NEVEROVATNA DAFNE ALMASAN…

tamoiovde-logo

Ona ima 13 godina i završila je fakultet

Dafne Almasan ima 13 godina i u avgustu će dobiti licencu da postane psiholog. Od septembra planira da upiše master, a kasnije i doktorat.

69942140055ad0338190e6147622817_w640

Foto: thinkstock / ilustracija

Dafne je iz Meksika i ona je najmlađi psiholog na svetu. Završila je osnovnu školu sa šest godina, a sa deset godina srednju i upisala fakultet, koji će sledećeg meseca zvanično završiti.

Dafne ima starijeg brata i sestru koji takođe su vrlo uspešni u školovanju i brzini napretka.

Dafne se nalazi na listi 50 najuticajnijih žena u Meksiku, jer je njena životna priča impresivna. Međutim, ona ne planria da radi kao psiholog, već želi da se školuje do doktorata.

“Sva svoja saznanja želim da usmerim ka pomaganju deci natprosečne inteligencije, jer je to sfera kojoj želim da se posvetim. Želim da moja priča inspiriše i pomogne onima koji su jako inteligentni, a nemaju mogućnost da napreduju, a takođe želim da razbijem mit da deca kao ja nemaju detinjstvo”, rekla je Dafne, prenosi “Bi Bi Si”.

CKKSRL7WsAEi6gkDafne provodi 12 sata radno, odnosno učeći i kaže da bez obzira na visok broj sati učenja ima vremena da radi sve što rade devojčice njenog uzrasta.

Pored neverovatnog uspeha u školi Dafne trenira tekvondo i ima žuti pojas. Svira klavir, slika i drži časove kineskog.

„Kada doktoriram želim da držim časove deci. Obožavam decu i mnogo volim da predajem“, zaključuje Dafne.
Izvor:bulevar.b92.net

____________________________________________________________________________________

NEVEROVATNA TATJANA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako je ovo uradila?!

Tatjana, foto 1Proslavila se kada je pre nekoliko godina nastupila u ukrajinskom šou-programu za talente, a akrobatske veštine Tatjane Kundik na užetu su, na gostovanju u Francuskoj, prisutne ostavile bez daha kada je Ukrajinka izvadila stolicu i sela na nju dok je balansirala na užetu.

Tatjana je pre devet godina završila studije za cirkuske umetnosti u Kijevu, a svoj raskošni talenat ne traći ni sekunda.

Kako vreme prolazi, sve više unapređuje svoju tačku, ali niko nije mogao da poveruje u ono što je uradila u Francuskoj.

Tatjana, foto 2Atraktivna akrobatkinja se pre mesec dana odazvala pozivu i nasupila u čuvenom francuskom šouu „Le plus grand cabaret du monde“.
Iskolačene oči i razjapljena usta na licima prisutnih najbolji su pokazatelj raskošnog talenta 29-godišnje Ukrajinke.

Neverovatna Tatjana Kundik


Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

DOM VISIBABE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Stara planina-jedna od poslednjih oaza pravog vesnika proleća

Tan2014-2-21_111055148_4_620x0STAROPLANINSKE vrtače i uvale oko Crnog vrha, obrasle grabom, mahovinom i sitnom bukovinom, na nekih 12 kilometara od Pirota prema Gornjem Visoku, stanište su retke vrste džinovskih visibaba, koje polako ali sigurno nestaju na Balkanu, ali i u ostatku Evrope.

Ova vrsta pravih vesnika proleća u Srbiji se može naći na svega još nekoliko lokacija, a ima retka staništa i u Turskoj, Bugarskoj i na nekim grčkim ostrvima. U zemljama zapadne Evrope ih više nema.

16 (2)Student završne godine postdiplomskih studija beogradskog Šumarskog fakulteta Filip Jovanović, ne propušta priliku da svakog proleća u rodnom kraju obiđe staništa ove retke biljke koja mu je na studijama praktično tema.

 – Zaljubljenici u prirodu iz zapadnoevropskih zemalja dali bi pravo bogatstvo da pronađu džinovske visibabe, koje su u njihovim krajevima poodavno iščezle, da se samo slikaju kraj njih, da uživaju u njihovoj lepoti i okruženju – kaže Jovanović. On dodaje da u Evropi ima svega dvadesetak vrsta ovih biljaka, ali da nisu sve vesnici proleća, kako se to obično u narodu veruje.

16 (3)_620x0– Prave visibabe, poput ove džinovske, uspevaju na nadmorskim visinama od 1.100 do 1.400 metara. Jedini pravi vesnik proleća je džinovska visibaba – objašnjava Jovanović.

– Ima onih koje cvetaju u jesen, a najviše vrsta precveta do prolećne ravnodnevice. Nažalost, ima i „zaljubljenika u prirodu“ koji nisu svesni vrednosti ove biljke, pa je beru ili jednostavno iščupaju sa sve korenom i stave u vazu dok ne uvene.

Prema njegovim rečima, osim što su pravi dragulj u prirodi, visibabe imaju veliku ulogu i u fitofarmaciji, odnosno medicini.

V. Ćirić/novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

STARA PLANINA- BABIN ZUB


Foto: Bora*S

SLAVNE INDIJANSKE POGLAVICE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

„Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku, belac će shvatiti da ne može da jede pare.“

Starosedeoci Severne Amerike greškom su dobili ime Indijanci jer su Evropljani verovali da su stigli u Indiju. Da ironija bude veća, kolonizacija ne bi ni uspela da „divljaci“ nisu pomogli doseljenicima da prebrode prvu zimu. Američke urođenike, kojih je bilo oko 10 miliona, belci su proglasili životinjama vodeći rasprave da li uopšte imaju dušu! Rat doseljenika i starosedelaca je trajao sve do kraja 19. veka, do kada su bili istrebljeni, pobeđeni ili utopljeni u novu američku naciju. Iako ih je danas manje od tri miliona, njihov duh je preživeo i dan-danas se prepričavaju pobede poslednjih ratnika koji su pokušali da sačuvaju način života svog naroda.

