NEMOJTE BITI NAJBOLJI RODITELJ, BUDITE TO ŠTO JESTE…

tamoiovde-logo

 SVETOMIR BOJANIN  : Sve ide iz porodice – osmesi, pogledi, fizionomija i ostalo što ide uz to

Profesor Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, poznat je široj javnosti kao autor knjige Škola kao bolest u kojoj je prvi argumentovano otvorio bolna pitanja neprikladnog odnosa savremene škole prema mentalnom zdravlju dece i omladine koja ih pohađa. Kasnije u knjizi Tajna škole, kao odgovor na prethodno postavljena pitanja, predstavlja široj javnosti model – školu kakva bi ona trebala da bude, kao i celovitu analizu stanja u savremenom, pre svega domaćem, školstvu. Ostao je aktivan i nakon završetka radnog veka na Beogradskom univerzitetu i Institu za mentalno zdravlje u Beogradu, pa je u poslednjih nekoliko godina objavljeno više njegovih knjiga, a zapaženi su i njegovi javni nastupi.

svetomir-bojanin-768x472Na Aranđelovdan 2016. godine, imao sam čast da razgovaram sa profesorom Bojaninom o uzorima, identitetu, drugarstvu, učenju, ljubavi i drugim pitanjima koje odrastanje postavlja deci, kao i njihovim roditeljima.

  • Profesore, kako vas je ponašanje vaših roditelja prema vama definisalo kao roditelja?

Dok sam došao do uloge roditelja prošlo je 36 godina. Bio sam sav pometen od svih tih psihijatrijskih teorija koje su besmislene uglavnom, pa sam se jedva izvukao od svih tih “Frojdova i Jungova” i trebalo mi je vreme, a sve je to uticalo na moj odnos sa detetom. Imao sam neki strah da moram stalno da učim i radim i da drugo ništa ne znam… I ja sam štošta učio, ali nisam primenjivao, živeo sam kako su moji živeli, živeo sam po imitaciji mog oca i majke.

Treba se čuvati četiri stvari: Deci ne treba davati ništa previše, niti ništa prebrzo, ništa što ona ne vole i što ne razumeju.

Kad god me pozovu da držim predavanje i da poučavam nekog kako se ponašati sa decom ili rešavati psihijatrijske probleme, uvek sam u strahu od dve velike opasnosti. Od jedne neistine da je život već prošao i da kada nešto ne ide treba pogledati knjige starostavne da vidimo kako bi to rešili. Malo mi je u tim knjigama “starostavnim” o “staroistinama”, ali i o ostalim istinama.

Druga opasnost je da se povedem za tim da je novo samim tim što je novo i vredno. Niko ne istražuje ono što je jedino moguće, tj. istinu o životu. Istina o životu je ono što smo i pričali “Upoznaj samoga sebe”. Povremeno sevnu istine o životu, znamo i sretnemo ih, ali ih ne koristimo. Uzmimo na primer Komenskog. On je bio značajan vladika u Husitskoj državi u 17. veku. Habzburgovci rasele Čehe po Evropi. U Holandiji su, recimo, imali veliku koloniju. I taj vladika češki obilazi koloniju i vidi da se deca gube, da se narod gubi u svom identitetu u svojim osnovnim kulturološkim obrascima. I tada pokušava da napravi tzv. pansofiju (svemudrost) kojoj će da uči decu češku, da se deca drže ljudskog u tom svom civilizacijskom napredovanju. Ta knjiga je napisana 1628. godine za učitelje Čehe, da spasavaju identitet češkog naroda koji je u rasejanju. A onda je to ispalo toliko sjajno da se 1638. prevodi na latinski i to postane velika didaktika koja se i danas studira. Tu imate naravno opterećenje vremena, ali on je dao nekoliko fantastičnih stvari. Rekao je da deci ne treba davati ništa previše, niti ništa prebrzo, da bi naučili. Ništa što ona ne vole i što ne razumeju. I kada neko ne zna ta pravila onda on pada na ispitu učiteljskom, na pedagogiji… I kad taj pedagog danas dođe u školu niko ga više ne pita šta je sa tim, nemoj previše, nemoj previše, vidi šta deca vole i vidi da li to mogu njihove godine. To više niko ne zahteva pa sam čak i čuo pre neki dan kako neki profesor iz srednje škole kaže kako je odzvonilo Komenskom. Ne da nije odzvonilo, nego se Komenski još nije ni rodio! Nije to što je novo odmah i dobro, nego je dobro ono što je dobro. Istina je to što je istina, bilo Sokratova istina, bilo istina Komenskog.

Upoznaj samoga sebe. Ta Sokratova tvrdnja i danas je poslednja istina koju znamo o čoveku. Upoznati sebe, dakle, pa onda ući u ulogu tate ili mame.

  • U današnje vreme u ponudi je na hiljade pravaca roditeljstva, od kojih onima koji tek stupaju na taj put, može samo da bude loše. Kako da budemo sigurni da postupamo ispravno, naravno prvo kao roditelji, a onda i u ostalim sferama života?

