TAMOiOVDE________________________________________________
Kroz nedeljno, u najavi sunčano jutro i lepote predela južnog Kučaja, sa pozivnicom, fotoaparatom i beležnicom u torbi putujem ka Laznici, selu koje administrativno pripada opštini žagubičkoj a geografski se nalazi u samom srcu Homolja. Motive da se zaputim u ovo mesto našao sam u nazivu manifestacije PRIVEG i dva segmenta koji su navedena u njenom programu.
U napred pomenutoj pozivnici stoji:
„Pozivamo Vas da prisustvujete našoj tradicionalnoj manifestaciji „PRIVEG“, dana 10.marta 2013. godine.
U programu manifestacije, pored ostalog:
08-13,00 sati- Prikupljanje drva;
14,15- 15,00-Tradicionalno puštanje vode
17, 00-Defile učesnika programa;
17, 30-Tradicionalno paljenje vatri uz poštovanje verskih običaja i tradicije;
19, 00-Kulturno-umetnički program domaćih i gostujućih društava.“
Pokušaji, da se pre donošenja odluke o putovanju detaljnije obavestim o ovoj manifestaciji, te posebno o tradiciji i značenju „Paljenja vatre“ i „Puštanja vode“, nisu urodili plodom. Zanimljivo je, da se na zvaničnom sajtu opštine Žagubica ili lokalne Turističke organizacije, ne nalazi niti jedan redak o ovome. Ako nisam bio dovoljno uporan ili vešt u pretrazi, to znači da nisam u pravu, te izvinjavam se pomenutim subjektima.
Put do Laznice, vodi me preko Crnog vrha, fascinantne, ali u ovo doba godine klimatski ćudljive planine. Njena se, takva ćud i ovom prilikom pokazuje na delu. Iz vedrog i osunčanog jutra ulazim u maglovite i snežne predele planinske.
Silaskom u Žagubičku kotlinu u kojoj je Laznica smeštena, ulazim za ovih par sati u treću klimatsku zonu.
Ovde lije kiša ranog proleća. Sa kraćim, varljivim pauzama.
Da. Ćudljive li baba Marte!
Stižem u Laznicu, kažu selo, no meni već pri prvom susretu, izgleda potpuno varošanski.
Nalazi se na putu između Žagubice, Majdanpeka i Petrovca, u severnom delu Homolja.
U naselju ima 614 domaćinstava, u kojima živi 1715 punoletnih stanovnika, prosečne starosti 46,6 godina (44,5 kod muškaraca i 48,7 kod žena).
Stanovništvo je većinsko vlaško, a poslednja tri popisa, pokazuju osetan i permanentan pad broja stanovnika.
Pre dvadestak godina Laznica je bila najrazvijenije selo u opštini Žagubica. Okosnicu lazničke privrede činile su pilana i zadruga. Danas, posle dve decenije obećavanog boljeg života, privreda sela je uništena. Osim sitnih zanatlija ona u bilo kom obliku više ne postoji.
No, ipak ima nade. Ljudi su ovde vredni, zemlja blagorodna, priroda je darežljiva, očuvana i još uvek čista. O njenoj lepoti ne treba trošiti reči. Imajući u vidu da je ovo tradicionalno stočarsko i poljoprivredni kraj, postoje sasvim realne mogućnosti za razvoj stočarstva, poljoprivrede i turizma.
Postojeće arheološke iskopine i ostaci rimske tvrđave, dokazuju da je selo i okolina kontinuirano naseljeno više od 2000 godina. Prema pisanim izvorima, ime Laznica je staro, srednjovekovno. U današnjem ataru sela je postojalo pet zaseoka; spominju se prvi put u 14. veku, u Braničevskom tefteru.