1. LUDI KONJ (1840-1877)

45163_001-crazyhorse_ifTri žene umesto odlikovanja

Najslavniji indijanski vojskovođa poglavica Oglala Lakote bio je strah i trepet među vojnicima američke vojske. Postao je pravi gerilac koji je navlačio bataljona u klance, često glumeći povredu ili beg koji bi osilio vojnike da pojure za njim.

Još u mladosti se pokazao kao vešt ratnik. Dok je bio u lovu, savezničko selo je napao neprijatelj. Uspeo je da ga odbrani sa šakom ratnika zasluživši čak tri žene! Tada je još bio poznat kao Čaoha (U Divljini), ali njegova sposobnost vojskovođe stavila ga je na čelo ujedinjenih plemena, ispunivši predskazanje koje je sam prorekao u viziji još kao mladić. Američka vojska je pretrpela seriju gubitaka, svaki put dotučeni do nogu. Najpoznatija pobeda je bila nad generalom Kasterom.

2. DŽERONIMO (1829-1909)

45295_002-dzeronimo_ifLobanja umesto pehara

Poznat kao Gojale (Onaj Koji Zeva), najpoznatiji je poglavica plemena Apači. Više od 30 godina se uspešno borio protiv meksičke i američke vojske. Kad je meksička vlast ponudila pare za skalpove Apača, Džeronimo je otpočeo surove napade. Iako uhapšen 1886. i smešten u rezervat, doživeo je 80 godina.

Čak je prešao na hrišćanstvo, ali su ga zbog kockanja izbacili iz Crkve. Preživljavao je prodajući razglednice i suvenire. Harlin Džeronimo, direktan potomak Džeronima, tužila je neslavnu organizaciju „Lobanja i kosti“ da su ukrali lobanju i nekoliko kostiju iz Džeronimove iz grobnice. Priča se da je među članovima i Džordž Buš, a da im lobanja služi kao pehar. Vođe Apača su 2000. imale dogovor da povrate mošti velikog ratnika u razmenu za kompromitujuće fotografije ceremonija ovog tajnog društva. Na kraju su dobili lobanju indijanskog deteta!

3. BIK KOJI SEDI (1831-1890)

45165_003-bik-koji-sedi_ifZavršio u cirkusu

U detinjstvu se zvao Slonhe (Spori), da bi zaslužio drugo ime kao duhovni vođa i poglavica Sijuksa. U najslavnijoj bici indijanskih ratova kod Litl Big Horna pobedio je pukovnika Kastera. Ipak su ubrzo morali da pobegnu u Kanadu. Bik Koji Sedi vratio se nekoliko godina kasnije, dobivši pomilovanje od američke vlade.

Ostatak života je proveo u cirkusu Bafalo Bila, gde je glumio sebe za šaku dolara i, kako se priča, psovao posetioce na svom jeziku. Ubijen je u rezervatu kada je vlada pokušala da ga uhapsi, verujući da je povezan s ustaničkim pokretom Ples duhova. Ipak je umro kao ratnik i ubio 12 vojnika pre nego što je poginuo. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) popalili čitava sela Sijuksa, pobivši i žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji Amerike koji je konačno ugušio svaki otpor ratnika.

4. ONAJ KOJI KOCKA NA DVA ULOGA (1743-1807)

45166_004-tajendanega_ifDivljak s fakultetom

Tajendenega (Onaj koji kocka na dva uloga) ili Džozef Brant, engleska varijanta imena koje je prihvatio, bio je najpoznatiji poglavica Mohoka i svog vremena. Prozvali su ga monstrumom zbog pokolja doseljenika na teritoriji koja je pripadala njegovom plemenu. Od 15. godine borio se u francusko-indijanskom ratu zaradivši srebrnu medalju za uslugu od Britanaca, koji su tada zastupali prava Indijanaca.

Čak je završio fakultet u Dartmutu gde se oženio sa belkinjom. Diplomatski je koristio neslogu između Francuza i Britanaca da osigura koncesije za svoj narod. Želeo je da obezbedi miran i bezbolan prelazak iz jedne kulture u drugu. Nije doživeo da njegovim sunarodnicima bude zabranjeno da pričaju svoj jezik u školama gde su prisiljeni da postanu hrišćani.

5. TUPI NOŽ (1820-1879)

45167_005-tupi-noz_ifCelo pleme istrebljeno

Tupi Nož je ime koje je dobio kao mlad ratnik kad je uspeo nožem da ubije grizlija. Čejeni su poticali iz hladnih i suvih predela Montane i severne Dakote, a smestili su ih u rezervat u ravnici gde su vladali vlaga i vrelina. Našli su se u predelima u kojim su divlje životinje gotovo istrebljene. Malarija je desetkovala pleme, a vlada im je obezbeđivala samo kosti, i to nedovoljno.

Jednog dana Tupi Nož je odlučio da se vrate u zavičaj, ali su ih usput opkolili vojnici i sproveli u tvrđavu Robinson. Muškarci su bačeni u zatvor, a žene su držane u logoru. Očajne Indijanke pozvale su muškarce da umru u borbi jer je pleme ionako umiralo. Doturile su im nešto pušaka i noževa. Borili su se dok im je nestalo municije, a onda su ustali i ponosno poginuli. Majke su čak podizale svoju decu u vazduh da bi bila ubijena. Tako su izginuli Čejeni.

