biće – rekla je Pinal.

Probno otvaranje

Bunjuelova kuća probno je otvorena izložbom u decembru 2011. povodom pola vijeka filma “Viridijana”, koji je Vatikan nazvao blasfemičnim. Kuća je zatvorena ponovo u maju 2012. i opet otvorena prošle sedmice okruglim stolom na kojem su učestvovali režiseri, novinari i glumica Silvija Pinal, koja je igrala u njegovim filmovima.

Tanjug/glassrpske.com/21.08.2013

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 CEO FILM “ TRISTANA“ Luisa Bunjuela (Ovde) http://www.youtube.com/watch?v=FJXLCYZMGQ8#t=73

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SAMO MISTERIJA OMOGUĆAVA DA ŽIVIMO…

TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Na današnji dan, 19. avgusta 1936. godine streljali su frankisti u Visnaru kraj Granade Federika Garsiju Lorku, španskog pisca, muzičara i slikara, jednog od najvećih liričara 20. veka.

Pesnikovo telo su bacili u neobeleženu grobnicu.

Iako je Frankova vlada pokušala da izbriše sve uspomene na umetnika tako što je uništila Lorkina dela i zabranila spominjanje njegovog imena, ubrzo je postao simbol žrtava političke represije i fašističkih zločina.
Istoričari su saglasni u oceni da je slavni bonvivan i neumorni putnik smetao fašistima zbog nekonvencionalnosti i slobodoumnosti.

Procenjuje se da je nekoliko hiljada Španaca ubijeno na brežuljcima Granade tokom Građanskog rata (od 1936. do 1939), po nalogu saradnika zloglasnog kaudilja Franciska Franka.

Rođen je 1898. godine u selu Fuente Vakueros, nedaleko od Granade, u imućnoj porodici.

Kao student književnosti i prava u Madridu počeo je da se druži sa istaknutim intelektualcima i „buntovnicima s razlogom“, koji će kasnije postati sinonim za nadrealizam u umetnosti. Lorka je između ostalih prijateljevao sa režiserom Luisom Bunjuelom i napisao odu slikaru Salvadoru Daliju,

Iako je bio ponosan na uspehe prijatelja, mnoge od njih šokiralo je saznanje da je Lorka homoseksualac. Zbog osuda okoline sve više je tonuo u depresiju, koja je dostigla vrhunac kada su Bunjuel i Dali snimili film „Andaluzijski pas“, što je pesnik nemirnog duha protumačio kao napad na njega.

U potrazi za kratkotrajnim begom od stvarnosti Lorka je krenuo na veliko putovanje po svetu. Uživajući u lepotama Njujorka pronašao je inspiraciju za nove pesme, a potom odlazi na Kubu. Godine 1930. vratio se u novoproglašenu Republiku Španiju i postao direktor studentskog putujećeg pozorišta „La Baraka“, što mu je omogućilo da obiđe sve delove domovine, i upozna „sjaj i bedu“. „Život na točkovima“ predstavljao je avanturu koja je nadahnula pesnika da napiše romanse i dramska dela o iskonskim strastima, verovanjima i slepom predavanju sudbini, duboko utkanim u dušu Španaca.

Posle Frankove smrti 1975. godine i stupanja na presto kralja Huana Karlosa, pesme poput „Zeleno, volim te zeleno“ i „Neverna supruga“, ušle su u sve nacionalne antologije poezije.

 Kuća u kojoj je rođen Lorka pretvorena je u muzej, na radost njegovih obožavalaca iz različitih delova sveta. Oni koji posete to zdanje kreću na sentimentalno putovanje u prošlost, budući da su izloženi mnogi predmeti koji im omogućavaju da zavire u čudesni svet umetnosti, poput starog gramofona i požutelih fotografija.

Prema rečima kustosa, neki posetioci nazivaju Lorku Kurtom Kobejnom 20-ih godina prošlog veka, s obzirom na to da je, poput tragičnog pevača grupe Nirvana, uspeo da ostvari munjevit uspeh za kratko vreme, bio neshvaćen i umro mlad.

Njegove pesme pisane su duboko samosvojnim jezikom po formi bliskom nadrealističkom maniru.

 Nazivali su ga „andaluzijski slavuj“ pošto je njegovo delo prožeto duhom i bojama španskog juga.

Višestruko obdaren, bio je omiljen za života, a posle tragične smrti postao je najčitaniji svetski pesnik.

Dela: zbirke pesama „Ciganski romansero“, „Pesnik u Njujorku“, „Knjiga pesama“, „Pesme“, „Tamaritski divan“, poema „Kante Hondo“, tužbalica „Plač za Ignasijom Sanćesom Mehijasom“, drame „Leptirove čarolije“, „Marijana Pineda“, „Čudesna obućarka“, „Don Kristobalovo malo pozorište“, „Ljubav don Perlimplina“, „Belise u njihovom vrtu“, „Donja Rosita neudata“, „Krvava svadba“, „Jerma“, „Dom Bernarda Albe“.

„Samo nam misterija omogućava da živimo, samo misterija“, tvrdio je pesnik Federiko Garsija Lorka.

---

 
NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru –
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

---

MALA PESMA O PRVOM POLJUPCU

U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s’ večeri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)

---

 JEDNOJ CURI NA UVO

Ne htedoh.
Ne htedoh ti ništa reći.
Jer videh kako iz tvojih očiju
dva luda, mlada drveta mi mašu.
Od lahora, od srebra i zlata.
Ne htedoh.
Ne htedoh ti ništa reći.

---

 Priredio: Bora*S

Reference: rts.rs i  beogradskaka5anija.cyberfreeforum

---