KAKO JE ŽIVELA ŽENA…

tamoiovde-logo

Žena je bila direk u kuću, i ne orati se džabe da kad deca ostanu bez baštu da su pola siročetija, a ka ostanu bez maću, sasvema su siročetija.

šopi-šopkinje-Dizala se sabale, ka ispoju prviti petlovi, dok još neje s`vnulo, pa se slušala do gluvo doba. Jutram, ka se digne, prvo zavane oganj, pa sprema jedenje da ponesu mužjeti na rabotu, pa sprema na decata da doručkuju. Dok tova sprema, turila je jed`n kot`l na šporetat da se greje voda, da popari trice za svinjete.

Pa se počnu dizaju mužjeti, pa da im poljaje da se omiju, da im dade obleklo, da im natura u torbe ili jendž`ci jedenje za ruč`k. Pa ka se izdizaju decata, i njim da dade čisti i zakrpeni čorapci, da im dade da jedu, pa da đi isprati da puštaju goveda ili da idu u školu.

Pa ka đi rasprati, nosi da sipe na svinjete, da vrlji na kokošćete, pa ako se seti, uzne malko da jedne. Posle, ako nema leb, ide da odseje brašno, pa da podmladi kvas`c, da zamesi leb. Ako si imaju leb, uzne koj kvo je sturil od dreje da propere.

Dok tova raboti, misli kvo da sprema za obed ili večeru. Uzne pa olupi kompire i turi, ako je leto, uz ognjišteto, ako je prolet, jesen ili zima, turi u šerpu na šporetat da se vari.

Ako je prolet, ide u gradinu da rasadžuje ili da poljaje. Kad se vrne, ako se jeloto neje još svarilo, uzne kudelju i vreteno da povrtka ili da poprede, ili uzne iglete da poplete dok dojde vreme za zapršku. Ako je leto i ima rabota na njivu, ona uzne leb, turi ga u cedilo, jeloto nasipe u rukatku, pa i nju vrže sas trakoveti napred, a u ruće uzne igle i dok stigne na njivutu, ona plete. Ka stigne na njivutu, prostre na zemi boščutu, turi jedenjeto i obeduju.

Kad završe s obedat, ona sabere praznetinete, prevrže cediloto i zakači u drvo. Posle uzima srp, matiku ili grebulju, pa raboti dok ne počne da zaodi slnceto. Ka bude slnceto na zaod, naskube mleč, trosak i govnjar, i turi u cediloto da ponese za svinjete, i ka si pojde doma, putničći si pa raboti u ruće.

zivot-selo-pirot-zeneKad stigne doma, zavača og`njat, ide na vodu, tura vodu u kot`l za svinjete, ali predi tova, dok još neje ulezla u ižu, vrlji na svinjete travicu da ne grdu, a na kokošćete vrlji žice da pokljucaju dok si nesu legle.

Ka donese vodu, počne da tumara, da sprema nešta za večeru. Otide do kokošarnikat da vidi da li ima nekoje jajčence; otide do gradinutu te otćine nekoje perce luk, da smuti nešta za večeru.

Ka počne da se smrečava, pali lambutu i počne da tumara po sobu. Ka se priberu drcata i mužat, ona na trpezutu natura jedenjeto i oka đi da prijdu da večeraju. Ka se navečeraju, ona razdiza jedenjeto, premete trošicete, premije sudoveti i seda s ostale žene, ako đi ima, da porabote u ruće.

Sa, il če krpi na decata i mužatoga pantalone, košuljeulje, dreje, ili če prede i plete nove. Za tova vreme, decata i mužat si polegaju, a ona, dok raboti u ruće, misli kvo če jutre da raboti, kvo če gotvi za jedenje, če mesi li leb, če pere li dronjci, i nekoj zaman si legne.

Žena koja je imala malečko, svete si je teja rabote rabotila i još je trntuvala i na bebeto. I ka je nosila jedenjeto na njivu, bebeto je bilo na grbinu, lebat i s lebat napred, i pa si je u ruće rabotila, dok stigne na njivutu. Ali neje bilo tova sva rabota što je žena rabotila. Ona je bila i žena, maća, snaa, svekrva i domaćica. Prela, činila, tkala, plela, šila i krpila.