Jednog dana, jednom čoveku, ne znamo kako i zašto, došlo je da uzme u ruke dleto i čekić, i u kamen ureže: “Upoznaj samog sebe”. Upoznaj samog sebe – ja sam doživeo kao nekakakv usklik. I sad ima taj razgovor sa sinom, njegovim sinom. On nije uzeo prut, pa da tog adolescenta uči redu. I nije mu rekao: “Ja sam tvoj tata i ja znam kako treba živeti, mene treba da slušaš”. I nije se bavio autoritetom niti autoritarnošću, nego je jednostavno pričao sa njim o životu. Onda su naišli na temu da pričaju kakvi sve ljudi postoje. Ima svakojakih ljudi, ali ima i dobrih ljudi. Ti dobri ljudi, po čemu su oni dobri? Po čemu je pošten čovek pošten? Pa pošten čovek je po tome pošten zato što vraća dugove. Ono što duguje on vrati na vreme. Prema tome, zaključak bi bio da čovek nosi u sebi vrlinu koja mu je data, mogućnost vrline, i ako se ponaša tako da se njegova vrlina poklapa sa onim što on radi, on je zadovoljan i srećan. Ako se ne poklapa vrlina sa onim što on radi, tu počinje zlo, konflikti, nesreća.

Ta Sokratova tvrdnja i danas je poslednja istina koju znamo o čoveku.

I sada imate priču – ljudi koji svako u svojoj ruci drži po kamen, bludnica koju treba kamenovati i Hristos, i čekaju da se zadovolji pravda. On kaže da prvi baci ko je bez greha. I oni spuštaju kamenje, razišli se, i on ostaje sa onom ženom. A ona kaže: “Šta sad da radim”. A On kaže: “Idi i ne greši više.”

Roditelj se detetu uvek nudi!

Ni grmljavine, ni smrti, ni partijske kazne, ništa od zla koje mi svaki dan vidimo u našim nadmudrivanjima i poslovima. Šta se tu događa, šta je to s tim: idi bez greha. On nama govori u stvari da mi treba da smo stalno na osmatračnici. Da li ovo što ja vama govorim ide iz moje neke sujete, da se pokažem pametnim, ili iz toga da se nađemo nekako u dogovoru o životu o onom što pričamo. Da li mi razgovaramo sa drugima da bi nešto čuli što ne znamo ili nismo znali, da li mi idemo u dijalog iz ravnoteže i da tu ravnotežu podignemo na viši nivo, ili idemo da mu dokažemo da sam ja u pravu.

I ostalo je to da upoznamo sebe, da spoznamo šta osećamo, šta smo, i ako iz te pozicije budemo mame i tate onda je sve u redu.

  • Na kampovima koje pravimo, mi izbegavamo suvišnu priču i biramo takve aktivnosti da deca jednostavno što više materije sama “pokupe” iz ponašanja odraslih. Šta možete da nam kažete o vaspitanju primerom?

To što vi radite sa vašim kampovima to je jako lepo. Jako lepo i zbog toga što sada imate jednu drugu vrstu problema. Mi znamo da dete nije prohodalo iz radne navike, nije progovorilo iz radne navike, nego od sebe jer se trudilo, otimalo. Sećam se sebe kada sam gledao svoju decu oni su uvek radila ono što ne mogu i taman savladaju to nešto, a onda kreću opet nešto što ne mogu. Dakle dete ima potrebu da bude kao mi, ono ima potrebu da govori kao mi, njega podiže imitacija nas odraslih ako nas voli.

E sad i taj tata i ta mama moraju znati da kada su sa detetom oni se uvek detetu nude i da nije samo vreme zabave i valjanja po tepihu to kad mi vaspitavamo decu, nego vaspitavamo decu i kada sedimo ispred televizora i onda kada vi kao tata popravite česmu, a ono malo od dve godine uz vas, pa mu kažete dodaj mi onaj šraf ili čekić, pa mu kažete “Odličan si”. Ili mame… znam jednu malu Milenu, ona stane pored majke dok ova pere sudove, i kao i ona pere, više smeta i nešto brlja. I majci kažu “skloni je da ti ne smeta”, a ova kaže “Neka je. Nek’ se uči”. Treba ih pustiti da se uče. Dakle imitacija na nižem uzrastu je osnovno pedagoško i vaspitno sredstvo. Mama kaže detetu idi spremi igračke, ono neće, a kad ona kaže detetu za brlog od igračaka “Idem ja da pokupim velike igračke, a ti male”, dete odmah kreće da joj pomogne.

Naš je cilj ne da bude red, nego da dete zna za red.

A mi smo lukavi pa kažemo hajde da se igramo, da igrom dođemo dao cilja i da tako podižemo našu decu. To je identifikacija, pa umesto da mama kaže “Idi napravi red”, treba da kaže “Hajde zajedno ćemo da napravimo red.”

Deci do desete godine ne treba reći idi sredi nego hajdemo da sredimo, ne da uči, već hajdemo da učimo.

