UZBUDLJIVI SUSRETI…

tamoiovde-logo

Uhvaćeno“ čudovište iz „20.000 milja pod morem“

RibaNedaleko od obala Malte, grupa ronilaca je doživela uzbudljivi susret s impresivnim morskim stanovnikom nalik na cepelin, džinovskom ribom mola-mola.

Riba 2Grupa ronilaca doživela je uzbudljivi susret sa džinovskom ribom mola-mola u kristalno bistrim vodama Malte, piše Dejli mejl.

Pored impresivnog morskog stanovnika nalik na cepelin, poznatog i kao veliki bucanj, ljudi koji plivaju oko njega i snimaju izgledaju kao patuljci.

Ronilac Erik van Got kaže da je nezaboravno iskustvo doživeo u blizini ostrva Gozo i čuvene kapije u steni Vid il Mijelah.

Riba 3Erik van Got i njegove kolege naletele su na ribu bizarnog izgleda na dubini od 15 metara.

Na podvodnom snimku vidi se koliko je ovo stvorenje ogromno i neobično.Sa težinom oko dve i po tone, to je najteža riba sa koštanim skeletom na svetu (za razliku od riba sa hrskavičavim skeletom).

Riba 4Može da dostigne dužinu od tri metra, a stručnjaci tvrde da ima primeraka koji vertikalno idu i više od četiri metra!

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Megaplanina u dubinama Pacifika

Oko 2.600 kilometara južno od Havaja, naučnici su otkrili ogromnu podvodnu planinu, čiji vrh se uzdiže 1.100 metara iznad morskog dna.

043087

Megaplanina u dubinama Pacifika

Primarni zadatak naučnika bio je da mapiraju spoljne ivice američkog epikontinentalnog pojasa, tj. deo morskog dna najudaljenijeg od obale koji SAD ima pravo da eksploatiše. Ispitivan je najmanje poznat pojas centralnog dela Pacifika, oko 300 kilometara južno od nenaseljenog ostrva Džarvis.

Podvodna planina koja još nema ime, međutim, kao da je iskočila niotkuda.

Ekspertski tim zaslužan za otkriće podvodne megaplanine predvodio je naučnik Džejms Gardner.
– Planine su veoma česte po morima i okeanima, ali mi ne znamo za njih jer za mnoga mesta nisu napravljene mape – naveo je Gardner.

043088Budući da postoje satelitski snimci niske rezolucije za gotovo čitavu planetu, mnoge podvodne planine, čak i ovako velike, nisu otkrivene. Međutim, misije u kojima se koriste napredni sonari otkrivaju razne lepote reljefa ispod površine vode.

Još nije poznato da li čovek može da ima neke koristi od megaplanine koja se nalazi u oblasti na 5.100 metara dubine. Čak i njen vrh nalazi se na više od četiri kilometra dubine.

– Najverovatnije je stara oko 100 miliona godina i možda će nam iz nje nešto trebati za 100 godina – rekao je Gardner.
Planine na morskom i okeanskom dnu rezultat su vulkanskih aktivnosti.
Dok Mont Everest, sa 8.850 metara, drži rekord u visini na kopnu, najviša planina na planeti, ipak, je delimično podvodni uspavani vulkan visine 10.200 metara, Mauna Kea, koji iznad površine vode „viri samo“ 4.000 metara.
Izvor:rtrs.tv

______________________________________________________________________________________________

 Kolos konačno seciran, naučnici zadivljeni

Tri srca, oči veličine bundeve, pipci poput creva za gašenje požara i kljun kao u papagaja – novozelandski naučnici obavili su autopsiju kolosalne lignje čije je telo u decembru 2013. godine isplivalo iz dubina Antarktika.
Lignja, foto 1Morski glavonožac, koji se čuva u muzeju „Te Papa“ u Velingtonu, dug je preko četiri metra i teži 350 kilograma. Ima osam pipaka, svaki dug 3,3 metra.

Lignja, foto 2Kao i svi drugi primerci Mesonychoteuthis hamiltoni koji su pronađeni netaknuti ili u stomaku velikih ulješura, i ovaj je ženka.

Nijedan mužjak ovog diva još nikada nije identifikovan.

Obdukcijom je utvrđeno da lignja, koja je čuvana zaleđena tokom osam meseci, ima tri srca i oči prečnika 35 centimetara, koje su verovatno najveće u životinjskom svetu.

Lignja, foto 3„Imaju izuzetno velike i osetljive oči jer žive na velikim dubinama.

Veoma je retko videti ovako dobro očuvano oko“, kaže Ket Bolstad sa Univerziteta u Oklendu koja je učestvovala u autopsiji.