„Prema istraživanjima Cvijića, Tihomira Đorđevića i Antonija Lazića, selo je u prvoj polovini XVIII veka naseljeno Vlasima iz Banata, Almaša, Erdelja, Vlaške nizije i Moldavije. Sudeći prema tradicionalnoj nošnji i govoru, u ovoj metanastaziji prevladala je banatska struja.“(P. Es Durlić)
Nakon srdačnog susreta sa domaćinima, koristim prestanak padanja kiše i naglo razvedravanje, da upoznam selo i deo njegove prelepe okoline. Odlučujem se za rečnu klisuru kroz koju prolazi put ka Majdapeku. Dilemu za donošenje odluke: auto ili pešačenje, razrešava pogled u nebo. Plavetnilo, sve ređi ploveći beli oblaci i mirisi ranog proleća posle kiše, favorizuju pešačenje.
Nakon pola sata, taman kad sam odškrinuo vrata za moje i uživanje objektiva fotoaparata, nebo se iznenada namrgodilo i prosulo novu, obilnu kišu.
Jednoj prirodnoj kamenoj potkapnici u klisuri, dugujem zahvalnost za zaklon i delimičnu suvoću donjih slojeva odeće.
No, sprečilo me to, da prisustvujem, jednom od dvaju najzanimljivijih dešavanja u ovom danu- „PUŠTANJE VODE“.
Šteta.
Po povratku u centar Laznice, neophodno je sušenje odeće kraj peći i zagrevanje toplom, ne baš naročitom kafom u prepunoj seoskoj kafani. Tmurno od zgusnutih oblaka nebo je velikodušno zalivalo homoljske oranice, livade i šume. A možda i plakalo.
A onda je počeo PRIVEG.
Najpre se čula muzika koja je svirala neku tužnu melodiju.
Potom je buknula vatra.
Plamen i varnice poletele su ka nebu. U susret kiši.
Narod se tiskao okolo vatri , žene u crnoj odeći sa vatre Privega palile su sveće i ruku uzdignutih prema plamenu namenjivale vatru, svetlost i toplotu svojim pokojnicima, prema kojima imaju obrednu obavezu, prizivajući ih da dođu na svetkovinu i da se uključe u nju.
Priznajem, bio sam zatečen prizorima.
Istovremeni talasi tihe jeze i uzbuđenja, smenjivali su se. Bio sam mokar, promrzao, zbunjen…
I, nedovoljno obavešten.
Pokušao sam da od učesnika doznam nešto više o simbolici i suštini onoga što sam video. Bilo mi je jasnije.
Ali, priznajem, ne sasvim.
Po završetku ovih obrednih ceremonija pokraj upaljenih vatri, narod se povukao i tiskao u obližnjoj povelikoj sali, gde je sledila igranka i nastupi Kulturno-umetničkih društava, vokalnih i instrumentalnih solista.
Trajalo je ovo do u duboku noć.
Po povratku, sutradan, „morao“ sam naći osobu kompetentnu da mi razjasni suštinu i značaj PRIVEGA.
Ne poznavajući ga lično, no znajući za njegovu stručnost, obratio sam se mejlom gospodinu Paunu Es Durliću, sa molbom da mi kaže nešto više o ovome ili dozvoli pruzimanje njegovih, već postojećih tekstova. Gospodin Durlić se odmah javio, izražavajući zahvalnost za moje zanimanje i naravno, dozvolio da koristim njegove tekstove.
Zahvaljujem mu i Ovde na ljubaznosti i gestu dobre volje.
Bora*S
***
PORODIČNI PRIVEG U LAZNICI
Priveg je jedan od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope.
On je u svoj punoći i svežini sačuvan u obrednoj praksi Vlaha Ungurjana severoistočne Srbije. Za Vlahe je priveg („privjegju“) „vatra za one koji su umrli bez sveće“, dok je kod Rumuna priveghiu „noćno bdenje uz odar pokojnika“. Reč je starinom latinskog porekla, direktno od oblika pervigilium („pobožno bdenje“) a od osnove vigil, vigilis koja je imala značenje „stražariti budan“.
U obrednoj praksi Vlaha priveg se praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti. Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela. Ovaj drugi, karakterističan inače za sela zbijenog tipa, napušten je gotovo svuda početkom šezdesetih godina ovoga veka. Zadržao se jedino u Rakovoj Bari kod Kučeva, a 1990, nakon tri decenije pauze, obnovljen je u Debelom Lugu kod Majdanpeka.