Kad nešto nije dobro u školi onda hajde da vidimo šta to nije dobro i dopustiti detetu da vodi u traženju greške. Marija Montesori to fenomenalno je kazala još pre 100 godina (a mi za to kao da nikad čuli nismo). Ili dete ima pismeni, pa dobije jedinicu, znači idemo u klasifikovanje. Ne klasifikovanje, ne ordenje ni unapređivanje, već život i otkrivanje tajne. Kad dete otkrije da se tu i tu zabunilo, i da nije dobilo zbog toga ni šamar ni jedinicu, nego su popravili on i učiteljica ili roditelj zajedno to, pa će sutra drugo, pa treće. I kad ide iz toga “hajdemo zajedno” da naučimo, da uradimo, da napravimo, to je onaj poziv koji prati simbiozu roditelja i deteta, a onda se ta simbioza postepeno razgrađuje pa postajemo ja, Pera, Steva, Mira i svako ima neku svoju individualnost. Tako se i ta simbioza razgrađuje, ali se zdravo i postepeno razgrađuje, ne puca, a mi se zdravo razvijamo.

Ono što su vaši skupovi, to mi se od prve sviđa zato što deca gledaju kako tate rade. I kako rade u kući, ali to sada da tate ne rade u kući, a da samo mame rade u kući, to je jedan mit. Ako su dobri drugovi, tata i mama, to se neće dogoditi.

  • Deluje da danas u školi nema drugarstva kao nekad, i da se to nekako tendenciozno nameće takmičarskim mentalitetom.

Drugarstvo i prijateljstvo je postalo smešno među decom, ne dobija se za to ni ocena ni nagrada, nego sprdnja, ”Eno onaj pomaže onoj budali, biće isti ko on”. Znači osnovni problem, da bi tate i mame bili dobri prijatelji i dobri drugovi, je da se drugarstvo i prijateljstvo neguju u školi. Mi idemo na seksualno vaspitanje i pravimo od toga jedan skandal. Niko to seksualno vaspitanje ne odbacuje i ne negira, ali šta je seksualno vaspitanje za devojčice ili dečake? Pa to da dečaci igraju fudbal, a devojčice balet. To je razlika, a to je isto i zašto se devojčice do nekih godina ne bi družile sa dečacima i bile drugovi sa njima, i pričali o drugarstvu i svi bili požrtvovani jedno za drugo. Da zajedno rešavaju neke probleme, a posle kad oni sami ispune kapacitete i ćelije drugarstvom, onda će doći i ta polna zrelost oko jedanaeste dvanaeste godine. I onda polako i postepeno idemo u seksualno vaspitanje. I tu se prijatelji i drugovi seksualno vaspitavaju, a ne neprijatelji i protivnici i ko će koga od prvog ili nultog dana. U tome je veliki problem. Još je Jung govorio da je vrlo opasno u nevreme bilo šta učiti decu. Ne možete dete u 5 godini da učite da drži pištolj ili učiti seksualnosti – kao u ovom filmu koji sam gledao nedavno o jednom školskom izletu na Mlavu, gde su učili decu kako se ljubi u usta, i to decu sa 7 godina, to je pervezno i odvratno.

Prvi zadatak oca je da mamu učini sigurnom u ljubav koja je jedan od stubova toga malog života.

  • Da li se razlikuje uloga majke i oca u životima dece?

To sve zavisi od ličnosti majke i oca. Imate i muške majke, imate i nežne tate. Sve u svemu, onaj klasični princip je da estetika ide iz majke, a etika, hrabrost, snaga, ide od tate. E sad pošto smo mi u civilizaciji kada nema toliko razlike između lovca i kuvarice, taj nivo identifikacije je možda sad tu manje važan, ali u svojoj suštini dete ima potrebu da bude privrženo, do treće četvrte godine ide uz vas. Tu je mama ta koja je važnija, ono je iz njenih ruku izraslo i ono se vraća u njene ruke. To nema nikakve veze sa seksualnošću i sa polom to su gluposti, već je ono izašlo iz tela majke. To telo je bilo detetov zagrljaj i onda je glas majke bio tu, a onda polako ulazi neko drugi. To je otac i njegov prvi zadatak je da mamu učini sigurnom u tu ljubav koja je jedan od stubova toga malog života. To je zadatak roditelja jer svi mi i muški i ženski imamo potrebu da budemo u sigurnom, i svako dete ima potrebu da je voljeno i da bude neko nekom.

  • Ali jednog dana vršnjaci postanu uticajniji nego roditelji?

Da, vršnjačka grupa je kasnije važnija za dete nego roditelj.

Do treće godine je važnija porodica. Identiteti su veoma važna stvar. Jedan Mirko i Milena, on pet godina, ona nešto mlađa, došli su kod nas da spavaju, da bi se njihov tata odmorio jer noću trebaju putovati na more. Uveče ih moja supruga vodi da spavaju, a mali Mirko ide sa njom pa joj kaže “Ali mi nismo vaši, mi smo mamini i tatini”. Detetu je da se identifikuje sa porodicom. Sve ide iz porodice – osmesi, pogledi, fizionomija i ostalo što ide uz to.