6. MALA VRANA (1810-1863)

45296_006-mala-vrana_ifSkalp u muzeju

Poglavica Mala Vrana bio je poznat kao jedan od najboljih lovaca u svom plemenu. Veoma mlad je postao vođa plemena, ali je već imao veliko ratno iskustvo.

Ipak, načinio je najveću grešku u životu kao diplomata (mada je imao samo 21 godinu), kad je potpisao sporazum o ustupanju teritorije belcima. Mala Vrana je već neko vreme optuživan za sve nesreće svog plemena i nadao se da će povratiti ugled i bar deo teritorije ukoliko ih bude lično predvodio u ratu protiv belaca. U to vreme vodio se građanski rat, pa je borba bila bespoštedna. Poginuo je u pokušaju da se ušunja u Sent Pol i sa gradonačelnikom Remsijem sklopi primirje. Telo poglavice, kome je navodno puška opalila sama, identifikovano je zahvaljujući dva puta polomljenoj ruci. Ta ruka i poglavičin skalp i danas se mogu videti u zbirci Istorijskog društva Minesote.

7. CRNI JASTREB (1767 – 1838)

45168_007-crni-jastreb_ifKosti na izložbi

Ubio je čoveka pre svog 15. rođendana. Kada je napunio 18, već je predvodio više ratnih pohoda. Iako nije bio sin poglavice Sauk plemena, postao je vođa zahvaljujući sposobnosti da predvodi ratnike.

Njegovo pleme je po zakonu imalo pravo na teritoriju u Ilinoisu, ali su belci nisu poštovali dogovor i nastavili su da naseljavaju njihovu zemlju s prećutnom podrškom države. Ubrzo je planuo rat.

Abraham Linkoln se proslavio upravo hapšenjem Crnog Jastreba, ali tek posle ujedinjenog podviga milicije Ilinoisa , teritorijalne vojske i rečne mornarice. Posle njegove smrti, mošti su ukradene i postavljene na izložbi.

8. CRVENI OBLAK (1822-1909)

45169_008-crveni-oblak_ifKrvav trag belog čoveka

Kao jedan od najuspešnijih indijanskih vojskovođa, Crveni Oblak je predvodio više od 2.000 Arapaho, Sijuks i Čejena. Rat koji je trajao dve godine završio se povlačenjem američke vojske sa Lakota teritorije (današnji Vajoming i Montana).

Crveni Oblak ih je potukao da su vlasti molile za primirje uz obećanje da će se povući i da se nikada neće vratiti na njihovu teritoriju. Naravno, čim su se ratnici vratili u sela, dogovor je prekršen. Crveni Oblak je otišao da pregovara sa generalom Grantom, ali je morao da prihvati život u rezervatu. Ipak, do kraja života se borio za prava Indijanaca.

Jednom je rekao: „Kada je beli čovek došao u moju zemlju, ostavio je iza sebe krvav trag.“

9. KINTPUAŠ (1837-1873)

45170_009-kintapus_ifUbio američkog generala

Poglavica Modok plemena na teritoriji današnje Kalifornije i Oregona, Kintapuaš ili, kako je nazvan, Kapetan Džek, koristio je gerilsku taktiku! Kad su proterani sa svoje zemlje i smešteni u Klamat rezervat, Kapetan Džek je shvatio da se njegovom narodu loše piše i organizovao je vojni pohod da povrati zemlju svojih predaka. Kad se vojska pojavila 1872, Modok je predvodio napad i izašao iz bitke bez i jednog izgubljenog ratnika.

Na dan potpisivanja mirnog sporazuma, belci su pokušali da ga prevare, međutim, Kintpuaša je poput revolveraša potegao pištolj i ustrelio generala Kanbija lično.

U indijanskim ratovima ovo je bio jedini slučaj u kome je ubijen general američke vojske.

10. AHAJA (1710-1783)

45171_010-ahaja-10_ifSto Španaca za večna lovišta

Ahaja, poznat po nadimku Čuvar Krava, bio je jedan od najratobornijih vođa Indijanaca koji je svoju ratničku energiju usmerio na Špance koji su tada vladali Floridom, njegovom domovinom. Kao mladi poglavica Seminola naselio je Pejns preriju bogatu stokom, tako zaradivši nadimak.

Još u detinjstvu je doživeo svirepost konkvistadora koja je rasplamsala njegovu mržnju. Toliko ih je prezirao, da je proglasio ubistvo 100 Španaca kao uslov za ulazak u večna lovišta.

Na samrti je priznao da je ubio njih 86, moleći sinove da ubiju još 15 u njegovo ime i obezbede mu zagrobni život.

Izvor:vesti-online.com

                                                 EMOTIONAL  SUPPLEMENT 

Sad reka ćuti ili još gore, rumene usne kad ne zbore…


Priredio: Bora*S

TRI SAZNANJA O PČELAMA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________

PĆELE I CVEĆE KOMUNICIRAJU PUTEM ELEKTRICITETA 

01-pcela_620x0Pčele i cveće komuniciraju zahvaljujući elektricitetu, trvde britanski naučnici u studiji koju je objavio časopis „Science Express“.

 Naime, cveće emituje slabo električno polje koje insektima zaprašivačima signalizira prisustvo nektara.

„Kada se pčela približi cvetu, vidljiva su zrnca polena koja skaču na nju pre nego što se spusti na biljku. To je začuđujuće“, kaže vođa istraživanja Danijel Robert sa univerziteta u Bristolu.