U ceremonijalnom smislu, porodični priveg kod Ungurjana nije svuda isti. Suštinska razlika je u prisustvu ili odsustvu elementa veselja, odnosno igranke otvorenog tipa koja traje do duboko u noć i kojoj mogu da prisustvuju svi koji to žele. Tamo gde se priveg završava svetkovinom, kao u slivu Porečke reke na primer, upravo se po broju prisutnih ljudi, bučnosti muzike i razuzdanosti igre ceni uspešnost same manifestacije. Daju se prilične svote novca ne zbog toga što mrtvi „vole muziku i igru“, kako se ponekad tumači, već se ulaže u obnovu društvenog statusa porodice koja je u periodu žaljenja bila izolovana od određenih oblika društvenog života sela. Integritet i stabilnost su imanentne potrebe ovakvih ljudskih aglomeracija, i ka njihovom održanju usmerene su mnogobrojne individualne i kolektivne običajne aktivnosti njihovih članova.
Odsutvo veselja nije uzrokovano obrednim propisima, već materijalnim stanjem porodice koja priređuje običaj, kao što je bilo u ovom slučaju koji je snimljen u Laznici. Reintegracija tih porodica u društveni život sela, preko tzv. „kola za mrtve“, obavlja se tada na nekom drugom mestu: na nečijoj svadbi, igranci, na vašarskom veselju i slično. Izdaci su u tom slučaju mali jer se svode na plaćanje svirača za jedno kolo i nabavku darova kojima se kite igrači u njemu.
Treba naglasiti da se porodični priveg ne priređuje svakom pokojniku, već samo onom koji je umro bez sveće. Umiranje „u mraku“ smatra se najvećom tragedijom koja može čoveka da zadesi, i porodica umrlog ima u takvom slučaju veliku obavezu da učini sve kako bi mu pomogla „da izađe na svetlo“. Svet mrtvih je kod Vlaha danas, u kulturnom smislu, sinkretistički višeslojan, ali se može lako uočiti da je u njegovoj osnovi veoma dobro očuvan koncept tamnog vilajeta. Na to nas, na primer, upućuje običaj čuvanja umirućeg kako se ne bi desilo da izdahne bez sveće u ruci, jer mu je ona potrebna ne samo kao osvetljenje na putu do carstva mrtvih, već i da bi mogli ostali pokojnici da ga vide kad tamo stigne. On isto tako može da vidi samo one koji imaju sveću u ruci. Carani u Negotinskoj krajini i Vlasi u Porečkoj reci za umrle „u mraku“ izrađuju naročitu sveću („lumanarja rajuluj“) i to po mogućstvu još za dan sahrane, ili najkasnije za četrdesetnicu.
U Zviždu, Homolju i Gornjem Peku, gde je ova sveća manje poznata, za izvođenje pokojnika „na svetlost“ žrtvuju belog petla. Uz žrtveni kolač „preskuru“ na kojoj se nalaze 44 upaljene sveće, petao se nameni i preko prozora preda nekom licu izvan familije (Zvižd), ili odmah tu pod prozorom zakolje (Gornji Pek). U osnovnoj svojoj nameni, dakle, priveg ima luminalni karakter, ali istovremeno on greje pokojnika, jer pored toga što je mračan, svet mrtvih je po shvatanju Vlaha i veoma hladan.
Sem paljenja i namenjivanja vatre, i opšteg veselja uz muziku, ovaj običaj je, inače, u ostalim elementima potpuno istovetan sa daćom („pomanom“) koja se daje pokojnicima umrlim sa svećom u ruci. To znači da sadrži, kao osnovne elemente, izlazak na groblje radi buđenja i prizivanja pokojnika, namenjivanje odeće i stvari za ličnu upotrebu, zatim „puštanje“ vode i na kraju samu „pomanu“, odnosno obrednu trpezu sa kultnim jelima. I sami Vlasi kažu: „dăm pomană ku privjegj“, („dajemo pomanu sa privegom“). U suštini, ovakve složene obredne obaveze živih prema mrtvima, koje podrazumevaju zadovoljenje njihovih ne samo duhovnih i emocionalnih potreba već i telesnih, počiva na prastarom, preanimističkom verovanju da se posle smrti duša i telo ne razdvajaju već da čovek ostaje celovit; šta više, sada čak sa rafiniranijim psihofiziološkim prohtevima! U etnološkoj teoriji, ovakav tip verovanja naziva se animatizam.