Svako dete ima potrebu da je voljeno i da bude neko nekom.

Ali posle treće godine dete se interesuje za vanporodičnu sredinu, drugove… i uči se druženju i igri sa drugarima. U parku baka izvede malog od četiri godine i on se uvek potuče sa decom, ali jedva čeka da ponovo izađe, jer on voli decu. On bi ih zagrlio kad se onome drugom ne grli i treba vremena dok se ne nauče kako se to voli, kako se to druži.

Sa četiri godine dete se identifikuje sa sredinom oko sebe i tu ono bira. Ja mislim da je vrlo bitno da dete zna šta je lepo, a šta ružno, u petoj, šestoj godini da zna da je muško ili žensko, i da se vole jer su drugovi, nisu muž i žena (ono kako se deca igraju muž i žena mačka pečena) nego drugovi. Iz toga se mi polako identifikujemo sa sebi srodnim pa ćemo i sa tatom i sa mamom. Ako su mama i tata srodni, važno je da deca budu sa mamom i tatom da se ne bi srodili sa dadiljom, crtaćima, u moje vreme kaubojima i indijancima ako tata nije bio dovoljno junački tip…važno je da dete zna šta je ružno, a šta je lepo, šta je dobro, šta nije dobro, šta je prijatno, šta je neprijatno pec pec, šta se može jesti i voleti, a šta se može voleti na drugi način. I kada smo definisali šta je dobro, a šta loše, u šestoj sedmoj godina se javlja logičko mišljenje i sve se stavlja na svoje mesto. To se dešava mimo nas, i u džungli, i u školi i na fakultetu… Što smo mi pre ispratili tu identifikaciju i diferencijaciju emocija i deteta na dete, i čoveka na čoveka, to ćemo biti zreliji u svojim ponašanjima i seksualnim i socijalnim i svim ostalim.

Uvek je bitno imati muški identifikacioni uzor, da može dete uz njega da se usplete.

  • Kakvo je bilo vaše detinjstvo i odnos sa vašim ocem?

Moj otac je bio trgovac. Mladost je proveo u austrougarskoj vojsci, pa se posle bavio politikom. Delovao je nekako hladno, ali kad sam bolestan znao je da bude vrlo topao. Kada smo išli na more ili negde ja sam voleo ići svugda pored njega, i to mu nije smetalo, nego je i pričao o tome. Imao sam neku distancu, ali sam mu se izdaleka divio. On je uvek bio nešto važan za okolinu. Imali smo neku nežnost koja nije bila svakodnevna nego kad treba. Sa druge strane imao sam jednog rođaka kojem je mati umrla na porođaju, on je prosto obožavao tatu.

  • Možemo da primetimo da očevi više odsustvuju zbog posla od kuće. Kako taj nedostatak deluje na dečake i devojčice?

Uvek deluje kao nedostatak, ali očekuje se da uvek postoji neki ujak, stric, neki deda koji je čvrst i uvek je bitno da imamo taj muški identifikacioni uzor. Da može dete uz njega da se usplete. Može i uz komšiju ako je neki dobar sused sa nama. Mi smo imali u porodici jednog čika Acu, koji je bio jak i krupan, divan jedan čovek, i kad dođe čika Aca sva deca su uz njega, on je bio autoritet. Treba imati taj autoritet, jer mi smo zajedno i u svečanim prilikama i u pidžami i u najvećoj privatnosti. Zajedno smo i u našim neraspoloženjima, pa i mi smo ljudi, nismo mi nikakvi vaspitači. A taj naš prijatelj kome se mi svi divimo, njemu se prirodno i deca dive. I to dođe uvek kako treba. Tako da je važno je da se porodice druže, da postoje tate koje će povesti petoro-šestoro dece u prirodu i mame koje se igraju sa pet-šest devojčica, da postoje identifikacioni uzori koji privlače dete. I naravno da ih nećemo gurati ni u jednom ni u drugom smeru, ali ih nećemo ni ometati.

  • Hvala vam puno.

Ma hvala vama.

  • Mnogo mi je žao što nismo ovako pričali pre nego što sam postao roditelj, sigurno bih bio mnogo bolji.

A nemojte to. Nemojte biti najbolji! Nemojte biti vukovci i nemojte biti najbolji, već budite to što jeste. Vi imate kvalitete. Dozvolite da ne budete apsolutno pravedni. I nemojte biti najbolji roditelj, budite čovek normalan.