On objašnjava da je taj fenomen rezultat razlike u električnom naboju biljke i insekta.

Pčela ima pozitivni naboj, dok cvet emituje slabo električno polje negativnog naboja koje deluje kao signal koji šalje pčeli.

Kada cvetu pčela dođe u posetu, on automatski gubi dobar deo svog električnog naboja. Ukoliko je cvet naelektrisan, to znači da sadrži nektar. U suprotnom, pčela dobija informaciju da je dragocena slatka tečnost potrošena i da treba da potraži drugi cvet.

„Cvet ne može da slaže insekte. U njegovom je interesu da ih ne laže. To je naša hipoteza“, navode britanski istraživači, dodajući da se još uvek ne zna kako insekt prima signal i da će to pitanje biti tema njihovog narednog istraživanja.

Da bi došli do ovog zaključka, istraživači Škole biologije Univerziteta u Bristolu posmatrali su više od 200 pčela tokom sakupljanja polena iz petunija.     Tanjug | 24. februar 2013.

KOFEIN POBOLJŠAVA MEMORIJU PČELA

pcel_620x0Kofein deluje podsticajno i na pčele, unapređujući njihovo pamćenje i čineći da bolje oprašuju biljke, pokazalo je britansko istraživanje obavljeno na Univerzitetu Njukasl.

 Pčele hranjene nektarom koji sadrži kofein, a prirodno se može naći u cvetovima kafe i nekih citrusa (grejpfruta i limuna), su tri puta bolje pamtile miris određenog cveta od onih koje su se hranile šećernim rastvorom, izveštava AFP.

Kofein je odbrambena biljna hemikalija i ima gorak ukus, pa ga britanski tim nije ni očekivao u nektaru, ali ispostavilo se da je njegova koncentracija u nektaru rečenih biljaka mala i da ne odbija pčele, već čak deluje podsticajno.

Vođa istraživanja Džerealdina Rajt napominje da je dejstvo nektara sa kofeinom na memoriju pčela zapanjujuće – tri puta više njih je pamtilo miris određenog cveta i posle 24 časa, a dva puta više posle tri dana, u odnosu na pčele hranjene šećernim rastvorom.

„Ono što smo uočili kod pčela može da objasni kako kofein deluje i na ljudski mozak i zašto mnogi vole da piju kafu kada uče“, ističe koautor studije Fil Stivenson.                                                           Tanjug | 08. mart 2013.

PČELE MOGU DA NAMIRIŠU MINE UDALJENE PET KILOMETARA

suncokret-pcela-(2)_620x0Hrvatski naučnici odgajili su posebnu vrstu pčela koja na daljini od pet kilometara može da ‘namiriše’ mine zakopane u zemlji, povezujući miris hrane s mirisom eksploziva.

Pčele su hranjene šećerom pomešanim s aromom eksploziva, a stručnjaci su proveli nekoliko godina trenirajući ih i usavršavajući tehniku pronalaženja eksploziva, piše „Jutarnji list“.

„Ideja je bila da pčele počnu da povezuju miris hrane s mirisom eksploziva. Sigurnije je, a one su brže od bilo kog psa. Druga prednost jeste da kada ne rade, proizvode vrlo ukusan med“, kazala je trener pčela, profesorka Mateja Janeš.

Projekat je započet 2007. godine na fakultetu Agronomije, a tada su pčele trenirali u velikom šatoru razapetom na livadi kraj fakulteta.

Ovu vest preneo je i britanski Daily Mail, koji navodi da je Hrvatska još uvek u procesu razminiranja jer je 680 kvadratnih kilometara teritorije prekriveno sa, kako se procenjuje, oko 90 hiljada mina zaostalih još od rata 90-ih.            Izvor:novosti.rs

Priredio: Bora*S

VRANE PAMTE VAŠE LICE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Vrana nikada ne zaboravlja.

Najnovije istraživanje otkriva da ove ptice mogu upamtiti ljudska lica do pet godina.

 crna_vranaVrane pamte lica ljudi koje doživljavaju kao potencijalnu pretnju i često reaguju glasnim kreštanjem i prizivanjem drugih ptica kako bi uljeza naučile pameti – pokazuje upravo objavljeno istraživanje britanskog Kraljevskog društva prirodnih nauka.

  Kako članovi družine (koju je u pomoć pozvala prva vrana) takođe indirektno pamte osobu koja predstavlja pretnju, ova studija pokazuje da se loše iskustvo jedne vrane sa određenim pripadnikom ljudske vrste može kao informacija preneti na celu populaciju vrana na određenoj teritoriji.

  Imajući na umu da vrane imaju veoma dobro pamćenje, ljudi koji ih iz nekoga razloga iritiraju mogu iskusiti i više godina neprijatnosti.

  Uznemirene vrane u početku glasno krešte i tako prizivaju druge vrane u blizini da im se pridruže, kaže koautor ove studije, John Marzluff. „Grupacija koja može brojati od dve do petnaestak ptica nas „napada“ tj. zastrašuje, ponekada se zalećući iz visine na samo pola metra od nas i ovo ponašaje traje dok šetamo na dužini staze od oko 100m od mesta koje iz nekog razloga brane.“

 Marzluff je profesor na Šumarskom fakultetu u Vašingtonu. U okviru ovog istraživanja, on i njegove koleginice Heather Cornell i Shannon Pecoraro su vranama pokazale novo „opasno lice“ noseći upadljivu masku i pritom hvatali, obeležili prstenovima i oslobodili između 7 i 15 ptica na pet lokacija u okolini Sijetla.