Lignja, foto 4

Kolosalna lignja uhvaćena 2007. godine na Antarktiku. Isprva se mislilo da je u pitanju prvi odrasli mužjak, ali se na kraju ispostavilo da je ženka u pitanju

Inače, kolosalnu lignju treba razlikovati od džinovske.

Lignja, foto 5Iako su joj pipci kraći od džinovske, glava je mnogo veća i teža, a na pipcima, osim sisaljki, imaju i kuke kojima hvataju plen.

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ISKUSTVA PROŠLOSTI – PORUKE BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Arheološka iskustva i antropološke poruke Dragoslava Srejovića

dsrejovic-iskustvaproslostiGodina 1931. zabeležena je u istoriji arheologije po nizu značajnih događaja: Artur Evans je otkrio kraljevski grob blizu Knososa; iskopavani su kraljevski grobovi u Uru; otkriveno je patricijsko blago u Pompejima; istraživani su Jerihon i Lemnos; nađeni su najstariji grčki mozaici u Korintu; nastavljena su iskopavanja u Ras Šamri, a u Kragujevcu je rođen Dragoslav Srejović.

Nekoliko Srejovićevih senzacionalnih otkrića prenele su skoro sve svetske agencije: Lepenski Vir, arhivolta sa natpisom Felix Romuliana, carski mauzoleji i 99 zlatnika na Maguri kod Gamzigrada, Galerijev porfirni portret, zlatni nakit u Šarkamenu. Krajem 1996. godine svetske agencije i arheološki časopisi objavili su tužnu vest: umro je Dragoslav Srejović.

Zašto je Srejović bio poznat i cenjen kao jedan od najvećih arheologa današnjice? Odgovor na to pitanje delom je sadržan i u ovoj knjizi. U Srejoviću su se skladno slili: radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste, intuicija pronalazača.

On je bio veliki arheolog ne samo zbog velikih otkrića, već isto tako i zbog manjih otkrića ali njihovih izvanrednih opisa i tumačenja. O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.
Kad se pitam šta najviše cenim u svom delu, mislim da je to deo kojim se približavam filozofiji istorije. Mislim da je to nešto čemu će težiti u budućnosti sve nauke. Ono što je egzaktno, ono što se može proveriti ogledom, daleko je od toga da bude istinito. Istine se nalaze iza stvari, a ne u stvarima“ (Flogiston, br. 2, 1995, str. 153).

Ime Dragoslava Srejovića mnogima je poznato po mezolitskim i kasnoantičkim otkrićima i studijama. Između Lepenskog Vira i Gamzigrada, dva vrhunca ljudske civilizacije, prošlo je više hiljada godina, i nemirnih i spokojnih, i stvaralačkih i rušilačkih, i bezimenih ljudi i velikih vladara. Radoznalost je Srejovića navodila i na neolitsku umetnost i religiju, eneolitske lokalitete, nalaze iz bronzanog i gvozdenog doba, a onda preko antike dovela do ranovizantijskog perioda. Kakva je to Arijadnina nit koja mu je pomagala da se snađe u lavirintu praistorijskih i ranoistorijskih epoha, u poharanom muzeju ljudske delatnosti i kreativnosti tokom više hiljada godina, u kome su se vreme i ljudsko zlo utrkivali ko će više i bolje uništiti ono što su generacije s mukom ili radošću stvarale? Odgovor nije nimalo jednostavan.

Počnimo od Srejovićevog porekla i detinjstva – od trgovačke, patrijarhalne porodice u kojoj se znao red, poštovao rad i nalazilo vreme za knjigu i druge duhovne vrednosti. A onda oktobar 1941. godine u Kragujevcu, koji će u Srejoviću, tada dečaku a kasnije kao zrelom čoveku, ostaviti duboki trag, antropološki bol i osećaj poraženog humanizma. Zatim dolazi bolest koja će, poput velike stene što reci menja tok, promeniti životni tok Srejovića. A sve to vreme – knjiga, muzika, bioskop, pozorište – želja da se nauči mnogo raznovrsnih stvari, da se shvati svet. Studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenog profesora Miloja Vasića još više će uticati na Srejovića da se potpuno i predano posveti nauci. I kao da je profesor predao štafetnu palicu arheologije svome učeniku. Može se slobodno reći da su upravo njih dvojica i obeležila srpsku arheologiju XX veka. Period od diplomiranja do postavljanja za asistenta (od 1954. do 1958. godine)
Srejović koristi za proširenje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje nekoliko zapaženih članaka sa različitom tematikom. Od 1958. godine počinje blistava arheološka karijera: veliki broj arheoloških lokaliteta od paleolita do kasne antike, studije i članci, senzacionalna otkrića, arheološke izložbe. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, a posebno, razume se, iz književnosti, zaokupljala je njegovu pažnju i njegovo vreme.