Žela, kopala, plastila seno, brala i lupila moruzu, sadila gradinu, turala turšiju; sejala, brala, topila i trljala grsnice. Varila, mesila, bučkala i sirila.

Žena je za slave spremala, gosje dočekuvala i u crkvu išla. Bila je i kumica i starosvatica, na bebe je kravaj mesila i nosila. Na čerće je darove spremala. Ona je i pojala, igrala i rovala. Kuću je čistila, odrove nameštala. Čuvala je svekra i svekrvu i saranjuvala đi. Ona je žalila svekra, svekrvu, iznosile im na grobišta, i na glas za nji rovala. Karala se sas muža, svekrvu, komšiće i deca tepala.

Ali je umejala i da miluje muža i deca. Ona je pazila ovce i goveda, ranila svinje i kokošće. Umejala je i da se premeni, đitku na uvo da zakači, muža pod ruku da ulovi i na oro da idu. Crepnje gazila i rogože plela.
I pokre tolće rabote, bila je zdrava, obrazi njoj bili crveni, a lice nasmejano.

Kad je nekoja ostapa bez domađina, rabotila je pokre žensćete rabote i mušće. Pcuval đu je muž i svekar, svekrva đu je klela i ogovarala, a neje im ni ona ostanjuvala dužna.

Za nekog imalo rabota ili nemalo, za ženu je imalo rabota preko glavu. Tova je bila žena, ali ni ona neje ugodila na svi.

Beše nekad“ – Borisav Nikolić

Izvor: srbin.info /pirkebloger

_________________________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO „SAMI ZAJEDNO“…

tamoiovde-logo

Zašto smo usamljeni u eri u kojoj smo najdostupniji: o knjizi „Sami zajedno“

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn.

sami_zajedno_koricaRazvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

Umesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“ Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

„Ulogujem se na Fejsbuk i osećam se manje usamljeno. Čak i kada ljudi nisu tamo…tu su njihove slike, poslednja stvar koju su uradili. Osećam se zahvaćena time“, priznaje jedna ispitanica iz istraživanja Šeri Terkl.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe.

Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti. Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

„Postoji razlika između nekoga ko se smeje i nekoga ko piše da se smeje“, kaže jedan učenik autorki knjige.

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

341902Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend.

Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“.

Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu.

U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam. Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri.

Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom.

Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije.

Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

lead_largeTerklova ističe da „ipak, postoji nešto nezamenjivo u iskustvima razgovora gde proživljavamo snažne sopstvene emocije ili smo na meti intenzivnih emocija drugog, gde učimo da izdržavamo i kontrolišemo sopstvene i tuđe reakcije – gde spoznajemo neizostavne momente čovečanstva.“

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo.

„Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo.

Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

audrey-hepburn-i-love-you-seen-featuredRascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu?

Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.
Piše: Ana Perović

Referenca:
Terkl, Š. Sami zajedno. Beograd, Clio, 2011
Izvor:psihobrlog.wordpress.com

______________________________________________________________________________________

PSIHOLOGIJA INTERNETA I DRUŠTVENIH MREŽA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA BOR
psihologija interneta plakat
O načinu razmišljanja i ponašanja korisnika Interneta govori Vladimir Stanković (doktorand katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu).
Vladimir Stanković je 1. aprila, u borskoj biblioteci, održao izuzetno posećeno predavanje o psihologiji laganja.

https://tamoiovde.wordpress.com/2014/04/17/lazemo-li-koga-zasto-kako/

 

FRAJLA MILEVI, KOJU JE NAPUSTIO UDVARAČ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ljubavna pisma u delima Jakova Ignjatovića

U mnogim romanima srpskog književnika realističkog pravca Jakova Ignjatovića (1822—1889) ima umetnutih pisama, uglavnom ljubavnih (lipsbrif) koje razmenjuju ljubavnici ili udvarači. Ima ih u Milanu Narandžiću, Starim i novim majstorima a ponajviše u romanu Trpen-spasen (1874—75), koja je gotovo doslovno preneo u šaljivu igru Adam i berberin—prvi ljudi (1879, 1881).