  Oslobođene ptice bi odmah nakon puštanja „vikale“ na osobu pod maskom. Čuvši kreštanje druge vrane iz okoline bi se ubrzo pridružile, formirajući ljutitu družinu.

  stealthKada bi naučnici kasnije stavljali maske prilikom odlazaka na druge lokacije, vrane koje nikada nisu bile same zarobljene bi odmah prepoznale „opasno lice“, ilustrujući način nakoji ove ptice dobijaju informacije kroz društvene metode a ne kao posledicu ličnog iskustva. Glasnom kreštanju i „napadima“ bi se pridružili i srodnici i potpuno nepoznate vrane, na lokaciji udaljenoj više od 1600m od mesta gde su vrane bile hvatane pa puštane.

 Kada se jednom u memoriju vrane ureže izgled lica koje predstavlja opasnost, po svemu sudeći će tamo i ostati ceo njen život.

 „Naše istraživanje pokazuje da pamćenje traje 5 ili više godina,“ kaže Marzluff . „Pojedine vrane koje su odrasle mogu živeti 15-40 godina na slobodi (većina ugine dok su još mlade ali one koje odrastu mogu živeti jako dugo) i one verovatno pamte važne asocijacije koje su napravile tokom svojih života.“

  Prethodna istraživanja su pokazala da su vrane nadprosečno inteligentne ptice.

  „Drugi istraživači su pokazali da neke vrane prave i koriste alate, da mogu predvideti sled očekivanih događaja, zatim da razumeju šta druge životinje znaju, i, u našem slučaju, da uče iz ličnog iskustva ali i posmatrajući roditelje i druge pripadnike svoje vrste,“ objašnjava Marzluff. „Ovo su sve napredni kognitivni zadaci koje ume da rešava jako mali broj životinjskih vrsta.“

 siluete On takođe pretpostavlja da i druge društvene i dugovečne životinjske vrste koje žive u blizini ljudi dele informacije na sličan način. Ova pretpostavka obuhvata životinje poput kojota, rakuna, galebova, svinja i pacova. Sve one mogu primenjivati kombinaciju društvenog i učenja putem pokušaja i greške (trial and error). Ovaj drugi način daje najpreciznije informacije ali je, očigledno, dosta rizičniji od indirektnog društvenog metoda učenja.

 U životinjskom carstvu ljudi imaju prednost upotrebe jezika jer na taj način mi možemo verbalno upozoriti jedni druge na postojanje opasnosti. Vokalizacija izgleda nije dovoljna vranama i po svemu sudeći im je neophodan i vizuelni pregled kako bi se informacija upamtila.

  Anne Clark, profesorka-saradnica u odeljenju bioloških nauka u Univerziteta u Binghemptonu (Binghamton), rekla je za Discovery News kako ova nova naučna studija „važno pokazatelj koliko dugotrajna istraživanja pojedinaca mogu doprineti našem razumevanju adaptivnog društvenog učenja.“

  Ona takođe dodaje: „Sumnjam da bi se iko od ljudi koji su radili sa vranama iznenadio rezultatima koji ukazuju na nekoliko putanja društvenog prenošenja informacija, ali je za to svakako neophodno još ovakvog formalnog empirijskog testiranja .“

  Kevin McGowan, instruktor u „Cornell Lab of Ornithology“, je praktično ponovio reči profesorke Clark, ali dodaje da će otkrića sigurno iznenaditi bilo koga ko misli da životinje uče samo iz ličnog iskustva.“

  „Društvene životinje su društvene iz nekoliko veoma dobrih razloga“ kaže McGowan. „Ova studija pokazuje jedan od najsuptilnijih načina kojima životinje imaju koristi iz interakcije sa drugim pripadnicima svoje vrste.“

  Autor teksta: Jennifer Viegas, Discovery news

 Pripremio: Goran Ćatić/ zivotinjsko-carstvo.com

***

PRILOG: VRANAORUĐE, KOMBINATORIKA I PLANIRANJE: agroekonomija.wordpress.com/

***

Lirski dodatak: POLOVNI ORAO ili ŠTO NE PREĐEMO NA STVAR…

VRANA I  ORAO

Jednog  je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

   Ogden Neš

________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SVETSKO ČUDO – ŽEZLO MOĆI…

tamoiovde-logo

ŽEZLO MOĆI 

Takozvana Turovićeva igla je mnogo više od arheološkog otkrića.

Moderna metalurgija ne poznaje tehnologiju kojom je napravljen ovaj predmet sa Hisara

1-0e4694cce4Početkom januara 2002. godine, novine su objavile gotovo neverovatnu vest: na arheološkom lokalitetu Hisar, u samom centru Leskovca, pronađena je „igla“ dugačka 64,5 santimetara stara oko 33 veka. Ova igla, još neutvrđene namene, ne bi bila toliko zanimljiva da nije napravljena od nerđajućeg čistog gvožđa, savršenijom metalurškom tehnologijom od današnje!?

Ubrzo je shvaćeno da leskovačko otkriće prevazilazi arheološka interesovanja, pa se, ubuduće, rezultati istraživanja na tzv. Turovićevoj igli neće objavljivati, jer „mogu biti od strateškog značaja za našu državu“.

Embargo na hisarsko čudo

Igla je, za sada, u jednom sefu, u Arheološkom institutu u Beogradu. Tamo nam je i pokazana, a u kabinetu dr Milorada Stojića razgovaramo o hisarskom otkriću.