Ni danas mi nije potpuno jasno kad je stizao sve to da pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da nije propustio ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove a ni značajne izložbe.

Tako je rasla Srejovićeva intelektualna i duhovna piramida koja je, nažalost, ostala nezavršena u odnosu na to kako je on zamislio. Posmatrao sam ga godinama izbliza, bio svedok i učesnik u mnogim situacijama, ali mi je ostalo čuđenje: kakva neverovatna lakoća velikana, kakva skromnost, kakva mudrost!
Srejović je celog života proučavao prošlost: „…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvajali i za koju nismo znali daje nosimo u sebi…“ (.Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).

On nije tretirao arheologiju kao nauku o starinama već kao nauku o čoveku stvaraocu, pa se zbog toga i njegova interesovanja za čoveka pružaju u raznim pravcima.
Iskopavajući na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. to mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. Srejović nije bio nikada pesimista nego mudar čovek. Arheologija mu je podarila mudrost kojom je on neštedimice zračio oko sebe.
Široka kultura je omogućila Srejoviću da potpuno shvati arheologiju i arheološko vreme, a arheologija mu je uzvratila plemenitim darom da razume i ovlada svojim ovozemaljskim vremenom.
Govorio je da ne treba u životu sve videti ni saznati, a niti žaliti za tim – čovek mora da postavi svoje granice.

Najveće antropološke istine do kojih je Srejović decenijama dolazio, on nije izrekao, jer nije stigao. A one, koliko mije pričao, nisu prijatne ljudskom uhu. Međutim, zbog tih i takvih saznanja on nije bio mizantrop.
Naprotiv, smatrao je da je čovek jadno i slabo biće i da mu treba, kad god je to mogućno pomoći.
I kao što je umeo da u obilju arheoloških informacija odabere samo one važne, tako je i u svakodnevnom životu umeo da svet i ljude posmatra posebnom arheološkom optikom i tumači ono što se zbiva oko nas i sa nama. I zato se za njega može reći daje bio Felix Srejović.
U tekstu „Iskustva prošlosti – poruke budućnosti„, kojim se ova knjiga završava a koji ujedno predstavlja i jedan od poslednjih tekstova koji je Srejović napisao, stoji nimalo ružičasta prognoza budućnosti čovečanstva: „…čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost„.
Iako je istorija bila učiteljica arheologiji, Srejović je jedan od retkih ljudi koji su iz arheologije prešli u istoriju. 

I sada je on istorijski arheolog čije će delo proučavati i arheolozi i istoričari.
 Vidojko Jović /Izvor: rastko.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

SUPER! JEBOTE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Prilikom posete kod KakoJecaKaže,  čitanje teksta Tamo koji prenosim Ovde, izmamilo mi je, pored ostalog i naslovni uzvik.  Bora*S

__________________________________________________________________________________________

O SKRAĆIVANJU JEZIKA – Matija Bećković

Predlažem da se ceo jezik sažme u dve reči. On je već i sažet, i vi već pogađate da su to reči: jebote i super! Ne znam treba li da svoj predlog obrazlažem. Dokle ćemo kaskati za životom? Predlažem nešto što je odavno naša stvarnost (i strepim: da li će moj predlog biti usvojen!) Smešno je zatvarati oči pred realnošću. To, što ja predlažem, većina je već usvojila, i manjini se predlaže da nam se pridruži, kako ne bismo kvarili utisak. Ja ne tražim da se to uvede, nego da se prizna i ozakoni kad je već došlo spontano.

Ovo je vek brzine, koji je štošta skratio i sažeo. Kako sam razumeo, i sama atomska bomba je rezultat ogromnih sažimanja. Hrana je odavno koncentrisana, a da i ne nabrajam – šta se sve obrelo u pilulama? Napredak nauke stvoriće pilule u kojima će se naći najrazličitija znanja i osećanja – biće dovoljno popiti pilulu pa postići ono za šta su ranije bile potrebne decenije.