Za portal Prvi put s ocem, Mirko Mitrović

Izvor: zelenaucionica /januar 20. 2017

_______________________________________________________________________________

POZAJMICA RADA, ŠKOLA MORALA…

tamoiovde-logo

OBIČAJI:„Gradim kuću – dođi mi na mobu“

Srbi su u prošlosti veoma poštovali instituciju razmene rada i pomoći drugima. Jedan od vidova te pomoći bila je moba, zahvaljujući kojoj je svaki član zajednice mogao uspešno da obavi najvažnije praktične poslove i tako obezbedi opstanak svoje porodice.

mobari-1Etnološka nauka mobu objašnjava kao običaj udruživanja rada ili običaj racionalne raspodele ljudskog rada u srpskim seljačkim zajednicama koje su imale specifičnu ekonomsku organizaciju.

Moba se kod Srba pojavljuje nakon raspada seoske zadruge, koja je u prošlosti bila najvažnija društvena institucija. U seoske zadruge je bio uključen veliki broj porodica, koje su veoma dobro funkcionisale u okviru zajednice.

To znači da se brinulo da uvek bude dovoljno radnika za obavljanje svih vrsta poslova. Međutim, tokom vremena broj članova u zadrugama se smanjivao, a u 19. veku one potpuno nestaju. To je uticalo na razvoj različitih običajno-pravnih institucija razmene rada među kojima je moba bila najvažnija.

Moba- škola morala

Običaj sazivanja mobe danas je gotovo izgubljen, ali nekada je bio sastavni deo života srpske seoske zajednice. Moba je označavala okupljanje ljudi, pre svega, radnika i onih koji radnike opslužuju radi obavljanja važnog zajedničkog posla. Najčešće je to bio neki poljoprivredni posao, koji jedno domaćinstvo, samo, ne bi moglo da završi u ograničenom vremenskom roku. Bez organizovanja mobe nisu se mogli obaviti žetva, zatim kosidba, orezivanje vinograda, branje kukuruza, kao i teški poslovi prevlačenja tereta i zidanje kuće.

Takva organizacija zajedničkog rada iako se zasnivala na dobrovoljnosti, bila je uslovljena i određenim etičkim normama. Proizašla iz praktičnih potreba pojedinca, ali i hrišćanskog odnosa prema bližnjem, moba je bila i jedna vrsta škole morala. Rad se davao i uzvraćao i uvek se znalo da onaj ko je pozvan da radi može da računa da će mu ta usluga biti uzvraćena.

U klasičnoj mobi jasno se znala uloga svakog učesnika, a podela rada je izvršena i po polu i po uzrastu.U takvim zajedničkim poduhvatima su učestvovala i deca, koja su pomagala oko manjih poslova, kao što je nošenje vode ili prenošenje lakšeg tereta, ali i najstariji članovi zajednice. Stari nisu mogli da rade teške poslove, ali su pomagali svojim savetima i predlozima.

Za neke poslove, koji su bili veoma teški, kao obrađivanje vinograda, seljani su unapred utvrđivali redosled obavljanja određenih radova. Takva vrsta planiranja, po principu „danas se kopa vinograd u jednoj porodici, a sutra kod nekog drugog“, veoma podseća na još jednu važnu instituciju udruživanja rada u seoskim srpskim zajednicama u prošlosti, poznatu kao „pozajmica”.

imagesMobe su imale širu socijalnu ulogu, jer iako su se ljudi okupljali prvenstveno zbog rada, u takvim prilikama su se i družili, zabavljali uz pesmu i igru, tu su se mogli sresti momak i devojka, a organizovana su i razna nadmetanja, kao nadmetanje kosača. Obaveza organizatora mobe je bila da obezbedi hranu i vodu, a ponekad je domaćin pozivao i nekog muzikanta. Glavni obrok se služo na njivi, ali i u kući domaćina.

Moba je bila veoma važna prilikom zidanja kuće. Naime, u prošlosti, kada se gradio stari tip kuće poznat kao „dinarska brvnara“ ili bondručni tip kuće, koju je svaki domaćin podizao, sazivala se moba da bi se taj posao lakše i brže obavio. Međutim, od 50-tih godina prošlog veka, kada je izgradnja kuće podrazumevala angažovanje obučenog majstora-zidara, mobe su organizovane da bi se pripremio materijal za gradnju.

U tom periodu moba više nema onu formu koju je imala ranije i vremenom će, posebno sa pojavom mehanizacije u selima, izgubiti svoj prvobitni značaj.

Pored klasične mobe u srpskom seoskom društvu u prošlosti postojale su „milosrdne mobe“, koje su sazivane da se pomogne najsiromašnijim ljudima u selu ili porodicama koje je zadesila nesreća, kao što je smrt najsposobnijeg člana domaćinstva.

Ta vrsta pomoći se zasnivala na ljudskoj dobroti, bez obaveze uzvraćanja, ali je bila i u tesnoj vezi sa još jednim principom seljačkih društava, po kome se nisu dozvoljavala velika odstupanja, ni u siromaštvu, kao ni u bogatstvu.