Stojić kaže: „U septembru 1999. godine obavili smo mala arheološka iskopavanja na lokalitetu Hisar u Leskovcu, takoreći, u samom centru grada. Tom prilikom, pronašli smo višeslojno naselje brnjičke kulturne grupe koja se razvija od oko 1300. do 1050. godine pre naše ere. I to je bilo prvo istraženo naselje ove kulture koja je teritorijalno obuhvatala Pešter, Rašku, oblast Kosova, basen Južne Morave, Pčinjski basen, a konstatovani su prodori ove brnjičke zajednice u dolinu Strume, kao i u Trakiju. Na lokalitetu u Leskovcu, dokumentovan je celokupan razvoj ove kulture.“

Kako je nađena igla?

– Posle ovih iskopavanja, jedan od radnika, Šćepan Turović, u najdubljem delu profila je u jednoj našoj sondi, pronašao predmet od gvožđa u obliku velike igle, dužine 64,5  santimetara. Pozicija u kojoj je nađena i njena tipološka sličnost sa istovremenim bronzanim predmetima, na primer, sa iglama s lokaliteta Glasinac u istočnoj Bosni i sa Kosova, uverila nas je da je reč o autentičnom predmetu brnjičke kulturne grupe, sa samih njenih početaka, to jest, oko 1300. godine pre naše ere“, kaže dr Stojić.

Bila bi to veoma lepa vest za arheologiju, dodaje Stojić, i sve bi se, verovatno, završilo pojavom igle na naslovnoj strani nekog časopisa za arheologiju. Ali rezultati analiza koji su obavljeni u Nuklearnom institutu u Vinči i u laboratoriji smederevske železare „Sartid“, ukazale su da predmet ima „neka izuzetna svojstva“. Naime, tzv.metodom energetske disperzione iks-fluorescentne spektroskopije utvrđeno je da je „iglana činjena od čistog gvožđa, to jest, da u njoj ni u tragovima nema primesa drugih metala(!?) što je „čini izuzetnom u globalnim svetskim razmerama“. Ovo nam je, sem arheologa dr  Stojića, potvrdila i dr Mirjana Marković koja je i radila analizu igle u Vinči. Ona je, kratko i odlučno, rekla: „Makrokomponenta igle je gvožđe i nijedan drugi metal nije detektovan!“

 Poznato je da, u zemaljskim uslovima takvi predmeti od čistog gvožđa, do sada, nisu proizvedeni, bar, koliko istorija pamti?

– Da, to je tačno. Zato smo, u prvi mah, pomislili da je reč o meteoritskom gvožđu, ali ta mogućnost je odbačena, jer meteoritsko gvožđe obavezno prati nikl, a na našoj igli nikl nije registrovan! Da bismo otklonili svaku sumnju u kvalitet igle sa Hisara, posle Vinče, ponovili smo analize i u smederevskom ‘Sartidu’. U ‘Sartidu’ je analiza vršena americijumom, a u Vinči sa kadmijumom. Uobičajeno je da ovakve probe traju kratko do desetak minuta. Međutim, ova naša igla testirana je 75 000 sekundi, u prvom vinčanskom eksperimentu, a u drugom, smederevskom, 100 000 sekundi što isključuje svaku mogućnost greške, kaže Stojić.

Rendgenski snimak igle pokazuje da na njoj nema nikakvih pukotina-foto:srbinside.blog.rs

Šta je još utvrđeno?- Drugo bitno, i na prvi pogled, prepoznatljivo svojstvo igle je što na njoj nema ni utragovima korozije! Dakle, metalurzi 13. veka pre naše ere proizveli su predmet od čistog, plemenitog, dakle, i nerđajućeg gvožđa. Snimak, načinjen ultramodernim rendgenom u ‘Sartidu’, pokazuje da je predmet sačinjen od savršeno kompaktnog gvožđau kome nema ni najmanje pukotine, niti tragova korozije! Da bi se otklonila svaka sumnja o predočenoj ekspertizi, u istoj vinčanskoj aparaturi, testiran je i američki etalon gvožđa, poluga od navodno elementarnog gvožđa o čemu postoji atest na ambalaži. Analiza je, pak, pokazala da u ovom, američkom etalonu, osim gvožđa ima i drugih metala, tako da se, sada, može postaviti pitanje:

Američki etalon

Ko je kome etalon? Američki etalon leskovačkoj igli ili obrnuto? Stojić dodaje da su u toku hemijske analize koje će pokazati šta „Turovićeva igla“ osim gvožđa još sadrži, ali, bez sumnje, utvrđeno je da drugih metala u igli nema. I tu stižemo do embarga na dalje obaveštavanje javnosti o „Turovićevoj igli“. Jer, igla će biti“predmet dugoročne naučne pažnje pošto je, očigledno, da taj predmet, pored ostalog, sadrži i formulu o trajnoj zaštiti od korozije“. Identifikacija ove formule, kaže Stojić, imala bi dalekosežne ekološke posledice u najboljem smislu reči. Drugim rečima; dobilo bi se „večito“ gvožđe, to jest, nerđajuće gvožđe moglo bi, beskrajno, da se reciklira i iznova prerađuje. Time bi se znatno smanjio utrošak energije u dobijanju gvožđa koje je i dalje vodeća tehnološka sirovina i ove postindustrijske ere.

Da li je neko, već, pokušao da proizvede „večito“ gvožđe?- Poznato je da su Rusi, sedamdesetih godina, u eri sovjetske kosmičke ekspanzije, nastojali da, u vasionskim uslovima, proizvedu čisto gvožđe i bez primesa ostalih metala. Da li su u tome potpuno uspeli o tome šira naučna javnost nije upoznata, kaže Stojić. Ruski istoričar nauke dr Aleksandar Gobrovski tvrdi da je u vremenu koje savremena nauka naziva praistorijom, na Zemlji postojala visoko razvijena civilizacija koja je stradala u katastrofi kosmičkih razmera, najverovatnije, od udara komete ili meteorita o Zemlju. Ali Gobrovski tvrdi da je ta visoko razvijena civilizacija uspela da odabranim pojedincima ili grupama manje razvijenih naroda prenese deo svojih visokih znanja. I pre arheološkog čuda iz Hisara otkrivani su predmeti od čistog i nerđajućeg gvožđa za čiji nastanak i postojanje nije bilo racionalnih objašnjenja.