Naravno, jezik ne može biti izolovan od sveta i veka. Nije normalno da se sve skraćuje a da se jezik širi i produžuje. Pojavom dve svemoćne reči (“jebote” i ” super”) pokazalo se da postoje milijarde nepotrebnih pojmova. Moderan čovek ne zna šta će sa tim balastom a mora da se izražava kraće i brže. Pokazalo se da se jednom, od tih reči, može reći više nego vatrometima reči i govorničkim toboganima. Neverovatna je sposobnost reči “jebote” i “super”: mogu biti upotrebljene bezbroj puta a da uvek znače nešto drugo. Nabijene smislom koji se ne može potrošiti, one su se već pokazale kao uspešna zamena za sve. Prosto je neshvatljivo da se niko ranije nije setio ova dva pojma, koja su nam bila na vrhu jezika, niti zapazio kakva se moć krije u ovih deset slova! Bili su potrebni čitavi tomovi da se izrazi ono što se može daleko uspešnije reći sa “jebote” i “super”. Kad bi neko bio dokon, pa da razmotava i razlaže ove dve reči, videlo bi se da je u njima zbijeno sve ono što je ispisano na bilionima stranica. Tako bi obrnutim putem, ponovo nestalo ono što kao zakopano blago čami mrtvo u magacinima i policama biblioteka. Ali, čemu taj obrnuti proces? Da su te dve reči ranije uočene, ne bismo straćili toliko vremena i potrošili more mastila i papira. Još nisam primetio da postoji neko pitanje na koje se ne može odgovoriti sa “super” ili “jebote”. Nema tog doživljaja koji se ne može savršeno izraziti jednom od ovih reči, pa čak i one – po potrebi – mogu biti skraćene. Dovoljno je reći “u-je” ili “suu” pa steći ugled ne samo znalca, nego i slavu govornika! Kako je ovim otkrićem postala smešna čitava gramatika i tolike druge oblasti koje su izrasle iz jezika! Kako su osramoćeni i uhvaćeni na delu toliki praznoslovi, skribomani, i gnjavatori. Nemoguće je jednu od ove dve reči upotrebiti na pogrešnom mestu. Niko ih nije izgovorio a da je ispao glup, preopširan, ili da se pogrešno izrazio! Kako su postale suvišne tolike katedre i profesori maternjeg jezika! Kakav su samo posao bili izmislili – da rođenom narodu predaju rođeni jezik?! Pametnom čoveku je odmah tu moralo biti nešto sumnjivo. Kakav je to maternji jezik koji se mora učiti. I još imati kompleks da ga ne znaš, i da ne umeš da govoriš, iako ti je maternji!

Čitavi krajevi neće više pogrešno govoriti, jer je nemoguće izgovoriti pogrešno “jebote” ili “super”. Da ne govorimo koliko je njihovom pojavom ušteđeno. Toliki govori, predavanja, dokazivanja, postali su deplasirani. Sa ove dve reči više smo postigli i rekli za kratko vreme nego sa svim rečima otkad smo progovorili do danas. Njihovu veličinu nemoguće je izraziti nekim drugim rečima nego opet njima: “super” i “jebote”.

Ako ne verujete da se samo s dve reči mogu zameniti sve ostale pokušajte, za početak, da sa “super” i “jebote” garnirate sve što govorite. Te dve reči same rade, pa ćete vremenom shvatiti da sve ono drugo i nije bilo potrebno. Niko vam neće reći da brbljate, trtljate, balegarite, lupate, ako budete upotrebljavali samo “super” ili “jebote”. Ne kaže naš narod slučajno da ćete biti pametniji ako ćutite. To je rezultat vremena u kojima se s mnogo reči tako malo reklo. “Jebote” i “super” su neka vrsta začina “C”. Pokušajte da ih udenete u sve što govorite, i tako ćete videti da se slažete sa mnom, iako vam se to sada čini preterano. S njima je svaka stvar ukusnija, a bez njih bljutavija!

Uzmimo, recimo, pesmu Branka Radičevića DEVOJKA NA STUDENCU.

Pročitajte je sa ovim refrenom, i bez njega, pa odlučite koja je bolja.

Kad sam sinoć ovde bila

Jebote!

I vodice zaitila,

Super!

Dođe momče crna oka,

Jebote!

Na konjiću laka skoka,

Super!

Pozdravi me, zborit ode:

Jebote!

„Daj mi sele malo vode!”

Super jebote!

Moj predlog će, vremenom, usvojiti čitav svet. Ja ne razumem kako bi se, na nekom drugom jeziku, to isto moglo drukčije reći. Ko ne razume čoveka koji kaže “super” i “jebote”! Dolazi dan kad će čitavi svet ukloniti jezičke barijere i sporazumevati se samo sa “super” i “jebote”. To će biti, jebote, super!

(tekst je preuzet iz časopisa za satiru “Etna”)

Izvor:kakojecakaze.wordpress.com/