Ova pisma, kako Dragiša Živković naglašava u svom istraživanju, nisu samo pokazatelj manira srpskog građanstva, čiji život opisuje Jakov Ignjatović, već su i izraz književnih konvencija koje je Ignjatović preuzimao a što omogućava da se rasvetle njegovi književni uzori i tipologija njegovih romana…

TamoiOvde-jakov-ignjatovic

Novak Radonić (1826—1890), Portret Jakova Ignjatovića.

  U romanu Trpen-spasen ljubavna pisma piše uglavnom Đoka Glađenović, berberin u oficini majstora Makse Svilokosića, svojim mnogobrojnim ljubavima, Saliki Selinger, Milevi Svilokosić, Tekli Špiceder a inkorporirano je u tekstu romana i nekoliko njihovih odgovora Đoki. Prvo od ovih pisama upućeno je ćerki majstora Makse Svilokosića, frajla-Milevi koju je napustio udvarač laćman Predić:

 Draga gospođice! — Prvi put kad sam Vas video, zavoleo sam Vas, i moje je srce za Vas kucalo. Ja Vas jako volim, draga gospođice, ja znam da Vi vojnike rado imate, ali laćman je otišao, on se više neće vratiti. Otac zna da Vas ja volim, ja sam subjekt, kad Vas uzmem živećemo kao ptica kanarinka. Recite jedanput — da, i sve je gotovo, ja Vas ljubim i jesam sa Vama u svetom duhu. Ljubim ruke. Đoka Glađenović, subjekt u prvoj oficini kod gospodara Svilokosića. Zbogom.

 Ovo, kao i druga sličan pisma u romanu pisana su u skladu sa određenim konvencijama i stereotipima. Poreklo tih konvencija mže se tražiti još u doba rokokoa i baroka, iz ondašnjih Briefsteler-a i Komplimentierbücher-a (zbirki fraza i komplimenata) a koji opet potiču još iz srednjeg veka.

  Prvobitno sastavljane na latinskom jeziku ove zbirke su od 14. veka postali sastavni deo pisanog obraćanja i na narodnim jezicima. Od 18. veka ovi obrasci su široko rasprostranjeni i među građanstvom. Od kraja 17. veka u stil ovih pisama prodire i uticaj pijetizma koji odlikuju religiozne težnje i ljubavna čežnja.

 I Ignjatovićev junak Glađenović u više navrata u pismima koristi religijsku frazeologiju prilikom iskazivanja svojih ljubavnih osećanja (on blagosilja na kraju pisama sa Amin, voli u Svetome Duhu po 1000 puta i slično). U Briefsteller-ima su romantične duše pronalazile obrasce za pisanje pisama dok je Komplimentierbuch davao šira uputstva za galantno držanje u društvu.

Ti priručnici nisu ukazivali samo na različite komplimenet već su davali uputstva i za galantnu konverzaciju u udvaranju. Deo lektire građanskih porodica ovi priručnici su lagano postajali počev od objavljivanja knjige Kristijana Vajsa (Christian Weise), profesora retorike i polititike u Vajsenfelsu, Politischer Redner 1677. godine. U pitanju je bio do detalja razrađen sistem uljudnog ophođenja i konverzacije.

Među piscima ovakvih priručnika najpopularniji su bili: August Boze (1661—1742), poznat i kao Talander, i Kristijan Hunold (1681—1721) koga su zvali i Menantes. Talander, koji je bio i blizak prijatelj Emanuela Kanta, napisao je veliki broj dvorsko-istorijskih romana baroknog tipa i ljubavno-galantnih pripovesti kao i trotomni Briefsteller koji je objavljen u Lajpcigu između 1690. i 1694. godine. Menantes je bio prevodilac dvorsko-istorijskih i ljubavnih romana i pripovedaka sa francuskog (Fenelonov Telemah, 1707, 1715), italijanskog i latinskog jezika, pesnik galantnih stihova i autor Briefstellera čitanog i u 18. veku.