 Rat iz Mahabharate

Publicista Sreten Petrović podseća da na desetak kilometara južno od Delhija u Indiji, nedaleko od kule Kutab Minar, čuda arhitekture iz 13. veka, stoji džamija sagrađena jedan vek ranije. U njenom predvorju postoji stub visok 7,30 metara, a nanjemu je sanskritom ispisano sedam redova teksta koji saopštavaju da je stub, u 5. veku, podigao hindu kralj Čandra Varman. Stub je, takođe, od potpuno čistog gvožđa, a i danasna njemu nema nikakvih tragova rđe, dakle, potpuno je istih osnovnih karakteristika kao inaša igla iz Hisara.

Iako vreme od 18 vekova i prostor od nekoliko hiljada kilometara razdvajaju indijski stub od leskovačke igle, izvesno je da su napravljeni prema istim tehnološkim principima, nepoznatim savremenoj nauci.

Gobrovski nas, u knjizi „Svet u kome (ne) živimo“ ponovo podseća na drevno indijskiep Mahabharata, koji beleži: „Bleštavi projektil, sjajan kao vatra bez dima, bio je ispaljen. Mrak je pritisnuo svečetiri strane sveta… Činilo se da je Sunce sišlo sa svog puta.“ To oružje bilo je „obavijeno munjama“ i „bilo je blještavo kao 10 000 sunaca“. Zatim, „razlegao se prasak gromova, mada je nebo bilo bez oblaka, Zemlja je zadrhtala, pao je mrak, pomračilo se Sunce“. Priznaćete da liči na opis nekog vanzemaljskog, nuklearnog rada u kome je sigurno bilo u upotrebi i nerđajuće, „večno“  železo.  Zato igla iz Hisara može biti za buduću, ne samo arheološku nauku važna – fusnota. 

Božja kuća

Arheolog Stojić je, naime, već, pokušavao da odgonetne upotrebnu funkciju igle.

On kaže: „Šta pretpostaviti za simboličko značenje nerđajuće igle od čistog gvožđa iz Leskovca? Da li su tvorci ovog izuzetnog predmeta unapred odlučili da on mora da budeod čistog i uz to nerđajućeg, plemenitog gvožđa? Za kakve je potrebe izrađen? Naziv igla za ovaj i slične predmete samo je puka konvencija savremenih istraživača, koji, osim nekih krajnje uopštenih tumačenja, i ne pokušavaju da pronađu odgovor na pitanje uloge i značenja takvih predmeta čak kada imaju veoma indikativan kontekst,  kao što su, na primer, grob, kuća, jama. Još je nepodesniji naziv „ukrasna igla“. Ako neko u XIII veku pre n.e. od komada gvožđa hiljadama i hiljadama udaraca čekića iskuje predmet složenog i tipičnog oblika i naglašene veličine, koji je uz to nerđajući – nepropadajući – on svakako ne može da bude „igla“ niti „ukrasna igla“.

On može biti jedino predmet određene simboličke namene. Ne postoji način da se utvrdi njegova simbolička namena, tu čak ne pomažu ni analogije, imajući u vidu netipičnost geneze simbola. Ipak, čini se da sam oblik ovog predmeta i „čistoća“materijala od kojeg je izrađen upućuju na njegovo moguće značenje.U suštini, predmet iz Leskovca, i njemu slični, mogu se razumeti kao veoma stilizovane antropomorfne predstave: bikonična glava – kao glava čovekolikog bića, izduženo zadebljanje u obliku paralelopipeda kao telo, a ostatak predmeta istovremeno kao ruke i noge – nešto čime se neposredno deluje. Dakle, ako se ovako posmatra ovaj predmet, on može predstavljati samo znak izuzetnog dostojanstva njegovog vlasnika – statusni simbol – žezlo moći. Taj predmet istovremeno predstavlja nešto što je odmah vidljivo – određenu formu, ali u sebi nosi nešto što se ne vidi – čistoću – potpunu elementarnost i nešto što tu materiju, veoma  sklonu koroziji i brzom propadanju, čini, poput zlata, večnom i neuništivom. To što onsadrži u sebi to je božansko – neuništivo, forma predmeta je samo božja kuća u kojoj bi trebalo da se nastani božanski duh.    

Dragan Jovanović

 sr.scribd.com


***

S U D B I N E – NAŠAO „SVETSKO ČUDO“ POSTAO SOCIJALNI SLUČAJ

Čovek koji je otkrio dosad najstarije pronađeno kovano gvožđe, takozvanu Turovićevu iglu, živi od osam hiljada dinara

1607_ocp_w380_h300Leskovčanin Šćepan Turović, istraživač od nerva, zaljubljen u brdo Hisar, nedaleko od centra Leskovca, penzionerske dane najradije provodi u tom delu grada na Veternici, jer sa tog uzvišenja najbolje može da vidi leskovačku pitominu.

– Hisar je moj drugi dom. Nebrojeno dana sam proveo ovde, jer sam ne samo zaljubljen u taj ,,prirodni isečak moje tuge“, nego i neponovljivu lepotu ovoga kraja – kaže Turović koji je pre nekoliko godina stekao svetsku slavu, jer je upravo na brdu Hisar, pronašao čuvenu iglu koju je profesor dr Milorad Stojić, sa beogradskog Arheološkog fakulteta, nazvao – ,Turovićeva igla.