Pozajmica rada – korektno poslovanje

Jedan od važnih načina međusobnog pomaganja kod Srba bio je običaj pod nazivom „pozajmica rada“. Ova vrsta razmene rada odvijala se sa strogo utvrđenim reciprocitetom u uzvraćanju usluge. Pri pozajmici se poštovalo pravilo: kada se rad daje i kada se uzima, koje vrste rada se uzimaju i koje se uzvraćaju. Rad se merio prema težini i strogo se poštovalo pravilo da se težak posao, kao što je kosidba, ne uzvraća lakšim, na primer, branjem kukuruza ili skupljanjem šljiva.

Koliko se vodilo računa o tome da se pravilno uzvrati rad, govori podatak da je početkom 20. veka, započelo zapisivanje vrste rada koji je pozajmljen. U okolini Valjeva je, u tom periodu, za obavljanje nekog posla utvđena mera izražena u jednoj nadnici. Tako se tačno znalo koliko je nadnica vredeo određeni posao. Ovo utvrđivanje je bilo veoma važno za egzistencijalno održanje jedne porodice, jer niko nije smeo da da, ali ni da uzme neodgovarajuću količinu rada od drugih. S druge strane, takva strogost je obezbeđivala stabilne odnose u seoskom društvu, kao i da nijedna porodica ne bude previše opterećena. Reč je, dakle, o vrlo korektnom poslovnom odnosu.

U okviru razmene rada, postojao je i običaj formiranja radnih koalicija, praktikovan, na primer, u selima oko Pirota. Radne koalicije su podrazumevale razmenu rada između jedne porodice sa tačno određenim brojem drugih porodica. Zbog osetljivosti poljoprivredne proizvodnje insistiralo se u tom slučaju na tačno utvrđenom broju radnika.

Zanimljivo je, kako je jedno tradicionalno i ne mnogo pismeno srpsko društvo vodilo računa o stvarima koje danas spadaju u domen menadžmenta. Seoska društva su imala velike potrebe za saradnjom, koja se uspostavljala i u krajevima gde je stočarstvo dominiralo nad ratarstvom. U ovim područjima naročito je bila razvijena institucija „bačije“. Reč je o vrlo kompleksnom sistemu udruživanja stada koje ide na ispašu, ali osim toga „bačije“ su podrazumevale i razvijen sistem raspodele svega što se od stoke dobije, pre svega mleka i proizvoda od mleka do vune.

Žetelice-i-žetva-običajiPriča o običaju udruživanja rada kod Srba ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli „prela“.

Ova lepa i romanitična kućna okupljanja ljudi naročito su karakteristična za zimski period, kada nema mnogo rada u polju i kada se većina poslova obavlja u kući. Tada se rade sitni tzv. ženski poslovi, kao predenje vune, pletenje, tkanje, vez.

Prela su imala izražen zabavni karakter i u njima su podjednako učestvovali i muškarci i žene. Žene su radile svoj posao, a muškarci su se najčešće okupljali radi zabave.

Danas moba u svom prvobitnom smislu ne postoji. Njeni recidivi možda bi se mogli naći u prilikama kada se obratimo prijateljima za pomoć, na primer oko selidbe ili nekog drugog posla i kada to zapamtimo da bi im jednom uzvratili.
Olivera Milovanović ( СВЕВЛАД)
Izvor: srpskaistorija.com

________________________________________________________________________________________

Na postavljenom putokazu ka „Gradim kuću – dođi mi na mobu“, zahvalan sam Donni Petrović.

Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

SRPSKA SLAVA NA LISTI UNESKA…

tamoiovde-logo POSTAJE DEO KULTURNOG NASLEĐA ČOVEČANSTVA!

Praznik porodice posvećen svetitelju zaštitniku domaćinstva, oblikovan u srednjem veku, postaje do kraja nedelje deo nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

dru-djurdjevda_620x0DO kraja predstojeće sedmice, saznaju „Novosti“, srpska krsna slava, zvanično će biti na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Tako će slava, najprepoznatljiviji običaj većine naših pravoslavnih porodica, ostati upamćena i kao „prvi upis“ Srbije na listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Ali, iako nema sumnje koliki je značaj slave za Srbe u Srbiji i kod većine Srba u regionu i svetu, našu javnost ovih dana najviše interesuje kako su je predlagači opisali i predstavili Uneskovoj komisiji.

Magistar Marko Stojanović, član nominacionog tima Slave za Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kaže da je slava predstavljena, pre svega kao obred osveštanja hrane i pića, koji pravoslavni hrišćani u Srbiji praktikuju u okviru godišnjeg ciklusa običaja. Kao praznik porodice, posvećen svetitelju, zaštitniku domaćinstva.

Naglašeno je, kaže, i da je reč o narodnom običaju proslavljanja sveca zaštitnika pod nazivom slava, krsno ime, krsna slava i, ranije, pamjat svetom, koji je oblikovan u srpskoj srednjovekovnoj državi, kao i da njegovu današnju običajno-religijsku formu, osim većinskog srpskog stanovništva, praktikuju i pripadnici nekih manjinskih zajednica.