Ova literatura bila je rasprostranjena i među srpskim čitaocima i odatle su i mnogo pozniji srpski pisci crpili inspiraciju za svoja dela. Prema Dragiši Živkoviću, korišćenje ovakvih dela kao književnih uzora kod Jakova Ignjatovića značajno je i zbog toga što povezuje njegovo stvaralaštvo sa starijim epohama evropskog romanesknog stvaralašta. Iako Ignjatovićev junak Glađenović ponekad zaboravi na jedno od osnovnih pravila Knigeovog bontona, da treba sačuvati dostojanstvo i posle raskida ljubavne veze (pa tako Saliki Selinger poručuje: vi ste samo sobarica, a ja hoću da postanem doktor. Ostavite me na miru, ima dosta jurata i soldata, meni više niste potrebni, po meni, možete i mesara uzeti… ) i u romanu Trpen-spasen, i u Milanu Narandžiću i Večitom mladoženji, prusutno je bezbroj termina iz priručnika galantnog ponašanja (štucer, kavaljer, gavaliri, šmajhleri, saloni, abentojeri, eroberunzi, galantom, dendi, džentlmeni, moderni Fraunenlob-i).

Tipičan primer korišćenja ovih književnih uzora je jedan razgovor koji vode Milan i tri frajle, junaci romana Milan Narandžić. Taj razgovor u potpunosti je izveden prema uputima iz priručnika Kristijana Vajsea objavljenog 1766. godine u kome je izvršena podela komplimenta na tri dela: propositio ili izlaganje, gde se govori o raspoloženju govornika koji upućuje kompliment, zatim insinuatio ili laskanje u kome preporučuje svoju ličnost i svoja osećanja drugoj osobi kako bi postigao njenu naklonost da bi na kraju usledio votum ili želja za dobrobit i sreću osobe kojoj je komliment upućen.

Ovi književni uticaji ukazuju da je Ignjatovićevo romaneskno stvaralaštvo oslonjeno, između ostalog, i na evropski roman baroknog i rokoko perioda, odnosno na književnost 17. i ranog 18. veka. Pored brojnih drugih uticaja koje su istraživači isticali (pikarski, avanturistički, putni, obrazovni, sentimentalni i realistički roman 19. veka iako je ovo poslednja teza Miloša Savkovića umnogome napuštena) periodizacijsko-stilsku jednačinu romana Jakova Ignjatovića, kako je označava Dragiša Živković, treba dopuniti i starijim tipom evropskog romana, koji prema mišljenju istog autora u formiranju Ignjatovićevog romanesknog opusa ima daleko veću ulogu od one koja mu je pridavana.

Literatura

Dragiša Živković, Ljubavna prepiska u romanu Trpen-spasen Jakova Ignjatovića u knjizi Tokovi srpske književnosti: od klasicizma i bidermajera do ekspresionizma, Novi Sad 1991, str. 302—310.

istorijskabiblioteka.com

PREVER, KIŠA I LEPO VREME…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 4. februara, rođena su dva književna velikana,  francuski pesnik Žak Prever (1900.g.) i srpski pisac Borislav Pekić (1930.g.).

U Valjevu su 1804, od strane turskih dahija pogubljeni znameniti srpski narodni glavari Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin.(ovde)

Umrli su, 1901, Svetozar Miletić, srpski političar i gradonačelnik Novog Sada, a 198o, Stojan Aralica, srpski slikar.

Da, 2004.godine, osnovana  je globalna mreža Facebook.

ANARHISTA, ODMENTIK, SANJAR...

images ŽAK PREVER (ovde) u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima.

Svojevrstan moralista i kritičar društva, ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.

Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.

ŽAK PREVER je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis.

 Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.

Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera.

Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.

Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).

Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.

Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.

Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone.

Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.

Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.

Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.

Zbirke pesama:„Reči“, „Priče“, „Druge priče“, „Veliki prolećni bal“, „Čari Londona“, „Predstava“, „Kiša i lepo vreme“, „Priče od škriljca“, „Zbrda zdola“, „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“, „Sunce noći“.

Filmografija:„Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“, „Stvar je svršena“.