„PUŠTANJE“ VODE
Pored toga što je mračan i hladan, svet mrtvih je i bezvodan. Vlahu Ungurjanu, koji je ceo život proveo sa stokom po planinama i pio vodu sa bistrih izvora i potoka, teško pada novo bezvodno podneblje u koje je morao da se preseli. U pogrebnim pesmama raj se slika kao cvetna livada sa velikim, večno zelenim drvetom u sredini ispod koga izvire voda.
Pastoralna slika je, kao što priliči, samo uteha putniku u trenutku kad polazi na put u nepoznato. Zato živima ostaje obaveza da mu redovno šalju vodu da bi utolio žeđ. Za godišnji pomen Petru i Dragutinu Pankalujiću „puštena“ je voda na česmi u Valja mare, u neposrednoj blizini sela. Preko potočića koji otiče od česme, stavljena su dva „brvna“ (za svakog pokojnika po jedno), okićena cvećem na krajevima. Voda se izliva na belo platno prebačeno preko „brvna“. Broj izlivenih kofa kontrolišu žene vezivanjem čvorova na belom vunenom koncu. Na kraju, taj konac se odreši, iseče na komade i stavi u kutiju od šibice. Za dance se zalepe četiri male sveće a kutijica dopuni pramenima bele vune. Sveće se upale i „čamčić“ se pusti niz vodu, praćen zebnjom, jer koliki put on pređe – toliko će pokojnik imati vode na onom svetu!
Autor teksta: Paun Es Durlić
Uvod i foto: Bora*S
FotoPlus
Video:http://www.youtube.com/watch?v=ejBwB_ENnIM&feature=player_embedded#!
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
U istočnoj Srbiji se verovalo u Suđaje. Suđaje su tri mlade žene koje su uvek išle zajedno, činile su trojstvo. Bile su odevene u belu odeću ili u narodnu nošnju. Suđaje su određivale sudbinu novorođenog deteta u prve tri noći po rođenju. Ta sudbina je bila nepromenljiva. Sudbinu koju su određivale Suđenice ili Suđaje niko nije mogao da promeni, nikakva sila, pa ni bogovi. Suđaje su u kuću novorođenog deteta ulazile kroz dimnjak.
Sudbinu su proricale treće večeri. Svaka od njih je mogla jedno veče da odloži određivanje sudbine novorođenom detetu. Reč najmlađe od njih je bilo od presudnog značaja. U nekim krajevima Suđenice se pojavljuju zajedno sa Rodom, bogom stvoriteljem univerzuma i jedino je on mogao da im naredi kakvu sudbinu da odrede detetu. Roda su neki etnolozi poistovećivali sa Usudom. Rod se javljao kod Rusa, zajedno sa Roždanicama što je ruski naziv sa Suđenice.
Prilikom dolazka Suđenica u kuću, gozbu im je spremala babica. 
Verovalo se da Suđenice pletu sudbinu.
U zapadnoj Srbiji je bilo zastupljenije verovanje u Usuda. Usud je zamišljan kao čovek koji je svaki dan živeo život na drugačiji način. Ili je bio bogat i živeo u izobilju ili je živeo u velikoj bedi. Nekad je bio slavan, a nekad ne. Postojale su velike oscilacije u tom njegovom životu. Razlike u bogatstvu su se menjale svaki dan. 
U zapadnoj Srbiji se verovalo u „jednodance„’. Ovako su se nazivali ljudi koji su rođeni istog dana i mislilo se da će im život proći gotovo identično. 
Kod Čeha su se ova bića zvala Sudički. Verovanje u trojstvo koje plete sudbinu bilo je prisutno i kod Grka, koji su imali tri moire. Rimljani su imali tri parke, a Germani su imali norne. 
TAMOiOVDE 