– Objasnili smo i da obred slave i rituali sadrže beskrvne i krvne žrtve, uz molitve i zdravice. A, centralni, hristijanizovani ritual podrazumeva paljenje sveće, molitvu i unakrsno presecanje, prelivanje vinom i lomljenje hleba odnosno slavskog kolača na četiri dela, što simbolizuje telo, krv i bestelesnu prirodu Hrista.

Gozba, koja sledi nastavak je i sjedinjenje sa centralnim ritualom. Ona i za domaćina i za goste započinje uzimanjem zalogaja slavskog kolača i slavskog žita, potom otpijanjem gutljaja vina uz zdravicu, koja se izgovara za plodnost i blagostanje svih prisutnih, slavljenika i gostiju – kaže mr Stojanović.

NACIONALNA LISTA SA 27 “STAVKI“

Pre Uneskove, nematerijalno kulturno nasleđe mora da se nađe na nacionalnoj listi.

Srbija je, 2012. godine, usvojila registar koji trenutno sadrži 27 „stavki“ srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Osim slave, tu su molitva – đurđevdanski obred, belmuž, izlivanje i paljenje ratarskih sveća, izrada pirotskog kačkavalja, pirotsko ćilimarstvo, filigranski zanat, klesarski zanat, pazarske mantije, kosovski vez, pevanje uz gusle, groktalica, pevanje iz vika, erski humor, kolo (kolo u tri, kolo u šest), rumenka, sviranje na gajdama, frulaška praksa, sviranje na kavalu, naivno slikarstvo Slovaka, Lazarice u Sirinićkoj župi, izrada drvenih čutura u selu Pilica, Vukov sabor, ojkača, vranjska gradska pesma i čuvanje Hristovog groba.

On pojašnjava da je u „objašnjenju“ slave, predočeno i da je na gozbi neizostavna pečenica od mesa, kao krvna žrtva koja potiče iz antičkih vremena, i koja za slave koje se obeležavaju za vreme hrišćanskog posta ili na posne dane podrazumeva isključivo uzimanje ribe.

– Naglasili smo, takođe, da se i takozvano prenošenje slave obavlja uz kolač, kada sinovi, koji prema običaju isključivo nasleđuju slavu, na njen dan od oca ritualno preuzimaju komad kolača za vlastito domaćinstvo.

Rekli smo i da gozbu, slavski kolač i žito, pripremaju isključivo žene, i tako postaju ravnopravni nosioci slavskog obreda. Deca, pak, pomažu, rade manje poslove, posmatraju i uče da u budućnosti preuzmu značajnije uloge – priča naš sagovornik.

Posebno je ukazano da ritualna priprema i ukrašavanje slavskog kolača, utiskivanje Hristovih simbola IS-HS-NI-KA, uz kvalitet i obilje jela na gozbi, naglašavaju kulturnu, obrednu i društveno ritualizovanu ulogu žene i njen prestiž. Jer, pripremanjem žrtve u hrani, ona obezbeđuje plodnost i blagostanje domaćinstvu, ali ujedno prenosi ritualna znanja i veštine sa kolena na koleno.

– Objašnjavajući značaj slavske gozbe, pojasnili smo i da se tako širi društveni krug u kome se slava prepoznaje kao simbol zajedništva i identiteta. Pozivanjem i učešćem rodbine, prijatelja i suseda u gozbenom ritualu, usklađuju se društveni status, različita etnička i religijska pripadnost učesnika i naglašava važnost svakog gosta – naglašava Stojanović i kaže da je komisiji koja je odlučivala o tome da li će se slava naći na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva naš centar priložio obimnu dokumentaciju i priloge koji najbolje svedoče o istinskoj važnosti slave za identitet srpskog naroda tokom minulih vekova, danas i u budućnosti.

ZASLUŽNI I MEDIJI

– ZAKONSKI okvir, koji domaćinima za dan slave omogućava da ne rade, uz podršku medija koji povodom slava emituju ili pišu prigodne priloge, odražava opštedruštveni, pozitivan stav javnog mnjenja, što pospešuje očuvanje i održivi razvoj slave kao nematerijalnog nasleđa u Srbiji.

Osim toga, u Etnografskom muzeju u Beogradu i Muzeju hleba u Pećincima sprovode se dečji obrazovni programi koji promovišu i podižu svest o značaju proslavljanja porodičnog svetitelja – naglašava mr Marko Stojanović.
J. Matijević 

Izvor:novosti.rs| 23. novembar 2014.

___________________________________________________________________________

MAJKA NAJVEĆE BRITANSKE PORODICE…

tamoiovde-logo1Imam šesnaestoro dece i mogla bih još da rodim

Su Redford ima 38 godina, a već ima 16 dece, devet sinova i sedam ćerki. U poslednje 24 godine porađala se na svakih 17 meseci. Prvi put je zatrudnela sa 14 godina.

Ona je majka najveće britanske porodice.

60572_1radfordfamily_630x0

Svi na okupu

– Moj muž Noel i ja imamo 16 dece. U njega sam se zaljubila kada sam bila veoma mlada. Kada smo krenuli da se zabavljamo, imala sam samo 13 godina, a Noel je bio tri godine stariji od mene. Nakon nekoliko meseci zabavljanja, ostala sam trudna – sa svojih 14 godina! – priča Su.