Jednočinke:„Hitler dolazi na vlast“, „Drama na dvoru“, „Bitka kod Fontenoa“, „Sitroen“.

BARBARA

Govori: DRAGAN STOJNIĆ

golubplav

 

imagesivtangiADRIJEN
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg …
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala …
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

 

TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO

Iv Tangi-Dosao sam kao sto sam obecaoTo lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

                                                                                 VRT

imagesivHiljade i hiljade godina
Ne bi dovoljne bile
Da iskažu
Onaj trenutak večnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Jednog svetlog julskog jutra
U bašti Emine u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja se u zvezde računa!

UVELO LIŠĆE

ivtangiŽelela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

DOBRA MLADA VREMENA


Reke su bile bistre

more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

NARANDŽA

Iv Tangi-Ruka u oblaku Patent – zatvarač skliznuo je na slabine
i sretna oluja tvog ljubavnog tela
usred mrklog mraka
prosula se odjednom
I haljina padajući na uglacani parket
nije napravila veći šum
od kore naranžze kad padne na tepih
Pod nogama
Mala sedefna dugmad krckala su kao semenke

Crvena narandžo
divni plode
vrh tvojih grudi
ucrtao je novu liniju sreće
na mom dlanu
Crvena narandžo
divni plode

Sunce noći.

                                                                         REKA

Iv Tangi-Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini
ali on je bacio
jedan kamičak
hladni kamen ljubomore
na odsjaj
tvoje lepote
što je igrala gola na reci
u velesjaju leta.

ŠKOLA UMETNOSTI

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od hartije
I baci je
U staklenu zdelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvet
Kratkotrajni lokvanj
I deca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvet uvenuti neće
Taj iznenadni cvet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima

                                                          I TO MI JE NEKA RAZONODA 

imagesivtaI to mi je neka razonoda pisati

i to mi je neka razonoda sanjati
Eto taj list
bio je potpuno beo
pre nekoliko sekundi
Ni minut
jos nije prošao
A evo na šta liči.

Slike: Iv Tangi

Izvori: Žak Prever-izabrane pesme “ Neke stvari i ostalo“,Vikipedia, Google foto,You Tube

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

KLEVETANJE ORLA…

tamoiovde-logo

Verujem da ste, no, ako ipak niste, pažljivo pogledajte ovaj video snimak.

60733700I pored  zauzetosti mnogo atraktivnijim smakom sveta,  za par dana video su pregledali milioni ljudi širom planete.

Potom pročitajte tekstove objavljene  u većini medija.

PRVA VEST

PREVELIK ZALOGAJ: ORAO ZGRABIO DETE USRED PARKA

Stil, 11:40, 19.12.2012. Autor: Tanjug

TORONTO –  Strašan napad.

Veliki zlatni orao snimljen je kako kruži iznad parka u kanadskom gradu Montrealu, obrušava se na dete, podiže ga u vazduh i nekoliko metara dalje ispušta na travu.

Dečak nije povređen, a u trenutku kad je grabljivica ščepala dete, njegov otac je potrčao kako bi spasao sina. Srećom po dečaka, orao ga je ispustio najverovatnije zbog njegove težine ili se uplašio odraslog čoveka, pa je odustao od plena i odleteo.

Jutjub snimak zlatnog orla koji je podigao dete u Montrealu mogao bi postati novi hit na internetu i najnoviji je slučaj bizarnog ponašanja životinja u Kanadi. Video je za jedan dan postao senzacija i mnogi ljudi na društvenim  mrežama, Tviteru i Fejsbuku, razmenjuju snimak i komentarišu ovaj bizaran pokušaj otmice.

– Najluđi snimak koji sam video u poslednje vreme – naveo je jedan tviteraš.

– Definitivno će biti hit – piše drugi korisnik na Fejsu.Mnogi ljudi su na društvenim mrežama ovaj pokušaj otmice deteta iz parka usred dana okarakterisali kao siguran znak da će se dogoditi apokalipsa, najavljena, prema majanskom kalendaru, za 21. decembar 2012.