– Šta vredi što se moje ime sa poštovanjem izgovara širom sveta kada sam bukvalno socijalni slučaj, jer živim od sedam-osam hiljada dinara penzije. Za svoj pronalazak nisam dobio nikakvu nagradu, ali verujem da ću ove godine dobiti Oktobarsko priznanje Leskovca, jer su poznati leskovački novinari i istoričari prikupili potpise i sročili predlog – kaže Šćepan Turović, arheolog-amater, inače kuvar u penziji.

Turović nam pokazuje požutele papire i nekoliko novih pronalazaka za koje tvrdi da su takođe vredni pažnje naučnika, ali malo ko želi da čuje glas ,,leskovačkog čudaka“, zaljubljenika u tajne Hisara i njegove istorije. On dodaje da mu nije do slave, nego do pune istine o Hisaru i tajnama koje se kriju u njegovim nedrima.

Kaže da od njegovog otkrića ne bi bilo ništa da se nije zainteresovao Arheološki institut iz Beograda, odnosno Milorad Stojić, koji se dugo bavi lokalitetom Hisar. Takođe dodaje da se istraživanjem Hisara bave i drugi, ali je potrebno više upornosti i više znalaca kako bi ovo brdo dobilo pravo mesto u arheologiji.

– Gvozdenu iglu sam slučajno pronašao i, razumljivo, nisam znao njenu pravu vrednost – skromno zaključuje marljivi Šćepan.

U čemu je, u stvari, vrednost, ali i misterija „svetskog čuda“ nazvanog ,,Turovićeva igla“ i zašto je ona toliko značajna za arheologiju? Ono što se golim okom može proceniti, to je da je dugačka 64,5 centimetara, ali su naučnici posle ispitivanja utvrdili da je stara čak 33 veka. Drugi, takođe, izuzetno značajan podatak je da je napravljena od čistog gvožđa, bez ikakvih primesa drugih metala. Kojom tehnologijom ili kojim metodama izrade su se drevni kovači služili, i odakle im materijal takvih karakteristika, pitanja su na koja, za sada, nema valjanog odgovora.

Zanimljivo je reći da su ranije slični, ali od bronze pravljeni predmeti, pronađeni na lokalitetu Glasinac u Bosni. Taj pronalazak, ma koliko bio značajan, manje je fascinirao naučnike od ,,Turovićeve igle“, jer je, na primer, reč o čistoći gvožđa koje je i u današnjim uslovima tehnološkog razvoja nemoguće ostvariti.

– Pre nego što je odložena u sef Arheološkog instituta u Beogradu, ,,Turovićeva igla“ je prošla detaljna ispitivanja u Nuklearnom institutu u Vinči i laboratoriji ,,Sartida“ koja su samo potvrdila da je u pitanju izuzetno otkriće – ocena je profesora Stojića.

Do sada najstarije pronađeno kovano gvožđe potiče iz sedmog veka pre naše ere iz Male Azije, pa tako ,,Turovićeva igla“ tu granicu pomera za sedam vekova, a centar metalurške civilizacije tog doba u naše Pomoravlje. Jedno od mogućih rešenja misterije ,,Turovićeve igle“ je u tzv. ritualnom kovanju na koje se nailazi u istoriji na više mesta. U procesu kovanja, umesto vode, prilikom kaljenja koristi se krv, čak i ljudska. Postoje zapisi da je u rimskom periodu ovo rađeno i da su najbolji mačevi iskivani korišćenjem krvi robova!

foto:juznasrbija.info-Hisar

Intenzivna istraživanja Hisara, brda nedaleko od centra Leskovca, pod rukovodstvom profesora Stojića, biće nastavljena. Proteklih godina, posebnu pažnju stručnjaka privukao je pronalazak zida iz rimskog perioda. Rimski bedem je ukopan u praistorijsku fortifikaciju iz 14. veka pre nove ere. Pronađeni su i zanimljivi fragmenti živopisa, što navodi na zaključak da su ovi zidovi pripadali nekom sakralnom kompleksu.  Posebno vredi pomenuti da je pronađena jedna zatvorena celina u kojoj je bilo dosta predmeta među kojima i divan srebrni novac Stefana Lazarevića. Na Hisaru je pronađena i topionica metala iz vizantijskog perioda, što ukazuje da se ovde neprestano odvijala metalurgija gvožđa od 14. veka pre do 14. veka nove ere. Obimni radovi su poslednjih godina obavljeni na dva lokaliteta – na mestu gde je pronađen centar crne metalurgije i na samom platou na površini od 250 kvadratnih metara.

Cilj kompletnog uređenja Hisara, koje bi trebalo da se obavi narednih godina, podrazumeva ne samo dalje arheološko ispitivanje, nego i uređenje ovog zanimljivog prostora. Po zamisli projektanata, najznačajniji objekat će biti specijalizovani muzej metalurgije gvožđa u kome će se nalaziti posebna radionica za konzervaciju predmeta.

– Kada se to dogodilo svi ćemo biti ponosni, a ubeđen sam da Hisar zaslužuje pažnju svih nas – kaže Šćepan Turović, arheolog-istraživač iz Leskovca.

Metalurgija od pre nove ere

Na Hisaru je pronađena i topionica metala iz vizantijskog perioda, što ukazuje da se ovde neprestano odvijala metalurgija gvožđa od 14. veka pre do 14. veka nove ere.   

Autor: Danilo Kocić /www.danas.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S