I ona i Noel su se iznenadili što je ostala trudna, jer su uvek pazili.

60573_2radfordfamily_630x0– Kada smo saznali, više smo brinuli zbog toga šta će biti sa našom vezom nego zbog toga šta će naši roditelji reći. Želeli smo da zadržimo bebu i ostanemo zajedno. Abortus nije dolazio u obzir – kaže Su.

Njihovi roditelji su teško prihvatili te vesti i zabranjeno im je da se viđaju sve dok se prašina nije slegla. U petom mesecu trudnoće napustila je školu.

Podučavana sam kod kuće sve dok nisam rodila Krisa. Nakon nekoliko meseci, vratila sam se u školu.

Noel je bio kuvar pripravnik i nije zarađivao mnogo novca, pa je promenio posao da bi zarađivao više.

60574_3radfordfamily_630x0Dane smo provodili zajedno, ali sam se uveče vraćala kod roditelja. Kad sam imala 17, iznajmili smo prvu kuću. Bilo je prelepo, bili smo prava porodica – priča Su.

Sa 19 gdoina ostala je po drugi put trudna. I ona i njen muž jedva su čekali da im se ćerka Sofi rodi.

– Kada smo saznali da je devojčica, osetili smo se kao da ćemo konačno imati savršenu porodicu. Oboje smo voleli da budemo roditelji: volimo da brinemo o deci, bliski smo i volimo jedno drugo. Odlučili smo tada da imamo još jednu bebu, pa se posle 18 meseci rodila i Kloi. A posle 18 meseci i Džek. Do tada je Noel već planirao da pokrene svoju pekaru.

Znam da je nekim ljudima teško da razumeju, ali mi jednostavno uživamo u roditeljstvu! – priča ona.

60575_4radfordfamily_630x0Prvo su živeli u trosobnoj kući koju su kupili kada su imali četvoro dece i očekivali peto. Zatim su uzeli četvorosobnu, ali su već posle 12 meseci morali da se presele u veću kuću. Posle nekoliko godina prerasli su i tu kuću.

– Mnogo smo se brinuli zbog toga što ne možemo da nađemo dovoljno veliku kuću, a da je u skladu sa našim budžetom. Napokon smo našli desetosobnu kuću sa tri kupatila, ogromnom kuhinjom i trpezarijom, iako smo potrošili mnogo vremena i novca praveći od nje kuću kakvu smo želeli. Ali vredelo je – kaže Su.

A onda je zatrudnela sa desetim detetom.

60576_5radfordfamily_630x0 Mislili smo „Koja je poenta ovako velike kuće ako je nećemo ispuniti decom?“ Rodila sam nakon toga još šestoro dece, svako sa 17 meseci razmaka. Finansijski nam nije uvek baš lako i nedeljno trošimo 300 funti na osnovne namirnice za kuću – kaže ona.

Sofi i Kloe su napustile kuću, pa sada u kući žive sa 14 dece. Sofi se pre dve godine porodila, pa su dobili još jednog člana porodice.

– Naša deca znaju da dele i dobro se slažu – kaže ova majka.

Prošle godine Su je imala pobačaj, ali se oporavila, i sada je spremna da rađa ponovo.
Vladimir Tanacković | Foto: Privatna arhiva
Izvor:zena.blic.rs

______________________________________________________________________________________________

UKRAŠAVANJE PORODIČNOG ALBUMA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Novi trend među nevestama: Uz kume pokazuju gole guze

Vekovne tradicije na venčanjima obogatio je najnoviji fotografski trend koji mnogi još uvek smatraju neprikladnim za ukrašavanje albuma.

slikacitava.php

Foto-trendovi se trenutno izmjenjuju na gotovo dnevnoj bazi.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-900x600-20140726-20140701140717-0cee1618327bb998c84434c77027a466Neverovatno popularno fotografisanje hrane i selfieja za Instagram ipak bi mogao zaseniti najnoviji trend koji se zasad naziva ‘Wedding flashing’, prenosi 24sata.hr

Naime, novim nevestama dizanje vela pred oltarom očito više ne predstavlja centralni deo njihovih venčanja.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-900x600-20140726-20140701140741-802b77656305e6cf1995af62a2f8c2eaDevojke koje upravo uplovljavaju u bračnu luku, ali i njihove deveruše odlučile su se na korak dalje. I ne, pri tome ne mislimo na nevino podizanje haljine iznad kolena ili pak skidanje podvezice.

One odvažno dižu haljine i bez imalo kompleksa pokazuju svoje više ili manje gole guze.

Šta na kraju reći nego da porodični albumi koji se čuvaju generacijama više nikada neće biti isti.

novi-trend-meu-mladenkama-uz-kume-pokazuju-gole-guze-504x335-20140726-20140701140643-c1be9dfa439cee2864a4cc8b3e164a33

________________________________________________________________________________________________________