– Kad su orlovi počeli da hvataju bebe po gradovima, onda je apokalipsa zaista stvarna – naveo je jedan korisnik Tvitera. Moguće je da je orao zamenio dete za zeca, mrmota ili vevericu, koji su njegov uobičajen plen, smatraju kanadski stručnjaci za ptice grabljivice. 

izvor: http://www.kurir-info.rs


DRUGA VEST-DAN KASNIJE

PRIZNALI: Snimak orla koji je zgrabio dete lažan

Stil, 12:47, 20.12.2012. Autor: Agencija TANJUG

 MONTREAL – Snimak na kome se vidi kako zlatni orao u Kanadi podiže dete sa igrališta u parku je lažan, priznali su autori snimka koji je uzbunio javnost.

Četiri studenta 3D animacije i digitalnog dizajna u Nacionalnom centru za animaciju i dizajn (Centar NAD) u Montrealu priznali su na sajtu škole da su oni tvorci snimka koji je na Jutjubu pogledan za dva dana čak 14 miliona puta.

„Ni dete ni orao nisu zajedno na snimku. Oboje su napravljeni kao 3D animacije i potom ubačeni u pravi snimak parka sa odraslom osobom“, navodi se na sajtu.

 izvor: http://www.kurir-info.rs


POGLEDAJTE I OVAJ VIDEO


Iskazujem OVDE tek dve sopstvene konstatacije: ova opasna manipulacija, bolesna mašta i rabota, objavljena na sajtu škole, za neke je tek- „studentska posla“, a potom, da većina medija koja je lansirala prvu, nije objavila drugu vest.

ŠTA REĆI?

„Smak“  u mnogim sferama, iako perfidno i postupno- ipak, događa nam se…

Bora*S

_______________________________________________________________________________________

ISTORIJA U KREMU IRENE KANTAKUZIN…

tamoiovde-logo

Naše nasleđe je uzbudljivo štivo u kome ima obrta kao u dobrim detektivskim romanima, ističe autorka „Blaga Srbije” Tamara Ognjević

Narod nije kriv što slabo poznaje sopstvenu kulturu: Tamara Ognjević

Šta kažete na to da se umesto putem godina, datuma, pravaca i svega ostalog što prosečnog čitaoca i turistu odmah natera da zatvori knjigu ili potraži prvi tržni centar, o kulturnim i istorijskim spomenicima Srbije piše i govori putem upečatljivih detalja? Zašto tekstovi o Lepenskom viru ili ture na ovom nalazištu ne bi počele konstatacijom da je ovaj lokalitet „najstarija metropola u Evropi”?

Ova pitanja godinama okupiraju istoričarku umetnosti, književnicu i direktorku Artis centra Tamaru Ognjević koja novom knjigom „Blago Srbije”, u izdanju Mladinske knjige Beograd, pokušava da promeni sliku o istoriji i kulturi kao o hermetičkim disciplinama.

– Naš narod nije kriv što slabo poznaje sopstveno nasleđe i što je za njega sve manje zainteresovan. Moglo bi se reći da zato najveću „krivicu“ snosimo pre svega mi koji se nasleđem bavimo, jer najčešće pišemo previše stručne i, za širu javnost, nezanimljive tekstove i knjige – primećuje naša sagovornica.

 „Blago Srbije” zato predstavlja pokušaj da uz pomoć oko sto priča i hiljadu fotografija popularizuje istoriju i kulturu od praistorije do pedesetih godina prošlog veka – nalazišta, crkve, manastire, palate, dvorce, letnjikovce, spomenike, zadužbine…

– Istorija srpskog tla je uzbudljivo štivo u kome ima obrta kao u dobrim detektivskim romanima, a da pri tom nisu u pitanju bune i ratovi. Da biste spomenike kulture ili pojedine umetničke tvorevine učinili intrigantnim, treba da znate kako su nastajali i za kogu su pravljeni.

Naša sagovornica u ovom izdanju piše o ličnostima koje su naručivale slike, gradile crkve i živele u dvorcima. Želela je da odgovori na pitanje – ko su bili ti ljudi?

Nastavite sa čitanjem